Uputstvo za upotrebu Beograda

BeograDŽanin se rađa, a BeograĐanin postaje. To je stanje svesti koje se stiče vremenom, a ne rođenjem. Zato su najveći i najstrastveniji BeograĐani jedan Sarajlija i jedan Nišlija - Momo Kapor i Duško Radović. Niko s toliko ljubavi i razumevanja nije pisao o Beogradu kao njih dvojica. Uostalom, biti BeograĐanin stvar je izbora i čvrste odluke. Svakako, i uzajamne veze.

BeograĐanin je i onaj ko ne živi u njemu, ako ga za taj beli grad koji nije beo, vezuje neka nevidljiva ruka s kojom se svaki dan pozdravi kao Radović: "Beograde, dobro jutro!" i na koji misli i kad legne da spava, a hiljadama je kilometara daleko.

BeograDŽanima samo u krštenici piše da su iz Beograda. Oni imaju svoj kraj, svoje društvo, groze se "dođoša" i govore bEogradski. Najdalje su otišli do Dedinja. A BeograĐani govore beOgradski i imaju svoj kraj od Boleča do Ovče i od Grocke do Batajnice. Imaju i svoj ćoškić, neko mesto za koje ih vežu neke ludačke uspomene, na primer gde su se ispovraćali posle prvog ili najgoreg pijanstva ili popušili cigaretu skrivajući se ili doživeli nešto slično, strogo lično, nešto što ostali ne mogu da razumeju (a i ne treba).

BeograĐanin:
* mora da ima svoju kafanu ili kafić, koji nisu popularni niti lepi, ali su njihovi, obično su blizu kuće;
* najmanje jednom u životu peške je prešao preko Brankovog mosta i najmanje deset puta je psovao zbog gužve na Gazeli;
* kad kaže "šansa" misli na Poslednju šansu;
* koristi jednu do deset šatrovačkih reči u svakodnevnom govoru (cupi, lesnikbo, zipa, vcao, mojne...);

* ima neodoljivu potrebu da svakom dâ nadimak koji se razlikuje od onog kako mu se sagovornik predstavi;

* zna da se našali na svoj račun i tad se najglasnije smeje;

* ne zuri u crnce, Kineze i Arape;

* zna sve strane jezike po malo, a samo dva, jedan ili nijedan dobro (tu se računa i srpski);

* ima najmanje po jednog super ortaka u svakoj od bivših republika, često i na svakom kontinentu po jednog;

* ne smeta mu buka uličnih svirača, uključujući i trubače;

* u Silikonsku dolinu ide samo ako stanuje u Strahinjića Bana, vlasnik je, zaposleni, rođak, kum, prijatelj ili drug iz klupe vlasnika kafića;
* na splavove i u Skadarliju vodi rodbinu koja nije odavde ili strance;

* najmanje jednom bio je u svađi s komšilukom zbog proslave rođendana, slave ili žuraje;

* drugove zove "burazer", dok brata zove "matori" ako je stariji a "mali" ako je mlađi;

* navija za klub za koji su navijali i njegovi otac i deda, makar da svi u kraju navijaju za rivalski;

* nikad ne odbija da strancu pruži pomoć, a ako treba, voda ga okolo-naokolo ili ga dovede kući da prespava, dâ mu svoj krevet a on spava na trosedu, dvosedu ili u kupatilu;

* ima omiljeno mesto na Kalemegdanu;

* zna sve ulice i zgrade u krugu dvojke;

* najmanje jednom u životu ima seks ili simulaciju istog u potpuno prorodnom okruženju unutar grada (Taš, Kališ, Topčider, Zvezdara...);

* ne baca papiriće po Adi;

* godišnje poseti najmanje jedan koncert;

* lepim devojkama smeška se obešenjački i uvek im kaže da imaju lepu kosu a gleda ih u grudi ili noge;

* smešta smicalice prijateljima i na oprezu je od njihovih;

* makar jednom bio je na žurci koje se uopšte ne seća;
* sve bi dao za svoju ekipu, ako treba da se pobije - pobiće se (i kad ne misli da mu je ortak u pravu);

* demonstracije, protestne šetnje i štrajkovi su mu kao "dobar dan", neretko i učestvuje u njima;

* ima svoju pijacu kojoj ostaje veran i kad se preseli u drugi kraj grada;

* poziva društvo u kuću i upoznaje ga s majkom;

* vozi se gradskim prevozom i kad ima kola (ako je gužva);

* ispitao je sve mogućnosti BG:voza;

* voli svoje sportiste i oduševljeno ih dočekuje kad pobeđuju, ne zamera im kad gube;

* gluvari, kulira i ronza po kraju kad god može;  

* zarađuje da bi mogao pare da potroši na provod;

* najmanje jednom nije znao u kom kraju grada se nalazi; 

* dobro mu je poznata razlika između leskovačke, sarajevske i banjalučke pljeske u odnosu na Mek;

* ne voli miliciju;

* voli žestoke momke mekog srca;

* voli Zemun i ne odvaja ga (u srcu) od Beograda;
* voli grafite na sumornim zgradama;
* iskazuje pesničke sklonosti po javnim toaletima;
* ponosan je na beogradske filharmoniju, balet i operu, makar i da ih nikad nije ni video ni čuo;
* ima ortaka Jevrejina, muslimana, katolika, pravoslavca, ako mu se posreći i budistu i zaratistru i hinduistu... i svi su mu isti;
* ima svoju verziju 5. oktobra koja se malo (i malo više) razlikuje od zvanične;
* obožava Savu i Dunav i poznaje ih i s levih i s desnih obala;
* voli kneza Mihaila, ali mu ipak pretpostavlja Konja ili Kneza;
* besan je kad zatvore saobraćaj zbog dolaska Merkelove, Bajdena... a pun razumevanja kad se to isto desi zbog Đokovića;
* izgovara Đ kako ga niko na svetu ne izgovara...

BeograĐanin mnogo voli svoj grad! Uostalom, samo gradovi u kojima ima mesta za sve, zaista su veliki gradovi. Takav je London, takav je i Istanbul, ali Beč na primer nije. On je samo glavni grad Austrije, a London i Istanbul su svetovi u malom, cela planeta slila se u njih i svima je kao kod kuće. U Beču si stranac do kraja života ako se nisi rodio kao Bečlija, od oca Bečlije i majke Bečlijke. To je mali grad, kasaba stisnutih ruku i nemih usana.

