Bombar dan!

Za vreme bombardovanja 1999. godine Srbijom je kružio vic:
"Grdi majka sina (za nekih dvadesetak godina, što će reći da se odnosi na sadašnje vreme):
'Znaš li kako je meni bilo strašno - bombarduju nas, nema struje, ja učim na sveću, i opet sam završila fakultet, a ti, dve glave imaš, i ništa ti ni u jednu ne ulazi.'"
Toliko su nas rokali raznoraznom hemijom, stvarno verujem da smo mutirali. Makar smo postali otporniji i fizički i mentalno, to je fakat.

Uobičajeni pozdrav je bio: "Bombar dan!"

Bili smo u nokdaunu, na svaki način, da nam je preostalo jedino da se dobro zezamo. Izuzev prvih dana, više niko nije ni obraćao pažnju na šizelu (početak bombardovanja) i smirelu (kraj). Skloništa su bila puna prvih nekoliko noći, posle se išlo u podrume samo po dogovoru, na druženje, pevanje, piće... Jedna drugarica mi se tako udala, upoznala je muža u skloništu. Eto, družim se s "ratnom profiterkom".


Priča mi druga drugarica, koja je ovde preživela sve to, a sad živi u Americi, da je jednom prilikom u restoranu u Njujorku nešto čudno počelo da miriše, i da je onda neko viknuo: "Terrorists!", pa je nastala panika i rekordnom brzinom restoran se ispraznio. Sedeli su samo ona i njena porodica: otac, muž i ćerka. Pogledom su ispratili ljude koji beže, a oni nastavili da jedu. Ispostavilo se da je greškom prosuta neka hemikalija u zadnjem dvorištu. Na pitanje "kako to da se nisu uplašili", odgovor je bio: "Mi smo Srbi." Gledali su ih kao vanzemaljce. Šteta što su im vatrogasci prekinuli večeru, ostali su bez deserta.

Tokom bombardovanja naši kumovi su se zabavljali, ono "momak i devojka". Oboje razvedeni, oboje duhoviti, svaki dan voze kući preko Pančevca (Pančevački most) devojku koja čisti njegovu advokatsku kancelariju. Još ispipavaju teren, predstavljaju se jedno drugom u najboljem svetlu, a pogotovo se pred tom devojkom prave fini. Poenta je bila u tome da se preko mosta vrate u grad pre šizele. Međutim, jednom ih šizela zatekne usred prelaženja mosta sa sve devojkom koju još nisu odvezli kući. Umesto da pojuri, da gas i pređe most što brže, naš kum zaustavi, izađe iz kola, otvori vrata budućoj ženi i kaže: "ili ćeš sad da mi daš ili vas obe ostavljam nasred mosta."
Ona mu ubrzano odgovori: "Ma, daću ti šta god hoćeš, samo pređi most, budalo jedna!"
Da li mu je "dala"? Jeste, verovatno iste večeri, na obostrano zadovoljstvo.
A i devojka mu je sutra dala - otkaz. 

Eh, te "milosrdne" bombe... Pored NATO tekovina prođem najmanje jednom mesečno kad idem kod štampara, gledam u imena izginulih, dece koja su stražarila u regularnom vojnom roku, i svaki put se čudim, nikako da se naviknem. Bombardovali su bolnicu! Nikom ništa, očigledno to nikog nije dirnulo, osim nas.

A ostavili su nam i osiromašeni uranijum... Da li je to "tajna" srpskih sportskih uspeha? Možda. Postoji izreka: Ono što te ne ubije, ojača te! Nas, preživele, ojačalo je.

Da li se neko seća terorističkih napada u Egiptu 2005? Očekivanja su bila da će Šarm el Šejk posle toga turistički "uginuti", ali - sezonu su spasli srpski turisti. Posle napada svet je otkazivao putovanja, a naše agencije su za dž dovodile naše turiste. Već sam iskoristila odmor, nisam mogla da idem, nažalost. Kakav, bre, teroristički napad? Sve smo to već preživeli kod kuće. Bili smo u mnogo većim opasnostima.

Da li je veća verovatnoća da ti se desi teroristički napad na letovanju ili da stradaš na bilo koji način kod kuće? Bogami, teška konkurencija. Najveća opasnost u kojoj sam bila, bila je ovde, u Grockoj. Naš prijatelj tamo ima kuću gde se povremeno skupljamo i roštiljamo. Prvi komšija je domorodac i ima veliko imanje, pa, kako se ovde i pred bombardovanje i za vreme bombardovanja kuburilo s gorivom, on je tankovao naftu, benzin, dizel... Sve kupljeno "preko ruke" za potrebe obrađivanja imanja, a u velikim količinama. Gde sve to da smesti? U dvorištu ima podrum, pa ga je proširio, tamo odlagao i odlagao... Dvorište mu je bilo krov magacina goriva. U jednom trenutku dođe vojska tokom bombardovanja, smesti se kod njega u dvorište jer ima odličan položaj. Šeta se vojska po dvorištu, osmatra... i - puši! Kao manijak je gasio opuške, a kad god padne kiša, rasplače se od sreće. Oficir ga je pitao jednom što plače, a on, ozaren, odgovori: "Od sreće! Znate, mi poljoprivrednici..." Gde da kaže šta mu je ispod dvorišta! Da ga strpaju u zatvor i zaborave ključ.

Kad smo čuli priču, iz prve ruke, počeli smo da se - smejemo. Tad smo skapirali što su mu podočnjaci veliki. Pa on noćima ne spava, dežura jadan da li je neko zapalio cigaretu. Pljuštali su komentari, ali najbolji je bio: "Zamisli da sve ovo ode u pizdu materinu?! I mi tako letimo u vazduh nagore, sretnemo se s NATO padobrancima koje je takođe pogodila gročanska eksplozija i koji lete nadole, i pitamo 'otkud vi?', oni naravno kažu 'iz Avinjana", a onda oni nas pitaju otkud mi, a mi odgovorimo: 'Iz Grocke!'" Lepa Grocka, sva u voću, na Dunavu, ali možda nije za roštiljanje, pušenje...

Sluša on nas u neverici, odmahne rukom: "Vi ste ludi, ja mislio pametni ljudi..." Hteo čovek da podeli muku, a naišao na smeh. Jadničak, čujem da je prošle godine umro - srčka. Mislila sam da će živeti večno kad je preživeo vojsku koja puši u njegovom geostrateški odlično postavljenom dvorištu.

A šta da je bomba pala u dvorište? Bombar dan! Dan kao i svaki drugi. Na sve smo se navikli.

Zagrljajčić

Znam da je ružno osećanje, i da nije ni kulturno ni vaspitano tako nešto osećati, ali - zavidim ženama koje imaju žensku decu. Naravno, svoje sinove obožavam, vole i oni mene (iako to pokazuju na "svoj" način, pa mi je ponekad potrebno i prevesti šta su u stvari rekli ili uradili), međutim... Žensko dete je žensko dete. Tačka.

