Seks i grad

Serija koju smo često skraćeno zvali "Seks" toliko je bila popularna kod nas da nema javnog glasila koje nije objavilo kako je prošlo tačno 15 godina od emitovanja prve epizode. Pored "Mućki", verovatno je i najviše reprizirana od svih stranih serija. Poslednji put bila je na HRT, čini mi se na HRT 2, pa čak i oni koji ništa hrvatsko više niti gledaju niti slušaju, ako su voleli seriju, ponovo su je otpratili. Dođe tako moja sestra kod mene, malo kasni, u letu hvata daljinski, pa drhtavim rukama, sva užurbana, okreće kanale: "Gde ti je HRT? HRT 2? Hajde, brže..." Dok je trajala epizoda, u nekoliko navrata, zajedno s glumicama izgovarala je replike. Nije da nisam bila fan i da nisam gledala seriju nekoliko puta, ali baš da sve znam u detalje... dotle ipak nisam doterala. Ali zato ima nekoliko scena koje ću pamtiti do kraja života, kao što ima nekoliko i iz "Alana Forda", "Mućki", "Alo, alo"...

Omiljene su mi kad lekar pita Samantu koliko je imala ljubavnika, a ona ga gleda i ćuti, ćuti... pa je lekar opet pita hoće li mu odgovoriti, a ona će na to: "Sačekajte, još brojim." Ili scena kad Miranda na medenom mesecu beži od Stivena da telefonira Keri, zamorena seksom... popeo joj se na glavu. Ili kad Keri shvata da je ceo život trošila samo na cipele, a sad joj je u pitanju životni prostor, i užasnuta je "što bi ceo život mogla da strpa u kutiju za cipele". Ili kad Šarlot, iako počinje da živi u bajci, bar onako kako je ona zamišlja, ipak ne može da odoli testosteronskim čarima baštovanovog tela.

Ima mnogo scena koje će ostati u sećanju ne samo zato što su zanimljive već i zato što verno odražavaju stvarne situacije. Da, dragi muškarci, ovako razmišljaju žene, mada o tome glasno ne govore. Bar ne pred vama. Zamenljivi ste, svakako. I važni ste, ali niste najvažniji. Kad se skupe bliske drugarice, naravno da pričaju o seksu i naravno da su jedne pred drugima savršeno slobodne. Da, imaju i empatiju prema drugaricama... I solidarne su kad su prave... I, kako Samanta kaže u seriji: "Muškarci su za seks, žene su za druženje."

Kako god da neko shvata temu "Seksa i grada", ne može se poreći da makar delom nije oda ženskom drugarstvu. Onako kako sam ja doživela seriju, ona je - samo to. Uzgred se dešava i potraga za ljubavlju, uzgred je opisan život samostalne devojke na pragu četrdesete u velikom gradu (interesantno, ruski prevod serije je "Seks u velikom gradu"), uzgred su sve seksualne maštarije, egzibicije i razočaranja koje junakinje doživljavaju... sve je to samo dekor, lepak koji drži delove priče o ženskom drugarstvu. A šlag je garderoba koju nose, cipele - neizostavna divna obuća, kadrovi u kojima je Njujork predivan grad, kafići u kojima sede, kosmopolitan koji piju, lamentiranje nad pitanjem da li je Pravi Zverka ili Ejdan... Sve je to nadgradnja. Da li da ponovim još jednom - glavno je žensko drugarstvo.

Zato je serija i mogla da bude toliko popularna i da se s junakinjama identifikuju devojke i žene na svim meridijanima. Teško da ćete u Srbiji upoznati kolumnistkinju koja od pisanja jednom nedeljno može da živi kao Keri Bredšo, ili advokaticu poput Mirande, ili, još čudnije, ženu poput Samante koja radi u PR agenciji i ima iskrene drugarice, a skoro da je domen fantastike neka poput Šarlot koja od rada u muzeju gaji životni stil fensi devojke. Zamislite srpsku kolumnistkinju. Onoliki broj cipela može da ima samo ako umesto kolumni piše promo-tekstove za fabrike obuće, pa joj oni iz zahvalnosti poklanjaju sve novo iz kolekcije, međutim, tu neće biti ni lobutinki ni manolo blanik cipela... Miranda bi u našoj verziji bila devojka koja dolazi kući sva smoždena s posla i ni na kraj pameti joj ne pada ne samo seks nego ni priča o seksu jer radi na slučajevima silovanja, porodičnog nasilja... Za nju bi odmor bio da s drugaricama priča na primer o receptima. Ili da ne priča uopšte, još bolje. Samanta ne bi imala vremena, verovatno ni volje, da sedi s drugaricama jer je non-stop na nekim događajima, pardon - "iventima", na kojima se svima smeška i posle toliko vremena i nema više prave prijatelje jer im uvek pretpostavlja one s kojima mora, htela ne htela, da bude u dobrim odnosima - nikad se ne zna za šta će joj ko biti potreban. A Šarlot? Ona bi jedva sastavljala kraj s krajem, ta nijednu kafu ne bi imala da plati kad izađe s drugaricama, a kamoli da jede po restoranima...

Ako sve to zanemarimo, da na primer zamislimo kako taj životni stil mogu sebi da priušte i naše devojke (valjda se zato kaže "kao na filmu"), a da nisu sponzoruše, onda možemo da se identifikujemo s njima u potpunosti. Jer, ono što je najvažnije, njihova percepcija života kao takvog, životnih vrednosti i potrage za ljubavlju, savršeno je bliska svakoj našoj devojci ili ženi. Kao što je bliska i Tajlanđanki, i Kanađanki, i Moldavki, i Bušmanki... i bilo kom ženskom stvoru na planeti Zemlji. Dok će Samanta imati seks s vlasnikom lanca hotela u jednom od njegovih objekata, dotle će "naša" imati isti takav seks s vlasnikom STR "Kasandra", u magacinskom delu. Ako bude imala sreće, ljubavnik Radiša imaće tamo neko kanabe, mada, ako je seks dobar, ništa ne smetaju ni džakovi s krompirom. Ali, šta je poenta? Naravno, da će o tom iskustvu prodiskutovati s drugaricama i da će se na istom mestu u priči smejati, mada nisu imale isto mesto za seks, ali... seks je bio isti - Hajat ili magacin Kasandre, ma... to su tek nijanse... Seks je samo povod, bitna je diskusija s drugaricama, komentari...

Toliku popularnost mnogi su pokušali da kopiraju, pa je na primer u Engleskoj napravljena serija o modnoj urednici koja se ubibože oblači, ima dozlaboga nesređen život, u potrazi je za ljubavlju... i njenoj ekipi drugarica. Naš pokušaj imitiranja bila je izuzetno neuspešna serija "Lisice" - potpuni promašaj, mada su autori verovatno mislili da su "skinuli" ključne elemente "Seksa" - četiri drugarice, četiri modela ženskih stvorenja, i... samo se priča o seksu. Zašto je serija bila toliko negledljiva? Pa, izostao je ključni momenat - drugarstvo, tačnije žensko drugarstvo. Sve je bilo hladno, a poruka svake epizode je bila "kako smo mi napredne", pa sam se osećala pomalo kao posle kritike "partijskog rukovodioca" da nisam još uvek ideološki spremna da stupim u partiju... koju god, koja je tad najaktuelnija kao najnaprednija. Engleska serija je pak imala elemente tog drugarstva, zato je i bila uspešnija, ali... autori su se trudili da parodiraju "Seks i grad", pa su se malo više zaneli. Toliko nezadovoljnih žena na jednom mestu stvarno je previše. Nezadovoljnih klimakteričnih žena... još gore. Posle svake epizode imala sam utisak kao da sam na grupnoj terapiji, mada je bilo duhovito, ali - svaki lek u prevelikoj količini postaje otrov.