A Beograd? Beograd je otvoren za sve, raširenih ruku i uz dobrodošlicu dočekuje i goste i domoroce. On se voli kao što se voli ujak, sa svim manama koje ima.

Ko laže, taj i krade: VIP (Pazite, i vas mogu da pokradu)

Već sam pisala o mobilnom operateru VIP, kako su nesposobni a samo se smeškaju. Žalila sam se kako gubim vreme i nerve s njima, ali ovaj put su malo dublje gurnuli ruku u novčanik. Za moje pojmove, u odnosu na primanja koja imam, zagrabili su duboko, kao lopatom, mada je za njihove pojmove ono što "naplaćuju" (čitaj: kradu) tek sitnica. Sitnica po sitnica, od ko zna koliko hiljada korisnika (tako se sad i reklamiraju), pa će bogami lepo da se nafatiraju. I, što je najgore - ne možeš im ništa izuzev da ih bojkotuješ i da druge sprečiš da ne prave greške koje si sam napravio.

Kad sam pre godinu i po dana tek nameravala da uđem u odnos s VIP-om, privučena njihovom reklamom o performansama telefona i šta ti sve nude (a kao za 1 dinar!), prvo sam najstarijem sinu ponudila da mu preko njih kupim telefon. Na svu sreću, on je pametan momak, odgovorio mi je da "ne veruje ni u šta što košta jedan dinar", pa sam onda telefon i sve što uz njega ide kupila srednjem sinu. Posle dva meseca na red je došao najmlađi, ali smo to morali da uradimo preko mog sestrića. O tome sam već pisala, kako je nesposobnjakovićima iz VIP-a bilo potrebno četiri meseca da moje ime prebace na broj koji sam ionako već plaćala. U međuvremenu je jedan od telefona bio i ukraden, i kako je imao sistem za praćenje, očekivali smo da će bar biti lociran. Naravno - to što reklamiraju nije ono što nude, i od toga nije bilo ništa. "Veze oni nemaju s tim", još se i čude što ih uopšte pitaš za tu uslugu. Ispalo je kao da im tražim alhemičarsku formulu za pravljenje zlata od olova. Još su me i ismejali. Tad još nisam mogla da verujem da oni očekuju samo da plaćaš nešto što ti ne daju, poput onih turističkih radnika što očekuju da pošalješ pare za odmor ali da na odmor ne dođeš, bar ne kod njih. Ispostavilo se da je moj odnos s VIP-om u stvari mazohistička snoška sa svim elementima pornografije.

Taman kad sam mislila da mi preostaje samo da čekam da ugovor istekne i više ih nikad ne vidim niti čujem za njih, eventualno tu i tamo nekog upozorim da nikako ne sklapa ugovor s njima, eto novog iznenađenja - obaveštavaju me da je račun 16.000 za njihove dragocene usluge!!! U prvi mah sam mislila da je greška i da se radi o 6.000, a onda stiže i zvaničan račun, crno na belo, da je reč upravo o petocifrenoj cifri i još piše da je ta usluga od skoro 10.000 koju smatram viškom, usluga za mobilni portal i VAS.

To veče počinje telefonska odiseja s ljudima iz VIP-a. Nazovem servis, naravno javi se vrlo ljubazna devojka koja svima priča istu priču (sigurno se i smeška kao kolege koje viđam na pultovima). Kaže ona meni lepo da smo korisnici nekog Poka Poka servisa i da smo imali 129 poruka. Završimo razgovor, ja s penom na ustima pozovem najmlađeg sina i pitam ga da li je normalan da toliko poruka šalje nekom servisu. On mi kaže da ne šalje i da pojma nema šta je to. Koliko god delovalo nekome naivno, verujem mu. Dete je razumno, a razlog da mu verujem  potvrdio se tokom drugog poziva. Mada se oni predstave na početku svakog razgovora, ime prve devojke nisam zapamtila, ali ovu drugu i sama pitam kako se zove jer obaveštenje na početku lako zaboravite.

Kaže ona meni: "Isidora."

Pitam za prezime, a ona odgovori: "Samo Isidora. Jedina sam Isidora ovde."

Dobro, nek im bude, nemam živaca da ispravljam ono što ih je majka pogrešno naučila. U razgovoru kaže ona meni da proverim s detetom da li je zvalo, ali se vrlo brzo i sama ispravi, pa mi kaže kako naplaćuju i kad oni šalju poruke.

"A kakve su to poruke?" - pitam ja.

Ispade da oni obaveštavaju o muzici, novim igricama... Sve same gluposti.

Pitam je ja a što oni nama šalju te poruke.

"Pa imate tu uslugu kao opciju."

"Ne želim tu opciju. Odmah me sad isključite."

"Dobro, ali i vi posle ovog razgovora na 1553 pošaljite poruku 'STOP KLUB'."

Ne treba ni da pominjem kako sam ovaj put u razgovoru imala blago povišen ton koji se do kraja razgovora gradacijski pojačavao, pa sam ih na kraju razgovora nazvala i lopovima i da je ono što rade zaista neverovatno. Čudno je kako oni na takve reči odgovaraju - sasvim su smireni i kao pokvarena ploča počinju opet da ponavljaju tekst s početka razgovora. Kad ih nešto pitate, ne odgovaraju vam nego počinju priču iz početka. Lepo sam je zamolila da mi ne vređa inteligenciju (na kraju krajeva, ja sam oštećena i imam pravo da se ljutim, meni uzimaju pare ni za šta) i da mi ne objašnjava osnove korišćenja telefonije jer ih znam, a i da ne znam, nije o tome reč nego o prevari. Za koj' će nama taj servis? I ko nas je prijavio na njega? Ona opet počinje ispočetka i priča kako smo imali 129 poruka (koje su oni slali) i kako ta usluga košta toliko i toliko... Mislim da mi je kosa bila toliko dignuta uvis da je dotakla sijalicu i da je nastao kratak spoj. Nema šanse da se vodi smislen razgovor i da dobijete koliko-toliko smislen odgovor. VIP-ov stav je da su im korisnici ovce i da ih treba doooobro ošišati, i da stvarno nije lepo da se kurobecate i govorite kako ne želite da vas šišaju. Onda oni nastavljaju da je to usluga servisa Poka Poka i VAS... Sve ispočetka. Užas!