Imam drugarice koje se žestoko posvađaju sa svojim ćerkama, čak padnu i teške reči, ali posle se grle, ljube, poveravaju se jedne drugima... Lakše je ući u žensku glavu kad si žensko. Uostalom, i da nemaju baš neku komunikaciju, jedna drugu mogu makar da razumeju - od toga kako se osećaju u pojedinim trenucima do saveta od (ženski) životne važnosti.

Dok su moje drugarice, majke ženske dece, kupovale svojim devojčicama haljinice, raznorazne andrmolje za kosu... ja sam bila u potrazi za rančevima s mrtvačkim glavama, kojekakvim junacima-tabadžijama koji spasavaju ljudski rod i planetu Zemlju, a na prvi pogled deluju kao da ne znaju gde i koga udaraju, bitno je samo da - udaraju. Stvarno, što da me spasava neko čiji mi izgled uliva strah, najmanje nelagodu?

To što sam znala imena fudbalera i kako se koji stadion zove diljem sveta, to je - ništa. Teže mi je padalo što je izbor kanala na TV uvek "pravedno" bio njihov izbor (nadglasaju me), a tek kad kažem šta bih ja da gledamo... Neki put me odmere začuđenim pogledom, neki put podsmešljivim ("Ma, daj... Nije valjda da i ti pratiš te gluposti?"). Kupila sam majušni TV, stavila ga na konzolu u kuhinji, visoko, da mogu normalno da gledam program dok radim stojeći i to je jedno vreme bilo idealno rešenje. Nažalost, kad su počele raznorazne lige, prvenstva i svakojake druge izmišljotine onog najdosadnijeg i najglupljeg sporta - fudbala, onda su bila upaljena sva tri televizora (a u 35 kvadrata) na različitim kanalima, pa je nastalo trčanje iz jedne u drugu sobu, da slučajno nešto ne propuste. Glupi fudbaleri u istom danu igraju sve utakmice. Moj genijalni plan ispostavio se kao čist promašaj.

Dobro, preživesmo svi - i oni i ja. Rezultat je da su me "navukli" na sport, izuzev fudbala. Stvarno ne mogu da ga gledam. U svim ostalim sportovima čak i uživam, ali dosadni fudbal deluje mi kao teža muka od praćenja uživo sušenja boje na tek okrečenim zidovima.

Da zanemarim interesovanja koja nam nisu ista. Da pređem na pokazivanje osećanja. Dok su bili mali, grlila sam ih i ljubila kad mi se hoće, a htelo mi se stalno. Ne mogu da kažem kako su tako mali bili imuni na cmakanje, grljenje, sedenje u krilu, guškanje, zajedničko spavanje... Učestvovali su u tome ravnopravno sa mnom, mada nisu svi bili isti. Najstariji nije dozvoljavao da ga iko poljubi osim oca, nane (moje majke) i mene; srednji je bio kao malo kurviče, njega je gnjavio ko je stigao; a najmlađi je imao "torturu" samo s moje strane.

Prvenče me je molilo kad idemo negde da ga niko ne dira ("Kaži im da mi ne rade 'ono', moooolim te", a "ono" se sastojalo u stiskanju lica rukama i obavezno ljubljenje posle koga bi manijakalno brisao obraze).

Sredinac se sam poturao da ga ljube, drže u krilu, miluju, gnjave... Da je neko hteo da ga otme, to bi bila nenasilna akcija. Otišao bi s bilo kim ko je voljan da mu se smeška i da ga miluje po glavi. Kao sasvim mali, kad ga okupam, i onako rumenog, bucmastog i mirišljavog počnem da ljubim, malenom krofnastom rukom pokazivao bi gde još želi poljubac. Taman posla da zaboravim ramence, pa kolence, pa lakatić, pa zadnji deo vrata... A kad je malo poodrastao, ali još uvek bio mali, s nanom se igrao "da pukne" - da ga ona poljubi i da pukne, pa on nju i da pukne.

Najmlađi, koga još uvek često zovemo Mali (mada je najveći - najteži, najviši, najširi, najkrupniji...), takođe je brisao obraze ako ga poljubi neko "stran", a dodatno se i mrštio na sam nagoveštaj da će mu neko takav biti na nebezbednoj udaljenosti. Ja sam ga se vala naljubila, takvog, ledenog, mrgodnog, meni preslatkog.

Kad su bili mali, pa kad odemo kod nane u Kragujevac, nastane takva radost, cika i vriska od čiste sreće što smo zajedno, da se na kraju svi đuture "gušnemo" u isti krevet. Jeste bio širok, ali tu zaspimo, svi zagrljeni: moja majka, moja sestra, moja deca i ja. Nikome ništa ne smeta, mada se stisnemo kao sardine.

A sad, kad zagrlim Prvenče, kaže mi: "Jaoooo, što si dosadna...", Sredinac: "Dobro, dobro, pusti me...", a Mali: "Eto, zagrlio sam te." Poljubimo se mi kad se vidimo, ali onako. Ili još gore - poljube me u glavu, odozgo, kao da sam ja njihovo dete. Tu i tamo na kvarnjaka uspem kao puvanjak da se provučem i izmamim neki poljubac i zagrljaj. Poslednji put devojka reče za Sredinca: "Ima lepe oči na Vas", a ja odmah, da "ne prođe voz", brzom brzinom počeh da ga ljubim u oči: "Oko moje lepo..."

Znam ja da možda nekome sa strane izgleda degutantno da se majka ljubi i grli s odraslim sinovima, ali meni oni nikad neće biti odrasli. Biće mi deca i kad im bude po sto godina, ako ja uspem da poživim do 120. Da imam ćerku, mogla bih bez ikakvih lukavstava da je pitam: "Može jedan zagrljajčić?" I da zagrljajčić i momentalno i monumentalno - dobijem.

Draga Saveta, šta da radim?

Pričam juče s bivšom učenicom o muško-ženskim odnosima. Valjda devojka misli da od mene kao (mnogo) starije i iskusnije može da čuje nešto pametno. Kakva zabluda! Doduše, možda su se neki i propametili s protokom godina, ali ljudi iz mog okruženja, baš kao i ja, najbolji su dokaz da možete da omatorite koliko god hoćete, i da, bar što se tiče srca, nijednu mudrost ne pokupite. Tu i tamo se o neku emotivnu lekciju očešete, ali nema garancije da nećete ponoviti istu grešku. Ne samo drugi, već i sto drugi put.

