Antiprotivna logika (o nakrivo nasađenima)

Neki su uvek s većinom, neki uvek s manjinom, a neki su bogami i sami. Ne baš uvek, ali uglavnom. O kategoriji koja je uvek s manjinom, tendenciozno, ne zato što tako misli već zato što je ocenila da je tako na nekom "višem" nivou, ovaj put ne bih. Nazoviintelektualaca i "elite" puna mi je ona stvar. I nekako imam utisak da im u Srbiji baš prija, ovde su razmnoženi toliko da polako postaju većina - upravo ono što ne žele. Šta da im radim? Njihov problem, samo da se ne mešamo, ako može.

Ja bih o ovima što žele da budu kao većina, a nekako uvek ispadne da su manjina.

Samo jedan primer, ne tako davni, pre jedno 12-14 godina. Radim ja u školi kao profesor. Prošle su one godine kad su prodavnice bile puste i kad je plata iznosila cele dve marke, a ko je radio u boljestojećoj firmi, primao je bogami i "cele" dve i po marke! Prošlo je i vreme kad smo dobijali decu iz Bosne, Hrvatske i s Kosova u buljucima. Prošlo je vreme i kad su druga deca (ista ta što su dolazila, ali i "domaća") odlazila u neke Amerike, Kanade, Nove Zelande... Tek što je prošlo bombardovanje. Tad, naravno, nije bilo nastave. Predajem ja svoj predmet stvarno s ljubavlju. želim da mi deca izađu iz škole makar s nečim u glavi od onog što sam im pričala. Ali, nije bilo lako - neki govore ekavicom, neki ijekavicom, sva deca sluđena, nastavni planovi i programi toliko različiti, a deca nisu kriva zbog toga, pa smišljaj kako sve to da im olakšaš. Ovi što su došli zbunjeni, često su mislima odsutni, a ovi što odlaze ponašaju se kao da ih baš ništa ne zanima - računaju na ono "nisi valjda toliki skot da me ispratiš u daleki svet s ružnim uspomenama i noćnim morama kao posledicom loše ocene". Na sve to, često se štrajkuje, pa i škole štrajkuju. Malo radimo, malo ne radimo. Propuštenog gradiva koliko hoćeš, a nije poenta u tome da ih samo oceniš, nešto moraju i da nauče, nešto moraju i da pročitaju pa da pričamo o tome, da se vidi kako razmišljaju, kao govore, kako pišu...

U takvom opštem društvenom haosu, opet mi na nastavničkom veću raspravljamo da li ćemo štrajkovati ili nećemo. Počinje glasanje, iako nas ima u oba prosvetna sindikata, ali valjda ćemo kroz većinu naći neki zajednički jezik. I tako, glasamo mi da li da idemo ili ne idemo u štrajk. Ko je ZA, nek digne ruku. Gledam ja po onoj zbornici, i ne mogu da verujem - skoro svima ruke u vazduhu. Kaže direktorka da je onda bolje da dignu ruke samo ovi koji su protiv štrajka. Bilo je nas - troje! Da, troje. Jedan kolega, koleginica i ja. Poče žamor, ovo dvoje iz moje trojke kao da se pišmane, a ja kažem: "Kakav, bre, štrajk! Deca su toliko gradiva propustila, da to jednostavno ne dolazi u obzir." Mada sam mislila da sam bila oštra, moj aktiv srbista, englezi i nemci (profesori koji predaju te jezike, zato je malo slovo), uglavnom mi se smeškaju. Vidim ja da ni na koga ne ostavljam ozbiljan utisak, ali dobro, šta da se radi. Zavedu oni to da smo većinom rešili da idemo u štrajk. Opet dobro, i ja sam deo kolektiva, idem i ja u štrajk.

Onda prelazimo na drugo glasanje - da li ćemo sasvim da obustavimo nastavu ili ćemo imati skraćene časove, pola sata umesto 45 minuta, kao upozorenje. Nešto se mislim: "Kad već hoćemo da štrajkujemo, onda uopšte ne treba da bude nastave, to je valjda najjasnije upozorenje da smo nezadovoljni." Ovaj put direktorka je prvo pitala ko je za totalnu obustavu nastave. Dignem ja ruku. Ništa se ne dešava. Okrenem se oko sebe, skoro pun krug - samo ja digla ruku. Samo ja! Pa, stvarno, kakav je to štrajk ako radiš skraćeno? Kad već hoćeš nešto da preduzmeš, onda ideš na sve ili ništa. To mu dođe ne kao štrajkovanje neko kao štrajkovuckanje. Umesto da se jebavamo s Vladom i nadležnim ministarstvom, mi ćemo da se jebuckamo. Tako sam to shvatala tada, a i sada mislim isto. Ako je moguće postići sve za pola sata, što onda celokupno školstvo ne pređe na taj sistem rada?

Bila sam u manjini, ali sam se priklonila većini. To je ta demokratija. Na delu.

Pisala sam ranije post o deda-stricu Brani koji je celog života imao baš takve situacije. Ne samo da je bio manjina čitavog života, on je uvek bio - sam. Moj otac ga je zvao "antiprotivni", mada je bio sazdan po istom modelu, kao da su pravili kalup za njih dvojicu. Kad smo bili deca, slušala sam šta drugi govore o deda Brani, a uglavnom je to bilo neko dobronamerno podsmevanje. I ja sam tada, valjda tim transferom osećanja, mislila da je čudak. Sad ga shvatam. Tek sada. Njegov slučaj izgleda ovako: dete iz bogataške kuće ušlo u SKOJ i o tome niko ništa ne zna; za vreme rata bio ilegalac, a nije bio ni punoletan, i prebacivao ljude iz grada u partizane i četnike, gde je već ko hteo (ovima koji su učili falsifikovanu Brozovu istoriju preporučujem da se malo bolje obaveste); posle rata, kad su svi pristupali komunistima i partiji, on traži ispisnicu (neće da "bude s lopovima i licemerima"); pedesetih godina, kad u Nemačkoj nije imalo šta da se jede, odlazi kod svojih ujaka u Keln: sedamdesetih, kad svi odlaze u Nemačku jer mogu da rade i dobro zarade, on se vraća u Srbiju ("nije to više ista zemlja")... Eto, tek nekoliko sitnica iz njegovog života, ali mislim da je i ovo dovoljno.

I sad se pitam - da li ovu antiprotivnost da pripišem genetici ili razmišljanju svojom glavom. Rekoh već da nisam u kvaziintelektualnoj manjini, mislim na pravu manjinu, kad uradiš nešto iz ubeđenja i po pravilu imaš samo štetu od toga. Moj najstariji sin pošao je istim stopama. Ni srednji se ne razlikuje mnogo. Pa ni ovaj najmlađi. Da li smo mi luda sorta? U Šumadiji za takve postoji naziv - nakrivo nasađeni. Ako i jesmo, ipak ništa ne bih menjala. Nisam decu učila šta da misle, već samo da misle. I mene su učili tako. Ali, i moji su bili - nakrivo nasađeni, uvek antiprotivni.