Počnemo mi da šaljemo poruku onako kako nam je rečeno, ali stalno dobijamo odgovor da ključna reč nije ispravna. Najmađi sin je još tokom mog epskog razgovora s Isidorom (nema prezime, jedina je) bio na Poka Poka sajtu i video da se odjave rade uporavo onako kako nas je Isidora (nema prezime) uputila. U strahu da nam i u ovom trenutku šalju poruke, nazovem ponovo servis. Ovaj put se javi Tijana. Ni ona nema prezime. Dovoljno je: Tijana. Ispričam ja njoj sve što je do tada bilo u kratkim crtama, a ona mi mednim gladom kaže kako je koleginica Isidora već izvršila odjavu. Kako su ljubazni! Doda kako smo od poslednjeg razgovora s njima imali tri poruke, ali oni to ne naplaćuju. Kako su dobri! Pitam je ja zašto bi i to naplatili. Uostalom, tek tad se setim da kažem vajnim VIP-ovcima kako te famozne fantomske poruke nikad nismo ni primali. A ona, onako ljubazna i dobro obaveštena, kaže meni kako su nam poruke stizale svaki dan između 9 i 10 sati uveče. Tu mi skoči ionako povišeni adrenalin: "Dete je u to vreme uvek kod kuće i ja sam pored njega, ali nikakve poruke ne prima."

"Ja pred sobom imam listing i ovde tako piše."

"Može da piše šta hoće, to jednostavno nije istina. Uostalom, da smo ih primali, nešto bismo preduzeli. Bar bismo znali da 'imamo neke veze' s Pokom Pokom. Ovako smo živeli u totalnom neznanju."

Naravno, ona opet počinje priču ispočetka: mi smo u tom sistemu...

Prekinem je ja i zamolim i nju da mi ne priča budalaštine koje sam već čula, i to nekoliko puta. Kažem da jednostavno taj račun neću platiti. Platiću ono što je potrošeno, ali ono što nije - neću. I pitam je da li će nam u tom slučaju isključiti telefon.

"Ali vi svakako možete da koristite naše usluge do 5. septembra." To je inače poslednji dan za naplatu.

"Baš vam hvala na toj velikodušnosti, ali ako se žalim, valjda neće biti naplate dok se to ne reši. Ako ste vi tom servisu samo posrednik, zašto biste mi ukidali ono što vama kao operateru plaćam?"

"Ali vaš račun neće biti izmiren!" Kako mi uopšte pada na pamet da se bunim! Oni veze nemaju s Pokom Pokom, ali uzimaju pare - tad imaju veze s njima.

Naravno, kad se žalite, oni vam pod nos stave listing iz koga se "lepo" vidi da ste svaki dan, između 9 i 10 uveče primali poruke (koje niste primali) i da ste ih vrlo revnosno primali: u 21.15 (svaki dan) i u 21.35 (svaki dan) i u 21.45 (svaki dan). Kadija te tuži, kadija ti sudi.

I njoj sam rekla da radi u lopovskoj firmi i da će možda sad da nakupe pare kao porez na budale, ali da su dugoročno izgubili jer ljudi više neće koristiti njihove usluge... Onda ona, opet, ispočetka, počne priču o VIP-u i onome što pružaju... Da popizdiš. Načisto.

Kažem ja njoj na kraju da im želim sve najgore i da su najbezobrazniji lopovi na koje sam ikad naletela. Ona se zahvali (verovatno uz smešak), i tu se epopeja završi.

Sutradan sretnem prijateljicu, jednu ozbiljnu ženu koja radi kao PR za ozbiljnu izdavačku kuću, a usput i ozbiljno prevodi knjige s engleskog. To je žena koja je sve vreme za kompom i radi. I njoj su oči četvrtaste kao monitor računara. Ispričam joj za ovaj slučaj, a ona će meni: "I ja sam dobijala visoke račune, ali tek posle drugog sam pitala o čemu se radi. Kažu mi kako sam član nekog portala i kako sam svako veče u 21.17 časova dobijala poruke. Ne znam o kakvim se porukama radi, nikad ih nisam dobila, a oni će meni kako je to neki erotski sadržaj. Zamolim ih da me odjave i sad čekam sledeći račun." Pored sve muke, da se smeješ - ona i erotski sadržaj!

Stvarno ne znam šta će sledeće da smisle. A posle ovoga očekujem još iznenađenja. VIP - nikad više ako ostanem pri zdravoj pameti. Nažalost, vezana sam ugovorom. Shvatiću ovo kao školarinu za jedan jednostavni nauk: Stvarno ne treba verovati nečemu što se nudi za jedan dinar. A još je za VIP korisnika (Very Important Person)!