Jedna od mudrosti o koju sam se usput očešala jeste slučaj majke jedne moje dosta starije drugarice. Meni je tad bilo tridesetak godina, tek sam ušla u četvrtu deceniju, njoj otprilike kao meni sad, a njena majka je nekako u to vreme bila "zrela" za starački dom - ostavljala je upaljenu ringlu, bacala je neugašene opuške u đubre... U nekoliko navrata imale su požar u pokušaju. I ne samo to - postala je nesnosna u odnosu prema ćerki, valjda je zaboravljala da ova uveliko gazi šestom decenijom i da ne može da je preslišava kao malo dete. I tako, u prilično jadnom stanju smesti je moja drugarica u dom. Prvih meseci je kopnila i mentalno i fizički, jednom je zaspala sa cigaretom u ustima, progorela posteljinu i zaradila opekotinu na bradi... Povremeno sam je viđala, jer je njena ćerka stalno vukljala drugarice kad ide u posetu, s rečima: "Molim te, kreni sa mnom. Toliko je postala zlobna i otrovna, kad sam s nekim ne sikće toliko." Za tih nekoliko meseci, u nekoliko poseta, mislila sam da je svaki put poslednji put kako je vidim. I onda, najednom, dolazim u posetu ženi koja je pre samo nekoliko nedelja bila više mrtva nego živa, i ne mogu da je prepoznam: ofarbana kosa, frizurica taman kako treba, diskretno našminkana, lepo obučena, miriše, nasmejana... Podmladila se ne za jednu već za dve decenije! Šta se desilo, kakvo je to čudo moglo da je preobrazi? Zaljubila se! Ma, zaljubile su se sve žene u staračkom domu u tog bivšeg profesora matematike koji svira flautu, pobeđuje u šahu, lepo peva, trči ujutro... Sve one zarozane žene kojima nije bilo ni do čega, koje sam viđala u parkiću, sad su bile preobražene. Kakva, bre, demencija! Bile su vrlo svesne i sebe i svog okruženja i nekako poletne. Preslatke bakute koje vežbaju tai či, posećuju kozmetičara, frizera, prijavljuju se za sve aktivnosti, pogotovo da pevaju u horu... Podrazumeva se, on je horovođa. Eto šta ljubav učini od čoveka - preobrazi ga. Povremeno je ličila na šiparicu iako se bližila 80. godini. Kad nas je upoznavala s Gospodinom, toliko se ušeprtljala da nije ličila na sebe.

To je bila prva velika lekcija. Do tada sam mislila da svako ljudsko biće, kad prevali 40, završava ljubavnu karijeru i nema šanse ni da se zaljubi ni da se neko zaljubi u njega. Koliko god glupo delovalo, bila sam ubeđena da je to neoboriva istina. Sad mi je smešno otkud su mi takve budalaštine padale na pamet.

Bilo je još tih "ljubavnih" lekcija o koje sam se očešala, ne znam da li sam ih savladala. Na primer, posle razvoda, kad bi me neko pitao: "Hoćeš li se ponovo udavati?", moj odgovor je bio: "Nema šanse!!! Doduše, još me niko nije pitao, ali ako pita - nema šanse!" Naravno, sad sam u drugom braku. Toliko o tome.

Gledajući drugarice, shvatila sam da svi muškarci koji im se sviđaju, samo na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, a kad se malo bolje analiziraju, imaju najmanje jednu zajedničku osobinu na koju one "padaju". Pritom, uopšte nije retkost da je ta osobina nešto što one "ne podnose". Takođe je često da kod njih muškarci karijeru završavaju i pre nego što je počnu ako imaju neku sitnu "falinku". Na primer, moja sestra je tipa koji joj se mnogo svideo i s kojim je počela da flertuje naočigled svih nas, otkačila u trenu, kad se nagnuo ka njoj. Vidim ja da se nešto ukočila, neprirodno, počela da uzmiče, naprasno je "zabolela glava" i vratila se u svoju sobu po sistemu "ne, ne, ne, niko ne treba da me prati". Posle nam je rekla razlog "folirantskog" ponašanja - kad se tip nagao nešto da joj kaže, videla mu je okovratnik. Prljav, mastan... Bljak, za nju je istog trenutka bio mrtav. Jedna druga je gledala muške čarape, kad su u cipelama. Za patike to ne važi. Verovali ili ne, neki nisu imali šansu ni da je pozdrave ako su im virile dlakave noge kad sednu i pantalone im se povuku nagore. A tek bele čarape! Mogle su da imaju i pristojnu dužinu, ali bele... Bljak!

Moram da priznam da sam i ja malo "nastrana". Kod mene šansu da ih uopšte posmatram kao civilizovane pripadnike ljudskog roda nikad nisu imali oni koji ne znaju da - jedu. Tako me je jedna drugarica pozvala na večeru s tipom za kojeg se opasno zagrejala, ne bih li joj rekla šta mislim - da li je za nju, kakav je... Bila sam preneražena kad sam videla kako drži pribor, a u nekoliko navrata pričao je punih usta. Da je još i mljackao, mislim da ne bih preživela duže od sat, maksimum sat i po vremena. Vraćamo se nas dve kući, i ona sva ushićena: "Jesi li videla kakav je!!! Fin, obrazovan, zgodan..." Ona sva u oblacima, a ja je spustim na zemlju: "Ne mogu ni da zamislim da te zagrli, kamoli poljubi. Pa on ne zna ni čemu pribor služi! Grize hleb... Gadan mi je, gadan... Bezgranično!" Bila ona s njim u vezi skoro dve godine, puklo je kad je ukapirala koliko je sebičan. Kad ga se sad seti, pomene i kako "čoveče, ne zna ni da jede".

A na šta je "pala"? Na fin govor. Umeo je da joj o bilo čemu priča kao da odmotava svilenu bombonu. Posle je i ona uključila razum, onako malo, na gurku, pa shvatila da je bitnije šta radi nego šta priča. Međutim, i sledeći je imao "lepu žvaku". Jedna druga "padala" je na visinu. Bože, kakve su budale imale šansu kod nje, samo zato što su preko 190 cm. Shvati ona brzo da su budale, ali taj prvi poriv, da nekog smesti u "fioku - ovaj dolazi u obzir" bio je meren centimetrima. Sad opet ja, malo nastrana. Smejale su mi se drugarice kad sam u gimnaziji neutešno bila zaljubljena u Pjera Bezuhova. Dobro, imala sam i poster Šona Konerija u sobi, kao i plakat za "Trećeg čoveka" s Orsonom Velsom. Eto, to su "moji tipovi". Svi lepe postere mlađanih pevača, glumaca... a meni favoriti smotani (ali dobri, pametni i pravdoljubivi) grof Bezuhov, Šon šmekerskog glasa i pogleda, i debeli Orson (ali "original", niko mu nije ni sličan). U praksi je to izgledalo ovako: nekako mi zapadne krupan, skoro pa debeo tip (što je u stvari bilo nebitno jer fizički izgled nisam ni gledala); pametan, što je već bilo bitno jer moramo o nečemu da pričamo; i duhovit - e, to je bilo najvažnije. Kad prevrtim film, zaljubljivala sam se samo u one koji umeju da me nasmeju. Što u neku ruku ima veze i s pameću jer duhovit čovek ne može biti glup.

I sad me učenica pita zašto joj se sviđaju sve neki muškarci koji su u stvari gadovi i ponašaju se mačistički, seksistički i na sve druge načine "istički", kad joj to posle najviše smeta. E, dete, gde nađe mene da pitaš?! Pa ja sam etalon gluposti za te stvari! Kome ja da delim savete? Moj život je dobra pouka - sve uradi suprotno. Trebalo je da se udam za komičara, ne za slikara. Ko zna, možda i ja u staračkom domu, skroz izlapela, zaboravim čemu služe šnale za kosu, šporet i usisivač, ali se zaljubim u nekog ko me non-stop zasmejava, makar bio kljakaviji i od mene, tada sigurno skroz kljakave. Gde nađe mene da ti delim savete?

