Kad te slome od dobrote

Mada su me moja rođena deca povremeno zvala Miljer i govorila, kad ih nešto zamolim, s obaveznim vojničkim stavom: "Ja, woll!", skoro svi ljudi s kojima se družim kažu mi da im "ulivam energiju" i da "delujem pozitivno". Oni koji me ne vole, žestoko me mrze, baš žestoko. Pa, dobro, od nekih od njih to mi je kompliment i vrlo sam ponosna na tu njihovu mržnju spram svoje persone.

Da li nešto očekujem od ljudi? Ne, ne očekujem ništa. Ne želim da mi iko pomaže, sve mogu sama, nikad nisam razočarana jer se nadam samo ravnodušnosti i odmaganju... pa sam neretko vrlo prijatno iznenađena. Ima dobrih ljudi! Kad bih se nadala samo dobrom od drugih, ko zna - možda bih bila neprestano ozlojeđena i razočarana.

U poslednja tri meseca nalazim se na životnoj prekretnici, po sopstvenom izboru. Smenjuju se periodi u kojima sumnjam u sebe s periodima kad pomislim da sve mogu, pa i da nebo svučem na zemlju ako mi zatreba. Kako se približava vreme kad će postati očigledno da li je odluka da započnem s novom fazom u životu bila dobra ili nije, periodi sumnji sve su češći i sve duži. U takvom stanju loše spavam, stalno nešto računam, pušim kao nikada do sada a non-stop razmišljam kako da ostavim cigarete, čas pravim planove kako da proširim posao na avione i kamione, pa onda merkam kontejnere malo dalje od kuće, gde me ne poznaju...

Ne znam za druge, ali je meni u takvim okolnostima sasvim normalno da mi niko ne izađe u susret i da se postavim u gard, da aktiviram oči na leđima i uši na stopalima. Potpuno sam spremna da svakome izađem na crtu, iako sam nejaki picipevac u odnosu na tog nekog drugog. Sistem "sam protiv svih" i protiv sistema, a bez para i nikakve, čak ni verbalne podrške, savršeno mi je poznat i uopšte me ne plaši. Nisam zastrašena pred borbom već pred onim što će biti posle nje.

I tako, ne očekujući ništa dobro, svešću pripremljena za udarce različitih vrsta sa svake strane, kao i fizički savršeno utrenirana da ne jedem i ne spavam ako tako odlučim... slomim se na onome što ne očekujem - na iskrenim lepim željama, na pozitivnoj energiji koja je na mene usmerena, na znacima pažnje, na pitomim pogledima, rečima koje isijavaju dobrotu, konkretnoj pomoći (makar i najmanjoj), dobroj volji...

Ko me je tako slomio? Prvo jedna Dada koja je sasvim slučajno zalutala na ovaj blog. Nas dve se ne poznajemo, a opet... prepiska od pre neki dan skoro da me je rasplakala od neke miline. Počinjem da ličim na svoju majku koja je plakala kad god bi joj se nešto lepo desilo ili kad bi čula neku lepu vest. Nije mi bilo jasno zašto tako reaguje, a sad tek mogu da razumem ono njeno: "Tugo, tugo..." Neću ni pokušavati ikome to da objasnim, u startu je osuđeno na neuspeh, na grešku "u prevodu". Kao kad nekome objašnjavaš kako je poljubac izvor neopisive divote, a taj neko - nikad se nije poljubio. Ne vredi.

Zatim sve one moje drugarice, prisne i sajber, koje su mi poželele sreću i skoro sve okačile na svoj fejsbuk zid objavu o izdanju uz preporuku da ga ostali kupe.

