Poletarac - prava stvar!

Ima kuća u kojima je TV non-stop upaljen, gledali ga ukućani ne gledali. Takva je i moja kuća. Niti ga gledam niti slušam, bitno je da radi. Tu i tamo odgledam vesti ili kad mi baš nešto zapadne za oko, odnosno uvo. Tako sad u nedelju sedim za kompom i čujem "Crep, cipela, cucla, car... poletarac - prava stvar"! Prava stvar! Sve prekidam, nameštam se ispred ekrana, samo što ne uđem u njega. Ovo je ujedno jedina repriza kojoj sam se obradovala. Baš obradovala! I ne mogu da prežalim što je ovo ko zna koja epizoda po redu, a ja... sve do sada sam propustila. Da sam znala, samo da sam znala...

Zašto jedna žena od (skoro) 54 leta toliko voli "Poletarac"? To je dečja serija. Da, jeste dečja. Ali, kad je nešto dobro, važi za sve generacije. Ako ponovo budu reprizirali "Poletarac", makar mi bilo i 104 godine, samo ako budem pri svesti i zdravoj pameti, i mogu da mrdam vilicom, sigurno ću otpevati špicu kao što sam je pevala i u nedelju, sa sve imitiranjem Laboratorije zvuka, a ta imitacija u mom izvođenju liči na kreveljenje. Kako sam se samo kreveljila, i kako mi je bilo lepo... kao kad dete uživa... Pa, da! To je odgovor! Ova serija jeste za decu, a gledaju je i odrasli, čak i matori kao ja jer u njima budi dete. Ono najlepše što u detetu postoji - čista radost.

Da ne ispadne sad kao da je ova serija čista zabava, mada ni to nije loše. Međutim, ono što je čini bezvremenom, kvalitetnom, fenomenalnom... jeste i lakoća kojom uči decu važnim stvarima. Sve što izgleda krajnje jednostavno u stvari je napravljeno bez greške, bez ikakve mane, i ceo sat prođe kao jedan minut. Epizoda koju sam gledala učila je decu gledanju na sat, protoku vremena, brojevima, imenima ulica, kako je svaki kraj u stvari jedan novi početak... I to na zabavan način, neprimetno i neosetno naučili su mnogo, usput se i zabavili, a bilo je i smeha. Zarić ima "neme skečeve" kojima se prekidaju celine, i to je onaj takozvani "fizički humor" - upada u vodu, češe se po glavi, pokaki ga ptica... ali nema u tome nikakve zluradosti, ne smejemo se onome kome se desilo nešto mnogo loše već je to ono što se dešava svima, svakog dana... i pokazuje nam taj pametni, zabavni, šarmantni i neodoljivi Bajford, kako ni to nije strašno.

Da ne ponavljam ono što već svi znaju, da je prvo postojao list Poletarac, čiji je glavni urednik bio Duško Radović, neprevaziđen, legenda još za života, koji se s lakoćom nosio s popularnošću ne priznajući je, i da su saradnici bili sve bolji od boljega... da je časopis bio pravo umetničko remek-delo, s koje god strane da se gleda - i po tekstovima, i po ilustacijama, i po edukaciji, i po koncepciji... I sve to radio je iz tako malene kancelarije u Borbi, da je saradnike primao po hodnicima, dok su se druge direktorčine i "veliki" urednici listova od kojih nas je danas sramota što su uopšte izlazili, baškarili po kancelarijetinama kao omanji sportski teren, s kožnim nameštajem, naravno.

Časopis je izlazio samo dve godine, ali će trajati do kraja večnosti. Međutim, tad se pojavio Timoti Džon Bajford u našim životima (hvala Bogu na tome, sklona sam da verujem kako Gospod postoji, makar samo zbog ovog čuda), pa je snimio seriju. Mogu samo da pretpostavim kako je Bajford, snimajući "Neven" sigurno u rukama imao i Poletarac. Vremenski su se poklopili. Poletarac je ugašen 1975, a već 1979. počinje snimanje serije po njemu. Negde sam čitala, još u to vreme, da je svoju dramatizaciju odneo Dušku Radoviću da je pogleda i odobri, a on, kakav je već bio, stalno namrgođenog izraza lica, izjavio je kako je očajan i da ne želi da ga povezuju s onim što će se snimati. Ali, kakav je već bio - namrgođen, a duša od čoveka - nije stavio nikakvu zabranu niti je javno nešto izjavljivao protiv serije. Kad su se sreli, posle nekih godinu dana, usred prikazivanja "Poletarca", Radović je prišao Bajfordu, iskreno mu čestitao i navodno izjavio: "Očigledno ne umem da procenim scenario!"

U "Poletarcu" se pojavljuju, pored glumaca (sve same veličine), i tada najpoznatiji sportisti, muzičari... I to ne samo iz Srbije, već iz cele nekadašnje, mnogo veće, zajedničke države. Takav podatak verovatno je dobar zbog reklame i produkcije, deluje onako "baš", ali je to u seriji najmanje bitno. Oni kojima je namenjena, sigurno nisu ni znali ko su Veljko Rogošić ili Dule Savić, na primer. U epizodi koju sam gledala, jedan Dragan Nikolić pojavljuje se kraće od jednog minuta, i samo se smeje... Interesantno. Nela Eržišnik javlja se iz stana, Čkalja šparta po gradu, Dušanu Petričiću ubrzanim snimkom pratimo ruku kojom crta sat, pa brojeve... Još interesantnije. Skečevi su dodeljeni Draganu Zariću. Interesantno, maestralno. Ma, ne znam šta je od čega bolje.