I opet ostaje "Seks i grad" kao najtopliji, najživotniji, najrealniji... serijal o ženama i njihovim mislićima (ako se sklone naslage glamura za nas, a običnog potrošačkog društva za "njih"). Ako bude novih repriza, da li ću ih gledati? Pa, neću žuriti da se nacrtam ispred TV-a, ali ako me daljinac odvede do kanala na kojem se prikazuje, sigurno ću sedeti kao prikovana... iako znam šta će se desiti na kraju... iako sam sve gledala ko zna koliko puta...

Antiprotivna logika (o nakrivo nasađenima)

Neki su uvek s većinom, neki uvek s manjinom, a neki su bogami i sami. Ne baš uvek, ali uglavnom. O kategoriji koja je uvek s manjinom, tendenciozno, ne zato što tako misli već zato što je ocenila da je tako na nekom "višem" nivou, ovaj put ne bih. Nazoviintelektualaca i "elite" puna mi je ona stvar. I nekako imam utisak da im u Srbiji baš prija, ovde su razmnoženi toliko da polako postaju većina - upravo ono što ne žele. Šta da im radim? Njihov problem, samo da se ne mešamo, ako može.

Ja bih o ovima što žele da budu kao većina, a nekako uvek ispadne da su manjina.

Samo jedan primer, ne tako davni, pre jedno 12-14 godina. Radim ja u školi kao profesor. Prošle su one godine kad su prodavnice bile puste i kad je plata iznosila cele dve marke, a ko je radio u boljestojećoj firmi, primao je bogami i "cele" dve i po marke! Prošlo je i vreme kad smo dobijali decu iz Bosne, Hrvatske i s Kosova u buljucima. Prošlo je vreme i kad su druga deca (ista ta što su dolazila, ali i "domaća") odlazila u neke Amerike, Kanade, Nove Zelande... Tek što je prošlo bombardovanje. Tad, naravno, nije bilo nastave. Predajem ja svoj predmet stvarno s ljubavlju. želim da mi deca izađu iz škole makar s nečim u glavi od onog što sam im pričala. Ali, nije bilo lako - neki govore ekavicom, neki ijekavicom, sva deca sluđena, nastavni planovi i programi toliko različiti, a deca nisu kriva zbog toga, pa smišljaj kako sve to da im olakšaš. Ovi što su došli zbunjeni, često su mislima odsutni, a ovi što odlaze ponašaju se kao da ih baš ništa ne zanima - računaju na ono "nisi valjda toliki skot da me ispratiš u daleki svet s ružnim uspomenama i noćnim morama kao posledicom loše ocene". Na sve to, često se štrajkuje, pa i škole štrajkuju. Malo radimo, malo ne radimo. Propuštenog gradiva koliko hoćeš, a nije poenta u tome da ih samo oceniš, nešto moraju i da nauče, nešto moraju i da pročitaju pa da pričamo o tome, da se vidi kako razmišljaju, kao govore, kako pišu...

U takvom opštem društvenom haosu, opet mi na nastavničkom veću raspravljamo da li ćemo štrajkovati ili nećemo. Počinje glasanje, iako nas ima u oba prosvetna sindikata, ali valjda ćemo kroz većinu naći neki zajednički jezik. I tako, glasamo mi da li da idemo ili ne idemo u štrajk. Ko je ZA, nek digne ruku. Gledam ja po onoj zbornici, i ne mogu da verujem - skoro svima ruke u vazduhu. Kaže direktorka da je onda bolje da dignu ruke samo ovi koji su protiv štrajka. Bilo je nas - troje! Da, troje. Jedan kolega, koleginica i ja. Poče žamor, ovo dvoje iz moje trojke kao da se pišmane, a ja kažem: "Kakav, bre, štrajk! Deca su toliko gradiva propustila, da to jednostavno ne dolazi u obzir." Mada sam mislila da sam bila oštra, moj aktiv srbista, englezi i nemci (profesori koji predaju te jezike, zato je malo slovo), uglavnom mi se smeškaju. Vidim ja da ni na koga ne ostavljam ozbiljan utisak, ali dobro, šta da se radi. Zavedu oni to da smo većinom rešili da idemo u štrajk. Opet dobro, i ja sam deo kolektiva, idem i ja u štrajk.

Onda prelazimo na drugo glasanje - da li ćemo sasvim da obustavimo nastavu ili ćemo imati skraćene časove, pola sata umesto 45 minuta, kao upozorenje. Nešto se mislim: "Kad već hoćemo da štrajkujemo, onda uopšte ne treba da bude nastave, to je valjda najjasnije upozorenje da smo nezadovoljni." Ovaj put direktorka je prvo pitala ko je za totalnu obustavu nastave. Dignem ja ruku. Ništa se ne dešava. Okrenem se oko sebe, skoro pun krug - samo ja digla ruku. Samo ja! Pa, stvarno, kakav je to štrajk ako radiš skraćeno? Kad već hoćeš nešto da preduzmeš, onda ideš na sve ili ništa. To mu dođe ne kao štrajkovanje neko kao štrajkovuckanje. Umesto da se jebavamo s Vladom i nadležnim ministarstvom, mi ćemo da se jebuckamo. Tako sam to shvatala tada, a i sada mislim isto. Ako je moguće postići sve za pola sata, što onda celokupno školstvo ne pređe na taj sistem rada?

Bila sam u manjini, ali sam se priklonila većini. To je ta demokratija. Na delu.

Pisala sam ranije post o deda-stricu Brani koji je celog života imao baš takve situacije. Ne samo da je bio manjina čitavog života, on je uvek bio - sam. Moj otac ga je zvao "antiprotivni", mada je bio sazdan po istom modelu, kao da su pravili kalup za njih dvojicu. Kad smo bili deca, slušala sam šta drugi govore o deda Brani, a uglavnom je to bilo neko dobronamerno podsmevanje. I ja sam tada, valjda tim transferom osećanja, mislila da je čudak. Sad ga shvatam. Tek sada. Njegov slučaj izgleda ovako: dete iz bogataške kuće ušlo u SKOJ i o tome niko ništa ne zna; za vreme rata bio ilegalac, a nije bio ni punoletan, i prebacivao ljude iz grada u partizane i četnike, gde je već ko hteo (ovima koji su učili falsifikovanu Brozovu istoriju preporučujem da se malo bolje obaveste); posle rata, kad su svi pristupali komunistima i partiji, on traži ispisnicu (neće da "bude s lopovima i licemerima"); pedesetih godina, kad u Nemačkoj nije imalo šta da se jede, odlazi kod svojih ujaka u Keln: sedamdesetih, kad svi odlaze u Nemačku jer mogu da rade i dobro zarade, on se vraća u Srbiju ("nije to više ista zemlja")... Eto, tek nekoliko sitnica iz njegovog života, ali mislim da je i ovo dovoljno.

