Veličina grudi kao faktor obrazovanja

Nismo se mi jedini na svetu pretplatili na skandale, ali su naši nekako... Kad ih nekome sa strane ispričaš, sve ti neprijatno ne zato što je skandal sam po sebi neprijatan, već liči na loš vic - malo (više) skarednosti, pa sve upakovano u loš scenario... a kad pričaš, deluje kao da ni sam ne umeš da povežeš sve konce. Tako sam davnih dana pričala prof. Inesi Aleksejevnoj o istorijatu Obrenovića, i sećam se da me je gledala čudno, a na kraju me je i pitala da li se šalim povodom slučaja rezanja dasaka u klozetu za kralja Milana i kako je upao u fekalije... ali se spasao; a tek lažna trudnoća Drage Mašin... Ništa joj nije bilo jasno (Pregledali su je lekari? I tako nekoliko meseci?). Ko zna kako sam joj delovala, ali šta da radim - stvarno nam je takva istorija skandala. Neke druge zemlje imaju zavere, pa zaplete, rasplete...  kao da gledaš neki triler. Kod nas - govna, muljanje, razbijanje glava, pijanstva, kumovska podmetanja, vašarsko varanje, švaleracija, elementarna nepristojnost... Od svetskih skandala u poslednje vreme možda bi mogao našim aršinima da se meri jedino "slučaj Petr Nečas" u Češkoj, ali i to je nekako umiveno (za naše pojmove). Berluskoni... ma, malo dete. A i dobio je presudu - kriv. Naši ministri ni kad ih uhvate na delu ništa ne priznaju, a i kad dođu do suda, više to bude predstava s pevanjem, pucanjem i plakanjem nego bilo šta drugo. Ostavka kao moralni čin? Kod nas tako nešto jednostavno - ne postoji. Čovek je ministar i, samim tim, baš zato... može samo da mu se pljune pod prozor. To mu dođe kao nešto od Boga dato, poput plemićke titule.

Kaže naš vrli ministar prosvete kako ne nosi grudnjak. I ne samo on, nego ga ne nosi ni gdin Ljušić. Pretpostavljam da ga ne nose, ali šta se to koga tiče. On je bukvalno shvatio da je za poslednji u nizu skandala kriv - grudnjak! A kako on, jelte, s grudnjakom nema nikakve veze, šta je onda tu on kriv! Šta smo svi navalili na njega, ni krivog ni dužnog? Zato što je ministar prosvete, a provaljeni testovi kao imaju neke veze s ministarstvom ili, još čudnije, s prosvetom... Bože, svašta, čovek je vlast, on se borio da postane ministar ne bi li bio u poziciji da mu niko ništa ne može. Da nije bilo ovog ministarstva, pa sad, našlo bi se valjda neko drugo. Međutim, kako je dobar, i fin, i "narodni" čovek, ipak će odgovoriti na pitanje, pretpostavlja se kako - svi odgovorni biće kažnjeni. Naravno, a vi, gospodine ministre? "Kakve ja veze imam s tim? Pa ja ne nosim brushalter!"

Zamišljam sebe kako unucima pričam kakvo je bilo vreme pre nego što su se oni rodili, i kako "slučaj grudnjak" sasvim odgovara tradiciji i mentalitetu. Možda bih zaobišla detalje poput veličine grudi dotične "jedine krive", ali mislim da bi im teško bilo jasno nešto iz moje priče, iako bih govorila samo ono što je bilo očigledno. Možda bi se smejali mojim pričama (prolupala bakuta), a možda bi im bilo čudno, možda i tužno... Nisam vidovita i ne znam kako će tada biti u zemlji Srbiji, ali, ako je suditi logički i ne sumnjajući u napore koje svi zajedno ulažemo ne bismo li usrali i ovo malo što imamo ispravno, možda će moji unuci i praunuci rezignirano reći: "Zato nam je ovako kako nam je!"