Kad naprosto zameni prosto pa zaliči na prostačko

Dok sam išla u gimnaziju, pokvarena seljačina zvao se - kulov, a frajer je bio - dasa. Sad se to malo promenilo, pa je frajer ispao glupak. Koristili smo mnogo i pridev i prilog krvav/o, u značenju nečeg pozitivnog, jakog, dobrog, strastvenog... Moja majka je svaki put ispuštala stvari iz ruku ako joj kažem da je na žurci bilo "krvavo". Dobijala je tikove od ispovesti da me neko "napada".
"Šta ti je uradio?"
"Ništa, Sviđam mu se."
"Onda ti se udvara."

Naravno, njoj su nepristojne reči bile i: zezanje (šta tek reći za - zajebavanje, podjebavanje, prejebavanje...), štos, fora... Vrhunac tolerancije pokazivala je kad bez ikakve grimase odsluša da se neko kune rečima: "Da mi crkne džukac što mi čuva vikendicu." Tu je, kao, pokazivala kako je "moderna" stidljivim smeškom. O psovkama nema ni pomena. Stvarno, nikad nisam čula svoju majku da opsuje, čak ni u šali. Nije volela da čuje ni: ćao (pozdravljaš me što me vidiš ili zato što odlaziš?), ludak (a misliš na nekog ko je fenomenalan), do jaja (moooolim), užasno (užasno lepo - kako to?), strava (uh, Bože)...

Nije reč samo o mojoj majci - slično su reagovali svi roditelji mojih vršnjaka. Ne znam kako bi reagovao moj otac da je poživeo (poginuo je kad mi je bilo 11 godina, i još nisam imala vremena da čujem i koristim taj "prostački" govor ni pred kim, a kamoli u kući). Za neke roditelje iz tog doba pouzdano znam da su umeli da opsuju, i to sočno, ali su se svi, bez razlike, zgražavali nad sličnim verbalnim ispadima svoje dece. Mislim da su najgore reagovali na reč "sranje". Mojoj majci je trebalo vremena da shvati u kojim se situacijama koristi i šta u stvari znači, ali mislim da do kraja nije mogla da prevari tu reč bez štrecanja. Jednom je neko doveo dve Novosađanke kod mene na spavanje (u to vreme nije bila potrebna nikakva najava da udomiš "prijateljevog prijatelja"), i jedna od njih je rekla: "Ne seri!" zato što se nečim oduševila, a moja majka je odgovorila brzinom munje: "Imamo toalet, to tamo radimo!"

Reči "sranje" i, na primer, "urbano" nemaju ništa zajedničko, izuzev što ova druga kod mene izaziva isto što i prva kod moje majke - nervozu! Čak i gađenje. Stekla sam nultu toleranciju na neke reči, poput: urbano, tolerancija, in, aut, brend, trend, narativ, benefit... Ništa nisi rekao, a rekao si sve. Kao, to - zvuči!

Nije baš da se presamitim od duševnog bola kad čujem reči koje me iritiraju, ali, ne samo zato što mi je to struka, pazim da reči, pogotovo one koje su plod neke interne prozivke ili šale, ne koristim prečesto - jednostavno se "zapate" i postanu svakodnevica. To se desilo s mnogim izrazima koji su plod zajebancije (da - čiste zajebancije):
kontaktiram nekog - umesto kontaktiram s nekim,
nemoj da se ponašaš,
u korist svoje štete,
od strane toga i toga ('leba ti, a što ne može: Od toga i toga?),
za poneti...

I dok je sedamdesetih i osamdesetih godina žargon bio odraz težnje da se bude duhovit i da se pokažemo "gorima" nego što jesmo, pa je sve pucalo od "uličnih" i "jakih" izraza i reči, sad je "u trendu" da svi budemo "pametni" i da to baš "naglasimo". U poslednjih desetak godina, na primer, uočljiva je tendencija da se "podcrta", odnosno naglasi, a bez ikakve potrebe, osnovno značenje uobičajenih reči, u čestoj upotrebi, kojima ništa nije nedostajalo ni kad su se koristile u izvornom obliku:

podjednako - isto značenje ima i: jednako;

naprosto - mnoooogo popularna reč, i nikako mi nije jasno šta smeta reči "prosto"; doduše može da se zameni rečju "jednostavno", ali se plašim da bi i to moglo da se promeni, pa da, na primer, "jednostavno" postane "najednostavno" ili "pojednostavno" ili "zajednostavno"... Tipujem na poslednju mogućnost, baš "zvuči";

zagarantovano - to je kao "pečat na mur" za reč garantovano;

ponajpre - najpre, ili grešim(?);

začudan - stvarno? Čudan ili nije čudan, u "zbunu" sam;

izdominirati - ma, stvarno? Nije samo dominirao, nego je izdominirao, u, jeeee;

skoncentrisan - neviđena smejurija, verovatno je reč nastala od (nepostojeće) imenice skoncentracija;

suzdržan - ovde se već valja zamisliti. Reč je toliko pustila koren, da je počela da se razlikuje od "uzdržan";

ispoštovati - pravilna reč kad se misli na vremenske rokove, ali u "zemunskom značenju" je, najblaže rečeno, smešna;

izminirati (u značenju - osujetiti) - valjda nije dovoljno "jako" reći "minirati", pa je dodat prefiks "iz";

najidealniji i najoptimalniji - ako je idealan, onda ne može biti još idealniji, kao što ni optimalan (najbolja mogućnost) ne može biti još optimalniji. Deci u petom i šestom razredu se na testovima neki put daje trik-pitanje da naprave komparativ i superlativ prideva mrtav - odgovor treba da bude crta, jer, ako je neko mrtav, ne može biti još mrtviji, a tek što ne može biti najmrtviji...

I tako dalje, i tako dalje. Duhovito? Nije. Smešno je.

U novokomponovane mudrolije ne spadaju reči koje, iako često s razlikom u jednom slovu, ipak imaju različito značenje: narečen i rečen, simbolični i simbolički, simpatičan i simptomatičan, dosta i podosta...

Postoje i "prisilni dubleti" koji već počinju da prave semantičku razliku: zaličiti i ličiti, predobar i dobar, poprilično i prilično... Tako je to kad (pre)česta upotreba počne da ubira danak.


*Danas je Međunarodni dan maternjeg jezika.

Ljudi s odrednicom "rok trajanja"

Svakome od nas sigurno se desilo, makar kad smo bili klinci, da nam se svidi osoba za koju pomislimo da bez nje ne možemo da živimo, a kad prođe vreme, sami sebe pitamo: "Bože blagi, šta mi se tu svidelo? Da l' sam normalna?" I počnemo sebe da gledamo drugim očima, kao najkretenskijeg kretena, pa nam posle bude svejedno, pa na kraju počnemo sebi da se smejemo. To je otpilike taj razvojni put.

Pre nekih desetak godina drugarica i ja naletimo na nekog tipa, seljober od glave od pete - ne ocenjujem ljude po izgledu, ali ovaj se zaglavio u devedesetima... tužno ga je i gledati: od frizure, preko majice... a tek slušati: govor da ne pominjem (brate, brrrate). Ispričaše se oni sefte, nisam ni čula šta su pričali, posle "brrrate" sam se isključila. Pitam je: "Ko ti je ovaj primerak ljudskog roda?", a ona će: "To mi je prvi dečko, prvo - sve."