Još pre "Poletarca" Bajford je kod mene stekao doživotni kredit "Nevenom". On se prikazivao pred kraj moje osnovne škole, i ja sigurno nisam bila ciljna grupa serije, ali sam jednu epizodu pogledala zato što me je mama zainteresovala rečima: "Divotkica - nikad nisam gledala ništa bolje. Savršeno!" Odgledah ja tu epizodu kao hipnotisana, otvorenih usta, a posle ciljano, posadim se ispred TV-a kao fikus i ne mrdam: "Sad će 'Neven'!" Kad bi se iznenada zatreslo, recimo počne zemljotres, mislim da se ni tad ne bih pomerila dok se ne završi. I ova serija rađena je po istoimenom časopisu, ali starom časopisu Jovana Jovanovića Zmaja. I dan-danas, kad pitam nešto dubokoumno, za šta mislim da i ne postoji smislen odgovor ili je pak previše očigledan, počnem kao Olivera Marković: "Pitam se, pitam se..." sa sve onom dubinom u glasu, stisnutih usana i praveći se da imam brkove kao ona - pozamašna autoritativna kuvarica. Ili Petar Kralj: "Da, da... To sam ja, Nikola Kirić... Javljam se iz daleke Australije... Jeste li znali..." Đurović kao učitelj - ko bi tome starinskom šarmu mogao odoleti? Milja Vujanović kao nemirna devojčica... I Marina Koljubajeva... Svi imaju po nekoliko uloga. Zmaj je Mića Tomić... Ako neko ko ima veze s RTV Beograd čita ovo, apelujem da se i "Neven" reprizira! Kad već reprizirate, dajte nešto lepo!

Dubokim glasom: "Pitam se, pitam se... Gde će Milja Lukić biti u nedelju?"
A sad piskavo: "Ne bih znala reći gde će Milja Lukić biti u nedelju."
Opet dubokim glasom: "Milja Lukić će biti ispred televizora i gledaće - 'Poletarac'!"

Napravite sami sebi pakao, što drugi da vam ga prave

Valjda je i ostalima tako - najviše te iznerviraju oni koje voliš. Do kojih ti je stalo. Moja pokojna majka, možda baš zato što se trudila da "nikad svađe ne bude", izluđuvala me je kao niko. Ona je umela da me dovede do stanja kad ne vladam sobom. Čini mi se da mi tad ni mozak nije radio, a mozak valjda poslednji umire. U glavi mi je totalni vakuum. "Iz najbolje namere" kaže mi nešto što me baci kao s neke visoke litice, pa propadam, propadam... dok ne dostignem bestežinsko stanje. I onda tako lebdim, a u grudima me steže. Boli, nema šta. Ona, na kraju krajeva, nije ni umela da se svađa. Kaže tako nešto što me izvede iz takta, pa onda ćuti, još gore je kad počne da me "smiruje", a u stvari tek tad uđem u "uznemirenu" fazu, takozvano belo usijanje. Ona uvredi, i to baš onako junački, za srce ujede.

Obične svađe, koje bih pre nazvala raspravama, i ne računam. Tu je razbijem, obrišem očas posla, mada često i preteram, a pošto ona ćuti, dobijem grižu savesti, pa joj se onda udvaram narednih nedelju ili dve, nekad i tri - ako sam mnogo zasrala, pa se ona opusti, pa počne bez kočnice da se "ponaša", pa ja opet dreknem, pa ona ućuti, pa se ja kajem... i tako nam je prošao maltene ceo život. Izluđivalo me je njeno "vi ste udovička deca, pazite kako se ponašate". Kao da smo sestra i ja neki izrodi. A kad sam u gimnaziji dobila titulu Naj noge, očekujući da ću se ponositi titulom Pametnica, onako razočarana kažem kako su mi očekivanja potpuno izneverena, ona počne da me teši rečima: "Ko zna kakav utisak ostavljaš, umesto da te gledaju kao pametnu i ozbiljnu devojku." Bolje da me je tresnula maljem po glavi, iz sve snage, manje bi bolelo. Tad sam se baš osećala jeftino. I jadno. I to je trajalo danima.

Bez obzira na to koliko me je nervirala (kaže jedna moja drugarica da majke tome i služe), volela bih da je živa, pa makar me neprestano "častila" komplimentima.

Pored nje, i najstariji sin je kandidat za mesto "ujedača za srce". Za razliku od moje majke a njegove nane, on ne ćuti, nego počne da sipa, kao da mu rafalna paljba na usta izlazi. I ne zna da stane. On je živi dokaz da perpetuum mobile postoji. Priča polako, sve je logično, ali ta količina reči... A da je rečit, jeste. Još kao mali, umeo je da me dovede u nedoumicu da li su mi u porodilištu podmetnuli neko starije dete. I kad mu je bilo pet godina, raspravljali smo se kao matori. Od sve moje dece, iako on jedini fizički ne liči na mene (nažalost, ima i oca, bio je neophodan), po svemu ostalom nekako je najviše na mene. Možda me zato toliko i nervira. Lepo je rekao Duško Radović: "Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas." Međutim, samu sebe sam iznenadila kad sam otkrila da imam mazohističku crtu - ja njega toliko mnogo volim... Ako, sine, udri, bolje pakao od tebe nego od nekih nepoznatih.

S ostalom decom se raspravljam, svađam, ludim od njih... ali me ne boli srce. To je samo nerviranje, manje ili više žestoko, ništa više. Od toga nisam bolesna danima.

Muž... on me više čak i ne nervira. Kad rešim da se isključim, može da radi ili priča šta god hoće. Ko bi rekao da je u takvim situacijama moguće dostići nirvanu... Dobro, sad, nije baš nirvana... A pre dvadeset godina, kad on nešto kaže, ili samo nagovesti, ili napravi neki pokret za koji pomislim da u sebi krije neko skriveno značenje... danima i nedeljama razmišljam šta li to znači, šta on misli, kako sad ja treba da se postavim, da li se nešto promenilo... To je bilo pre dvadeset godina. Tad sam gorela na trojci, a sad mi je potrebno oživljavanje ne bih li se uključila u polemiku.

S ovima s posla i sličnim "usputnim ljudima", skoro da sam uspela da dostignem nirvanu. Nije bilo lako i nije kratko trajalo, ali - uspela sam. Godinama, ma, šta godinama - decenijama, govorim sebi kako "tamo neki" nisu vredni ni mog vremena ni mog nerviranja. Od tolikog ponavljanja "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", na kraju sam i napredovala.

I tako sam se opet vratila na ono da samo "moji" mogu da me iznerviraju i samo "moji" imaju pravo da me izlude i samo "moji" mogu da me muče. Ostalima je zabranjeno. Odbij! Privatan pakao, pardon - posed.

