Skidanje sa spiska

Do pre godinu dana pratila sam skoro sve blogove, čitala sam kao da se takmičim s nekim, kao da će mi nešto promaći i onda ću biti osakaćena za neku važnu informaciju. Međutim, kako sam imala probleme s očima, i kako nije zanemarljiv ni problem nedostatka vremena (ni kad bi dan trajao 48 sati, ne bih stigla da uradim sve što želim), "o'ladila" sam malo. A što sam se tek "uledenila" kad sam shvatila da je čitanje mnogobrojnih pisanija čisto gubljenje vremena (kojeg nemam) i da sam bombardovana gomilom gluposti... drastično sam smanjila spisak blogova koje redovno pratim, a neke sam i zauvek otpisala. Ne bih se više prevarila da čitam postove s njih ni kad bi naslov bio "Slučaj Milja Lukić".

Verovatno je interesantno da nisam otpisala "male blogere" već sasvim obrnuto - one što ih svrstavaju u "uticajne" (šta god to značilo). Prvi je otpao Istok Pavlović. Ne mogu sad baš da tvrdim da sam se najviše gluposti načitala kod njega, možda mi je takav utisak zato što je hiperproduktivan, a ja zapela pa čitala, čitala, čitala... Možda je količina kriva? Mada, i da je pisao s manjim skribomanskim apetitom, mislim da bih ipak u jednom momentu morala da se izbljujem nad onolikim "znanjem". Koja god da je tema - evo njega s objašnjenjem. Sve zna. U sve se razume. I sve to znanje i umenje nudi nam kao na tacni, pa 'ajde sad, ako ste blesavi i glupi, ne prihvatite tako dragocen poklon. Kap koja je (meni) prelila čašu bio je post o pravopisu. Ma, ne smeta meni što on piše o pravopisu, nek piše ko hoće, nije uvek "autoritet" i autoritet. Međutim, s onakve visine toliko šturih objašnjenja, a najgore od svega - i pogrešnih. Hajde-de, malo se zaneo pa pomislio da je Bog. Najviše me boli što je "stekao ime", pa ga sad svi čitaju tek da su na broju među "povlašćenima". Tako su u "moje vreme" išli da slušaju Amfilohija Radovića, a meni bilo čudno - pitala sam se da li ga uopšte slušaju, a ako slušaju, da li svare u mozgu ono što priča. Sad ti isti pljuju po njemu najstrašnije. Kad pokušam samo da napomenem kako je to nekad bilo, odmah dobijem odgovor: "Sećaš se, i tad sam ti pričala da je budala!" Naravno da se ne sećam takvog teksta, sećam se oduševljenja, zanesenosti i citiranja. A pamćenje me odlično služi. Mislim da su ljudi poput gdina Pavlovića - Amfilohije ovog vremena.

Ima još blogera nalik njemu, pametnih pametnica, ali je ovaj gdin nekako najistureniji u svom društvu.

Druga grupa su blogovi koji imaju veze s računarima, poslovanjem, zaradom, marketingom... U računare se ne razumem, nije mi jasno ni zašto sam pokušavala uopšte da čitam te postove. Odustala sam (valjda) na vreme, ali mi i dalje ne ide u glavu otkud takav sadržaj ima takvu popularnost. Je l' ova zemlja kolevka sve samih kompjuterskih genijalaca? Ako je tako (sudeći po "činjenicama" - jeste), zašto nismo neka svetska velesila? Volela bih da mi neko objasni ovu nelogičnost. Postove o načinu da se zaradi putem blogovanja ostavljam drugima, svako ima pravo da radi šta hoće dokle god nikog drugog ne uznemirava. Ali, tom nekom ko radi šta hoće i druge ne uznemirava, nema mesta u mojoj listi čitanja. A i ti postovi su obično doooosadni.... Marketing je posebna priča - 'ajd' me malo zaobiđi, prodaj maglu drugome.