Gledam je, gledam... došlo mi da se okrenem za onim dizelašem-veteranom, da pokušam nekako da ih povežem, ali ne ide ni u najluđoj teoriji. Umesto toga izustih iz dubine duše bolni krik: "Ne se-ee-ri!" Objasnila mi je da je on osamdesetih, kad su se zabavljali, bio glavni baja u kraju. Model - dobrostojeći roditelji, dobio kola za punoletstvo, bio lepo građen, oblačio se moderno, pun zanimljivih priča s putovanja ("Možeš misliti, letovao je na Havajima!") i pravio najbolje žurke. Ipak, pitam je kako je moguće da već tada nije prokljuvila da će biti džiber, a ona će: "Pa, kad se zaljubiš, sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina." Provele smo celo popodne smejući se i prisećajući se nekih ljudi koji su nam prošli kroz život kao značajni, a bili su - ništa. Jedno veliko ništa.

Što je najčudnije, i u vreme kad su ti "ništa" bili aktuelni, bar delićem mozga znali smo da to nije to, ali... I slatko je i smešno i životno da svesno od sebe pravimo budalu ponekad.

Pre pet godina tako mi je sopstvena prošlost izronila kao cunami-talas koji me je prekrio, oborio i povukao za sobom. "Aktivirala" se stara drugarica s kojom sam prestala da se družim još u gimnaziji. Sad smo matore, prošlost nek ostane u prošlosti... A nije trebalo da smetnem s uma tu "prošlost". Situacija je sledeća - ja je obožavam (normalno, jer, meni, kao devojčici koje raste u muškoj ulici, svaka drugarica je zlata vredna, a ona je još bila i zanimljiva, pametnica...), ona počne da se zabavlja s dečkom koji nju obožava, svi zajedno se družimo, ja sva srećna. Da li da pominjem kako njenog dečka obožavam baš zato što on obožava nju, iako je ona prema njemu bila... ma, pravila je gluposti za izvoz... Ali, nema veze, ona je moja drugarica, nikad ništa neću odati, a i ona će shvatiti koliko je taj divni dečko dobar za nju. I jednog dana taj divni dečko kaže meni sledeće: "Rekla mi je da se ja tebi sviđam, i da bi trebalo da pokušam da te muvam, a onda se pojavi ona... i uhvati nas na delu." Šta reći? Naravno da mu nisam verovala, i smučio mi se istog trenutka, pa sam počela da ga izbegavam (veštinu da izbegavam ljude neprimetno tako da sami odu, ubeđeni da je to njihova odluka, dovela sam do savršenstva - i praktikujem je s onima koji su mi posebno mrski, toliko gadni da nemam želju ni da se posvađam jer im time dajem na važnosti).

Glupa kakva već jesam, njoj sam natuknula da On možda i nije tako sjajan lik, na šta me je Ona - poljubila. Ne sećam se kako sam reagovala, šok je bio preveliki. Da, ja sam njoj pričala sve, i šta pomislim a kamoli šta uradim, a ona meni, ispostavilo se, ni deseti deo onoga što radi (šta misli, pitanje je da li je i ona znala). Nismo se više družile. Dolazila je kod mene da me traži, na šta je mama odgovarala da nisam kod kuće. Kako god, i s njom sam počela neprimetno da gubim kontakt, a u stvari vrlo svesno. I On i Ona za mene su bili "bivša prošlost" (divni izraz Ružice Sokić). Prekinuli su vrlo ružno - On je bio kao krčag koji ide na vodu dok se ne razbije, a Ona je isprobala sav svoj arsenal manipulacije. Mene se više uopšte ništa od toga nije ticalo. Uostalom, sve sam i saznala s velikim zakašnjenjem. Hvala Bogu, ili kome već treba da zahvalim, na tome.

Prošle su silne godine, svako je pošao svojim putem. Ona je uvažena palanačka gospođa s divnom porodicom, on je po svim (svetskim) merilima uspešan. Ma, slavan, bez preterivanja. Što je i zaslužio jer je zaista izuzetan u onome što radi. Tu i tamo sam viđala njega, ne baš ozarena što ga vidim, ali sam se uvek ponašala besprekorno. Što se nje tiče, pre pet godina opet nasednem na priču - obnovile smo kontakt. Šta sad? Matore smo, to je sve bilo pre sto godina, promenili smo se svi. Međutim, ona počinje da mi se poverava kako opet ima "romansu" s njim. Sad je ipak bolje poznajem - nije ona u romansi, ona želi da se opet oseti fatalno, da ima publiku... Nisu bitni detalji, već činjenica da sam se videla i s njim, i tek sad mi je jasno da je njoj kod njega prošao "rok trajanja" poodavno. Samo što ona nije svesna toga.

U kakvim sam sad odnosima s njom? Ni u kakvim, njen "rok trajanja" kod mene prošao je još u gimnaziji, dala mi je veliku lekciju iz života, koju baš i nisam do kraja savladala, ali sam sad imala popravni i mogu reći da sam položila. On? Nije mi gadan, sad shvatam da smo mogli super da se družimo da su okolnosti bile drugačije jer imamo sličan senzibilitet. Ali me i dalje zbunjuje zašto mi je rekao to što je rekao... Da li je moguće da je u mene imao više poverenja nego u nju? Biće da je i on, još tada, makar delićem kičmene moždine, osećao da to nije to. I on je naučio lekciju.

A femme fatale? Nije vredna razmatranja. Imala je svoju svrhu u našim životima. Nas dvoje smo je prevazišli. Svako na svoj način.

Tako vam neki ljudi uđu u život, čak pomislite da bez njih ne biste bili potpuni, a kad malo bolje promislite, pogotovo što praksa to i potvrdi - shvatite da je njihovo "odzvonilo". Kao neki čas iz predmeta Život. Budu malo s vama, ispune svoju svrhu i odu dalje, ili vi odete dalje, na sasvim drugu stranu, nemate više ni jednu jedinu dodirnu tačku.

Pre nekog vremena četujem s mojom Lusi, razgovor istim povodom, razglabamo o nekim ljudima za koje smo, i dok su bili aktuelni, znale da to nije to, ali opet... "sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina". Kaže mi Lusi jednu veliku mudrost - kako neki ljudi imaju "rok trajanja". Kad im prođe "rok", postaju kvarni, štetni po zdravlje. Dok "traju", imaju svoju svrhu. Doduše, ona je upotrebila izraz - ubuđave se.

Deluje logično, ali i neverovatno hladno i bezosećajno. Međutim, da li je hladno? Pogotovo - da li je bezosećajno? To je suština.

Najbolje i najgore iz 2014.

Svake godine podvučem crtu, napravim presek utisaka i pokušam da zapamtim karakteristične događaje ili ljude. Ono što je na mene ostavilo utisak nekom drugom ne mora ništa da znači. Pogotovo stvari koje se tiču mene lično. Jedva sam čekala da se završi 2014. godina, odvratna godina u svakom pogledu. Zato i nema šanse da je zaboravim.