(I)Legalna krađa recepata

Dok sam radila u Lisi i, pored ostalog, imala kao zaduženje rubriku Milja kuva za vas, a pogotovo sada, kad sam se osamostalila, javljale su se čitateljke da me hvale, pitaju za savet, ali i one koje su me optuživale za - krađu. U početku sam se branila iz petnih žila jer zaista ništa nisam ukrala, uglavnom je sve rađeno tako što prepisujem iz svoje sveske, svezaka svojih nane i staramajke (prababe), retko kad i iz mamine sveske, a sve ostalo, što je bio mnogo manji deo, bili su ili prevodi s nemačkog i ruskog (recepti koje smemo da koristimo zato što imamo licencu) i ono što mi daju drugarice. Receptima koje sam dobijala od drugarica, naravno, nisam proveravala poreklo, i ako je neka jednostavno prepisala nešto s nekog bloga, sajta, iz novina... ja to nisam mogla da znam, a nisam ni nešto detektivski raspoložena. Sve ostalo - ne da optužbe ne piju vodu, nego...

Ako uzmemo u obzir da sam tamo za svaki broj Recepata, koji su izlazili mesečno, skupljala po stotinak recepata, i još za Lizu, koja izlazi nedeljno, morala da "rodim" po tridesetak, sa sve propratnim tekstom, savetima i svime što uz to ide, onda je mesečni minimum bio - 200-250 recepata! Različitih! I tako svaki mesec. Na godinu, ako uzmem da je mesečni minimum minimuma 200 recepata, onda se brojka popne na 2.400 recepata! Različitih! Malo li je? Uz sve to, nisam šljuskala recepte kako mi koji padne pod ruku, nego sam uvek imala neku temu, pa sve to treba i osmisliti i iskopati... Iako volim da kuvam, i kulinarstvo mi je jedan od hobija, malo je nedostajalo da zamrzim i hranu uopšte, onu neophodnu, da se tek održim u životu.

Naročito pamtim jednu gospođu iz centralne Srbije (nije važno koji je grad) koja je ne znam ni ja koliko puta zvala i tražila da se navede njeno ime uz reform tortu jer je "skinuto s njenog bloga". Ili možda fejsa? Ili sa stranice? Ne sećam se više, samo znam da je - "njen recept". Budući da je reform torta jedna od bazičnih torti koju je svako pravio makar jednom u životu, nju sam preuzela iz staramajkine sveske - jedne kupusare, sastavljene od masnih papira koje je sama prošivala i lepila, pisanu plajvazom i umrljanu svime što je u kuhinji moglo da je zadesi, a bogami i protok vremena joj je naudio, kao i što se šetanje iz ruke u ruku ne treba zanemariti. To je sveska koju ću kad-tad prepisati u celosti. Staramajkini recepti su čudo jedno! Nema boljih. Pisala je ćirilicom, ali, kako je bila Nemica, neka slova, pogotovo K, M i N neodoljivo podsećaju na latinicu. I sa strane je pisala neke svoje napomene, na primer šta joj se desilo a nije trebalo da se desi (pored "italijanske torte s kafom", za koju se koristi zagrejana slatka pavlaka, piše velikim slovima i s nekoliko uzvičnika: da struji, ne sme da provri!!!). Zamišljam je kako je verovatno nekad imala pehove u kuhinji, pa ih je ovekovečila kroz ovakva upozorenja - vidi se da su pisana naknadno. Njen recept za rozen tortu je najjeftiniji, a najbolji. Doduše, u glazuru je dodavala "na vrh noža karmina", ali pretpostavljam da se to tada tako radilo, a i da su karmini bili "prirodni".
 

To su njeni najstariji recepti, iz perioda pre, tokom i malo posle Prvog svetskog rata.  Između dva rata već ima bolju svesku, mada je i ona dozlaboga zamazana, a i obeležavala je stranice i počela da piše latinicom. Kao namirnica pojavljuje se i margarin koji je bio pravi hit zbog posta. Tu i tamo vidi se neka dečja žvrljotina. Njena deca? Unuci? Prvo dete rodila je sa 19, a poslednje sa 52, pa je moguće da je to bio zajednički rad. Njoj je uvek bila puna kuća i kuvala je za vojsku. Njene sveske - to je moje najveće blago! I počastvovana sam što su završile kod mene. Dala ih je svojoj snaji, mojoj nani, a ona - meni. Počastvovana sam.

Kod mnogih recepata, uz naslov, stoje i napomene: prija Nata, gđa Olga, lepa Lepa, sudinica Mara, učiteljica Cveta, jetrva Rada... Koliko li su ti recepti putovali, šetali se od ruke do ruke, probani pa prepisani na slavama, rođendanima, svadbama... možda i na sahranama... I te žene imale su svoje potomke, i oni su nasleđivali sveske, pretpostavljam. Međutim, izgleda da se važi jedino era interneta. Pre neta -  ništa nije postojalo.

A bogami, postojao je i toster,  koji je moja nana zvala - pegla za biskvite. Ima recepata koji se prave i u "tostu". Kad sam taj čuveni "tost" videla uživo, doduše posle skoro pola veka nekorišćenja, kad je mama sređivala tavan, nisam mogla da se načudim - imao je isti princip kao i sadašnji tosteri, samo što su se ploče grejale na šporetu (kao starinske pegle), imale velike ručke kako bi mogle da se podignu i spuste, bile teške kao tuč i... stvarno su bile vredne truda ako u njima ispečete najmanje vanglu galeta ili da prepečete nekoliko kilograma hleba. Onu grdosiju dizati i spuštati za nešto malo... to se uopšte ne isplati. Jedino ako taj rad shvatite kao vežbanje u teretani s tegovima.

