Draga Saveta, šta da radim?

Pričam juče s bivšom učenicom o muško-ženskim odnosima. Valjda devojka misli da od mene kao (mnogo) starije i iskusnije može da čuje nešto pametno. Kakva zabluda! Doduše, možda su se neki i propametili s protokom godina, ali ljudi iz mog okruženja, baš kao i ja, najbolji su dokaz da možete da omatorite koliko god hoćete, i da, bar što se tiče srca, nijednu mudrost ne pokupite. Tu i tamo se o neku emotivnu lekciju očešete, ali nema garancije da nećete ponoviti istu grešku. Ne samo drugi, već i sto drugi put.

Jedna od mudrosti o koju sam se usput očešala jeste slučaj majke jedne moje dosta starije drugarice. Meni je tad bilo tridesetak godina, tek sam ušla u četvrtu deceniju, njoj otprilike kao meni sad, a njena majka je nekako u to vreme bila "zrela" za starački dom - ostavljala je upaljenu ringlu, bacala je neugašene opuške u đubre... U nekoliko navrata imale su požar u pokušaju. I ne samo to - postala je nesnosna u odnosu prema ćerki, valjda je zaboravljala da ova uveliko gazi šestom decenijom i da ne može da je preslišava kao malo dete. I tako, u prilično jadnom stanju smesti je moja drugarica u dom. Prvih meseci je kopnila i mentalno i fizički, jednom je zaspala sa cigaretom u ustima, progorela posteljinu i zaradila opekotinu na bradi... Povremeno sam je viđala, jer je njena ćerka stalno vukljala drugarice kad ide u posetu, s rečima: "Molim te, kreni sa mnom. Toliko je postala zlobna i otrovna, kad sam s nekim ne sikće toliko." Za tih nekoliko meseci, u nekoliko poseta, mislila sam da je svaki put poslednji put kako je vidim. I onda, najednom, dolazim u posetu ženi koja je pre samo nekoliko nedelja bila više mrtva nego živa, i ne mogu da je prepoznam: ofarbana kosa, frizurica taman kako treba, diskretno našminkana, lepo obučena, miriše, nasmejana... Podmladila se ne za jednu već za dve decenije! Šta se desilo, kakvo je to čudo moglo da je preobrazi? Zaljubila se! Ma, zaljubile su se sve žene u staračkom domu u tog bivšeg profesora matematike koji svira flautu, pobeđuje u šahu, lepo peva, trči ujutro... Sve one zarozane žene kojima nije bilo ni do čega, koje sam viđala u parkiću, sad su bile preobražene. Kakva, bre, demencija! Bile su vrlo svesne i sebe i svog okruženja i nekako poletne. Preslatke bakute koje vežbaju tai či, posećuju kozmetičara, frizera, prijavljuju se za sve aktivnosti, pogotovo da pevaju u horu... Podrazumeva se, on je horovođa. Eto šta ljubav učini od čoveka - preobrazi ga. Povremeno je ličila na šiparicu iako se bližila 80. godini. Kad nas je upoznavala s Gospodinom, toliko se ušeprtljala da nije ličila na sebe.

To je bila prva velika lekcija. Do tada sam mislila da svako ljudsko biće, kad prevali 40, završava ljubavnu karijeru i nema šanse ni da se zaljubi ni da se neko zaljubi u njega. Koliko god glupo delovalo, bila sam ubeđena da je to neoboriva istina. Sad mi je smešno otkud su mi takve budalaštine padale na pamet.

Bilo je još tih "ljubavnih" lekcija o koje sam se očešala, ne znam da li sam ih savladala. Na primer, posle razvoda, kad bi me neko pitao: "Hoćeš li se ponovo udavati?", moj odgovor je bio: "Nema šanse!!! Doduše, još me niko nije pitao, ali ako pita - nema šanse!" Naravno, sad sam u drugom braku. Toliko o tome.