Lični plan

Najgore - tri smrti meni dragih ljudi. Ne zna se koja je od koje gora. Prvo Nemanja, moj učenik. Bila sam mu razredna. Kao da je poginuo neko moj, najrođeniji. Nemanja Jelić, koji je stalno pravio "probleme" i koga sam obožavala. Koji je bio prepametan i predobar. Koji mi je uvek prvi čestitao rođendan. S kojim sam se viđala s vremena vreme iako sam odavno prestala da mu budem bilo šta bitno u životu. Još uvek ne mogu da se sastavim sa sobom. Ne verujem da ga nema, jednostavno ne mogu da verujem u to.
Onda je umro Klempa. Moj drug Zoran Biorac. Fantastičan prijatelj, dobar čovek... Okolnosti pod kojima je umro i kako su ga poslednjih dana obilazili samo retki... Pretužno. Ništa od toga nisam znala. Imali smo on i ja periode pauza u druženju, i po nekoliko godina, ali, kad god bismo se sreli, nastavljali smo razgovor kao da smo se juče videli. Želim da se sećam samo onih lepih stvari. Kad su mi javili da je umro, prvo sam rekla: "Klompa." Moja majka ga je tako zvala. Bila je majstor za prekrajanje imena, ali je ta njena veština nekako najviše dolazila do izražaja u slučaju Klempa/Klompa. Kad ga vidiš, odmah znaš zašto ima taj nadimak, ali moja majka, genije, i pored onolikih ušiju, uvek mu kaže: "Klompa, sine..."
I treća smrt - Šare. Radovan Šarenac - prva ljubav, prvi momak, prva veza. Oni koji ga pamte samo u izdanju od poslednjih nekoliko godina, trebalo bi da znaju da je pored britkog uma i neverovatne duhovitosti, koju su svi imali prilike da vide na delu, nekad bio i - veliki. Fizički veliki. Bio je od mene duplo veći - i u širinu i u visinu, a po kilaži možda i troduplo. Tokom zime, na njegovoj jakni bili su tragovi mojih prstiju jer nisam mogla da ga zagrlim - kad pružim celu ruku u dužinu, ne stignem do kraja njegovih leđa. Stariji sedam godina, pegav... Moram opet da pomenem svoju majku - stalno je pretila da će ga tužiti "za zavođenje maloletnice". Ako ćemo pravo, više prava je imala njegova majka da tuži mene jer sam direktni krivac za jednu njegovu tešku upalu pluća. Pobegla sam iz škole, i kako je bio bezuspešan svaki njegov pokušaj da me do te obrazovne ustanove odvede, onda se sa mnom po ciči zimi šetao po Velikom parku, a ja sam mu u jednom momentu rekla da sedne na klupu, ja njemu u krilo i da se tako ljubimo. Smrznute guzice, ma šta smrznute - zaleđene guzice, otišao je kući, dobio temperaturu... i tako.
I strahotno finale krajem godine - morali smo da uspavamo Cekija. Cekijem se neću baviti, dovoljno sam očajna za narednih deset godina. Kad se malo slegne, i ako se ikad unormalim povodom svog ljubimca, onda ću napisati nešto. Možda. To je bio preveliki udarac za mene. Početkom decembra uspavan je staford koji mi je spavao kraj nogu, zajedno sa mnom u krevetu, koji me je dočekivao tako srećan što ulazim u stan... Nikad i niko nije mi se radovao toliko. Jedino mogu da uporedim s decom kad su bila mala, pa me vide i polete mi u zagrljaj. A Ceki... On je skakao, lizao mi ruke, lice, noge, nije me puštao po minut-dva da se odvojim od njega.

Najbolje - raftinzi. Išla sam na tri raftinga protekle godine: jedan na Uni i dva na Neretvi. Divota!!! Šta ću, volim divljinu. Na nekom salašu ili u mestašcetu pored mora bih izumrla. Ne bih umrla nego izumrla. Ali se zato na planini osećam sjajno - kad pređem 1.200 m samoj sebi počnem da se sviđam, mnogo sam bolja u svakom smislu - i na nekoj divljoj vodi živnem. Kad god sam se vraćala s raftinga, svi bi me pitali: "Jesi li radila nešto? Ili si se zaljubila? Baš si se prolepšala!"
Fotografije su s tih raftinga, na svakoj od njih sam i ja, ali nije to važno - postavljene su da se vidi koliko je rafting uzbudljiv! Najbolja zanimacija!

Najgore/najbolje - smanjen broj ljudi koje smatram vrednima pažnje. Trebalo bi da je to najbolje, međutim, istovremeno je i najgore jer su i razočarenja neminovna. Kako se uzme, i to bi moglo da ide u "najbolje", da se ne radi o razočarenju u samu sebe. Ja sam možda najbolji dokaz da se s godinama ne stiče mudrost, samo opreznost. Mada je i to pitanje - neki put nisam ni oprezna. Kako god, najgore je što sam bila budala, a najbolje što uviđam kako je do toga moralo da dođe, i da je tako u stvari najbolje. Kako je to jednom lepo rekao moj pokojni drug Klempa: "Shvatiš kako ti je lakše bez Kragujevca tek kad odeš iz njega." Tako i ja - tek kad neke ljude odstranim, iako u tom trenutku patim što više ne želim ništa s njima, sve misleći kako će mi biti teško kad "ostanem" bez njih, shvatim kako je to fenomenalno! Dakle, ljudska uobrazilja je beskonačno komplikovana - šta sve sami sebi stavimo na leđa i još obavijemo oko vrata u uverenju da nećemo moći da dišemo bez tog tereta, a tek kad ga skinemo s grbače shvatimo kako smo bili glupi.
Ima ljudi koji me ne zaslužuju, koliko god to arogantno zvučalo. Međutim, to je fakat. Lepo skineš govno sa sebe, smrde mu još malo tragovi, ali si slobodan. I posle se stalno pitaš da li postoje neke mađije kad si se svesno ponašao kao budala. Nelogično? Jeste. Ali je istina.


Srbija

Najgore - ministar prosvete Srđan Verbić. Malo je reći da je najveće razočarenje protekle godine. Baš zato što mi se mnogo svideo kad se pojavio (pisala sam i post o tome), razočarenje je utoliko veće. Na sebe sam ljuta, a on mi je gadan, baš gadan. Možda on razume sistem obrazovanja i ima ideje kako da se poboljša nastava, ali ne može da apstrahuje ljude koji u tom procesu učestvuju. On ih ne razume, ne poštuje... jednostavno rečeno - on nema pojma. Kao kad bi govorio o tome kako će šnicla biti bolje pohovana, ali da to uradi sama, bez uplitanja kuvara. Sad je još osetio i malo vlasti, i tačno pokazao kakav je. Slabić. Kaže izreka: Ako hoćeš da vidiš kakav je ko, daj mu jedan dan vlast. Gospodine Verbiću, vi ste jedna ohola, nevaspitana budala!

