Ljudi s odrednicom "rok trajanja"

Svakome od nas sigurno se desilo, makar kad smo bili klinci, da nam se svidi osoba za koju pomislimo da bez nje ne možemo da živimo, a kad prođe vreme, sami sebe pitamo: "Bože blagi, šta mi se tu svidelo? Da l' sam normalna?" I počnemo sebe da gledamo drugim očima, kao najkretenskijeg kretena, pa nam posle bude svejedno, pa na kraju počnemo sebi da se smejemo. To je otpilike taj razvojni put.

Pre nekih desetak godina drugarica i ja naletimo na nekog tipa, seljober od glave od pete - ne ocenjujem ljude po izgledu, ali ovaj se zaglavio u devedesetima... tužno ga je i gledati: od frizure, preko majice... a tek slušati: govor da ne pominjem (brate, brrrate). Ispričaše se oni sefte, nisam ni čula šta su pričali, posle "brrrate" sam se isključila. Pitam je: "Ko ti je ovaj primerak ljudskog roda?", a ona će: "To mi je prvi dečko, prvo - sve."

Gledam je, gledam... došlo mi da se okrenem za onim dizelašem-veteranom, da pokušam nekako da ih povežem, ali ne ide ni u najluđoj teoriji. Umesto toga izustih iz dubine duše bolni krik: "Ne se-ee-ri!" Objasnila mi je da je on osamdesetih, kad su se zabavljali, bio glavni baja u kraju. Model - dobrostojeći roditelji, dobio kola za punoletstvo, bio lepo građen, oblačio se moderno, pun zanimljivih priča s putovanja ("Možeš misliti, letovao je na Havajima!") i pravio najbolje žurke. Ipak, pitam je kako je moguće da već tada nije prokljuvila da će biti džiber, a ona će: "Pa, kad se zaljubiš, sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina." Provele smo celo popodne smejući se i prisećajući se nekih ljudi koji su nam prošli kroz život kao značajni, a bili su - ništa. Jedno veliko ništa.

Što je najčudnije, i u vreme kad su ti "ništa" bili aktuelni, bar delićem mozga znali smo da to nije to, ali... I slatko je i smešno i životno da svesno od sebe pravimo budalu ponekad.

Pre pet godina tako mi je sopstvena prošlost izronila kao cunami-talas koji me je prekrio, oborio i povukao za sobom. "Aktivirala" se stara drugarica s kojom sam prestala da se družim još u gimnaziji. Sad smo matore, prošlost nek ostane u prošlosti... A nije trebalo da smetnem s uma tu "prošlost". Situacija je sledeća - ja je obožavam (normalno, jer, meni, kao devojčici koje raste u muškoj ulici, svaka drugarica je zlata vredna, a ona je još bila i zanimljiva, pametnica...), ona počne da se zabavlja s dečkom koji nju obožava, svi zajedno se družimo, ja sva srećna. Da li da pominjem kako njenog dečka obožavam baš zato što on obožava nju, iako je ona prema njemu bila... ma, pravila je gluposti za izvoz... Ali, nema veze, ona je moja drugarica, nikad ništa neću odati, a i ona će shvatiti koliko je taj divni dečko dobar za nju. I jednog dana taj divni dečko kaže meni sledeće: "Rekla mi je da se ja tebi sviđam, i da bi trebalo da pokušam da te muvam, a onda se pojavi ona... i uhvati nas na delu." Šta reći? Naravno da mu nisam verovala, i smučio mi se istog trenutka, pa sam počela da ga izbegavam (veštinu da izbegavam ljude neprimetno tako da sami odu, ubeđeni da je to njihova odluka, dovela sam do savršenstva - i praktikujem je s onima koji su mi posebno mrski, toliko gadni da nemam želju ni da se posvađam jer im time dajem na važnosti).