I sad se pitam - da li ovu antiprotivnost da pripišem genetici ili razmišljanju svojom glavom. Rekoh već da nisam u kvaziintelektualnoj manjini, mislim na pravu manjinu, kad uradiš nešto iz ubeđenja i po pravilu imaš samo štetu od toga. Moj najstariji sin pošao je istim stopama. Ni srednji se ne razlikuje mnogo. Pa ni ovaj najmlađi. Da li smo mi luda sorta? U Šumadiji za takve postoji naziv - nakrivo nasađeni. Ako i jesmo, ipak ništa ne bih menjala. Nisam decu učila šta da misle, već samo da misle. I mene su učili tako. Ali, i moji su bili - nakrivo nasađeni, uvek antiprotivni.

Šta ste svi navalili na mene?

Do pre nekog vremena slušala sam drugaricu koja je lelekala nad svojom tužnom sudbinom. Osećam se kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa. Nije ona energetski vampir, nego sam ja budala. A što je najgore, u galeriji likova s kojima se družim (baš družim) ima ih nekoliko takvih. Sad ću malo da kukam. Nek bude javno. Neki će se prepoznati, ali šta da radim. Bitno je da im imena neće biti prepoznata. Meni se sad vrišti, pa bolje da ovde prospem žuč nego da me 'apse ili vuku u Lazu. Da sam u Kragujevcu, rekla bih - u Pčelice, ali nema veze, ludara je ludara, dođe mu na isto.

Šta je bilo? Desile su joj se grozne stvari s decom, pa mi je to ispričala, a onda je na red došla analiza dosadašnjeg života. U najkraćem: Imala je grozne roditelje, a sad su joj deca - odvratna. Jadna ona! Stvarno, kad bi se to prepričalo, deluje kao horor, i stvarno je da je žališ, makar na mahove. Ali, kad se sve poređa jedno pored drugog, kako je moguće da baš svi budu takva čudovišta, a ona jedina čeljade na mestu! Ovo je, naravno, retorsko pitanje, zato i ima uzvičnik na kraju. U stanju u kojem je bila nije dolazilo u obzir da je podsećam na neke njene "bedastoće", što bih inače učinila da nije svako malo bila na ivici suza, a u nekoliko navrata potekle su i prave suze. Moram da priznam da ne umem da se ponašam kad neko plače. Jednostavno, ne znam šta da radim. Šta god da je, meni nekako uvek bude žao, o neprijatnosti i da ne govorim. Nisam imala nijedan pametan savet, ma nisam imala ni glup... samo sam sve uredno saslušala i, dok sam je slušala, želela sam da imam čarobni štapić koji bi rešio njene probleme. Kad je otišla, pogledala sam se onako izmoždena u ogledalo i... zaista, nekako mi se nadula glava. Nije baš da sam ličila na pčelarskog pripravnika, ali... videlo se da je u tu glavu pohranjeno dosta toga u prethodna dva do tri sata. A onda počnem da razmišljam, pa se razbesnim. Šta ste, bre, svi našli meni da se poveravate? Istresete svoja govna na moja leđa, a ja ih onda okolo nosam neko vreme praveći se kao da je sve u redu.

Oduvek je bilo tako. Čega sam se sve naslušala... mogla bih da punim Kurir vestima svakodnevno najmanje godinu dana. Ako ne "vestima", onda bi bar mogle da budu "zanimljivosti" ljudske psihe, mada mislim da bi najprimereniji naziv za rubriku bio: Verovali ili ne. Činjenica je da ne odajem tuđe tajne, i da se uvek pravim blesava, veze nemam sa životom, pa i po cenu da me proglase za debila (mada se nekad tako i osećam). Ali, baš toliko poverenje, baš sve meni... Na primer, u braku su ljudi koji su mi odvojeno prijatelji, i poveravaju mi se i on i ona. Bože, kako je to bilo mučno. Ja retko ćutim, ali, slušajući njih, ćutala sam kao zalivena. Oboje su, svako za sebe, on brže od nje, ukapirali da su pitanja poput: "Šta misliš, da li on/ona sumnja?" ili: "Je l' ti rekao/rekla nešto?" i slična - zabranjena. Da li na žalost ili na sreću, ali razvedoše se oni posle skoro 30 godina braka, pa više ne osećam pritisak kao pre. On je i prestao da mi se poverava, hvala Bogu, a ja ne moram da "igram po jajima" kao Milja Mata Milja dvostruka špijunka. Mada, mislim da mi se on više ne poverava jer nema šta ni da kaže. Kako god, ne znam kako je njima, ali ja lakše dišem.

Da ne bude zabune - volim svoje prijatelje, kakvi god da su. Samo što mi je nakad premnogo prijateljstva za jedan dan. To ti je kao čokolada koju voliš, ali baš sad, da odjednom pojedeš pola kilograma... malo je mnogo, zar ne?

Tumačenje moje sestre je da mi se ljudi poveravaju zato što nikad ništa ne pitam. Možda. A mama je govorila da mi svi sve pričaju zato što sam pozitivna. Možda. Muž mi kaže da je takva situacija zato što sam kreten (po njegovom, laka sam meta za "davljenje"). Možda. Najverovatnije od svega ima po malo. Znam samo da me raduje kad me neka drugarica pozove da joj "dam energiju" - tad bih otišla i na kraj sveta, samo da sam joj blizu. Mene to ništa ne košta, a njoj bude bolje. Ili, kad mi se neka od njih javi, pa osetim da je u zarozanom raspoloženju, stvorim se na "mestu događaja" za tili čas. Tad mi stvarno nije teško da slušam, i slušam, i slušam... pa, ako imam neku ideju, kažem joj. Najvažnije je da njoj bude lakše. I ja se posle toga osećam bolje. Međutim, sve su to situacije kad niko pomoć ne traži, a onda je dajem drage volje.

Problem su ovi drugi, koji misle da mi je to obaveza. I oni treći, koji mi pričaju svakojake gluposti, pa se pitam da li lažu sebe, svesno, ili mene, još svesnije - misleći da sam toliko glupa. To su užasno neprijatne situacije. Postoji i treća mogućnost - da stvarno veruju u ono što pričaju, a to je najneprijatnija situacija za onog ko ih sluša. Moja nana je govorila da prijatelji služe tome da se međusobno maltretirate: malo oni tebe, pa onda malo ti njih... i tako... družite se.