Oči mi postale četvrtaste

Kad blogeri pišu o blogovanju uopšte, uglavnom promaše temu, bar po mom mišljenju. Izuzetak je odličan post koji je izazvao burne polemike, ali su komentari, kao i novi postovi u vidu komentara na taj post indikativni za ovu temu. Ko se sve osetio prozvanim i kakva su bila reagovanja... čudo jedno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pri tom je ovde lični stav bio dobro obrazložen, i ono što se meni dopada, sasvim logički izveden. Ne očekujem da svi dele moje mišljenje, ali iznosim svoje, sviđalo se to nekome ili ne. Agro Gerila je jedan od blogova koje redovno pratim, ali nikad nisam ostavila komentar. Daleko od toga da ovaj blog nije inspirativan, već jednostavno nisam imala šta ni da dodam ni da oduzmem od onoga o čemu piše. Ne znam da li se Agro Gerila računa u uticajne blogove, u takozvanu elitu, ali mislim da je uticajan, bez obzira što ima malo ili nimalo komentara. Sličan je slučaj i s Jorgoslovljem - Đorđe Kalijadis predivno piše, a ima i jednu vrlinu na kojoj mu zavidim. Naime, koncizan je u izrazu, a rečit i slikovit. O svim knjigama o kojima je pisao razmišljala sam kako da ih nabavim, isti je slučaj i s filmovima, a priče su mu prava poezija u prozi. Navodim samo ova dva bloga kao primer elite iako nemaju komentare, a vidim da se po komentarima prosuđuje da li je neko uticajan, da li spada u elitu, da li je tandara-mandara i ne znam ti ja šta u tom tako uzvišenom blogerskom svetu.
Koliko sedim za kompom, skoro je neverovatno da mi oči nisu postale četvrtaste, poput monitora. Pratim mnogo blogova, ali samo kod retkih ne propuštam ni jedan jedini post. Ne mogu sad da navodim koje sve pratim jer nemam ni mesta za taj poduži spisak, a plašim se i da ću nekog da izostavim. Pomenuću još samo Cameru Politiku, blog koji takođe ima malo ili nimalo komentara, a odličan je. Mnogo puta se ne slažem s ovim blogerom, uglavnom tada i komentarišem, ali su mu postovi sjajni. Vidi se da ih piše "misleće biće". Za razliku od njih, ima blogova koji vrve od komentara, obavezno se radi o visokom dvocifrenom broju, a kad tamo, ono, međutim... ništa. Jedno veliko Ništa. Niti imam temu za razmišljanje niti sam nešto novo saznala niti sam se divila umeću pisanja... Tandara broć. Mnogi se neće složiti sa mnom, na šta imaju apsolutno pravo, ali moje mišljenje je upravo ovakvo.
Poslednji post koji sam čitala o blogovanju uopšte i o takozvanoj blogerskoj eliti, ali u šaljivom tonu, bio mi je direktna inspiracija za ovaj post. Amarilis je blog koji redovno pratim, ali iz razloga koji su slični onome o čemu je pisala. Imam utisak da mi je bliska, skoro kao neki rod, i to je blog na kome po pravilu ostavljam komentare jer imam utisak da sedimo zajedno u nekom kafiću i ćaskamo. Isti osećaj imam i u vezi sa Zelenom, Retkom Zverkom, Charolijom, Elektrom, Frangmentarijama, Valentinom Đorđević, Cyber Bosankom, Jungle Queen... Kakva sam rasejana, sigurno ću nekog da zaboravim, izvinjavam se unapred. To su sasvim druge relacije i razlozi su sasvim lični. I upravo ta sloboda da budem ono što jesam i da biram po svom ćefu šta ću da čitam ili pišem, jeste ono što najviše volim kod blogovanja. Svakom je široko polje.
Čak su mi dragi i oni momenti u kojima je vrlo tanka linija između vređanja i iznošenja mišljenja. Iz toga se izrodi kristalna misao, akteri se nesvesno otkriju kao u unakrsnom ispitivanju na sudu. Žao mi je što sam svojevremeno prekinula polemiku koja se razvila između Marijane i Milka povodom mog posta o homoseksualcima i pederima (nema linka, naravno). A sa ove vremenske distance drago mi je i vređanje koje sam preturila preko glave s takozvanim Srpskim Jezičkim Ateljeom. Nadobudne treba pustiti da se iskazuju koliko hoće, na kraju sami sebe diskredituju. Smešno mi je i što sam kod jedne blogerke proglašena za dosadnu. Prijatelji su mi javili da bi trebalo da pročitam taj post, i pročitam ga ja, i nasmejem se. Nikog ne teram, niti mogu to da uradim, da čita ono što mu je dosadno. Na drugom blogu nešto slično - u uvijenoj formi podjebava se moj prethodni post. Ne znam zašto autor/ka lepo nije ostavio/la komentar ispod posta da misli kako je sasvim pogrešno ono o čemu sam pisala i iznela svoj stav? Valjda je otvorena konfrontacija ubibože varijanta, bolje da serucka iza leđa.  
Poseta je važna za ocenu "uticajnosti" bloga, ali tu vrstu statistike manično proveravaju samo željni slave ili oni kojima je to posao. Ne spadam ni u prvu ni u drugu grupu, pa mi ni poseta nije važna, ne samo na mom blogu. Moguće je da čitam blogove koje drugi i ne pogledaju. A možda i mene čitaju samo oni kojima je jezik struka?
Pitanje koje sasvim logično sledi, glasi: Šta kog đavola pišeš kad ti nije važno ni ovo ni ono ni dža ni bu? Odgovor je: Pojma nemam, došlo mi tako.
Nisam postala ni slavna ni bogata od blogovanja, i ako zaista postoji božja promisao - i neću. A što me ne pitate zašto čitam novine? Na to pitanje bih možda dala rečitiji odgovor, ali svakako gluplji.

Da li je bruder Pera zapalio žito?

Klasičan krimi zaplet: na početku loš momak u stvari je dobar i dokazuje da je nevin, usput otkrije i krivce. Do tog famoznog kraja ima akcije na pretek: njega love, svi ga mrze, čak mu ni najvoljeniji i najbliži ne veruju toliko da bi odmah stali uz njega nego se premišljaju... U jednom trenutku je sam protiv svih, a neki do tog trenutka sporedni lik koji ni na koji način s njim nije i ne može da bude u kombinaciji, pomaže mu da dođe do istine i opravda se. Na ovoj tački moguća su dva načina rešenja radnje - taj "sporedni" je sasvim slučajno bio svedok nedela za koje optužuju njegovog novog kompanjona, pa mora da mu se pridruži ne li se oboje spasli; ili mu se sasvim dobrovoljno, ničim prinuđen, pridružuje u akciji.
Naravno, motivacija kao glavni aktivni motiv svake dobre priče, ipak mora da bude zastupljena, pa je to "dobrovoljno" na primer zaljubljivanje, neki zajednički interes za koji glavni junak ne zna ili nešto slično. A da bi bilo baš zanimljivo i sa neprestanim obrtima i da bi plus publika u startu bila protiv "lošeg" u stvari dobrog momka, on je neki marginalac, sirotan, obespravljen... a bori se protiv neke jake sile, na primer moćnog i uticajnog čoveka u čiji se ugled ne sumnja... ili je reč o nekoj korporaciji koja melje sve pred sobom... ili o korumpiranom policajcu... ili o čoveku zlom samom po sebi (u američkim filmovima su to neki Arapin ili Srbin, ranije je bio Nemac, a u vesternima Indijanac koji skalpira sve što nije crveno)... I naravno, sve mora da bude uverljivo, začinjeno dijalozima koji odgovaraju karakterima... Pa još ako na kraju ima i neku pouku uz muziku koja tera suze na oči od katarze... Divota!