Da se ne zaboravi - prosveta je sporohodan proces i ono što radimo ili ne radimo danas, najjasnije rezultate daće za 20-30 godina.
Zašto se onda bilo ko čudi što deca imaju sve bolji uspeh u školi, a sve manje znaju? To je ono takozvano "funkcionalno znanje" koje treba primeniti, a naša deca, bez obzira što se mi neprestano busamo u grudi kako su najpametnija, pokazuju stravično neznanje.
Naša deca ne čitaju knjige.
Naša deca ne razmišljaju, niko ih nije na to podsticao. Imala su samo gotove modele.
Naša deca su navikla da ocene dobijaju na nastavničkom veću, a ne u učionici i za pokazan trud.
Naša deca ne mogu ni da pretpostave koliko je znanje važno jer - svuda oko sebe viđaju ljude bez škole a uspešne, ili s nekim silnim doktoratima sa "sumnjivih" škola. Kad saberu dva i dva, jasno im je da se trud oko škole nimalo ne isplati. Zašto bi drljali klupu kad mogu mirne duše da kažu "Nambija" ili "sok od đusa" i - ostanu živi? I ne samo živi, nego i poštovani.
Ako im je baš potrebna škola, ima privatnih fakulteta, na kraju krajeva - mame i tate mogu da plate "školovanje u inostranstvu"... Tako sam i ja nekad imala veliko poštovanje prema tim stranim fakultetima, dok nisam počela da radim s "kadrovima". Na stranu to što imaju diplome s fakulteta za koje niko ne zna, ali... jedan takav "perspektivan kadar" predlagao je, u cilju uštede, da "prevodimo ukrštene reči s nemačkog, šta kog đavola da plaćamo enigmate"! Toliko o tome, mada ima još... obilje materijala, ali me sramota da sve iznosim.

A naše školstvo? Pa, bilo je nekad dobro. Mada, i u "moje vreme" nije svaka škola bila ista. Sećam se jedne devojke iz Kraljeva s kojom sam bila na vežbama iz ruskog. Iako sam i ja došla na fakultet dobro potkovana i u startu bila iznad mnogih, ova devojka je bila fantastična - sve je znala i imala je izgovor kao prava Ruskinja. Prvo sam je pitala da li je živela u Rusiji, pa, pošto nije, da li je osvajala nagrade na takmičenjima, a ona će: "Ma, ne, imala sam trojku iz ruskog." Koji god profesor da joj je predavao, svaka mu čast! E, ona je imala trojku, a sve ostale mogla je da nosi u zubima. I sad kažu kako je jedino relevantno "osmogodišnje drljanje klupe"! To je svakome, ko je makar mislima u prosveti, jasno da - nema pojma! Pogotovo danas, kad su svi odlični. I kad maltene nema nikakvog kriterijuma. Čak su "škole na glasu" - najsumnjivije. Da se deca ne muče... Blaženo je neznanje. Taj "uspeh" iz škole je čista smejurija. Danas su svi odlični, a ko nije, ili je ograničenih sposobnosti ili bez trunke ambicije. Ili su mama i tata "niko bitan".

Nekad je moglo i da se ponavlja, i da se ide na popravni ispit (nismo svi za sve predmete talentovani), a da se kasnije postane i lekar, i sudija, i inženjer... Ali, prijemni ispiti su pokazivali šta stvarno znamo i čemu smo naklonjeni. Kasnije smo dobijali ocene na osnovu onoga što pokažemo na ispitu, nikad profesor nije bio kriv, a ne da "prođemo" samo zato što smo redovno sedeli na predavanjima, potpisivali se i na vreme predavali "radove" (u stvari prerade onoga što skupimo na netu ili napiše neko drugi).

Malo je reći da sam razočarana. Malo je reći čak i da sam očajna. Stvarno mi dođe da vrištim jer je ovim skandalom degradirano sve dobro, ispravno i lepo na čemu treba graditi jedno društvo. Zaslužili smo sve što nam se dešava jer se non-stop vrtimo u začaranom krugu presečenih dasaka na klozetu i veličine grudi u koje neprimetno mogu da stanu testovi.