Najbolje - košarkaši. Ako sam se nečemu radovala ove godine, onda sam njima. Ne treba zaboraviti da košarkaši ne bi napravili to što su napravili, odnosno vratili se na velika vrata tamo gde pripadaju, da nije bilo fantastičnog Đorđevića.
U reprezentaciji igra i "mali" Štimac, moj nekadašnji komšija. Terase nam se "gledaju". Bio je smotan veeeliki dečak, ali tako dobrog srca i retko lepo vaspitan. Pratila bih košarkaše i ovako i onako (košarku, odbojku i vaterpolo ne propuštam), ali bih zbog njega pratila i takmičenje u "strpljivom čekanju da se osuši tek okrečeni zid". Kad pogreši, imam knedlu u grlu, kad napravi nešto dobro, sva ustreptim od ponosa. Ne znam da li se onom njegovom zakucavanju (kad mu je Jović dodao loptu iz kontranapada) iko više radovao od mene! Izuzimam Lelu, njegovu majku, i ostale ukućane.

Najgore/najbolje - poplave. Koliko god da su bile katastrofične, a bile su, u isto vreme su iz nas izvukle najbolje. Solidarnost. Pravu.

Svet

Najgore - Ukrajina. Nema potrebe osvrtati se na zvanične izjave ili navode iz štampe jer je u svima slika crno-bela, zavisi šta čitate (možda i kom ste "taboru" priklonjeni), da biste "shvatili" šta je crno, a šta belo. Nažalost, mi najbolje znamo razliku između medijske slike i stvarnosti, osetili smo je na svojoj koži. Živimo u tom rascepu, to je naše "sada i ovde". U ime tog procepa baviću se takozvanim "malim ljudima".
Imam drugaricu u Kijevu, s kojom se povremeno dopisujem. Ruskinja je, ali muž joj je Ukrajinac, pa joj se prezime završava na -O. Na poslu joj je postalo nepodnošljivo otkad je, na osnovu promenjenog ponašanja kolega i pretpostavljenih, shvatila da joj čitaju privatne mejlove. Odjednom je postalo neobično važno što je - Ruskinja. I posle mi piše, od kuće, naravno: "Tek sad razumem kako stvarno izgleda ono što si mi pisala o Srbima u Hrvatskoj. I kako je istina jedno, a pisanje u novinama drugo."
Imamo zajedničku prijateljicu u Odesi, i kad je bila ona situacija s ljudima koji su živi spaljeni u zgradi, obe smo pomislile na nju. Retko ko se bavio takvim "vestima", ali - to se desilo. To je samo jedna vest u moru drugih koje nisu "poželjne" za širenje. Kaže mi Ira iz Kijeva da o Iri iz Odese nije saznala ništa, da joj se ne javlja. A meni Ira iz Kijeva nije odgovorila na poslednji mejl u kome je pitam šta su odlučili - da li se sele za Rusiju, što ne žele jer bi trebalo da kreću iz početka, ili negde u neku pičku materinu, što žele još manje. Ali, reče mi da ozbiljno razmišljaju da se sklone - nigde ne pripadaju. Moj poslednji mejl bio je krajem novembra. Sve nešto priželjkujem da mi se javi odnekud daleko, na primer s nekog ostrva u Tihom okeanu, iz neke države koja nije interesna sfera nikome. Čekam. Još se nije javila.

Najbolje - BRIKS. Ne verujem u teorije zavere, ali verujem u motivaciju, pogotovo da je najjači motiv - interes. Tako gledano, sve što su SAD radile, radile su iz interesa, nikako im "demokratija" nije bila na prvom mestu. Mnogo zla su počinile svuda u svetu. Ovaj BRIKS još uvek nije ništa, ali ipak postoji. A u njegovom postojanju najlepše je što "najveći siledžija u ulici" možda (za sada samo - možda) neće moći da mlati koga stigne i da to ostane bez posledica. Još ako BRIKS uspe da skine dolar kao svetsku valutu (koja nema nikakvo ekononsko uporište niti logično opravdanje - osim ako je opravdanje "vojna sila"), radovaću se do neba.

Najgore/najbolje - istraga o trgovini ljudskim organima na Kosovu. Verovatno delujem kao ludak što ovo proglašavan, bez obzira na sve silne ograde koje sam stavila - i za najbolje u protekloj godini. Nažalost, kad malo bolje razmislimo, koliko god da je sve u vezi s nestalim i otetim Srbima na Kosovu stravično, ipak je dobro što se istina, malo po malo, razotkriva. Vilijams je skoro srećan izjavio da nisu našli nikakve dokaze, pa samim tim ne mogu da podignu optužnicu po izveštaju Dika Martija. Međutim, u međuvremenu je klupko počelo da se odmotava na drugoj strani - i u samom EULEKS i KFOR - uništavali su dokaze! Nadajmo se da više ne mogu da se ponove slučajevi Ramuša Haradinaja (svi nepoželjni svedoci su, gle slučajnosti - ubijeni)  ili Gotovine i Markača (gde se optužnica do te mere izobliči da sve relevantne stvari ne uzimaju u obzir i, gle slučajnosti - nemaju više na osnovu čega da ih optuže za ratni zločin; i tako zločin postade "junačko delo" - sic!).
Neko bi rekao - to nije svetski događaj, to se tiče samo Srbije. Nažalost (ili na sreću), monstruozna trgovina ljudskim organima tiče se celog sveta. I, gle slučajnosti, premijer jedne fantomske države glavni je osumnjičeni za organizaciju "pravedne borbe" (tako se negde zove kad ubijaš civile). Najavljen je i specijalni sud. Za sada imaju u rukama samo lekara Jusufa Sonmeza, reinkarniranog Jozefa Mengelea. Jusuf, Jozef... previše sličnosti. Da ti se digne kosa na glavi.

Kakva galerija likova

Kad je gdin muž počeo da upoznaje moje drugarice, ponašao se uobičajeno, ili bar ja nisam primetila da mu je tu nešto čudno, ali me je posle otprilike dvadesete predstavnice mog ženskog društva pitao: "Jeli, lutko, kako biraš društvo? Mislim, po kom kriterijumu si skupila ovakve drugarice?" Zamislim se ja - stvarno, možda moj izbor nije homogen, ali nekako liči na mene. Podrazumeva se, valjda, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Ima tu raznih godišta - od onih koje su starije od mene i po 20 godina, do onih koje su mlađe i više od 20 godina; socijalni status je posebna priča - imam drugaricu čiji muž prodaje avione i kamione (nije nikakava šala, stvarno to radi), do onih koje nemaju 'leba da jedu; obrazovanje im baš i nije toliko šaroliko - sve su završile makar srednju školu, a ima i doktorki (ne lekarki, nego pravih doktora nauka). Ima ih plavih, crnih, jedna je prirodno vatrenonarandžanstvena, visokih, niskih, debelih, mršavih, lepih i manje lepih, feministkinja i "dobrovoljnih robinja muškaraca" (kako to izražajno reče jedna poklonica ove vrste ropstva), raznih nacija i veroispovesti, ženstveno otmenih i pravih muškarača, pričljivih i ćutljivih, vedrih i namćorastih... Jedino nemam nijednu prostu drugaricu. Stvarno, prostakluk ne mogu da podnesem. Moguće da i nemam neki bogzna kakav kriterijum, ali, eto, pronađoh jedan - prostaci ne mogu da mi se umuvaju u život, pogotovo ne mogu srcu da mi prirastu, čak i kad sam prinuđena svakodnevno da ih gledam. Bilo je takvih spodoba, na primer na poslu, i mada s njima provedem i po deset sati dnevno, uspem da ih apstrahujem. Komuniciramo mi, ali nismo "društvo".

