Oči mi postale četvrtaste

Kad blogeri pišu o blogovanju uopšte, uglavnom promaše temu, bar po mom mišljenju. Izuzetak je odličan post koji je izazvao burne polemike, ali su komentari, kao i novi postovi u vidu komentara na taj post indikativni za ovu temu. Ko se sve osetio prozvanim i kakva su bila reagovanja... čudo jedno. Svako ima pravo na svoje mišljenje, pri tom je ovde lični stav bio dobro obrazložen, i ono što se meni dopada, sasvim logički izveden. Ne očekujem da svi dele moje mišljenje, ali iznosim svoje, sviđalo se to nekome ili ne. Agro Gerila je jedan od blogova koje redovno pratim, ali nikad nisam ostavila komentar. Daleko od toga da ovaj blog nije inspirativan, već jednostavno nisam imala šta ni da dodam ni da oduzmem od onoga o čemu piše. Ne znam da li se Agro Gerila računa u uticajne blogove, u takozvanu elitu, ali mislim da je uticajan, bez obzira što ima malo ili nimalo komentara. Sličan je slučaj i s Jorgoslovljem - Đorđe Kalijadis predivno piše, a ima i jednu vrlinu na kojoj mu zavidim. Naime, koncizan je u izrazu, a rečit i slikovit. O svim knjigama o kojima je pisao razmišljala sam kako da ih nabavim, isti je slučaj i s filmovima, a priče su mu prava poezija u prozi. Navodim samo ova dva bloga kao primer elite iako nemaju komentare, a vidim da se po komentarima prosuđuje da li je neko uticajan, da li spada u elitu, da li je tandara-mandara i ne znam ti ja šta u tom tako uzvišenom blogerskom svetu.
Koliko sedim za kompom, skoro je neverovatno da mi oči nisu postale četvrtaste, poput monitora. Pratim mnogo blogova, ali samo kod retkih ne propuštam ni jedan jedini post. Ne mogu sad da navodim koje sve pratim jer nemam ni mesta za taj poduži spisak, a plašim se i da ću nekog da izostavim. Pomenuću još samo Cameru Politiku, blog koji takođe ima malo ili nimalo komentara, a odličan je. Mnogo puta se ne slažem s ovim blogerom, uglavnom tada i komentarišem, ali su mu postovi sjajni. Vidi se da ih piše "misleće biće". Za razliku od njih, ima blogova koji vrve od komentara, obavezno se radi o visokom dvocifrenom broju, a kad tamo, ono, međutim... ništa. Jedno veliko Ništa. Niti imam temu za razmišljanje niti sam nešto novo saznala niti sam se divila umeću pisanja... Tandara broć. Mnogi se neće složiti sa mnom, na šta imaju apsolutno pravo, ali moje mišljenje je upravo ovakvo.
Poslednji post koji sam čitala o blogovanju uopšte i o takozvanoj blogerskoj eliti, ali u šaljivom tonu, bio mi je direktna inspiracija za ovaj post. Amarilis je blog koji redovno pratim, ali iz razloga koji su slični onome o čemu je pisala. Imam utisak da mi je bliska, skoro kao neki rod, i to je blog na kome po pravilu ostavljam komentare jer imam utisak da sedimo zajedno u nekom kafiću i ćaskamo. Isti osećaj imam i u vezi sa Zelenom, Retkom Zverkom, Charolijom, Elektrom, Frangmentarijama, Valentinom Đorđević, Cyber Bosankom, Jungle Queen... Kakva sam rasejana, sigurno ću nekog da zaboravim, izvinjavam se unapred. To su sasvim druge relacije i razlozi su sasvim lični. I upravo ta sloboda da budem ono što jesam i da biram po svom ćefu šta ću da čitam ili pišem, jeste ono što najviše volim kod blogovanja. Svakom je široko polje.
Čak su mi dragi i oni momenti u kojima je vrlo tanka linija između vređanja i iznošenja mišljenja. Iz toga se izrodi kristalna misao, akteri se nesvesno otkriju kao u unakrsnom ispitivanju na sudu. Žao mi je što sam svojevremeno prekinula polemiku koja se razvila između Marijane i Milka povodom mog posta o homoseksualcima i pederima (nema linka, naravno). A sa ove vremenske distance drago mi je i vređanje koje sam preturila preko glave s takozvanim Srpskim Jezičkim Ateljeom. Nadobudne treba pustiti da se iskazuju koliko hoće, na kraju sami sebe diskredituju. Smešno mi je i što sam kod jedne blogerke proglašena za dosadnu. Prijatelji su mi javili da bi trebalo da pročitam taj post, i pročitam ga ja, i nasmejem se. Nikog ne teram, niti mogu to da uradim, da čita ono što mu je dosadno. Na drugom blogu nešto slično - u uvijenoj formi podjebava se moj prethodni post. Ne znam zašto autor/ka lepo nije ostavio/la komentar ispod posta da misli kako je sasvim pogrešno ono o čemu sam pisala i iznela svoj stav? Valjda je otvorena konfrontacija ubibože varijanta, bolje da serucka iza leđa.  
Poseta je važna za ocenu "uticajnosti" bloga, ali tu vrstu statistike manično proveravaju samo željni slave ili oni kojima je to posao. Ne spadam ni u prvu ni u drugu grupu, pa mi ni poseta nije važna, ne samo na mom blogu. Moguće je da čitam blogove koje drugi i ne pogledaju. A možda i mene čitaju samo oni kojima je jezik struka?
Pitanje koje sasvim logično sledi, glasi: Šta kog đavola pišeš kad ti nije važno ni ovo ni ono ni dža ni bu? Odgovor je: Pojma nemam, došlo mi tako.
Nisam postala ni slavna ni bogata od blogovanja, i ako zaista postoji božja promisao - i neću. A što me ne pitate zašto čitam novine? Na to pitanje bih možda dala rečitiji odgovor, ali svakako gluplji.