Zagrljajčić

Znam da je ružno osećanje, i da nije ni kulturno ni vaspitano tako nešto osećati, ali - zavidim ženama koje imaju žensku decu. Naravno, svoje sinove obožavam, vole i oni mene (iako to pokazuju na "svoj" način, pa mi je ponekad potrebno i prevesti šta su u stvari rekli ili uradili), međutim... Žensko dete je žensko dete. Tačka.

Imam drugarice koje se žestoko posvađaju sa svojim ćerkama, čak padnu i teške reči, ali posle se grle, ljube, poveravaju se jedne drugima... Lakše je ući u žensku glavu kad si žensko. Uostalom, i da nemaju baš neku komunikaciju, jedna drugu mogu makar da razumeju - od toga kako se osećaju u pojedinim trenucima do saveta od (ženski) životne važnosti.

Dok su moje drugarice, majke ženske dece, kupovale svojim devojčicama haljinice, raznorazne andrmolje za kosu... ja sam bila u potrazi za rančevima s mrtvačkim glavama, kojekakvim junacima-tabadžijama koji spasavaju ljudski rod i planetu Zemlju, a na prvi pogled deluju kao da ne znaju gde i koga udaraju, bitno je samo da - udaraju. Stvarno, što da me spasava neko čiji mi izgled uliva strah, najmanje nelagodu?

To što sam znala imena fudbalera i kako se koji stadion zove diljem sveta, to je - ništa. Teže mi je padalo što je izbor kanala na TV uvek "pravedno" bio njihov izbor (nadglasaju me), a tek kad kažem šta bih ja da gledamo... Neki put me odmere začuđenim pogledom, neki put podsmešljivim ("Ma, daj... Nije valjda da i ti pratiš te gluposti?"). Kupila sam majušni TV, stavila ga na konzolu u kuhinji, visoko, da mogu normalno da gledam program dok radim stojeći i to je jedno vreme bilo idealno rešenje. Nažalost, kad su počele raznorazne lige, prvenstva i svakojake druge izmišljotine onog najdosadnijeg i najglupljeg sporta - fudbala, onda su bila upaljena sva tri televizora (a u 35 kvadrata) na različitim kanalima, pa je nastalo trčanje iz jedne u drugu sobu, da slučajno nešto ne propuste. Glupi fudbaleri u istom danu igraju sve utakmice. Moj genijalni plan ispostavio se kao čist promašaj.

Dobro, preživesmo svi - i oni i ja. Rezultat je da su me "navukli" na sport, izuzev fudbala. Stvarno ne mogu da ga gledam. U svim ostalim sportovima čak i uživam, ali dosadni fudbal deluje mi kao teža muka od praćenja uživo sušenja boje na tek okrečenim zidovima.

Da zanemarim interesovanja koja nam nisu ista. Da pređem na pokazivanje osećanja. Dok su bili mali, grlila sam ih i ljubila kad mi se hoće, a htelo mi se stalno. Ne mogu da kažem kako su tako mali bili imuni na cmakanje, grljenje, sedenje u krilu, guškanje, zajedničko spavanje... Učestvovali su u tome ravnopravno sa mnom, mada nisu svi bili isti. Najstariji nije dozvoljavao da ga iko poljubi osim oca, nane (moje majke) i mene; srednji je bio kao malo kurviče, njega je gnjavio ko je stigao; a najmlađi je imao "torturu" samo s moje strane.

Prvenče me je molilo kad idemo negde da ga niko ne dira ("Kaži im da mi ne rade 'ono', moooolim te", a "ono" se sastojalo u stiskanju lica rukama i obavezno ljubljenje posle koga bi manijakalno brisao obraze).

Sredinac se sam poturao da ga ljube, drže u krilu, miluju, gnjave... Da je neko hteo da ga otme, to bi bila nenasilna akcija. Otišao bi s bilo kim ko je voljan da mu se smeška i da ga miluje po glavi. Kao sasvim mali, kad ga okupam, i onako rumenog, bucmastog i mirišljavog počnem da ljubim, malenom krofnastom rukom pokazivao bi gde još želi poljubac. Taman posla da zaboravim ramence, pa kolence, pa lakatić, pa zadnji deo vrata... A kad je malo poodrastao, ali još uvek bio mali, s nanom se igrao "da pukne" - da ga ona poljubi i da pukne, pa on nju i da pukne.

Najmlađi, koga još uvek često zovemo Mali (mada je najveći - najteži, najviši, najširi, najkrupniji...), takođe je brisao obraze ako ga poljubi neko "stran", a dodatno se i mrštio na sam nagoveštaj da će mu neko takav biti na nebezbednoj udaljenosti. Ja sam ga se vala naljubila, takvog, ledenog, mrgodnog, meni preslatkog.

Kad su bili mali, pa kad odemo kod nane u Kragujevac, nastane takva radost, cika i vriska od čiste sreće što smo zajedno, da se na kraju svi đuture "gušnemo" u isti krevet. Jeste bio širok, ali tu zaspimo, svi zagrljeni: moja majka, moja sestra, moja deca i ja. Nikome ništa ne smeta, mada se stisnemo kao sardine.

A sad, kad zagrlim Prvenče, kaže mi: "Jaoooo, što si dosadna...", Sredinac: "Dobro, dobro, pusti me...", a Mali: "Eto, zagrlio sam te." Poljubimo se mi kad se vidimo, ali onako. Ili još gore - poljube me u glavu, odozgo, kao da sam ja njihovo dete. Tu i tamo na kvarnjaka uspem kao puvanjak da se provučem i izmamim neki poljubac i zagrljaj. Poslednji put devojka reče za Sredinca: "Ima lepe oči na Vas", a ja odmah, da "ne prođe voz", brzom brzinom počeh da ga ljubim u oči: "Oko moje lepo..."

Znam ja da možda nekome sa strane izgleda degutantno da se majka ljubi i grli s odraslim sinovima, ali meni oni nikad neće biti odrasli. Biće mi deca i kad im bude po sto godina, ako ja uspem da poživim do 120. Da imam ćerku, mogla bih bez ikakvih lukavstava da je pitam: "Može jedan zagrljajčić?" I da zagrljajčić i momentalno i monumentalno - dobijem.