Recept za reform tortu je staramajkin. Prepisan od slova do slova. Iz one je najstarije sveske, kad se možda nisu rodili ni moji babe i dede, a roditelji sigurno nisu. I sad me proziva ta gospođa da sam joj - ukrala recept! Moguće je, ali u nekoj paralelnoj realnosti. Kojim li se putevima šetao taj recept, i zar je moguće da ga baš niko nije izmenio ni za slovo? Pa, hajde da je moguće. Čuda se dešavaju. Ono što je sigurno, to je da su sastojci - isti. Staramajkine mere su povelike, zato njene recepte menjam tako što uglavnom prepolovljujem količine, nekad smanjim i za dve trećine. Ipak, ona je imala desetoro svoje dece i dvoje usvojene, s tim ne mogu da se takmičim jer mojih troje naspram njenog broja deluju smešno.

Očekujem još neku prozivku. Sva sreća te radim ono što volim i u šta se razumem, pa mogu da se setim odakle je koji recept, ali... ko zna. Sad radim za sebe, još me je lakše prozvati - iza mene više nema one velike mašinerije nemačko-srpske firme. Mada, to mi nekako dođe kao (srpska) sudbina - sama protiv svih. Navikla sam. Od "mojih" recepata prepoznaću jedino Miljinu tortu i Miljin sladoled koje ću objaviti kad budem spremala takva tematska izdanja, a posle toga ih neko objavi kod sebe. Miljin sladoled je moj, izmišljen kad su mi deca bila mala, a Miljina torta je staramajkina. Kažu da je volela badem, pa je napravila jednu tortu za svoju dušu. Koristim i ja taj recept, samo što je ona u testo stavljala neoljušten badem, a u fil oljušten, a ja na oba mesta stavljam oljušten. Volim badem, ali ne baš toliko da mi malo i gorči. Koliko li je ona volela badem kad joj je i to bilo - slatko?

Staramajka se rodila kao Eleonora, ali se, prešavši u pravoslavlje i udavši se za pradedu Miloša prekrstila u - Milju. Volim što nosim njeno ime. Volim i što ličimo. A i ona bi volela, nadam se, što su njeni recepti kod mene. Volela bi i što ih drugi prave. Zato, prepisujte ih slobodno i uživajte za sve pare i trud, i do - poslednjeg slova.

D'umrem od fascinacije

U poslednje vreme često izlazim, tako se namestilo. Kao da je vreme slava, pa s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu, tokom iste večeri, dan za danom. Sad nešto idem po kafanama, ljudi slave svašta - i godišnjice, i rođendane, i diplomiranja, i odlaske u penziju, i poslovne uspehe... Kad izlazim, volim da sam s društvom koje me zasmejava ili da vodim razgovore koji me interesuju, a bogami - volim i da igram. Tako zamišljam izlazak i provod. Međutim... Iako sam redovna po kafanama i znam skoro sve žive muzike po gradu, repertoar mi je, naravno, poznat... niti pričam, niti mi je zabavno, niti igram. Borim se sa zevanjem junački, i stalno kontam po glavi kako bezvezno gubim vreme. Zabavnije mi je i lepše, a tek koliko je korisnije, kad u iznošenim velikim majicama svojih sinova sedim ispred TV-a i pletem. Ako mi se baš ne sviđa program, onda je super i čitanje knjige u večernjim satima, mada to obično radim danju, zbog svetla.

Zašto mi je tako dosadno? Zato što je dosadno društvo. A i kad bih htela da se s nekim zanimljivim ispričam, od muzike ništa ne bih čula. Kao u inat, muzika je non-stop za našim stolom. Kako i ne bi bila, kad sedim s ljudima koji im daju pare i naručuju pesme. Volim ja muziku, imam i svoje omiljene pesme, ali, čoveče, napravite makar jednu pauzu, mrdnite se s našeg stola, izaći ću gluva odavde, a možda i ne preteknem normalna, u jednom komadu.

Kulminacija je bila pre neko veče. Veliko društvo, spojeni stolovi, sve "moj do mojega", muzika kao dragstor, a dobra, hrana odlična... Kako je i red, sedim prekoputa muža. Do mene s jedne strane gospođa koja non-stop šalje poruke, a kad joj telefon nije u rukama, zauzeta je viljuškom kojom mlati po vazduhu u ritmu aktuelne pesme (nož ne koristi, a gospoDŽa s brilijantima) ili drži čašu i pije, pije, pije... Kad se opasuljila da bi sa mnom mogla da prozbori koju, već je saplitala jezikom. S druge strane sedi uvaženi gdin advokat koji džentlmenski počinje priču. Naravno, kao i svi ljudi kojima je profesija da i te kako odlučuju o nečijem životu, priča o sebi. On je u tom sporu ovo, pa su oni pokušali ono, a onda je on rekao to i to, pa je na kraju ispalo "ono". Teško sam hvatala konce, a to mi se retko dešava. Odustala sam na polovini prvog slučaja. Ja sam pričalica, i kad se ja ućutim, to je znak da slušam zadivljena ili uopšte ne slušam. Nije teško pogoditi koja je opcija ovde verovatnija. Međutim, kao i svako društveno a vaspitano biće, moram i ja s vremena na vreme nešto da priupitam. A s vremena na vreme gdin advokat vrti rukom i nekako nameće da se u tu ruku pogleda. A na ruci - veliki sat, meni ružan do bola, kao da je stavio budilnik na kaiš. Onako, reda radi, jer ne hvatam priključak s glavnom temom, pomenem: "Kako Vam je interesantan sat..."

Uh, kakav zajeb! Da sam bilo šta drugo rekla, bilo bi bolje. Sledi priča ozarenog čoveka koji mi saopštava koja je to marka i čega sve tu ima: i neki titanijum i neki dijamanti, pa, čini mi se, beše i neka keramika... pa ciferblat je ovakav i ovakav... a otporan je i na ovo i na ono... i pokazuje vreme ne znam ni ja gde sve ne... i oznaka se vidi po tome i tome... Izvinjavam se onima koji se razumeju u te stvari, ali nisam ništa zapamtila. Ličila sam na učenika koji je napamet naučio lekciju, ali, kako je ne razume, vlada s tek nekoliko pojmova i neprestano ih vrti u krug ne bi li ostavio utisak kako je nešto ipak radio. I, kao da sve to nije bilo dovoljno, sledio je svečani trenutak: "Izrađen je u seriji od samo 80 komada!" Ja zbunjena, da l' sad treba da se divim ili da zanemim... Šta ja sad treba da radim? Da mu se poklonim ili da se nasmejem? Napravi on tu značajnu pauzu, uzdignute glave, izvijenog vrata, krutih i pod konac postavljenih ramena... Čeka... Znam za taj psihološki momenat. Ovo je verovatno dramska pauza, sad sledi vrhunac... Da l' treba da se userem tu, na licu mesta... To traje tek nepun minut, ali ja, kao biće s izoštrenom socijalnom inteligencijom (valjda sam, majku mu, nešto i naučila od tolikog izlaženja i od tolikog pričanja s ljudima!), prozborim: "Stvarno?"