Imamo sve elemente, hajde da mi sklopimo krimi priču birajući modele između onih koji važe za srtereotipe. Prvo da izaberemo lošeg momka, nekog o kome niko nema lepo mišljenje i u startu je antipatičan. Naravno, to je Srbija, junak poput praseta u Teheranu. Bori se za "granični" prelaz, odnosno bori se za život, ali to drugi ne znaju jer su se moćni antijunaci pobrinuli da to izgleda sasvim drugačije. U pitanju je "država" Kosovo koja hoće da uspostavi red unutar svoje teritorije, ali loš momak stalno pravi neka sranja i u nizu tih sranja je i da ga ometa u jednoj sasvim normalnoj težnji za zakonom. Loš momak gubi živce i pomahnitalo pali, razbija i uništava sve pred sobom. Tu ćemo malo da zastanemo, sad razvijamo i paralelnu radnju. Ispostavlja se da antijunak uopšte nije "država" Kosovo. Ona je samo isturena, u pitanju je mnogo krupniji igrač. Hajde sad da se kao detektivi zapitamo kome se isplati da haos bude što veći - onome ko od toga ima koristi. Biće da je opet Amerika u pitanju, i po neki Kušner, a od Albanaca oni koji nikako ne smeju da dozvole mir, jer ako je mir - odoše oni u zatvor.

Ameriku ovde predstavljaju razne osobe, pre svega one koje su se naglo obogatile posle 1999. godine. Njima je nezavisno Kosovo izvor (basnoslovnih) prihoda, na primer gospođi Olbrajt. Da se zadržim samo na njoj, mada ih ima nekoliko koji su podebelo zaradili na samostalnosti Kosova. Da ne budemo baš super detektivi i krenemo da istražujemo puteve droge, zadržimo se samo na ovome. Mogli bi da se istražuju i putevi oružja, na primer pokojni Holbruk. Moglo bi... i svašta drugo da se istraži, ali krimi priča bila bi previše komplikovana. Život je nekad vrlo loš scenarista - od silnih digresija glavni tok radnje odlazi u drugi plan.
Vratimo se onima koji su nam poznati, na primer Kušner, jedan od vlasnika telefonije na Kosovu - njemu nikako ne ide u prilog da "granični" prelazi budu u "statusu quo" - on svakim danom gubi. Da bi imao još bolju kontrolu, uspevao je da se uvali tu i tamo kao "mirovnjak". Ništa bolje od položaja koji dopušta pristup informacijama i daje mogućnost da se donose odluke. On bi u našoj priči bio korumpirani policajac koji zameće tragove, da budu što dalje od njega. Perfidno navodi vodu na drugu vodenicu, pa je u tom smislu sad finansirao i film o tome kako čudovišni Srbi otimaju nedužne Albance i trguju njihovim organima. U svakom slučaju, na oprezu je, smisliće on još nešto, poput čoveka koji želi da prikrije laži, pa onda preterano opširno opisuje svoju neutralnost, pardon - neumešanost. Tači je posebna priča. Njega ni njegovi sunarodnici ne vole, plaše ga se svi koji ga poznaju. Da nije tako, nosio bi prugasto odelo, a ko zna, možda bi morao i bukagije da vuče na nogama.

Kako bi priča bila još zanimljivija, obavezno mora da ima i nekog izdajnika iz redova lošeg momka, Srbije. Da li su u pitanju putevi droge? Ili prikrivanje tragova za ranija zlodela? Ili finansiranje neke stranke? Kako sad ta stranka da se drži po strani kad je plaćena da ne bude tako? Ništa nije besplatno. Što reče u jednom krimiću super detektiv: "Prati puteve novca, sve je jasno kad uđeš u trag parama."
Dakle, ko je zapalio punktove? Onaj kome je to u interesu. Lošem momku, Srbiji, nije. Nije ni onim jadnim ljudima koji uskoro neće imati šta da jedu. Dakle, pratićemo puteve novca.
I nastavlja se borba Davida i Golijata. Na strani lošeg momka je samo praćka. Da li treba da odustane? Ne, priča se tek zahuktava, sad je najnapetije. Približava se kulminacija, i mada je ona u krimićima rezervisana za istek druge trećine, ovde će najduža ipak biti peripetija. Šteta što to neću da doživim, ali mnogo je komplikovana priča. Scenarista je ipak život, a život piše najgluplje priče. Nije to kao u američkom filmu - pojavi se Čak Noris i sve ih oduva očas posla.

Kome je veći - krst? Ili Isus?

Krajem novembra prošle godine u poljskom gradu Švjebođinu otkriven je, u tom trenutku, najviši kip Isusa Hrista na svetu. Visok je 33 metra (simbol njegovih godina), dok je pozlaćena kruna visoka tri metra (simbol godina koje je proveo učeći). Ukupno je visok 36 metara, što je za celih šest metara više od čuvene statue "Cristo Redentor" na planini Korkovado koja natkriljuje Rio de Žaneiro. Samo sedam meseci kasnije, u junu ove godine, u Limi je otkriven još jedan Isus, visok 37 metara, za metar viši od poljskog, a čak sedam od čuvenog brazilskog. Dok je u Poljskoj svečanosti prisustvovalo 20.000 vernika, u Peruu ih nisu brojali, ali su priredili vatromet, bili su prisutni crkveni velikodostojnici, pa i predsednik države Alan Garsija. Gledala sam na TV u u rubrici Bez komentara - svi ćute, neki plaču... Da ispod nije stajalo o čemu se radi, pomislila bih da je reč o nekoj sahrani. A i kasniji vatromet bio je pouzdan znak da niko nije umro.