Jedna rođaka, koja je moju majku mnogo volela (tako je uvek govorila), kad mi se ta ista majka razbolela, i kad je bilo očigledno da neće dugo, trebalo je da je poseti u bolnici. Zvala je mene (nekako se podrazumeva da zove mene a ne moju sestru), pa, kad je saznala broj sobe i vreme u koje može da dođe, pa kad je još dobila i dodatnu informaciju kad ću ja biti tamo... nešto se otkačilo, pa je počela da priča kako se mnogo loše oseća u bolnicama - ona to jednostavno ne može da izdrži, lupa joj srce, oseća takvu teskobu (Miljo, dušo, ne znaš ti kako je to strašno kad uđem u bolnicu), pa kako joj je muka od bolničkih mirisa, pa kako posle danima ne može da se osvesti gde je bila, pa kako često ima i ružne snove (prave noćne more, ne znaš ti kako je to strašno kad imaš noćne more)... i dođosmo mi do toga da ja počnem da je tešim kako će sve biti u redu (biću ja tamo, šta se sekiraš), kako ćemo sve da okrenemo na šalu, kako uopšte ne treba da misli na to već kako će se videti s mojom majkom... I tako popunismo mi skoro sat vremena. Ipak sam kreten, ima moj muž pravo - tek posle nekog vremena bila sam besna što joj nisam rekla: "Ma, ne moraš da dolaziš u bolnicu ako ti je toliko teško" i još da dodam: "Aman, ženo, imam posla, nemam vremena da dangubim tebe slušajući" i da joj još nešto tako, slično, dodam. Ali, za ovakve mediokritete kao što sam ja - sve je to kasno. U trenutku dok smo razgovarale, meni je iskreno bilo žao što ima problem s odlaskom u bolnice. Ha-ha-ha... nije tu priči kraj. Posle više od godinu dana saznam da je tamo nekog drugog obilazila u bolnici i da nije imala nikakav problem. Da li je nju ponela priča, pa mi napričala budalaštine, a mene ponela njena blesava priča, pa pokazala kako imam kapacitet za empatiju kao okean... tek - nema ona problem s bolnicom. Ali ja očigledno imam sa samom sobom.

I za još nešto sam medijum - svi od mene traže pare na zajam. Ljudi, NEMAM PARA, ne znam odakle vam ideja da ih od mene tražite. Jedva sastavljam kraj s krajem, pogotovo sad, kad započinjem posao. Živim vrlo skromno i nikome ne dugujem. Ni banci, ni državi, niti ikome. Očigledno mi niko ne veruje da sam sirotinja. I ne znam da li da plačem ili da se smejem kad mi kažu: "Ma, snaći ćeš se ti, daj mi sad nešto malo, makar pet hiljada." E, da ga jebem. Jedno pet hiljada puta, najmanje.

Fotografije br. 2 i 3: Demotivacija

Od testosteronskog goveda umisliš da je romantična dušica

Glede muško-ženskih odnosa (namerno su prvo muškarci, kao slabiji pol) skoro da ništa novo ne bi moglo da se kaže i napiše, ali izgleda da ipak uvek može nešto drugačije, mada možda nije novo. Pre neki dan dođe mi do ruku fotkica nekog Priručnika za žene iz 1955. godine, a onaj koji je postavio fotku, napisa dole: Dobri stari zakoni zbog kojih bi vas danas diskriminatorima zvali. E, alal ti ćufte, autoru! Ne sumnjam da bi ti, kao i svako muško čudo prirode, voleo da te čeka spremna večera koju je, jelte, žena pripremila ranije i čeka te kao zapeta puška da se lepo naručkaš. Ona, svakako, živi za to da si ti zadovoljan. Naravno, pripremljena je za tebe, čeka te sva usptreptala. Lepo piše: Pripremite se za muža - a ja čitam da mu on dođe kao neka delagacija od koje zavisi kako će se odvijati dalji život na planeti Zemlji, pa i ona mora da bude spremna za dolazak takve grandiozne veličine. Da, smanjila je i buku, da slučajno njemu nešto ne smeta. A tek ova poslednja napomena - Ne ometajte ga -  bacila me je u ushićenje. Pogotovo rečenica: Ne zaboravite da je on gospodar u kući i kao takav uvek će sprovoditi svoju volju, pošteno i pravedno. Čoveče, odsekla sam se! Za kraj, kao i svaki šlag na torti, boldirano, pa velikim slovima: Zapamtite, dobra žena zna gde joj je mesto. Čudi me da nema uzvičnika, već je stavljena samo jedna obična tačka. Da, zaboravih da "muškarac sprovodi svoju volju, pošteno i pravedno". Zato je samo tačka, zbog tog poštenja i te pravednosti.

Ovaj Priručnik bio bi smešan da je objavljen u 18. ili nekom ranijem veku, s ove vremenske distance, ali - ovo je 1955. godina, nije bilo tako davno. I što je još gore, neko to sad iskopa, pa postavi kao "žal za dobrim starim vremenima", kad se znao red. I kad se živelo lepše. I kad je sve bilo bolje. Ma, da, pričajte mi još malo o tome.

U istom maniru je i isečak iz novina iz šezdesetih godina (ispod, desno), kad je u ženskom časopisu objavljen odgovor na pitanje: Zašto žene odlaze na koncerte i "kulturne priredbe" mnogo više nego muškarci. Još su ove kulturne priredbe stavljene pod navodnike. Pitam se kako da tumačim te navodnike - da žene u stvari odlaze na nekulturne priredbe, ili su te kulturne priredbe nešto bezveze ili... Na stranu pitanje, mada je i ono za padanje na dupe s veće visine, ali odgovor je prava oda gluposti i nadmenosti (to dvoje najčešće i ide zajedno). Kraj me je raspametio: Čovek je građen za akciju, a ne za sedenje. Pod ovim "čovek" misli se na muškarca, a žena je valjda - čovečica. U mojoj Šumadiji još uvek govore: čovek i žena, nije da nisam čula tako nešto, naprotiv - slušala sam i slušam stalno, ali za ove 53 godine još nisam uspela da se naviknem i glatko progutam "čoveka" kao "muškarca".

Međutim, ne lezi vraže, počinjem da sumnjam kako ni ta 1955, pa ni te šezdesete, nisu tako daleko - u glavama je ostalo te mentalne prašine šovinizma, i to - u ženskim glavama. Sačuvaj me, Bože, kako žene percepiraju "idealnog muža".