Gledajući drugarice, shvatila sam da svi muškarci koji im se sviđaju, samo na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, a kad se malo bolje analiziraju, imaju najmanje jednu zajedničku osobinu na koju one "padaju". Pritom, uopšte nije retkost da je ta osobina nešto što one "ne podnose". Takođe je često da kod njih muškarci karijeru završavaju i pre nego što je počnu ako imaju neku sitnu "falinku". Na primer, moja sestra je tipa koji joj se mnogo svideo i s kojim je počela da flertuje naočigled svih nas, otkačila u trenu, kad se nagnuo ka njoj. Vidim ja da se nešto ukočila, neprirodno, počela da uzmiče, naprasno je "zabolela glava" i vratila se u svoju sobu po sistemu "ne, ne, ne, niko ne treba da me prati". Posle nam je rekla razlog "folirantskog" ponašanja - kad se tip nagao nešto da joj kaže, videla mu je okovratnik. Prljav, mastan... Bljak, za nju je istog trenutka bio mrtav. Jedna druga je gledala muške čarape, kad su u cipelama. Za patike to ne važi. Verovali ili ne, neki nisu imali šansu ni da je pozdrave ako su im virile dlakave noge kad sednu i pantalone im se povuku nagore. A tek bele čarape! Mogle su da imaju i pristojnu dužinu, ali bele... Bljak!

Moram da priznam da sam i ja malo "nastrana". Kod mene šansu da ih uopšte posmatram kao civilizovane pripadnike ljudskog roda nikad nisu imali oni koji ne znaju da - jedu. Tako me je jedna drugarica pozvala na večeru s tipom za kojeg se opasno zagrejala, ne bih li joj rekla šta mislim - da li je za nju, kakav je... Bila sam preneražena kad sam videla kako drži pribor, a u nekoliko navrata pričao je punih usta. Da je još i mljackao, mislim da ne bih preživela duže od sat, maksimum sat i po vremena. Vraćamo se nas dve kući, i ona sva ushićena: "Jesi li videla kakav je!!! Fin, obrazovan, zgodan..." Ona sva u oblacima, a ja je spustim na zemlju: "Ne mogu ni da zamislim da te zagrli, kamoli poljubi. Pa on ne zna ni čemu pribor služi! Grize hleb... Gadan mi je, gadan... Bezgranično!" Bila ona s njim u vezi skoro dve godine, puklo je kad je ukapirala koliko je sebičan. Kad ga se sad seti, pomene i kako "čoveče, ne zna ni da jede".

A na šta je "pala"? Na fin govor. Umeo je da joj o bilo čemu priča kao da odmotava svilenu bombonu. Posle je i ona uključila razum, onako malo, na gurku, pa shvatila da je bitnije šta radi nego šta priča. Međutim, i sledeći je imao "lepu žvaku". Jedna druga "padala" je na visinu. Bože, kakve su budale imale šansu kod nje, samo zato što su preko 190 cm. Shvati ona brzo da su budale, ali taj prvi poriv, da nekog smesti u "fioku - ovaj dolazi u obzir" bio je meren centimetrima. Sad opet ja, malo nastrana. Smejale su mi se drugarice kad sam u gimnaziji neutešno bila zaljubljena u Pjera Bezuhova. Dobro, imala sam i poster Šona Konerija u sobi, kao i plakat za "Trećeg čoveka" s Orsonom Velsom. Eto, to su "moji tipovi". Svi lepe postere mlađanih pevača, glumaca... a meni favoriti smotani (ali dobri, pametni i pravdoljubivi) grof Bezuhov, Šon šmekerskog glasa i pogleda, i debeli Orson (ali "original", niko mu nije ni sličan). U praksi je to izgledalo ovako: nekako mi zapadne krupan, skoro pa debeo tip (što je u stvari bilo nebitno jer fizički izgled nisam ni gledala); pametan, što je već bilo bitno jer moramo o nečemu da pričamo; i duhovit - e, to je bilo najvažnije. Kad prevrtim film, zaljubljivala sam se samo u one koji umeju da me nasmeju. Što u neku ruku ima veze i s pameću jer duhovit čovek ne može biti glup.

I sad me učenica pita zašto joj se sviđaju sve neki muškarci koji su u stvari gadovi i ponašaju se mačistički, seksistički i na sve druge načine "istički", kad joj to posle najviše smeta. E, dete, gde nađe mene da pitaš?! Pa ja sam etalon gluposti za te stvari! Kome ja da delim savete? Moj život je dobra pouka - sve uradi suprotno. Trebalo je da se udam za komičara, ne za slikara. Ko zna, možda i ja u staračkom domu, skroz izlapela, zaboravim čemu služe šnale za kosu, šporet i usisivač, ali se zaljubim u nekog ko me non-stop zasmejava, makar bio kljakaviji i od mene, tada sigurno skroz kljakave. Gde nađe mene da ti delim savete?