Deluje zanemarljivo, ali dečko ili čovek (ne mogu da mu odredim godine) koji radi u kiosku na Kaleniću, svakog utorka ulepša mi dan. Ma, šta dan, ulepša mi nekoliko dana! Otkad radim lekturu za Nedeljnik, utorkom moram da se nacrtam u redakciji, a pre toga kupujem cigarete čim izađem iz dvadesetpetice. Prvog utorka rekao mi je: "Što pušite, lepa gospođo?" Inače, alergična sam na "lepa gospođo", pogotovo od muškog sveta, pa mu odvratih: "Nabavite naočare!", naravno, uz osmeh ali ozbiljno. A on će meni: "Nemojte tako, baš ste lepi. I iznutra." Pomislih da je dileja, frik, narkos, ćorav... ali njegov ton i pogled bili su tako pitomi i razoružavajući, da sam čak i ja ostavila svoju kočopernost za takve prilike iza kulisa. Pomislih: "Čudak!" Sledećeg utorka opet "lepa gospođo", ali sad već nisam bila tako narogušena - on je mnoooogo mlađi od mene, nema tu nikakvog muvanja; nisam neka faca pa da mi se uvlači; nisam mu ostavljala ni bakšiš pa da mi ovakvim frazama zahvaljuje; ne ostavlja utisak zajebanta koji gospođama u godinama deli komplimente rekreacije radi... Jednostavno, "lepa gospođo" ostade utorkom kao doza svega lepog za taj dan. Lepo je zato što iz njega isijava nešto blago, toplo i dobro, lepo je što podseća na Aljošu Karamazova svojom pitomošću i čistotom, lepo je što ispred i iza njegovih reči nema ničeg drugog osim "lepa gospođo"...

Lomila me je i Ana Đorđević iz Nacionalne službe za zapošljavanje, koju mi zovemo još uvek Biro rada, koja je sve završila rekordno brzo, na poverenje s mojom nepotpunom dokumentacijom i sa zaista zlatnim osmehom: "Želim Vam sve najbolje!" Na tom mestu očekivala sam sve - samo ne ovako nešto.

Slomio me je i taksista koji je tačno znao da mi odgovara da ćutimo do Narodne biblioteke. Bila sam u nadrnditisu beskonačnog stepena. A kad se vožnja završila, pri pogledu na taksimetar na kojem najednom nije bilo nikakvih cifara, mislila sam da ću vrisnuti od besa: "Sad će me odrati, ali krljaćemo se!" I pre nego što sam otvorila usta, rekao je: "Častim Vas vožnju." Nije lako iz četvrte brzine ubaciti se u prvu... I ne sećam se šta sam mu rekla, sigurno sam sipala gluposti. Sva zašašavljena izašla sam iz taksija, pomešanih osećanja, okrenula se prema njemu, a on, s dva prsta na čelu, ispratio me kao što vojnik pozdravlja drugove kad završi s vojnim rokom.

Šta tek reći za Simu iz Narodne biblioteke, u koju sam ušla malo posle toga? Kasnim, a tražim nemoguće, i to sad - odmah. Ako može. Taj Sima uzima moje papire i odnosi ih nekud. Zvoni telefon, za mene(!), javlja se gospođa koja izdaje dozvole i kaže mi: "Sima je rekao da ste mnogo fini, pa ću napraviti izuzetak." Kasnije sam se vratila u NB, sa čokoladom za Simu i ekipu. Mito? Nije!!!

Ali juče, juče je bilo... Prolazim pored Narodnog pozorišta, žene prodaju cveće što u buketima i stručcima što u saksijama... gledam i smeškam se... razmišljam šta ću sve da posadim, pa kad mi proradi terasa... Prilazi devojčica, neočešljani devojčurak živahnih tamnih očiju i daje mi cvet jagorčevine. Jagorčevina se ne prodaje rezana, ona je predviđena za sađenje, pa je i ova bila s malo zemlje, uvijena u novine. Odmahujem rukom i kažem: "Hvala ti, dušo, samo gledam..." Ona odgovara: "Uz'i, za tebe." Gledam je, velika je da tako loše govori, sigurno ima neki problem. Vadim sto dinara, dajem joj i odlazim. Posle nekoliko koraka, neko me lupka po leđima. Opet ona: "Uz'i, za tebe", stavlja mi jagorčevinu u ruke i trči nazad. Olabavila sam stisak ruke u koju mi je stavila cveće i - ispada sto dinara. Malo dalje, kod početnih stanica u blizini Staklenca, na uličnoj tezgi kupim čokoladu, vratim se i potražim devojčicu. Smejulji se, sakrila se iza neke podebele žene. Uhvatim je za rame i sad joj ja u ruku stavim čokoladu kao što je ona meni cveće. Nasmejem joj se i odem. Idem tako, ali čim me je nešto lupnulo po leđima, znala sam da je ona. Sad sam već pomislila kako je naporna i okrenula sam se s namerom da je blago ukorim. A ona digla ručice, zagrlila me, poljubila i - otrčala. E, ona me je načisto slomila! "Tugo, tugo..."