O čemu se radi? Na fejsbuku je moja prijateljica i bivša koleginica Nataša Milićev postavila ovakav status: "Napravili smo konkurs 'Najbolji muž u Srbiji'. Prva nagrada tri dana uživanja - royal spa hotel u banji Koviljači. Dobili stotine pisama. Suzili izbor na 15 kandidata od kojih biramo tri. Naš zadatak, kao redakcije, bio je da nepristrasno pročitamo te priče i glasamo za favorite. 90% žena je pisalo hvalospeve o muževima koji peru i kuvaju i menjaju gaće svaki dan. Meni je to default, pa sam ih odmah eliminisala. Jedna je rekla da ju je ugledao sa 17, da je njenom ocu objasnio da je želi i da će da je ženi, a sada mu samo objašnjava da je divna punih 40 godina kada se sretnu na porodičnom ručku. Taj je dobio plus. Druga je rekla da je njen muž posvećen otac već deset godina iako sve četvoro dece nisu njegova. Taj je dobio dva plusa. Treća je rekla da je njen muž podržavao i kada je bila najslabija, najnerazumnija i kada se svađala sa celim svetom iako je znala da nije u pravu. I on je znao, ali je objasnio da je ona njegova. Taj je dobio tri plusa. Nažalost, moji kandidati nisu pobedili. Pobedio je Gari što je ceo dan nosio visibabu u novčaniku i dao je svojoj ženi, tako sasušenu i presovanu. Bilo je to lepo pismo. Lepo napisano, ali to nije govorilo mnogo o mužu koliko o ženi. Naše žene u redakciji su se, naravno, na to raspametile i raznežile, i shodno tome, izabran je pobednik. E, sad, nakon što smo obavestili ženu da je njen muž pobedio i da su osvojili mini-vikend u Koviljači, prvo je nastao muk, zatim rečenica: “Uf, morate mi dati par dana, moram da ga pripremim”, a zatim očajno preklinjanje da ništa ne objavimo i da će ona inkognito da ode u banju. Ispostavilo se da je Gari neki teški džiber, koji bi na prvo saznanje da se povlači po novinama, zaslugom svoje žene, istoj izbio prednja dva zuba. Ali, eto, ona voli visibabe, i da sanjari i lepo piše. Simple as that. Spisak pobednika je bio objavljen tri dana ranije, time nagrada podeljena i validna. Žena je slagala muža-visibabu da je uštedela za mini-vikend i otišli su na uživanje. A redakcija? Popišana, razočarana, u neverici. Ja ne. Svaki muškarac koji ima novčanik na preklop u kojem presuje visibabe, bilo to istina ili ne, ima ozbiljan poremećaj. Ja volim ove što su im novčanici na čičak i što te vode u polje visibabe bosu. Da trčkaraš, mirišeš sunce i prljaš tabane. Ali ne mogu da se otmem mišlju: Jebomamu, poslali smo siledžiju u spa. Da ga žene masiraju, kuvaju, da mu udovoljavaju. Predlažem da sledeći put pravimo konkurs 'Najbolji ljubimac u srbiji'. Taj koncept ne može da omane, a otporan je na siledžije, romanopisce i budale." 

E, taj džiber i siledžija, pod uslovom da je elementarno pismen, možda je autor ili neki rođak u duhovnom, nekom višem smislu koji žene što idu na kulturne priredbe ne mogu da razumeju, autora komentara na fotku Priručnik za žene. Možda od presovanja visibaba čovek (čitaj: muškarac) "ne postizava" da nešto i prozbori ili napiše. Kakve li su mu misli o temi smisla života? Da ga žena ne uznemirava, ne pravi buku, spremno ga čeka, s večerom, naravno, i "neka on prvo govori, sigurno ima važnije stvari na umu od vas" (iz famoznog Priručnika). A šta se radi u slučaju da je mutav, nema ni jedan jedini mislić u glavi... Pa, opet ima "važnije stvari na umu od vas" jer je - čovek (čitaj: muškarac).

Ipak, apsolutni hit su mi ovi što svakog dana menjaju gaće, i to im je preporuka za "najboljeg". Šta  reći? Ovaj na kojeg je tipovala Nataša, kod mene bi dobio svih šest pluseva.  

Izgleda da je kvaka u tome šta žene umisle. Stvore sebi tako neku sliku koja veze nema s realnošću, ali ipak, u poslednjem momentu se opasulje da je govedo - govedo. Kad opasnost prođe, opet govedo rehabilituju, pa ga stave na pijedestal i zadovolje se time što svaki dan menja gaće. A ako još presuje i visibabe... e, taj je romantična dušica. Nema veze što takvi lupaju o sto, a možda dele i šamare i izbijaju prednje zube, i što se "ovoj našoj" vilica trese da mu otvoreno kaže kako ga je turila u novine (bez obzira na to što je proglašen za "najboljeg", ali.. u novine...), ipak je on - njen. Podsetilo me na Don Kihota koji juriša na vetrenjače, međutim, u poslednjem trenutku - ipak ne nasrće na njih. A kad se malo udalje od vetrenjača, Sanču ponovi istu priču, kao da ništa nije bilo.

Kad te slome od dobrote

Mada su me moja rođena deca povremeno zvala Miljer i govorila, kad ih nešto zamolim, s obaveznim vojničkim stavom: "Ja, woll!", skoro svi ljudi s kojima se družim kažu mi da im "ulivam energiju" i da "delujem pozitivno". Oni koji me ne vole, žestoko me mrze, baš žestoko. Pa, dobro, od nekih od njih to mi je kompliment i vrlo sam ponosna na tu njihovu mržnju spram svoje persone.

Da li nešto očekujem od ljudi? Ne, ne očekujem ništa. Ne želim da mi iko pomaže, sve mogu sama, nikad nisam razočarana jer se nadam samo ravnodušnosti i odmaganju... pa sam neretko vrlo prijatno iznenađena. Ima dobrih ljudi! Kad bih se nadala samo dobrom od drugih, ko zna - možda bih bila neprestano ozlojeđena i razočarana.

U poslednja tri meseca nalazim se na životnoj prekretnici, po sopstvenom izboru. Smenjuju se periodi u kojima sumnjam u sebe s periodima kad pomislim da sve mogu, pa i da nebo svučem na zemlju ako mi zatreba. Kako se približava vreme kad će postati očigledno da li je odluka da započnem s novom fazom u životu bila dobra ili nije, periodi sumnji sve su češći i sve duži. U takvom stanju loše spavam, stalno nešto računam, pušim kao nikada do sada a non-stop razmišljam kako da ostavim cigarete, čas pravim planove kako da proširim posao na avione i kamione, pa onda merkam kontejnere malo dalje od kuće, gde me ne poznaju...

Ne znam za druge, ali je meni u takvim okolnostima sasvim normalno da mi niko ne izađe u susret i da se postavim u gard, da aktiviram oči na leđima i uši na stopalima. Potpuno sam spremna da svakome izađem na crtu, iako sam nejaki picipevac u odnosu na tog nekog drugog. Sistem "sam protiv svih" i protiv sistema, a bez para i nikakve, čak ni verbalne podrške, savršeno mi je poznat i uopšte me ne plaši. Nisam zastrašena pred borbom već pred onim što će biti posle nje.

I tako, ne očekujući ništa dobro, svešću pripremljena za udarce različitih vrsta sa svake strane, kao i fizički savršeno utrenirana da ne jedem i ne spavam ako tako odlučim... slomim se na onome što ne očekujem - na iskrenim lepim željama, na pozitivnoj energiji koja je na mene usmerena, na znacima pažnje, na pitomim pogledima, rečima koje isijavaju dobrotu, konkretnoj pomoći (makar i najmanjoj), dobroj volji...

Ko me je tako slomio? Prvo jedna Dada koja je sasvim slučajno zalutala na ovaj blog. Nas dve se ne poznajemo, a opet... prepiska od pre neki dan skoro da me je rasplakala od neke miline. Počinjem da ličim na svoju majku koja je plakala kad god bi joj se nešto lepo desilo ili kad bi čula neku lepu vest. Nije mi bilo jasno zašto tako reaguje, a sad tek mogu da razumem ono njeno: "Tugo, tugo..." Neću ni pokušavati ikome to da objasnim, u startu je osuđeno na neuspeh, na grešku "u prevodu". Kao kad nekome objašnjavaš kako je poljubac izvor neopisive divote, a taj neko - nikad se nije poljubio. Ne vredi.

Zatim sve one moje drugarice, prisne i sajber, koje su mi poželele sreću i skoro sve okačile na svoj fejsbuk zid objavu o izdanju uz preporuku da ga ostali kupe.