Glupa kakva već jesam, njoj sam natuknula da On možda i nije tako sjajan lik, na šta me je Ona - poljubila. Ne sećam se kako sam reagovala, šok je bio preveliki. Da, ja sam njoj pričala sve, i šta pomislim a kamoli šta uradim, a ona meni, ispostavilo se, ni deseti deo onoga što radi (šta misli, pitanje je da li je i ona znala). Nismo se više družile. Dolazila je kod mene da me traži, na šta je mama odgovarala da nisam kod kuće. Kako god, i s njom sam počela neprimetno da gubim kontakt, a u stvari vrlo svesno. I On i Ona za mene su bili "bivša prošlost" (divni izraz Ružice Sokić). Prekinuli su vrlo ružno - On je bio kao krčag koji ide na vodu dok se ne razbije, a Ona je isprobala sav svoj arsenal manipulacije. Mene se više uopšte ništa od toga nije ticalo. Uostalom, sve sam i saznala s velikim zakašnjenjem. Hvala Bogu, ili kome već treba da zahvalim, na tome.

Prošle su silne godine, svako je pošao svojim putem. Ona je uvažena palanačka gospođa s divnom porodicom, on je po svim (svetskim) merilima uspešan. Ma, slavan, bez preterivanja. Što je i zaslužio jer je zaista izuzetan u onome što radi. Tu i tamo sam viđala njega, ne baš ozarena što ga vidim, ali sam se uvek ponašala besprekorno. Što se nje tiče, pre pet godina opet nasednem na priču - obnovile smo kontakt. Šta sad? Matore smo, to je sve bilo pre sto godina, promenili smo se svi. Međutim, ona počinje da mi se poverava kako opet ima "romansu" s njim. Sad je ipak bolje poznajem - nije ona u romansi, ona želi da se opet oseti fatalno, da ima publiku... Nisu bitni detalji, već činjenica da sam se videla i s njim, i tek sad mi je jasno da je njoj kod njega prošao "rok trajanja" poodavno. Samo što ona nije svesna toga.

U kakvim sam sad odnosima s njom? Ni u kakvim, njen "rok trajanja" kod mene prošao je još u gimnaziji, dala mi je veliku lekciju iz života, koju baš i nisam do kraja savladala, ali sam sad imala popravni i mogu reći da sam položila. On? Nije mi gadan, sad shvatam da smo mogli super da se družimo da su okolnosti bile drugačije jer imamo sličan senzibilitet. Ali me i dalje zbunjuje zašto mi je rekao to što je rekao... Da li je moguće da je u mene imao više poverenja nego u nju? Biće da je i on, još tada, makar delićem kičmene moždine, osećao da to nije to. I on je naučio lekciju.

A femme fatale? Nije vredna razmatranja. Imala je svoju svrhu u našim životima. Nas dvoje smo je prevazišli. Svako na svoj način.

Tako vam neki ljudi uđu u život, čak pomislite da bez njih ne biste bili potpuni, a kad malo bolje promislite, pogotovo što praksa to i potvrdi - shvatite da je njihovo "odzvonilo". Kao neki čas iz predmeta Život. Budu malo s vama, ispune svoju svrhu i odu dalje, ili vi odete dalje, na sasvim drugu stranu, nemate više ni jednu jedinu dodirnu tačku.

Pre nekog vremena četujem s mojom Lusi, razgovor istim povodom, razglabamo o nekim ljudima za koje smo, i dok su bili aktuelni, znale da to nije to, ali opet... "sve misliš da ti se pričinjava ono što je u stvari istina". Kaže mi Lusi jednu veliku mudrost - kako neki ljudi imaju "rok trajanja". Kad im prođe "rok", postaju kvarni, štetni po zdravlje. Dok "traju", imaju svoju svrhu. Doduše, ona je upotrebila izraz - ubuđave se.

Deluje logično, ali i neverovatno hladno i bezosećajno. Međutim, da li je hladno? Pogotovo - da li je bezosećajno? To je suština.