Ovo jurenje metara mnogo me podseća na gradnju Saborne crkve u Beogradu. Naime, kao i svako mesto u kome su stolovali Turci, najviša u gradu morala je da bude Sahat-kula, kako bi vernicima uvek i sa svakog mesta bila dostupna oku, da ne promaše vreme za molitvu. Kad je knez Miloš rešio da sagradi Sabornu crkvu, kako još uvek nije imao pristup Kalemegdanskoj tvrđavi, napravio je na najbližem mestu. Ali, da bi pokazao dominaciju, jedino mu je na pameti bilo da crkva bude viša od Sahat-kule. Danas je Saborna crkva visoka 45 metara, ali je po planu trebalo da bude još viša. Dok su je gradili, temelji su stalno uranjali u tlo, a ima i podzemne prostorije, što je pravilo veliki problem. Ipak, kad je najzad bila završena, bila je viša od Sahat-kule, a da bi to bilo i golom oku vidljivo, napravili su najveći krst koji su mogli. Umalo da ispadne katolički, ali obrnuto posmatran. Produžavali su ga i produžavali, ali su istovremeno morali da pomeraju i poprečnu šipku jer je ona kod pravoslavaca na sredini uzdužne. Kako su počeli, mogla je da bude na jednoj trećini uzdužne. Tako su i Peruanci napravili za metar višeg Hrista.

Da li na žalost ili na sreću, ali ne poznaju oni splitskog gradonačelnika koji ima nameru sve da ih nadmaši - na Marjanu, na mestu gde je nekad pisalo "Tito" podići će on, o svom trošku, najviši kip Hrista na svetu. Kako sad stvari stoje, moraće da bude visok minimum 38 metara, a poznajući megalomanske aspiracije splitkog gradonačelnika, možda to bude Isus od 46 metara, da je viši i od Saborne crkve u Beogradu. Nadam se da jadnom Isusu neće produžavati glavu pa da ispadne kao konjska, kao što je knez Miloš produžavao krst. Doduše, ako je verovati novinama, biće to "lijepi Krist" od 39 metara. Džinovski kipovi Isusa Hrista nisu nikakva retkost u svetu, ima ih posvuda, oko dvadesetak: u Lisabonu (28 metara), Havani (20 metara), Arkanzasu (20 metara), Vijetnamu (32 metra)...

Da hrvatska priča nikad ne može da prođe bez srpske, kao i obrnuto, pokazuje najavljena izgradnja krsta u Nišu. Do 2013. godine, kad se u svetu obeležava 1.700 godina od Milanskog edikta kojim je rimski car Konstantin priznao hrišćanstvo kao državnu religiju, na brdu Vinik biće postavljen pravoslavni krst visok 80 metara(!). Sa tog brda vidi se celi Niš, kao što je to brdo vidljivo sa svakog mesta u Nišu. Ovaj grad je inače rodni grad cara Konstantina. 

Možda oni i imaju neki konkretan razlog da podignu tu krstaču, ali - 80 metara! Mnoga mesta u Srbiji su u 19. veku imala krst u samom centru grada kao obeležje da su se najzad oslobodili Turaka, ali mi nije jasno otkud poslednjih godina ovakva poplava krstova širom Balkana, ne samo kod nas. U mom rodnom Kragujevcu, maltene odmah po Titovoj smrti vraćen je krst koji je bio u parkiću preko puta pošte i označavao centralno mesto u gradu, poput Terazijske česme u Beogradu. Koliko je šta daleko od centra, meri se od tih tačaka. Međutim, podignut je i veliki krst na samom ulazu u grad, koji Kragujevčani baš i ne vole. Što je mnogo, mnogo je. Ovaj prvi je samo ispravljanje istorije i vraćanje starih spomenika, ali ovaj novi, ogromni, uopšte im nije jasan, A pogotovo im nije bilo jasno od kojih para je sagrađen. Jedna moja drugarica kaže: "Kao ulaz za groblje!"

Krst pored Skoplja visok je 68 metara, na brdu Hum kraj Mostara 33 metra, pa ovaj kragujevački deluje kao malo dete sa samo 18 metara(!). Hteli su da prave krst i na ulazu u Užice, međutim, od toga nije bilo ništa. Bar niko ništa ne piše, ali se dobro sećam da se povela polemika zašto da grade krst kad bi te pare mogli da potroše mnogo pametnije, pogotovo u gradu u kome je visok stepen nezaposlenih.
I stvarno, kad god vidim Isusa ili krst sa jasnim ambicijama kurčenja, setim se Dositeja i njegove besede o tome da li da se naprave zvona na crkvi ili da se podigne škola.

Ispisi za fotografije:
1. Isus Hrist u Švjebođinu
2. Isus Hrist u Limi
3. Isus Hrist u Rio de Žaneiru
4. Krst na ulazu u Kragujevac
5. Krst na Vodnu, nadomak Skoplja

Našli ste neprijatelja - VIP!