Za prvu slavu gde sam bila domaćica (postala sam gđa Lukić, jelte), bilo je skoro smešno - na jednoj strani njegovo društvo, sve sami ugledni ljudi, a na drugoj moje, od svake fele po jedan primerak. 

Isto mi se dešava i na fejsu. Ljudi oko sebe skupe manje-više slično društvo, sličnih interesovanja i pogleda na svet. Naravno, izuzimam one koji skupljaju "prijatelje" zbog (što većeg) broja. Tačno je da se "sličan sličnom raduje", ali je tačno i da nas uvek zainteresuju ljudi koji u nama prodube radoznalost iz bilo kog razloga. Nekome želite da odgovorite jer ste ushićeni onim što je napisao, a videli ste ga na zidu svog prijatelja, pa vam onda i prijatelj prijatelja postane prijatelj. S nekim se ne slažete, pa i tu odgovorite, i tako prijatelj prijatelja kao takav dospe i kod vas na listu... Ima tu raznoraznih kombinacija. Doživela sam da me jedan takav "prijatelj prijatelja koji postaje prijatelj" uznemirava telefonom, a uradi to vešto da stvarno deluje kao zabuna. Doživela sam i mnogo prijatnih stvari - obradovali su me mnogi ljudi na nebrojeno mnogo načina. Najlepše od svega je što sam skoro sve upoznala i lično. Sedeli smo gledajući se licem u lice i "govorili bez tastature".

Od tih "prijatelja prijatelja koji postaju prijatelji" neki su mi odmah bili bliski, imala sam utisak da se poznajemo sto godina. S nekima sam na distanci, ali uz dužno poštovanje ih pratim, a bogami prate i oni mene. Ima i onih s kojima je bilo neminovno da postanem prijatelj na fejsu, a gorko se kajem zbog toga i samo čekam da dobijem dovoljno dobar razlog da ih skinem s liste, ili da prođe dovoljno vremena pa da ih skinem, a da to ne bude primetno (rekoh da su neminovni). Tu se posebno izdvajaju ovi koji mnogo srbuju. Iako nikome ne gledam (ne)pismenost, njihova je od one ideološke nepismenosti - pišu srBski, i svaki put kad vidim to B umesto P, digne mi se kosa na glavi. Kažu ljudi da se vremenom otupi na ono što te nervira, a kod mene je obrnuto: samo mi raste kamata nerviranja. Ima i "opasnih" - onih zmijurina-prijatelja koji su se kao puvanjak umuvali na listu, pa pokazali da su pakosni a mogu da naprave nepopravljivu štetu svojom podlošću. Treba biti mudar i navesti ih da se sami "izbrišu".

Kod mene na zidu mogu da se dese burne rekacije i na bezazlene komentare. Ne smeta mi kad ljudi drugačije misle, ali mi smeta kad se uvrede što ne mislimo isto, a čak i od toga ima gore - kad pokušavaju da svoje mišljenje nametnu kao "neutralno". To su oni koji sebi daju za pravo da ti skrenu pažnju kako se baviš "glupostima", a njih to ne zanima, imaju oni mnogo lepše stvari o kojima će razmišljati. Pa što se onda javljaš, prijatelju? Napiši da se ne slažeš, i ne "prevaspitavaj" me pokazujući kako je tvoje mišljenje jedino "ispravno". Ah, da, zaboravih - on nema mišljenje povodom teme za koju se javio, to su gluposti. OK, ne slažeš se, meni ne smeta, ali nemoj mi se tu mrštiti i pametovati. Pogotovo što te "ne zanima".

I tako, dok je kod nekih sve "ja njemu vojvodo, on meni serdare", kod mene uspeju da se isposvađaju. I da mene isprozivaju. Neka, bar znam kakav je ko. I ne smeta mi. Iako su svi odreda sve same dušice od ljudi, kosmopolite itakoto, офкорс.

Da li je to sposobnost, veština, (ne)sreća... da oko sebe skupim takvu galeriju likova, ni sama više ne znam. Počinjem da sumnjam kako je to genetski kod. Moja majka je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude. Nije ih vukla za rukav, naprotiv, ljudi su se jednostavno lepili za nju. Sa svima je razgovarala na isti način, i uvek je bila posvećeni slušalac. Nikad se nije postavljala s visine, mada je mogla, većini onih s kojima se družila. Ali isto tako nije nikad ustuknula ni pred onima koji su "iznad" nje, po bilo kom osnovu. Kod nas se trošio po kilogram kafe dnevno. Ko god dođe, popije makar kafu. A dolazili su svi. Dok je radila, makar s jednom koleginicom s posla dođe kući. Tu je i komšiluk - ko god ne vidi, ne čuje, ne razume šta državna administracija od njega hoće, ili je potrebno sastaviti neko pismo, zvanično ili nezvanično... eto Mire da to uradi. Pa bivši učenici. Plus njihove nove porodice. Mesar, piljar, seljanka od koje je kupovala kajmak, regionalni prosvetni inspektor, direktor bolnice, advokati... svi su dolazili kod nas. Ko čeka autobus, ko nema šta da radi, ko je u problemu, ko želi da objavi srećnu vest... svi, ali baš SVI, dolazili su kod Mire, moje majke. Poveravale su joj se i moje drugarice. Neke stvari sam saznavala s 15-20 godina zakašnjenja. Čuvala je tajne. Zajmila je pare, čak i kad je znala da joj neće vratiti. Ali... poštar je za Novu godinu nosio jednu torbu za ulicu, a jednu za Trifunku, kako su je neki zvali (Mirjana Trifunović).

Dok sam bila dete, to mi je nekako bilo normalno, tek u gimnaziji sam shvatila da nekim ljudima u kuću niko ne uđe i po nekoliko nedelja. Tad su i počeli neki mamini "pacijenti" da mi smetaju, pogotovo oni koji se grebu. Međutim, nije dala ni na koga. Kažu: Kako zračiš, tako i privlačiš. Kako li je onda moja majka zračila? Kao nuklearka? Privlačila je - sve.

Počinjem da se brinem da li ličim na nju. Ne, ne ličimo, ona je bila krotka, ja sam mnogo temperamentnija i jezičavija. A opet... kad nam pogledaš društvo, ne bi mogao da se nađe tipični predstavnik ni kod nje ni kod mene. To je takva galerija likova, "niđe veze" među njima. I obe se prema svima ponašamo isto. Ipak je genetika u pitanju, ništa mi drugo ne pada na pamet kao objašnjenje. Dovoljno je da mi čovek pogleda samo kumove, a imam ih za izvoz.

Jedna drugarica mi je rekla: "Najlakše mi je s tobom, tebi mogu sve da kažem." Možda je u tome moja (ne)sreća.