Deluje zanemarljivo, ali dečko ili čovek (ne mogu da mu odredim godine) koji radi u kiosku na Kaleniću, svakog utorka ulepša mi dan. Ma, šta dan, ulepša mi nekoliko dana! Otkad radim lekturu za Nedeljnik, utorkom moram da se nacrtam u redakciji, a pre toga kupujem cigarete čim izađem iz dvadesetpetice. Prvog utorka rekao mi je: "Što pušite, lepa gospođo?" Inače, alergična sam na "lepa gospođo", pogotovo od muškog sveta, pa mu odvratih: "Nabavite naočare!", naravno, uz osmeh ali ozbiljno. A on će meni: "Nemojte tako, baš ste lepi. I iznutra." Pomislih da je dileja, frik, narkos, ćorav... ali njegov ton i pogled bili su tako pitomi i razoružavajući, da sam čak i ja ostavila svoju kočopernost za takve prilike iza kulisa. Pomislih: "Čudak!" Sledećeg utorka opet "lepa gospođo", ali sad već nisam bila tako narogušena - on je mnoooogo mlađi od mene, nema tu nikakvog muvanja; nisam neka faca pa da mi se uvlači; nisam mu ostavljala ni bakšiš pa da mi ovakvim frazama zahvaljuje; ne ostavlja utisak zajebanta koji gospođama u godinama deli komplimente rekreacije radi... Jednostavno, "lepa gospođo" ostade utorkom kao doza svega lepog za taj dan. Lepo je zato što iz njega isijava nešto blago, toplo i dobro, lepo je što podseća na Aljošu Karamazova svojom pitomošću i čistotom, lepo je što ispred i iza njegovih reči nema ničeg drugog osim "lepa gospođo"...

Lomila me je i Ana Đorđević iz Nacionalne službe za zapošljavanje, koju mi zovemo još uvek Biro rada, koja je sve završila rekordno brzo, na poverenje s mojom nepotpunom dokumentacijom i sa zaista zlatnim osmehom: "Želim Vam sve najbolje!" Na tom mestu očekivala sam sve - samo ne ovako nešto.

Slomio me je i taksista koji je tačno znao da mi odgovara da ćutimo do Narodne biblioteke. Bila sam u nadrnditisu beskonačnog stepena. A kad se vožnja završila, pri pogledu na taksimetar na kojem najednom nije bilo nikakvih cifara, mislila sam da ću vrisnuti od besa: "Sad će me odrati, ali krljaćemo se!" I pre nego što sam otvorila usta, rekao je: "Častim Vas vožnju." Nije lako iz četvrte brzine ubaciti se u prvu... I ne sećam se šta sam mu rekla, sigurno sam sipala gluposti. Sva zašašavljena izašla sam iz taksija, pomešanih osećanja, okrenula se prema njemu, a on, s dva prsta na čelu, ispratio me kao što vojnik pozdravlja drugove kad završi s vojnim rokom.

Šta tek reći za Simu iz Narodne biblioteke, u koju sam ušla malo posle toga? Kasnim, a tražim nemoguće, i to sad - odmah. Ako može. Taj Sima uzima moje papire i odnosi ih nekud. Zvoni telefon, za mene(!), javlja se gospođa koja izdaje dozvole i kaže mi: "Sima je rekao da ste mnogo fini, pa ću napraviti izuzetak." Kasnije sam se vratila u NB, sa čokoladom za Simu i ekipu. Mito? Nije!!!

Ali juče, juče je bilo... Prolazim pored Narodnog pozorišta, žene prodaju cveće što u buketima i stručcima što u saksijama... gledam i smeškam se... razmišljam šta ću sve da posadim, pa kad mi proradi terasa... Prilazi devojčica, neočešljani devojčurak živahnih tamnih očiju i daje mi cvet jagorčevine. Jagorčevina se ne prodaje rezana, ona je predviđena za sađenje, pa je i ova bila s malo zemlje, uvijena u novine. Odmahujem rukom i kažem: "Hvala ti, dušo, samo gledam..." Ona odgovara: "Uz'i, za tebe." Gledam je, velika je da tako loše govori, sigurno ima neki problem. Vadim sto dinara, dajem joj i odlazim. Posle nekoliko koraka, neko me lupka po leđima. Opet ona: "Uz'i, za tebe", stavlja mi jagorčevinu u ruke i trči nazad. Olabavila sam stisak ruke u koju mi je stavila cveće i - ispada sto dinara. Malo dalje, kod početnih stanica u blizini Staklenca, na uličnoj tezgi kupim čokoladu, vratim se i potražim devojčicu. Smejulji se, sakrila se iza neke podebele žene. Uhvatim je za rame i sad joj ja u ruku stavim čokoladu kao što je ona meni cveće. Nasmejem joj se i odem. Idem tako, ali čim me je nešto lupnulo po leđima, znala sam da je ona. Sad sam već pomislila kako je naporna i okrenula sam se s namerom da je blago ukorim. A ona digla ručice, zagrlila me, poljubila i - otrčala. E, ona me je načisto slomila! "Tugo, tugo..."

Sam(a) svoj gazda

Kad sam odlučila da samoj sebi postanem gazda, da se okušam u preduzetničkim vodama, plašila sam se svega i svačega, ali ni slutila nisam da ću se saplitati s administracijom a ne s proizvodnjom. Obično se, pri odluci na takav korak, kaže: "Otvoriš firmu, pa uradiš ovo, onda ono, pa nešto treće, zatim četvrto...", gde je sintagma "otvoriš firmu" podrazumevajuća i samim tim je očekivano da to traje kratko i da je sasvim bezbolno.

Ne znam, možda nekome i jeste. Meni bogami nije bilo. Očekivala sam da ću biti kao tele pred šarenim vratima kad uđem u taj legendarni APR (Agencija za privredne registre), ali sam bila spremna da sve pitam, pa ako sam dosadna i ako neko misli da sam rođena s manjkom sivih ćelija - neka misli. Važno je da ja završim posao. Verovali ili ne, u APR-u sve ide brzo i glatko. Doduše, ima jedan dečko na šalteru broj 3 koji mi je samo dao papir i rekao: "Popunite to, pa predajte u onoj drugoj sali." Odem ja da popunjavam i već kod druge stavke vidim da nemam pojma, traže mi neku šifru delatnosti. Kakvu, bre, šifru delatnosti? Vratim se kod njega da mi pomogne, tamo red, pa odem na šalter broj 4 - tamo je jedna devojka. Naravno, popuni mi ona to kako Bog zapoveda i još mi reče: "To bi trebalo s nama da popunite, zašto ste počeli sami?" Ošinem pogledom onu mladu mušku mrcinu sa susednog šaltera i shvatim da on i ona primaju istu platu za sasvim različit posao: ona radi s klijentima, a on klijentima predaje papire kao reklamni materijal. Još jednom sam se uverila da su devojke mnogo sposobnije, predusretljivije, brže... od muškaraca, da izvinEte, ali pogledajte oko sebe, pa ćete se i sami uveriti. U samoposluzi uvek stanem u red gde je žensko čeljade na kasi. Ide brže. Tako kaže praksa, a u teoriji - svi smo ravnopravni. Izuzev tog sitnog detalja, takoreći nanodetaljčića glede muško-ženskih poslovnih sposobnosti za rad s ljudima, sve ostalo u APR-u teklo je neverovatnom brzinom. Još vam daju i papirče za sledeće korake, pa kad sve to pozavršavate, iako su vam registrovali firmu, ponovo se vratite kod njih, tek da stavite pečat na mur.