Ovo je odgovor na njihov slogan u reklamnoj kampanji. Ako želite da dobijete vene stojeći u redu da platite račun, ali ne zato što ispred vas stoji milion ljudi, dovoljan je samo jedan kome gledate u leđa - kupite telefon kod VIP-a. A ako imate bilo kakvu alergiju na hemijska sredstva, slobodno uđite u njihove poslovnice - dokusurićete se sasvim. Kad ih pitate čime čiste prostor, da li je reč o sredstvima u kojima ima alkohola, naravno da će vam reći da nema. Međutim, neki ljudi su kao tester. Po pravilu, iz VIP poslovnica izlazim krvavih očiju, kao da sam ubila nekog. Činjenica je da imam želju, ali tako daleko nećemo da idemo.
Naravno, njima se može da vas maltretiraju i sredstvima za čišćenje; i praznom pričom o telefonu koji košta 1 (jedan) dinar; i lažima o raznoraznim uređajima za praćenje koje lepo platite uz telefon, a posle se ispostavi da skoro ništa od onog što telefon može (kako je moćan!) u stvari ne može; i još vam se pokvari posle nekoliko meseci, pa kad ga date na popravku (opet sto godina stojite u redu, a i kad najzad dočekate da ste direktno ispred pulta, onda tu stojite ukopani još brat-bratu minimum pola sata), ispostavi se da treba da dajete 3.856 izjava šta mu ne radi i poželjno je da znate kako može da se popravi... Apsolutno ništa nisu u stanju da urade, a i ako urade, to traje, i traje, i traje... ali ste bar zahvalno što nešto uradiše. Za njih je to veliki uspeh.
Stvarno ne znam po kom kriterijumu biraju onu decu što im rade po poslovnicama. Po stručnosti, brzini i sposobnosti sigurno ne. To su sve mlada lica i jedino što je pozitivno, to je da umeju da kažu "dobar dan", "hvala", "doviđenja"... Mada, danas je na pultu bio neki Aleksandar (na pločicama im stoji samo ime) koji mi je rekao: "Ej, ne naslanjaj tašnu na staklo, može da pukne!" Ništa "dospođo", ništa "molim Vas"... Nisam iznenađena onim "Ej", slušala sam ja to ko zna koliko puta, ali me začudilo da se to dešava ovde, jer su ih jedino tome i naučili. Ovaj Aleksandar je izgleda bežao sa časova obuke. Sklonih torbu i rekoh mu da "neće da pukne", a on sav namršten već sagao glavu i završio sa mnom. Šta ima on tu da priča - je l' mi rek'o? Pa jeste, rekao je, i hvala mu što me nije zalepio za to isto staklo.
Odmaknem se ja od Mrguda i pređem na drugu stranu, unapred se nervirajući jer znam da kod njih sve traje kao gladna godina - osim lepog obraćanja ništa drugo nisu naučili. Posao za koji je šalterskoj službenici u pošti potrebno minut do dva, ovde traje tridesetoduplo duže. A sve nešto žure, samo menjaju papire, zure u komp (da li je moguće da za običan podatak o stanju korisnika utroše toliko vremena?). Ponekad se pitam da li možda igraju neku igricu.

Kad kažem ime i broj, onda to oni ukucaju uz smešak, pa gledaju, i gledaju, i gledaju... pa onda počnu nešto da kucaju, pa te opet pitaju za podatke... pa se opet nasmeše dok čekaju da papir s onim što su oni uneli izađe... pa se prošetaju do mašine da to podignu, pa onda nešto savijaju... pa opet gledaju u komp... nasmeju se još jedno dvaput... pa ti na kraju pobedonosno ponude papir na potpis (Bravo, uspeo sam! A, jesi vid'la!)... pa ti traže karticu... pa dok je uguraju... nasmeše se još jednom... pa te onda zamole da ukucaš PIN... pa ti vraćaju karticu... pa opet nešto kucaju... pa štampaju... pa ti na kraju predaju papir, prethodno savijen, pridružen još jednom, a odvojen od onog koji je njima potreban... pa ti još uvek ne daju taj papir jer prvo u neku fioku stave ono što je njima potrebno... i pride nešto zapišu u neku svesku... i na kraju... meni oči sasvim krvave i pomalo sam udavljena i od isparenja i od slabe ventilacije, i sa nogama koje su propisno natečene... onemoćalom rukom uzimam potvrdu da sam platila. Nekako se dobauljam do izlaza, poslednjom snagom otvaram teška vrata poslovnice u Knez-Mihailovoj, ali za to imam nadljudsku snagu - samo da se dočepam slobode!!! I tako svaki mesec između prvog i petog! Svaki put psujem u sebi kad povratim snagu i kad se propisno udaljim od tog paklenog mesta.
Pitate se što sve lepo ne platim u pošti. Nažalost, ne mogu, jer sam podnela molbu da preuzmem račun svog sestrića, odnosno da se promeni vlasnik telefona s njegovog na moje ime.
"Nema nikakvih problema, sad ćemo mi to, gospođo! Dođite zajedno, ponesite 1 (jednu) tonu dokumenata i očas posla ćemo to da sredimo."
Među nama, telefon je i ranije bio moj, ali kako nisam mogla odmah da kupim tri (imam ja i decu), jedan telefon smo stavili na sestrićevo ime. Tad sam videla kako stvarno funkcioniše ona jevrejska: Ko ima daće mu se, ko nema oduzeće mu se. Na svoje ime sam lako (za njihove pojmove, jer kod njih ništa nije lako, a ponajmanje je brzo) kupila telefon, ali kad je trebalo na ime mog sestrića, onda je moralo mnogo više da se plati. On radi kod privatnika koji mu uplaćuje minimalnu platu, a ostatak dobija na ruke, pa nije baš najpodesniji kandidat da mu se bilo šta daje.
Preživesmo i to, ali kad je postalo moguće da se račun prebaci na ime onog ko to stvarno plaća, zašto da to ne uradimo? I tako se upustismo u avanturu koja traje puna dva (dva) meseca. Sve smo uradili kako su nam rekli, i organizovali se da zajedno odemo (što ljudima koji rade po ceo dan nije tako jednostavno), i opet meni dođe račun na sestrićevo ime! Odem da to raspravim, opet u istu poslovnicu, opet nešto muljaše po kompjuteru satima, ali na kraju svečano obećaše da je sad sve u redu i da sledeći račun stiže na moje ime. Opet je stigao na sestrićevo! Odem danas da to rešim, i opet ista priča.
Stvarno ne znam kako oni mogu da se računaju u neku uspešnu kompaniju kad im ništa ne funkcioniše. Ama baš ništa. Tražila sam šefa, pa nekog kontrolora, revizora... bilo kakav oblik života koji ima povezan mozak s govorom i ko je odgovornije lice. Ne može! Radi do četiri po podne. Ali zato mogu ujutro da dođem. Ma nemoj! A što i ja imam svoj posao? Jedino mi preostaje da opet sve uradim ispočetka. To mi je saopšteno bez ikakvog blama, kajanja, sramote, griže savesti... i uz obavezan smešak. Svaka čast! Za jedno obično papirče opet kroz VIP pakao.
Momak preko puta Mrguda je jedno stoput ponovio istu priču, pa sam ga na kraju pitala što ne bi snimio traku, pa da je pušta svaki put kad ga pitam. On misli da je odgovor bilo šta što kaže, nikako da shvati da odgovor treba da bude odgovor na pitanje. A sve vreme se smeška.
Jedina pohvala su nova vrata jer su ostali u Knez-Mihailovoj, samo su promenili broj. 'Ajd nek bude i neka pohvala! 
Najgori su! Kad se završe ovi ugovori, sigurno mi neće nikad više biti operateri. I ko god me pita za preporuku, znaću na koga da ih upozorim - u VIP nikako! Ko zna, ako postanem manični mazohista, možda i ostanem kod njih - ipak sam ja srpskog roda.