Mislim da nisam dobro podesila pogled i izraz lica, nije to sve tako dobro uvežbano... nije ni on glup, pa sledi dodatno pojašnjenje... Šta sad da radim? Bože, ima li te? Neću valjda početi da zevam? Neće mi se valjda oteti smešak, onaj moj, bezobrazni... Da mi je neko rekao da ću se radovati muzici, ne bih verovala. Tik na moje uvo, da ogluvim, zacvile violina "Eh, da imam, ko što nemam..." od Vlatka Stefanovskog (inače, moj kafanski favorit) i za trenutak sam poverovala da ima Boga. Izgleda da je Bog bio moj muž koji je pesmu naručio. Staviću mu ovo u plus, i dodati na spisak razloga ZA brak.

Pričam ja sutradan drugarici ovaj događaj, a ona će na to: "Ma, on te muvao, hteo je da ostavi utisak." Bogami, nije me muvao, ne samo zato što mi je muž tu, i ne samo zato što je mlađi od mene, i ne samo zato što sam ja završila karijeru... nego i zato što valjda niko tako ne muva nekog. Ako i muva, interesuje me ko pada na to. Možda devojka pripravnik u sajdžijskoj radnji?

Sad mi je jasno - trebalo je da budem fascinirana i da otvorim usta kao dete pred poslastičarnicom. Izneverila sam očekivanja. Uostalom, advokati se viđaju s kriminalcima, oni su navikli na taj soj. Koliko god raznorazne bitange, lopovi, razbojnici, prevaranti... mislili da su namazani svim mastima, advokati imaju najmanje jedan premaz te "znam znanje" masti više. I, naravno, razgovaraju s visine. Vremenom i sami pomisle kako je ta "visina" na kojoj su - normalan poredak stvari. I kladim se da gdin advokat misli kako sam glupa. Na pamet mu ne pada da je priča dosadna. I ni teoretski ne može da se desi da sat nije lep. A nije. Onakvu budžu, kao omanji nokšir na ruci... to ne bih nosila nikad.


Napomena u vezi s fotkama: Pojma nemam kakav je prvi sat, ali drugi je izrađen u samo 88 primeraka, a treći  u - 28! Našla sam na netu, a net - sve zna! Ovaj koji je meni bio pred očima (80 primeraka!), stvarno ne znam koji je.

Veličina grudi kao faktor obrazovanja

Nismo se mi jedini na svetu pretplatili na skandale, ali su naši nekako... Kad ih nekome sa strane ispričaš, sve ti neprijatno ne zato što je skandal sam po sebi neprijatan, već liči na loš vic - malo (više) skarednosti, pa sve upakovano u loš scenario... a kad pričaš, deluje kao da ni sam ne umeš da povežeš sve konce. Tako sam davnih dana pričala prof. Inesi Aleksejevnoj o istorijatu Obrenovića, i sećam se da me je gledala čudno, a na kraju me je i pitala da li se šalim povodom slučaja rezanja dasaka u klozetu za kralja Milana i kako je upao u fekalije... ali se spasao; a tek lažna trudnoća Drage Mašin... Ništa joj nije bilo jasno (Pregledali su je lekari? I tako nekoliko meseci?). Ko zna kako sam joj delovala, ali šta da radim - stvarno nam je takva istorija skandala. Neke druge zemlje imaju zavere, pa zaplete, rasplete...  kao da gledaš neki triler. Kod nas - govna, muljanje, razbijanje glava, pijanstva, kumovska podmetanja, vašarsko varanje, švaleracija, elementarna nepristojnost... Od svetskih skandala u poslednje vreme možda bi mogao našim aršinima da se meri jedino "slučaj Petr Nečas" u Češkoj, ali i to je nekako umiveno (za naše pojmove). Berluskoni... ma, malo dete. A i dobio je presudu - kriv. Naši ministri ni kad ih uhvate na delu ništa ne priznaju, a i kad dođu do suda, više to bude predstava s pevanjem, pucanjem i plakanjem nego bilo šta drugo. Ostavka kao moralni čin? Kod nas tako nešto jednostavno - ne postoji. Čovek je ministar i, samim tim, baš zato... može samo da mu se pljune pod prozor. To mu dođe kao nešto od Boga dato, poput plemićke titule.

Kaže naš vrli ministar prosvete kako ne nosi grudnjak. I ne samo on, nego ga ne nosi ni gdin Ljušić. Pretpostavljam da ga ne nose, ali šta se to koga tiče. On je bukvalno shvatio da je za poslednji u nizu skandala kriv - grudnjak! A kako on, jelte, s grudnjakom nema nikakve veze, šta je onda tu on kriv! Šta smo svi navalili na njega, ni krivog ni dužnog? Zato što je ministar prosvete, a provaljeni testovi kao imaju neke veze s ministarstvom ili, još čudnije, s prosvetom... Bože, svašta, čovek je vlast, on se borio da postane ministar ne bi li bio u poziciji da mu niko ništa ne može. Da nije bilo ovog ministarstva, pa sad, našlo bi se valjda neko drugo. Međutim, kako je dobar, i fin, i "narodni" čovek, ipak će odgovoriti na pitanje, pretpostavlja se kako - svi odgovorni biće kažnjeni. Naravno, a vi, gospodine ministre? "Kakve ja veze imam s tim? Pa ja ne nosim brushalter!"

