Uputstvo za upotrebu Beograda

BeograDŽanin se rađa, a BeograĐanin postaje. To je stanje svesti koje se stiče vremenom, a ne rođenjem. Zato su najveći i najstrastveniji BeograĐani jedan Sarajlija i jedan Nišlija - Momo Kapor i Duško Radović. Niko s toliko ljubavi i razumevanja nije pisao o Beogradu kao njih dvojica. Uostalom, biti BeograĐanin stvar je izbora i čvrste odluke. Svakako, i uzajamne veze.

BeograĐanin je i onaj ko ne živi u njemu, ako ga za taj beli grad koji nije beo, vezuje neka nevidljiva ruka s kojom se svaki dan pozdravi kao Radović: "Beograde, dobro jutro!" i na koji misli i kad legne da spava, a hiljadama je kilometara daleko.

BeograDŽanima samo u krštenici piše da su iz Beograda. Oni imaju svoj kraj, svoje društvo, groze se "dođoša" i govore bEogradski. Najdalje su otišli do Dedinja. A BeograĐani govore beOgradski i imaju svoj kraj od Boleča do Ovče i od Grocke do Batajnice. Imaju i svoj ćoškić, neko mesto za koje ih vežu neke ludačke uspomene, na primer gde su se ispovraćali posle prvog ili najgoreg pijanstva ili popušili cigaretu skrivajući se ili doživeli nešto slično, strogo lično, nešto što ostali ne mogu da razumeju (a i ne treba).

BeograĐanin:
* mora da ima svoju kafanu ili kafić, koji nisu popularni niti lepi, ali su njihovi, obično su blizu kuće;
* najmanje jednom u životu peške je prešao preko Brankovog mosta i najmanje deset puta je psovao zbog gužve na Gazeli;
* kad kaže "šansa" misli na Poslednju šansu;
* koristi jednu do deset šatrovačkih reči u svakodnevnom govoru (cupi, lesnikbo, zipa, vcao, mojne...);

* ima neodoljivu potrebu da svakom dâ nadimak koji se razlikuje od onog kako mu se sagovornik predstavi;

* zna da se našali na svoj račun i tad se najglasnije smeje;

* ne zuri u crnce, Kineze i Arape;

* zna sve strane jezike po malo, a samo dva, jedan ili nijedan dobro (tu se računa i srpski);

* ima najmanje po jednog super ortaka u svakoj od bivših republika, često i na svakom kontinentu po jednog;

* ne smeta mu buka uličnih svirača, uključujući i trubače;

* u Silikonsku dolinu ide samo ako stanuje u Strahinjića Bana, vlasnik je, zaposleni, rođak, kum, prijatelj ili drug iz klupe vlasnika kafića;
* na splavove i u Skadarliju vodi rodbinu koja nije odavde ili strance;

* najmanje jednom bio je u svađi s komšilukom zbog proslave rođendana, slave ili žuraje;

* drugove zove "burazer", dok brata zove "matori" ako je stariji a "mali" ako je mlađi;

* navija za klub za koji su navijali i njegovi otac i deda, makar da svi u kraju navijaju za rivalski;

* nikad ne odbija da strancu pruži pomoć, a ako treba, voda ga okolo-naokolo ili ga dovede kući da prespava, dâ mu svoj krevet a on spava na trosedu, dvosedu ili u kupatilu;

* ima omiljeno mesto na Kalemegdanu;

* zna sve ulice i zgrade u krugu dvojke;

* najmanje jednom u životu ima seks ili simulaciju istog u potpuno prorodnom okruženju unutar grada (Taš, Kališ, Topčider, Zvezdara...);

* ne baca papiriće po Adi;

* godišnje poseti najmanje jedan koncert;

* lepim devojkama smeška se obešenjački i uvek im kaže da imaju lepu kosu a gleda ih u grudi ili noge;

* smešta smicalice prijateljima i na oprezu je od njihovih;

* makar jednom bio je na žurci koje se uopšte ne seća;
* sve bi dao za svoju ekipu, ako treba da se pobije - pobiće se (i kad ne misli da mu je ortak u pravu);

* demonstracije, protestne šetnje i štrajkovi su mu kao "dobar dan", neretko i učestvuje u njima;

* ima svoju pijacu kojoj ostaje veran i kad se preseli u drugi kraj grada;

* poziva društvo u kuću i upoznaje ga s majkom;

* vozi se gradskim prevozom i kad ima kola (ako je gužva);

* ispitao je sve mogućnosti BG:voza;

* voli svoje sportiste i oduševljeno ih dočekuje kad pobeđuju, ne zamera im kad gube;

* gluvari, kulira i ronza po kraju kad god može;  

* zarađuje da bi mogao pare da potroši na provod;

* najmanje jednom nije znao u kom kraju grada se nalazi; 

* dobro mu je poznata razlika između leskovačke, sarajevske i banjalučke pljeske u odnosu na Mek;

* ne voli miliciju;

* voli žestoke momke mekog srca;

* voli Zemun i ne odvaja ga (u srcu) od Beograda;
* voli grafite na sumornim zgradama;
* iskazuje pesničke sklonosti po javnim toaletima;
* ponosan je na beogradske filharmoniju, balet i operu, makar i da ih nikad nije ni video ni čuo;
* ima ortaka Jevrejina, muslimana, katolika, pravoslavca, ako mu se posreći i budistu i zaratistru i hinduistu... i svi su mu isti;
* ima svoju verziju 5. oktobra koja se malo (i malo više) razlikuje od zvanične;
* obožava Savu i Dunav i poznaje ih i s levih i s desnih obala;
* voli kneza Mihaila, ali mu ipak pretpostavlja Konja ili Kneza;
* besan je kad zatvore saobraćaj zbog dolaska Merkelove, Bajdena... a pun razumevanja kad se to isto desi zbog Đokovića;
* izgovara Đ kako ga niko na svetu ne izgovara...

BeograĐanin mnogo voli svoj grad! Uostalom, samo gradovi u kojima ima mesta za sve, zaista su veliki gradovi. Takav je London, takav je i Istanbul, ali Beč na primer nije. On je samo glavni grad Austrije, a London i Istanbul su svetovi u malom, cela planeta slila se u njih i svima je kao kod kuće. U Beču si stranac do kraja života ako se nisi rodio kao Bečlija, od oca Bečlije i majke Bečlijke. To je mali grad, kasaba stisnutih ruku i nemih usana.

A Beograd? Beograd je otvoren za sve, raširenih ruku i uz dobrodošlicu dočekuje i goste i domoroce. On se voli kao što se voli ujak, sa svim manama koje ima.