Kakva galerija likova

Kad je gdin muž počeo da upoznaje moje drugarice, ponašao se uobičajeno, ili bar ja nisam primetila da mu je tu nešto čudno, ali me je posle otprilike dvadesete predstavnice mog ženskog društva pitao: "Jeli, lutko, kako biraš društvo? Mislim, po kom kriterijumu si skupila ovakve drugarice?" Zamislim se ja - stvarno, možda moj izbor nije homogen, ali nekako liči na mene. Podrazumeva se, valjda, da se družim s ljudima koji mi prijaju. Ima tu raznih godišta - od onih koje su starije od mene i po 20 godina, do onih koje su mlađe i više od 20 godina; socijalni status je posebna priča - imam drugaricu čiji muž prodaje avione i kamione (nije nikakava šala, stvarno to radi), do onih koje nemaju 'leba da jedu; obrazovanje im baš i nije toliko šaroliko - sve su završile makar srednju školu, a ima i doktorki (ne lekarki, nego pravih doktora nauka). Ima ih plavih, crnih, jedna je prirodno vatrenonarandžanstvena, visokih, niskih, debelih, mršavih, lepih i manje lepih, feministkinja i "dobrovoljnih robinja muškaraca" (kako to izražajno reče jedna poklonica ove vrste ropstva), raznih nacija i veroispovesti, ženstveno otmenih i pravih muškarača, pričljivih i ćutljivih, vedrih i namćorastih... Jedino nemam nijednu prostu drugaricu. Stvarno, prostakluk ne mogu da podnesem. Moguće da i nemam neki bogzna kakav kriterijum, ali, eto, pronađoh jedan - prostaci ne mogu da mi se umuvaju u život, pogotovo ne mogu srcu da mi prirastu, čak i kad sam prinuđena svakodnevno da ih gledam. Bilo je takvih spodoba, na primer na poslu, i mada s njima provedem i po deset sati dnevno, uspem da ih apstrahujem. Komuniciramo mi, ali nismo "društvo".

Za prvu slavu gde sam bila domaćica (postala sam gđa Lukić, jelte), bilo je skoro smešno - na jednoj strani njegovo društvo, sve sami ugledni ljudi, a na drugoj moje, od svake fele po jedan primerak. 

Isto mi se dešava i na fejsu. Ljudi oko sebe skupe manje-više slično društvo, sličnih interesovanja i pogleda na svet. Naravno, izuzimam one koji skupljaju "prijatelje" zbog (što većeg) broja. Tačno je da se "sličan sličnom raduje", ali je tačno i da nas uvek zainteresuju ljudi koji u nama prodube radoznalost iz bilo kog razloga. Nekome želite da odgovorite jer ste ushićeni onim što je napisao, a videli ste ga na zidu svog prijatelja, pa vam onda i prijatelj prijatelja postane prijatelj. S nekim se ne slažete, pa i tu odgovorite, i tako prijatelj prijatelja kao takav dospe i kod vas na listu... Ima tu raznoraznih kombinacija. Doživela sam da me jedan takav "prijatelj prijatelja koji postaje prijatelj" uznemirava telefonom, a uradi to vešto da stvarno deluje kao zabuna. Doživela sam i mnogo prijatnih stvari - obradovali su me mnogi ljudi na nebrojeno mnogo načina. Najlepše od svega je što sam skoro sve upoznala i lično. Sedeli smo gledajući se licem u lice i "govorili bez tastature".

Od tih "prijatelja prijatelja koji postaju prijatelji" neki su mi odmah bili bliski, imala sam utisak da se poznajemo sto godina. S nekima sam na distanci, ali uz dužno poštovanje ih pratim, a bogami prate i oni mene. Ima i onih s kojima je bilo neminovno da postanem prijatelj na fejsu, a gorko se kajem zbog toga i samo čekam da dobijem dovoljno dobar razlog da ih skinem s liste, ili da prođe dovoljno vremena pa da ih skinem, a da to ne bude primetno (rekoh da su neminovni). Tu se posebno izdvajaju ovi koji mnogo srbuju. Iako nikome ne gledam (ne)pismenost, njihova je od one ideološke nepismenosti - pišu srBski, i svaki put kad vidim to B umesto P, digne mi se kosa na glavi. Kažu ljudi da se vremenom otupi na ono što te nervira, a kod mene je obrnuto: samo mi raste kamata nerviranja. Ima i "opasnih" - onih zmijurina-prijatelja koji su se kao puvanjak umuvali na listu, pa pokazali da su pakosni a mogu da naprave nepopravljivu štetu svojom podlošću. Treba biti mudar i navesti ih da se sami "izbrišu".