Zamišljam sebe kako unucima pričam kakvo je bilo vreme pre nego što su se oni rodili, i kako "slučaj grudnjak" sasvim odgovara tradiciji i mentalitetu. Možda bih zaobišla detalje poput veličine grudi dotične "jedine krive", ali mislim da bi im teško bilo jasno nešto iz moje priče, iako bih govorila samo ono što je bilo očigledno. Možda bi se smejali mojim pričama (prolupala bakuta), a možda bi im bilo čudno, možda i tužno... Nisam vidovita i ne znam kako će tada biti u zemlji Srbiji, ali, ako je suditi logički i ne sumnjajući u napore koje svi zajedno ulažemo ne bismo li usrali i ovo malo što imamo ispravno, možda će moji unuci i praunuci rezignirano reći: "Zato nam je ovako kako nam je!"

Da se ne zaboravi - prosveta je sporohodan proces i ono što radimo ili ne radimo danas, najjasnije rezultate daće za 20-30 godina.
Zašto se onda bilo ko čudi što deca imaju sve bolji uspeh u školi, a sve manje znaju? To je ono takozvano "funkcionalno znanje" koje treba primeniti, a naša deca, bez obzira što se mi neprestano busamo u grudi kako su najpametnija, pokazuju stravično neznanje.
Naša deca ne čitaju knjige.
Naša deca ne razmišljaju, niko ih nije na to podsticao. Imala su samo gotove modele.
Naša deca su navikla da ocene dobijaju na nastavničkom veću, a ne u učionici i za pokazan trud.
Naša deca ne mogu ni da pretpostave koliko je znanje važno jer - svuda oko sebe viđaju ljude bez škole a uspešne, ili s nekim silnim doktoratima sa "sumnjivih" škola. Kad saberu dva i dva, jasno im je da se trud oko škole nimalo ne isplati. Zašto bi drljali klupu kad mogu mirne duše da kažu "Nambija" ili "sok od đusa" i - ostanu živi? I ne samo živi, nego i poštovani.
Ako im je baš potrebna škola, ima privatnih fakulteta, na kraju krajeva - mame i tate mogu da plate "školovanje u inostranstvu"... Tako sam i ja nekad imala veliko poštovanje prema tim stranim fakultetima, dok nisam počela da radim s "kadrovima". Na stranu to što imaju diplome s fakulteta za koje niko ne zna, ali... jedan takav "perspektivan kadar" predlagao je, u cilju uštede, da "prevodimo ukrštene reči s nemačkog, šta kog đavola da plaćamo enigmate"! Toliko o tome, mada ima još... obilje materijala, ali me sramota da sve iznosim.

A naše školstvo? Pa, bilo je nekad dobro. Mada, i u "moje vreme" nije svaka škola bila ista. Sećam se jedne devojke iz Kraljeva s kojom sam bila na vežbama iz ruskog. Iako sam i ja došla na fakultet dobro potkovana i u startu bila iznad mnogih, ova devojka je bila fantastična - sve je znala i imala je izgovor kao prava Ruskinja. Prvo sam je pitala da li je živela u Rusiji, pa, pošto nije, da li je osvajala nagrade na takmičenjima, a ona će: "Ma, ne, imala sam trojku iz ruskog." Koji god profesor da joj je predavao, svaka mu čast! E, ona je imala trojku, a sve ostale mogla je da nosi u zubima. I sad kažu kako je jedino relevantno "osmogodišnje drljanje klupe"! To je svakome, ko je makar mislima u prosveti, jasno da - nema pojma! Pogotovo danas, kad su svi odlični. I kad maltene nema nikakvog kriterijuma. Čak su "škole na glasu" - najsumnjivije. Da se deca ne muče... Blaženo je neznanje. Taj "uspeh" iz škole je čista smejurija. Danas su svi odlični, a ko nije, ili je ograničenih sposobnosti ili bez trunke ambicije. Ili su mama i tata "niko bitan".

Nekad je moglo i da se ponavlja, i da se ide na popravni ispit (nismo svi za sve predmete talentovani), a da se kasnije postane i lekar, i sudija, i inženjer... Ali, prijemni ispiti su pokazivali šta stvarno znamo i čemu smo naklonjeni. Kasnije smo dobijali ocene na osnovu onoga što pokažemo na ispitu, nikad profesor nije bio kriv, a ne da "prođemo" samo zato što smo redovno sedeli na predavanjima, potpisivali se i na vreme predavali "radove" (u stvari prerade onoga što skupimo na netu ili napiše neko drugi).

Malo je reći da sam razočarana. Malo je reći čak i da sam očajna. Stvarno mi dođe da vrištim jer je ovim skandalom degradirano sve dobro, ispravno i lepo na čemu treba graditi jedno društvo. Zaslužili smo sve što nam se dešava jer se non-stop vrtimo u začaranom krugu presečenih dasaka na klozetu i veličine grudi u koje neprimetno mogu da stanu testovi.

Seks i grad

Serija koju smo često skraćeno zvali "Seks" toliko je bila popularna kod nas da nema javnog glasila koje nije objavilo kako je prošlo tačno 15 godina od emitovanja prve epizode. Pored "Mućki", verovatno je i najviše reprizirana od svih stranih serija. Poslednji put bila je na HRT, čini mi se na HRT 2, pa čak i oni koji ništa hrvatsko više niti gledaju niti slušaju, ako su voleli seriju, ponovo su je otpratili. Dođe tako moja sestra kod mene, malo kasni, u letu hvata daljinski, pa drhtavim rukama, sva užurbana, okreće kanale: "Gde ti je HRT? HRT 2? Hajde, brže..." Dok je trajala epizoda, u nekoliko navrata, zajedno s glumicama izgovarala je replike. Nije da nisam bila fan i da nisam gledala seriju nekoliko puta, ali baš da sve znam u detalje... dotle ipak nisam doterala. Ali zato ima nekoliko scena koje ću pamtiti do kraja života, kao što ima nekoliko i iz "Alana Forda", "Mućki", "Alo, alo"...