Mene je najviše plašio APR, a on je pesma u odnosu na sve ostale službe: opštinu, banku, poresko... Jedino što je nezgodno, to je da za svako "dobar dan" u proseku treba dati 1.000 dinara. Kažete "dobar dan" na ovom mestu, pa vam otpozdrave "1.500 dinara"; na drugom mestu vi opet "dobar dan", a tamo "560 dinara", na nekom trećem "2.500", i tako... hiljadarka po hiljadarka - nije baš jeftino. Bilo je i mesta gde treba platiti za "doviđenja", ali su cene mnogo, mnogo niže. Na stranu to što na svakom mestu gde makar zvirnete, a kamoli ostanete duže od pet minuta, treba predati fotokopiju ovoga, pa toga, a bogami i onoga.

Jedino u banci ne plaćate - ništa! Oni će kasnije sve to lepo da nadoknade, pretpostavljam.

Spretnijem i pametnijem možda je za ovaj posao potrebno dan-dva (čeka se jedino na rešenje o registraciji i u banci, da Narodna banka aktivira vaš račun), ali ja sam, ovako pravno neuka, u godinama i s doptrijom, sve završila tek za dve sedmice. Istini za volju, pravila sam i pauze jer sam istovremeno i radila za firmu. Još nije bila ni otvorena, a ja sam se bavila prozvodnjom. To mi je nekako normalno, mada sad počinjem da sumnjam jer su me neki gledali belo, u stilu: "Ma, šta ti zamišljaš!"

Prva varijanta je bila da mi to sve pozavršava pravnik, poslovni saradnik jedne moje drugarice koja je takođe sama svoj gazda, a cena je bila 100 evra, za mene, inače je 150. Onda su mi drugi rekli: "Jesi li luda? To sve možeš sama, nije teško, što da daješ pare badava." A onda iz pomrčine iskoči prijatelj, takođe pravnik, advokat kome su klijenti sve same firme koje se tužakaju, što između sebe, što s državom... Onako prijateljski, pitam ga, budući da me čeka nešto slično a ipak drugačije, da li na nešto treba obratiti pažnju, a on će: "Ma, šta se maltretiraš? Daj mi sve papire, srediću ti ja to za dva dana." Cena - 200 evra, to za mene, sitnica, onako drugarski. Hvala lepo. Naravno, na ove pravničko-advokatske evre dolazi plus trošak svih mogućih taksi. Stvarno - hvala lepo, sama ću.

Možda sad dajem dezinformaciju - ja u stvari nemam firmu nego preduzetničku radnju. Pod to PR spada sve što nije firma: i agencija, i ordinacija, i servis, i frizeraj, i radnja... Meni ne smeta što sam PR (po narodnoj - zovi me i lonče ako hoćeš, samo nemoj da me razbiješ), ali je bilo čudnovato kako je jedan zubar, stomatolog jelte, napravio skoro pa scenu kad je izrađivao pečat: "To je ordinacija, nije to nikakva radnja!", na šta mu pečatorezac odgovara: "Moram da stavim kako je u rešenju." Iz pogleda pretpostavljam da je verovatno za sebe zadržao: "Bole me i uvo u dupe za tvoju - ordinaciju."

I tako - 1. marta rodilo se Slovo pres. Ima sve prste, diše, normalne je boje... što će reći da ima rešenje, pečat, sedište, račun u banci, poresku prijavu... Prvi izlazak iz kuće planiran je za 27. mart. Možete ga videti u vidu Miljinog kuvara na kioscima. Naslovnu stranu namerno ne postavljam, staviću je na fejs. Reč je o Nepečenim posnim kolačima, a sledećeg meseca, poslednje srede, izaći će Jagnjetina na sto načina, i tako redom, svake poslednje srede u mesecu. U aprilu izlaze i Vešte ruke, časopis za sve kreativne ljude - tu možete naći, korak po korak, kako da napravite svoj prvi pačvork prekrivač, kako da oslikate nameštaj dekupaž tehnikom, kako da napravite ikebanu po savetu preofesionalca, kako da upletete kiku kao da ste bili u najboljem salonu, kako da oslikate jaja za Vaskrs tradicionalnom a savremenom tehnikom, pročitaćete i sve o art deco stilu, šta je najmodernije za sezonu proleće/leto 2013, kako da na osnovu jednog kroja sašijete sedam različitih košuljica, kako da iskukičate šeširić i nakit, da sašijete praktičnu i lepu torbu, iskukičate damske rukavice od konca... Ako ste pravi pravcijati početnik, spremila sam vam Malu školu pletenja, a ako više volite kukičanje, možete besplatno da pohađate Malu školu kukičanja.

Za sada - to je sve. Malo li je? Ako uspe - uspe, ako ne uspe - ima ko da me hrani i oblači (valjda će muž i deca da se isprse). Ko mi želi sreću, hvala mu, a ko ne želi da ovo novo dete prohoda nek mu je Bogom prosto, ja tu ništa ne mogu. Znam samo da ću se truditi zato što radim ono što volim, i da plivam u vodi koju dobro poznajem.

Skidanje sa spiska

Do pre godinu dana pratila sam skoro sve blogove, čitala sam kao da se takmičim s nekim, kao da će mi nešto promaći i onda ću biti osakaćena za neku važnu informaciju. Međutim, kako sam imala probleme s očima, i kako nije zanemarljiv ni problem nedostatka vremena (ni kad bi dan trajao 48 sati, ne bih stigla da uradim sve što želim), "o'ladila" sam malo. A što sam se tek "uledenila" kad sam shvatila da je čitanje mnogobrojnih pisanija čisto gubljenje vremena (kojeg nemam) i da sam bombardovana gomilom gluposti... drastično sam smanjila spisak blogova koje redovno pratim, a neke sam i zauvek otpisala. Ne bih se više prevarila da čitam postove s njih ni kad bi naslov bio "Slučaj Milja Lukić".

Verovatno je interesantno da nisam otpisala "male blogere" već sasvim obrnuto - one što ih svrstavaju u "uticajne" (šta god to značilo). Prvi je otpao Istok Pavlović. Ne mogu sad baš da tvrdim da sam se najviše gluposti načitala kod njega, možda mi je takav utisak zato što je hiperproduktivan, a ja zapela pa čitala, čitala, čitala... Možda je količina kriva? Mada, i da je pisao s manjim skribomanskim apetitom, mislim da bih ipak u jednom momentu morala da se izbljujem nad onolikim "znanjem". Koja god da je tema - evo njega s objašnjenjem. Sve zna. U sve se razume. I sve to znanje i umenje nudi nam kao na tacni, pa 'ajde sad, ako ste blesavi i glupi, ne prihvatite tako dragocen poklon. Kap koja je (meni) prelila čašu bio je post o pravopisu. Ma, ne smeta meni što on piše o pravopisu, nek piše ko hoće, nije uvek "autoritet" i autoritet. Međutim, s onakve visine toliko šturih objašnjenja, a najgore od svega - i pogrešnih. Hajde-de, malo se zaneo pa pomislio da je Bog. Najviše me boli što je "stekao ime", pa ga sad svi čitaju tek da su na broju među "povlašćenima". Tako su u "moje vreme" išli da slušaju Amfilohija Radovića, a meni bilo čudno - pitala sam se da li ga uopšte slušaju, a ako slušaju, da li svare u mozgu ono što priča. Sad ti isti pljuju po njemu najstrašnije. Kad pokušam samo da napomenem kako je to nekad bilo, odmah dobijem odgovor: "Sećaš se, i tad sam ti pričala da je budala!" Naravno da se ne sećam takvog teksta, sećam se oduševljenja, zanesenosti i citiranja. A pamćenje me odlično služi. Mislim da su ljudi poput gdina Pavlovića - Amfilohije ovog vremena.

