Kad naprosto zameni prosto pa zaliči na prostačko

Dok sam išla u gimnaziju, pokvarena seljačina zvao se - kulov, a frajer je bio - dasa. Sad se to malo promenilo, pa je frajer ispao glupak. Koristili smo mnogo i pridev i prilog krvav/o, u značenju nečeg pozitivnog, jakog, dobrog, strastvenog... Moja majka je svaki put ispuštala stvari iz ruku ako joj kažem da je na žurci bilo "krvavo". Dobijala je tikove od ispovesti da me neko "napada".
"Šta ti je uradio?"
"Ništa, Sviđam mu se."
"Onda ti se udvara."

Naravno, njoj su nepristojne reči bile i: zezanje (šta tek reći za - zajebavanje, podjebavanje, prejebavanje...), štos, fora... Vrhunac tolerancije pokazivala je kad bez ikakve grimase odsluša da se neko kune rečima: "Da mi crkne džukac što mi čuva vikendicu." Tu je, kao, pokazivala kako je "moderna" stidljivim smeškom. O psovkama nema ni pomena. Stvarno, nikad nisam čula svoju majku da opsuje, čak ni u šali. Nije volela da čuje ni: ćao (pozdravljaš me što me vidiš ili zato što odlaziš?), ludak (a misliš na nekog ko je fenomenalan), do jaja (moooolim), užasno (užasno lepo - kako to?), strava (uh, Bože)...

Nije reč samo o mojoj majci - slično su reagovali svi roditelji mojih vršnjaka. Ne znam kako bi reagovao moj otac da je poživeo (poginuo je kad mi je bilo 11 godina, i još nisam imala vremena da čujem i koristim taj "prostački" govor ni pred kim, a kamoli u kući). Za neke roditelje iz tog doba pouzdano znam da su umeli da opsuju, i to sočno, ali su se svi, bez razlike, zgražavali nad sličnim verbalnim ispadima svoje dece. Mislim da su najgore reagovali na reč "sranje". Mojoj majci je trebalo vremena da shvati u kojim se situacijama koristi i šta u stvari znači, ali mislim da do kraja nije mogla da prevari tu reč bez štrecanja. Jednom je neko doveo dve Novosađanke kod mene na spavanje (u to vreme nije bila potrebna nikakva najava da udomiš "prijateljevog prijatelja"), i jedna od njih je rekla: "Ne seri!" zato što se nečim oduševila, a moja majka je odgovorila brzinom munje: "Imamo toalet, to tamo radimo!"

Reči "sranje" i, na primer, "urbano" nemaju ništa zajedničko, izuzev što ova druga kod mene izaziva isto što i prva kod moje majke - nervozu! Čak i gađenje. Stekla sam nultu toleranciju na neke reči, poput: urbano, tolerancija, in, aut, brend, trend, narativ, benefit... Ništa nisi rekao, a rekao si sve. Kao, to - zvuči!

Nije baš da se presamitim od duševnog bola kad čujem reči koje me iritiraju, ali, ne samo zato što mi je to struka, pazim da reči, pogotovo one koje su plod neke interne prozivke ili šale, ne koristim prečesto - jednostavno se "zapate" i postanu svakodnevica. To se desilo s mnogim izrazima koji su plod zajebancije (da - čiste zajebancije):
kontaktiram nekog - umesto kontaktiram s nekim,
nemoj da se ponašaš,
u korist svoje štete,
od strane toga i toga ('leba ti, a što ne može: Od toga i toga?),
za poneti...

I dok je sedamdesetih i osamdesetih godina žargon bio odraz težnje da se bude duhovit i da se pokažemo "gorima" nego što jesmo, pa je sve pucalo od "uličnih" i "jakih" izraza i reči, sad je "u trendu" da svi budemo "pametni" i da to baš "naglasimo". U poslednjih desetak godina, na primer, uočljiva je tendencija da se "podcrta", odnosno naglasi, a bez ikakve potrebe, osnovno značenje uobičajenih reči, u čestoj upotrebi, kojima ništa nije nedostajalo ni kad su se koristile u izvornom obliku:

podjednako - isto značenje ima i: jednako;

naprosto - mnoooogo popularna reč, i nikako mi nije jasno šta smeta reči "prosto"; doduše može da se zameni rečju "jednostavno", ali se plašim da bi i to moglo da se promeni, pa da, na primer, "jednostavno" postane "najednostavno" ili "pojednostavno" ili "zajednostavno"... Tipujem na poslednju mogućnost, baš "zvuči";

zagarantovano - to je kao "pečat na mur" za reč garantovano;

ponajpre - najpre, ili grešim(?);

začudan - stvarno? Čudan ili nije čudan, u "zbunu" sam;

izdominirati - ma, stvarno? Nije samo dominirao, nego je izdominirao, u, jeeee;

skoncentrisan - neviđena smejurija, verovatno je reč nastala od (nepostojeće) imenice skoncentracija;

suzdržan - ovde se već valja zamisliti. Reč je toliko pustila koren, da je počela da se razlikuje od "uzdržan";

ispoštovati - pravilna reč kad se misli na vremenske rokove, ali u "zemunskom značenju" je, najblaže rečeno, smešna;

izminirati (u značenju - osujetiti) - valjda nije dovoljno "jako" reći "minirati", pa je dodat prefiks "iz";

najidealniji i najoptimalniji - ako je idealan, onda ne može biti još idealniji, kao što ni optimalan (najbolja mogućnost) ne može biti još optimalniji. Deci u petom i šestom razredu se na testovima neki put daje trik-pitanje da naprave komparativ i superlativ prideva mrtav - odgovor treba da bude crta, jer, ako je neko mrtav, ne može biti još mrtviji, a tek što ne može biti najmrtviji...

I tako dalje, i tako dalje. Duhovito? Nije. Smešno je.

U novokomponovane mudrolije ne spadaju reči koje, iako često s razlikom u jednom slovu, ipak imaju različito značenje: narečen i rečen, simbolični i simbolički, simpatičan i simptomatičan, dosta i podosta...

Postoje i "prisilni dubleti" koji već počinju da prave semantičku razliku: zaličiti i ličiti, predobar i dobar, poprilično i prilično... Tako je to kad (pre)česta upotreba počne da ubira danak.


*Danas je Međunarodni dan maternjeg jezika.