Omiljene su mi kad lekar pita Samantu koliko je imala ljubavnika, a ona ga gleda i ćuti, ćuti... pa je lekar opet pita hoće li mu odgovoriti, a ona će na to: "Sačekajte, još brojim." Ili scena kad Miranda na medenom mesecu beži od Stivena da telefonira Keri, zamorena seksom... popeo joj se na glavu. Ili kad Keri shvata da je ceo život trošila samo na cipele, a sad joj je u pitanju životni prostor, i užasnuta je "što bi ceo život mogla da strpa u kutiju za cipele". Ili kad Šarlot, iako počinje da živi u bajci, bar onako kako je ona zamišlja, ipak ne može da odoli testosteronskim čarima baštovanovog tela.

Ima mnogo scena koje će ostati u sećanju ne samo zato što su zanimljive već i zato što verno odražavaju stvarne situacije. Da, dragi muškarci, ovako razmišljaju žene, mada o tome glasno ne govore. Bar ne pred vama. Zamenljivi ste, svakako. I važni ste, ali niste najvažniji. Kad se skupe bliske drugarice, naravno da pričaju o seksu i naravno da su jedne pred drugima savršeno slobodne. Da, imaju i empatiju prema drugaricama... I solidarne su kad su prave... I, kako Samanta kaže u seriji: "Muškarci su za seks, žene su za druženje."

Kako god da neko shvata temu "Seksa i grada", ne može se poreći da makar delom nije oda ženskom drugarstvu. Onako kako sam ja doživela seriju, ona je - samo to. Uzgred se dešava i potraga za ljubavlju, uzgred je opisan život samostalne devojke na pragu četrdesete u velikom gradu (interesantno, ruski prevod serije je "Seks u velikom gradu"), uzgred su sve seksualne maštarije, egzibicije i razočaranja koje junakinje doživljavaju... sve je to samo dekor, lepak koji drži delove priče o ženskom drugarstvu. A šlag je garderoba koju nose, cipele - neizostavna divna obuća, kadrovi u kojima je Njujork predivan grad, kafići u kojima sede, kosmopolitan koji piju, lamentiranje nad pitanjem da li je Pravi Zverka ili Ejdan... Sve je to nadgradnja. Da li da ponovim još jednom - glavno je žensko drugarstvo.

Zato je serija i mogla da bude toliko popularna i da se s junakinjama identifikuju devojke i žene na svim meridijanima. Teško da ćete u Srbiji upoznati kolumnistkinju koja od pisanja jednom nedeljno može da živi kao Keri Bredšo, ili advokaticu poput Mirande, ili, još čudnije, ženu poput Samante koja radi u PR agenciji i ima iskrene drugarice, a skoro da je domen fantastike neka poput Šarlot koja od rada u muzeju gaji životni stil fensi devojke. Zamislite srpsku kolumnistkinju. Onoliki broj cipela može da ima samo ako umesto kolumni piše promo-tekstove za fabrike obuće, pa joj oni iz zahvalnosti poklanjaju sve novo iz kolekcije, međutim, tu neće biti ni lobutinki ni manolo blanik cipela... Miranda bi u našoj verziji bila devojka koja dolazi kući sva smoždena s posla i ni na kraj pameti joj ne pada ne samo seks nego ni priča o seksu jer radi na slučajevima silovanja, porodičnog nasilja... Za nju bi odmor bio da s drugaricama priča na primer o receptima. Ili da ne priča uopšte, još bolje. Samanta ne bi imala vremena, verovatno ni volje, da sedi s drugaricama jer je non-stop na nekim događajima, pardon - "iventima", na kojima se svima smeška i posle toliko vremena i nema više prave prijatelje jer im uvek pretpostavlja one s kojima mora, htela ne htela, da bude u dobrim odnosima - nikad se ne zna za šta će joj ko biti potreban. A Šarlot? Ona bi jedva sastavljala kraj s krajem, ta nijednu kafu ne bi imala da plati kad izađe s drugaricama, a kamoli da jede po restoranima...

Ako sve to zanemarimo, da na primer zamislimo kako taj životni stil mogu sebi da priušte i naše devojke (valjda se zato kaže "kao na filmu"), a da nisu sponzoruše, onda možemo da se identifikujemo s njima u potpunosti. Jer, ono što je najvažnije, njihova percepcija života kao takvog, životnih vrednosti i potrage za ljubavlju, savršeno je bliska svakoj našoj devojci ili ženi. Kao što je bliska i Tajlanđanki, i Kanađanki, i Moldavki, i Bušmanki... i bilo kom ženskom stvoru na planeti Zemlji. Dok će Samanta imati seks s vlasnikom lanca hotela u jednom od njegovih objekata, dotle će "naša" imati isti takav seks s vlasnikom STR "Kasandra", u magacinskom delu. Ako bude imala sreće, ljubavnik Radiša imaće tamo neko kanabe, mada, ako je seks dobar, ništa ne smetaju ni džakovi s krompirom. Ali, šta je poenta? Naravno, da će o tom iskustvu prodiskutovati s drugaricama i da će se na istom mestu u priči smejati, mada nisu imale isto mesto za seks, ali... seks je bio isti - Hajat ili magacin Kasandre, ma... to su tek nijanse... Seks je samo povod, bitna je diskusija s drugaricama, komentari...

Toliku popularnost mnogi su pokušali da kopiraju, pa je na primer u Engleskoj napravljena serija o modnoj urednici koja se ubibože oblači, ima dozlaboga nesređen život, u potrazi je za ljubavlju... i njenoj ekipi drugarica. Naš pokušaj imitiranja bila je izuzetno neuspešna serija "Lisice" - potpuni promašaj, mada su autori verovatno mislili da su "skinuli" ključne elemente "Seksa" - četiri drugarice, četiri modela ženskih stvorenja, i... samo se priča o seksu. Zašto je serija bila toliko negledljiva? Pa, izostao je ključni momenat - drugarstvo, tačnije žensko drugarstvo. Sve je bilo hladno, a poruka svake epizode je bila "kako smo mi napredne", pa sam se osećala pomalo kao posle kritike "partijskog rukovodioca" da nisam još uvek ideološki spremna da stupim u partiju... koju god, koja je tad najaktuelnija kao najnaprednija. Engleska serija je pak imala elemente tog drugarstva, zato je i bila uspešnija, ali... autori su se trudili da parodiraju "Seks i grad", pa su se malo više zaneli. Toliko nezadovoljnih žena na jednom mestu stvarno je previše. Nezadovoljnih klimakteričnih žena... još gore. Posle svake epizode imala sam utisak kao da sam na grupnoj terapiji, mada je bilo duhovito, ali - svaki lek u prevelikoj količini postaje otrov.