Ipak, u svoje najveće razočaranje svrstavam one čisto ženske blogove. Nisu to blogovi o modi, lepoti... već oni u kojima se obrađuju isključivo ženske teme. To jeste nepresušan izvor informacija, priča, zanimljivosti... Ali, čoveče! Em sam radila u ženskom časopisu, em sam i sama žena, em imam sestru i milion drugarica... pa sad još i dodatno da čitam o porođajima, menstruacijama, menopauzi, strijama, ljubavnim jadima... Ne moram baš za svaku od njih da znam kako se porađala. Ima na tim blogovima i postova koji su pravi izleti u politiku, ekonomiju... i tad su u stvari najzanimljiviji. To je iz ugla žene, iz ugla njenog svakodnevnog života, a ja verujem da je žena, u kojoj god i kakvoj god državi da živi i u kojem god vremenu... ogledalo i društva i vremena. Ona je "život kao takav". Međutim, među tim "ženskim" blogovima ima jedan koji je pre nešto duže od godinu dana napisao takav hvalospev o LDP-u, da sam pomislila kako je reč o promotivnom tekstu. Možda joj ništa nisu platili, možda i ne očekuje pare, ali sigurno joj je "ugled" porastao. Šteta, kod mene joj je upravo tada pao u ambis, ne samo zato što LDP smatram za efemernu stranku (mada mi se sviđa njihov ekonomski program) i što su članovi mahom isfolirani folirantski foliranti i što mi Čeda liči na političku karikaturu... već zato što ne volim da mi gđa za "svoje" mišljenje potura nečiji ideološki program, najkraće rečeno - da mi prodaje muda za bubrege. Što lepo gđa nije napisala: Ovo je iz MOG ugla (koji se poklapa s njihovim), JA mislim da su oni super, JA želim da me zapaze, JA sam urbana (još jedna sasvim izlizana reč), JA sam tolerantna sveCka žena... Kako god, samo jedan (bilo koji) od ovih razloga bio bi dovoljan da taj blog nikad više ne taknem ni govnjivom motkom. Šteta. A još je veća šteta što je to čitan blog (ovde to zovu - uticajan), što su postovi duhoviti... Šteta, prava šteta, velika šteta!

Šta tek reći o onim "uticajnim" blogovima koji imaju postove od po nekoliko rečenica? Pritom se nikome ne zameraju, pišu "sve nešto lepo", a ako se i desi da slučajno, sasvim slučajno, majke-mi-slučajno i časna-pionirska-slučajno... upute neki znak negodovanja, očekuju da s tom kritikovanom stranom uspostave bilo kakav, kakav-takav kontakt i da se sve završi na međusobnom razmenjivanju izvinjenja... i opet bude "sve nešto lepo".

A oni blogovi gde dnevno bude po tri-četiri-pe'šesnaest postova tipa "Ustala sam. Divno jutro"? Pa na to dobije nekoliko komentara. Onda posle nekoliko sati napiše šta je uznemirilo ili obradovalo... a to nikako nije svetska ekonomska kriza, komšija koji renovira stan pa je maltretira bukom, glad u zemljama Trećeg sveta, telegram da je dobila stipendiju... Ne, to je "sve nešto lepo", i ona piše u aluzijama o nekom pogledu, sjaju u očima... Ja sad napisah više nego što tamo piše, a tamo - cela dva posta. I na taj drugi post, o "pogledu i sjaju u očima, tuđim", opet dobije nekoliko desetina komentara. O čemu se ovde radi? Može li neko da mi objasni?

Drugima su možda dosadni, ali ja obožavam prikaze, a pogotovo punokrvne kritike knjiga, filmova, koncerata... a toga je tako malo na našim blogovima. Postoje, doduše, oni čisto književni, filmski, muzički... blogovi, ali to je već struka. Od njih biram samo književne jer je to - moja struka. Kao i blogovi koji raspravljaju o jeziku, gramatici i pismenosti. Mislim da bi blogeri kojima je osnovna tema blogova upravo takva, mnogo više uradili na popularizaciji pismenosti kad bi pisali zanimljivije. A zanimljivo ne mora nužno da bude i manje vredno. Ako se svi relevantni podaci uviju u neku lepu priču - eto divote! Ja ih čitam i ovakve kakvi su, ali mi je žao što nemaju posetu približnu tiražu Kurira. Jedina koja je to postigla (izvinjavam se ako postoje i drugi, nisam ih otkrila do sada), jeste Amarilis, ali su sve te njene pričice (ujedno i odličan materijal za vežbanje), u vezi s engleskim i nemačkim jezikom. Izvinjavam joj se ovim putem što ne postavljam link ka njenom blogu jer nisam postavila nijedan.

Kad već čitam, hoću da - čitam. Da mi bude zanimljivo, da nešto novo saznam, da dobijem informacije, da se zamislim zbog nečeg, da se nasmejem, da osetim autorsku iskru... Naravno, podrazumevaju se pismenost i lepo pisanje. Spisak mi se sveo na tek nekolicinu blogova koje redovno pratim. Pročitam i ono što mi prijatelji preporuče, na šta slučajno naletim... neki put me privuče naslov... Da li sam izgubila ritam i pojam o vremenu u kojem živim? Da li je moguće da ne umem da prepoznam "vrednosti"?