Ima još blogera nalik njemu, pametnih pametnica, ali je ovaj gdin nekako najistureniji u svom društvu.

Druga grupa su blogovi koji imaju veze s računarima, poslovanjem, zaradom, marketingom... U računare se ne razumem, nije mi jasno ni zašto sam pokušavala uopšte da čitam te postove. Odustala sam (valjda) na vreme, ali mi i dalje ne ide u glavu otkud takav sadržaj ima takvu popularnost. Je l' ova zemlja kolevka sve samih kompjuterskih genijalaca? Ako je tako (sudeći po "činjenicama" - jeste), zašto nismo neka svetska velesila? Volela bih da mi neko objasni ovu nelogičnost. Postove o načinu da se zaradi putem blogovanja ostavljam drugima, svako ima pravo da radi šta hoće dokle god nikog drugog ne uznemirava. Ali, tom nekom ko radi šta hoće i druge ne uznemirava, nema mesta u mojoj listi čitanja. A i ti postovi su obično doooosadni.... Marketing je posebna priča - 'ajd' me malo zaobiđi, prodaj maglu drugome.

Ipak, u svoje najveće razočaranje svrstavam one čisto ženske blogove. Nisu to blogovi o modi, lepoti... već oni u kojima se obrađuju isključivo ženske teme. To jeste nepresušan izvor informacija, priča, zanimljivosti... Ali, čoveče! Em sam radila u ženskom časopisu, em sam i sama žena, em imam sestru i milion drugarica... pa sad još i dodatno da čitam o porođajima, menstruacijama, menopauzi, strijama, ljubavnim jadima... Ne moram baš za svaku od njih da znam kako se porađala. Ima na tim blogovima i postova koji su pravi izleti u politiku, ekonomiju... i tad su u stvari najzanimljiviji. To je iz ugla žene, iz ugla njenog svakodnevnog života, a ja verujem da je žena, u kojoj god i kakvoj god državi da živi i u kojem god vremenu... ogledalo i društva i vremena. Ona je "život kao takav". Međutim, među tim "ženskim" blogovima ima jedan koji je pre nešto duže od godinu dana napisao takav hvalospev o LDP-u, da sam pomislila kako je reč o promotivnom tekstu. Možda joj ništa nisu platili, možda i ne očekuje pare, ali sigurno joj je "ugled" porastao. Šteta, kod mene joj je upravo tada pao u ambis, ne samo zato što LDP smatram za efemernu stranku (mada mi se sviđa njihov ekonomski program) i što su članovi mahom isfolirani folirantski foliranti i što mi Čeda liči na političku karikaturu... već zato što ne volim da mi gđa za "svoje" mišljenje potura nečiji ideološki program, najkraće rečeno - da mi prodaje muda za bubrege. Što lepo gđa nije napisala: Ovo je iz MOG ugla (koji se poklapa s njihovim), JA mislim da su oni super, JA želim da me zapaze, JA sam urbana (još jedna sasvim izlizana reč), JA sam tolerantna sveCka žena... Kako god, samo jedan (bilo koji) od ovih razloga bio bi dovoljan da taj blog nikad više ne taknem ni govnjivom motkom. Šteta. A još je veća šteta što je to čitan blog (ovde to zovu - uticajan), što su postovi duhoviti... Šteta, prava šteta, velika šteta!

Šta tek reći o onim "uticajnim" blogovima koji imaju postove od po nekoliko rečenica? Pritom se nikome ne zameraju, pišu "sve nešto lepo", a ako se i desi da slučajno, sasvim slučajno, majke-mi-slučajno i časna-pionirska-slučajno... upute neki znak negodovanja, očekuju da s tom kritikovanom stranom uspostave bilo kakav, kakav-takav kontakt i da se sve završi na međusobnom razmenjivanju izvinjenja... i opet bude "sve nešto lepo".

A oni blogovi gde dnevno bude po tri-četiri-pe'šesnaest postova tipa "Ustala sam. Divno jutro"? Pa na to dobije nekoliko komentara. Onda posle nekoliko sati napiše šta je uznemirilo ili obradovalo... a to nikako nije svetska ekonomska kriza, komšija koji renovira stan pa je maltretira bukom, glad u zemljama Trećeg sveta, telegram da je dobila stipendiju... Ne, to je "sve nešto lepo", i ona piše u aluzijama o nekom pogledu, sjaju u očima... Ja sad napisah više nego što tamo piše, a tamo - cela dva posta. I na taj drugi post, o "pogledu i sjaju u očima, tuđim", opet dobije nekoliko desetina komentara. O čemu se ovde radi? Može li neko da mi objasni?

Drugima su možda dosadni, ali ja obožavam prikaze, a pogotovo punokrvne kritike knjiga, filmova, koncerata... a toga je tako malo na našim blogovima. Postoje, doduše, oni čisto književni, filmski, muzički... blogovi, ali to je već struka. Od njih biram samo književne jer je to - moja struka. Kao i blogovi koji raspravljaju o jeziku, gramatici i pismenosti. Mislim da bi blogeri kojima je osnovna tema blogova upravo takva, mnogo više uradili na popularizaciji pismenosti kad bi pisali zanimljivije. A zanimljivo ne mora nužno da bude i manje vredno. Ako se svi relevantni podaci uviju u neku lepu priču - eto divote! Ja ih čitam i ovakve kakvi su, ali mi je žao što nemaju posetu približnu tiražu Kurira. Jedina koja je to postigla (izvinjavam se ako postoje i drugi, nisam ih otkrila do sada), jeste Amarilis, ali su sve te njene pričice (ujedno i odličan materijal za vežbanje), u vezi s engleskim i nemačkim jezikom. Izvinjavam joj se ovim putem što ne postavljam link ka njenom blogu jer nisam postavila nijedan.

Kad već čitam, hoću da - čitam. Da mi bude zanimljivo, da nešto novo saznam, da dobijem informacije, da se zamislim zbog nečeg, da se nasmejem, da osetim autorsku iskru... Naravno, podrazumevaju se pismenost i lepo pisanje. Spisak mi se sveo na tek nekolicinu blogova koje redovno pratim. Pročitam i ono što mi prijatelji preporuče, na šta slučajno naletim... neki put me privuče naslov... Da li sam izgubila ritam i pojam o vremenu u kojem živim? Da li je moguće da ne umem da prepoznam "vrednosti"?