Ima da prihvatiš tu demokratiju, jesi čuo, inače ću da ti razbijem glavu! Da, i da ti zatrem seme

Moguće je da s godinama postajem gluplja pa neke stvari ne razumem, ali stvarno mi skoro ništa nije jasno. Slušam danas omiljenu mi Hilari Klinton kako vrlo dostojanstveno poručuje pukovniku Gadafiju da "vodi računa o svom narodu i ne preti". Da preti, preti. I to vrlo ružno. Ali, da vodi računa o svom narodu, vodi. Nije mi omiljen lik i stvarno je predugo na vlasti, ali... u situaciji kad treba da se bira između njega i omiljene mi gospođe Klinton, svakako stajem na njegovu stranu. Utoliko pre što sam na svojoj koži, kao i cela Srbija, osetila dobronamernost pomenute gospođe. Scenario se ponavlja, samo što su Libijci žilaviji. Već sad se može reći da su izdržali duže nego mi. Rokaju ih na sve strane, ne biraju - bolnice, parkinzi, privatni kvartovi... Baš spasavaju civile. Kad se brodovima približavaju Libiji, samo zaobilaze čamce s izbeglicama.
I na sve to, podneše tužbu protiv Gadafija što "ugrožava civile". Na stranu to što je Amerika dužna Libiji neke silne milijarde za naftu i što ih Gadafi nervira jer im se ne klanja kako to dolikuje najjačem dečku u ulici. To je samo razlog više da ih bombarduju i razlog više da napakuju laži koliko god je potrebno ne bi li sebe opravdali. Uostalom, što bi se pravdali kad ne moraju. Oni su u startu zaštićeni - prošao im je predlog i da se izuzimaju od suđenja za ratne zločine na međunarodnom nivou! Ako to nije u najmanju ruku licemerno, onda ja ne znam pravo značenje te reči. Moraću da revidiram celokupno obrazovanje, da spalim sve knjige iz kojih sam učila, da pljunem na svoje profesore i proklinjem mislioce od Stare Grčke naovamo.
Stvarno, šta će celom svetu sva ta smejurija oko odlaska u školu, čitanja novina, pa i najobičnijeg razmišljanja? Samo okreneš glavu prema Ujki Semu i on ti kaže šta da kažeš. U startu je u pravu, tu nema dileme, što da se mučiš.
Ipak, ono što me zaista nervira, to je što me ovakve okolnosti nateraju da se "opredelim" za stranu koju u stvari uopšte ne podržavam, po principu manjeg zla. Kao na izborima - nikad nisam ni za jednu stranku sto posto, pa onda glasam za one koji mi deluju kao najmanje budale. E, sad sam tako stavljena u poziciju da "branim" Gadafija. Isto tako, na fejsu se pojavila grupa "Gadafi mi lično nije prijatelj, ali mi je NATO neprijatelj". Obradovah se ja, kliknuh da mi se to sviđa, da ne kažem - lajkovah, međutim, već posle nekoliko dana počeše komentari o Ratku Mladiću s kojima se ne slažem ni u ludilu ni u bunilu, ali se konačno isključim tek kad su u jednoj objavi napisali srBski umesto srPski. E, pa stvarno, toliko sam učila decu šta je pravilno a šta nije, i toliko se trudila da uđu u tajne jednačenja suglasnika po zvučnosti, da bih stvarno poludela kad bih mogla da progutam srBski.

Sledeća je bila gospođica Hendler sa svojom mediokritetskom emisijom i komentarima zbog kojih bi joj trebalo odmah prepisati terapiju i držati je u kućnom pritvoru. Priključim se ja toj grupi, ali opet komentari... Svega je bilo, samo gutam knedlu za knedlom. Džaba su administratori stalno molili, upozoravali, pa je s vremena na vreme delovalo i da preklinju za pristojan jezik. Bila sam na ivici da se i tu isključim, ali gledajući komentare na nekim forumima, nažalost i na blogovima koje čitam, odustala sam. Među njima kao biser izdvajam da je njen "humor" namenjen "američkoj publici". I? Moglo bi da se tumači i kao "poznato je da su Amerikanci glupi, pa je ovakva komika njima po volji", ali autor/ka je imao/la nešto drugo na umu što ću biti slobodna da prevedem kao: "Glupi smo, ništa ne kapiramo, a i oni smeju da rade šta god hoće".
Evo, budući da je sve dozvoljeno, izjavljujem da su Amerikanci sramota ljudskog roda, glupi, arogantni i nacisti! Sad očekujem da mi NATO pokuca na vrata, Nema nikog. Dobro, to je ionako namenjeno onoj šačici ljudi koja prati ovaj blog, a i nije nikakvo karikiranje. Stvarno tako mislim, što je najžalosnije. I žao mi je zbog toga, ali ne daju mi manevarski prostor da promenim mišljenje. Svakog dana naprave toliko nesreća u svetu i toliko nedužnih ubiju, a sve u ime "slobode", da ne mogu nikakvo opravdanje da im nađem. Da se ne radi o ljudskim životima, gospođa Klinton bila bi mi neopisiv izvor zabave - toliko licemerja na gomili i u jednoj osobi stvarno postaje komično.
Druga strana medalje su ovdašnji uvlakači. Sve opravdavaju (naročito što smo bombardovani), i u potpunosti oslikavaju onu narodnu: Na sirotinju i zec kurac diže! Samo što ova naša sirotinja još i zahvali na tom iskustvu, to je jedini ustupak modernom dobu. Kao da te neko siluje, a onda te tihim glasom pita: "Je l' ti bilo lepo?" Jašta mi je bilo lepo, ne znam šta ću od tolike lepote. I da, hvala ti na novom iskustvu. Bože, trebalo bi me kazniti - zaboravila sam da kažem "hvala".