Kod mene na zidu mogu da se dese burne rekacije i na bezazlene komentare. Ne smeta mi kad ljudi drugačije misle, ali mi smeta kad se uvrede što ne mislimo isto, a čak i od toga ima gore - kad pokušavaju da svoje mišljenje nametnu kao "neutralno". To su oni koji sebi daju za pravo da ti skrenu pažnju kako se baviš "glupostima", a njih to ne zanima, imaju oni mnogo lepše stvari o kojima će razmišljati. Pa što se onda javljaš, prijatelju? Napiši da se ne slažeš, i ne "prevaspitavaj" me pokazujući kako je tvoje mišljenje jedino "ispravno". Ah, da, zaboravih - on nema mišljenje povodom teme za koju se javio, to su gluposti. OK, ne slažeš se, meni ne smeta, ali nemoj mi se tu mrštiti i pametovati. Pogotovo što te "ne zanima".

I tako, dok je kod nekih sve "ja njemu vojvodo, on meni serdare", kod mene uspeju da se isposvađaju. I da mene isprozivaju. Neka, bar znam kakav je ko. I ne smeta mi. Iako su svi odreda sve same dušice od ljudi, kosmopolite itakoto, офкорс.

Da li je to sposobnost, veština, (ne)sreća... da oko sebe skupim takvu galeriju likova, ni sama više ne znam. Počinjem da sumnjam kako je to genetski kod. Moja majka je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude. Nije ih vukla za rukav, naprotiv, ljudi su se jednostavno lepili za nju. Sa svima je razgovarala na isti način, i uvek je bila posvećeni slušalac. Nikad se nije postavljala s visine, mada je mogla, većini onih s kojima se družila. Ali isto tako nije nikad ustuknula ni pred onima koji su "iznad" nje, po bilo kom osnovu. Kod nas se trošio po kilogram kafe dnevno. Ko god dođe, popije makar kafu. A dolazili su svi. Dok je radila, makar s jednom koleginicom s posla dođe kući. Tu je i komšiluk - ko god ne vidi, ne čuje, ne razume šta državna administracija od njega hoće, ili je potrebno sastaviti neko pismo, zvanično ili nezvanično... eto Mire da to uradi. Pa bivši učenici. Plus njihove nove porodice. Mesar, piljar, seljanka od koje je kupovala kajmak, regionalni prosvetni inspektor, direktor bolnice, advokati... svi su dolazili kod nas. Ko čeka autobus, ko nema šta da radi, ko je u problemu, ko želi da objavi srećnu vest... svi, ali baš SVI, dolazili su kod Mire, moje majke. Poveravale su joj se i moje drugarice. Neke stvari sam saznavala s 15-20 godina zakašnjenja. Čuvala je tajne. Zajmila je pare, čak i kad je znala da joj neće vratiti. Ali... poštar je za Novu godinu nosio jednu torbu za ulicu, a jednu za Trifunku, kako su je neki zvali (Mirjana Trifunović).

Dok sam bila dete, to mi je nekako bilo normalno, tek u gimnaziji sam shvatila da nekim ljudima u kuću niko ne uđe i po nekoliko nedelja. Tad su i počeli neki mamini "pacijenti" da mi smetaju, pogotovo oni koji se grebu. Međutim, nije dala ni na koga. Kažu: Kako zračiš, tako i privlačiš. Kako li je onda moja majka zračila? Kao nuklearka? Privlačila je - sve.

Počinjem da se brinem da li ličim na nju. Ne, ne ličimo, ona je bila krotka, ja sam mnogo temperamentnija i jezičavija. A opet... kad nam pogledaš društvo, ne bi mogao da se nađe tipični predstavnik ni kod nje ni kod mene. To je takva galerija likova, "niđe veze" među njima. I obe se prema svima ponašamo isto. Ipak je genetika u pitanju, ništa mi drugo ne pada na pamet kao objašnjenje. Dovoljno je da mi čovek pogleda samo kumove, a imam ih za izvoz.

Jedna drugarica mi je rekla: "Najlakše mi je s tobom, tebi mogu sve da kažem." Možda je u tome moja (ne)sreća.