I opet ostaje "Seks i grad" kao najtopliji, najživotniji, najrealniji... serijal o ženama i njihovim mislićima (ako se sklone naslage glamura za nas, a običnog potrošačkog društva za "njih"). Ako bude novih repriza, da li ću ih gledati? Pa, neću žuriti da se nacrtam ispred TV-a, ali ako me daljinac odvede do kanala na kojem se prikazuje, sigurno ću sedeti kao prikovana... iako znam šta će se desiti na kraju... iako sam sve gledala ko zna koliko puta...

Antiprotivna logika (o nakrivo nasađenima)

Neki su uvek s većinom, neki uvek s manjinom, a neki su bogami i sami. Ne baš uvek, ali uglavnom. O kategoriji koja je uvek s manjinom, tendenciozno, ne zato što tako misli već zato što je ocenila da je tako na nekom "višem" nivou, ovaj put ne bih. Nazoviintelektualaca i "elite" puna mi je ona stvar. I nekako imam utisak da im u Srbiji baš prija, ovde su razmnoženi toliko da polako postaju većina - upravo ono što ne žele. Šta da im radim? Njihov problem, samo da se ne mešamo, ako može.

Ja bih o ovima što žele da budu kao većina, a nekako uvek ispadne da su manjina.

Samo jedan primer, ne tako davni, pre jedno 12-14 godina. Radim ja u školi kao profesor. Prošle su one godine kad su prodavnice bile puste i kad je plata iznosila cele dve marke, a ko je radio u boljestojećoj firmi, primao je bogami i "cele" dve i po marke! Prošlo je i vreme kad smo dobijali decu iz Bosne, Hrvatske i s Kosova u buljucima. Prošlo je vreme i kad su druga deca (ista ta što su dolazila, ali i "domaća") odlazila u neke Amerike, Kanade, Nove Zelande... Tek što je prošlo bombardovanje. Tad, naravno, nije bilo nastave. Predajem ja svoj predmet stvarno s ljubavlju. želim da mi deca izađu iz škole makar s nečim u glavi od onog što sam im pričala. Ali, nije bilo lako - neki govore ekavicom, neki ijekavicom, sva deca sluđena, nastavni planovi i programi toliko različiti, a deca nisu kriva zbog toga, pa smišljaj kako sve to da im olakšaš. Ovi što su došli zbunjeni, često su mislima odsutni, a ovi što odlaze ponašaju se kao da ih baš ništa ne zanima - računaju na ono "nisi valjda toliki skot da me ispratiš u daleki svet s ružnim uspomenama i noćnim morama kao posledicom loše ocene". Na sve to, često se štrajkuje, pa i škole štrajkuju. Malo radimo, malo ne radimo. Propuštenog gradiva koliko hoćeš, a nije poenta u tome da ih samo oceniš, nešto moraju i da nauče, nešto moraju i da pročitaju pa da pričamo o tome, da se vidi kako razmišljaju, kao govore, kako pišu...

U takvom opštem društvenom haosu, opet mi na nastavničkom veću raspravljamo da li ćemo štrajkovati ili nećemo. Počinje glasanje, iako nas ima u oba prosvetna sindikata, ali valjda ćemo kroz većinu naći neki zajednički jezik. I tako, glasamo mi da li da idemo ili ne idemo u štrajk. Ko je ZA, nek digne ruku. Gledam ja po onoj zbornici, i ne mogu da verujem - skoro svima ruke u vazduhu. Kaže direktorka da je onda bolje da dignu ruke samo ovi koji su protiv štrajka. Bilo je nas - troje! Da, troje. Jedan kolega, koleginica i ja. Poče žamor, ovo dvoje iz moje trojke kao da se pišmane, a ja kažem: "Kakav, bre, štrajk! Deca su toliko gradiva propustila, da to jednostavno ne dolazi u obzir." Mada sam mislila da sam bila oštra, moj aktiv srbista, englezi i nemci (profesori koji predaju te jezike, zato je malo slovo), uglavnom mi se smeškaju. Vidim ja da ni na koga ne ostavljam ozbiljan utisak, ali dobro, šta da se radi. Zavedu oni to da smo većinom rešili da idemo u štrajk. Opet dobro, i ja sam deo kolektiva, idem i ja u štrajk.

Onda prelazimo na drugo glasanje - da li ćemo sasvim da obustavimo nastavu ili ćemo imati skraćene časove, pola sata umesto 45 minuta, kao upozorenje. Nešto se mislim: "Kad već hoćemo da štrajkujemo, onda uopšte ne treba da bude nastave, to je valjda najjasnije upozorenje da smo nezadovoljni." Ovaj put direktorka je prvo pitala ko je za totalnu obustavu nastave. Dignem ja ruku. Ništa se ne dešava. Okrenem se oko sebe, skoro pun krug - samo ja digla ruku. Samo ja! Pa, stvarno, kakav je to štrajk ako radiš skraćeno? Kad već hoćeš nešto da preduzmeš, onda ideš na sve ili ništa. To mu dođe ne kao štrajkovanje neko kao štrajkovuckanje. Umesto da se jebavamo s Vladom i nadležnim ministarstvom, mi ćemo da se jebuckamo. Tako sam to shvatala tada, a i sada mislim isto. Ako je moguće postići sve za pola sata, što onda celokupno školstvo ne pređe na taj sistem rada?

Bila sam u manjini, ali sam se priklonila većini. To je ta demokratija. Na delu.

Pisala sam ranije post o deda-stricu Brani koji je celog života imao baš takve situacije. Ne samo da je bio manjina čitavog života, on je uvek bio - sam. Moj otac ga je zvao "antiprotivni", mada je bio sazdan po istom modelu, kao da su pravili kalup za njih dvojicu. Kad smo bili deca, slušala sam šta drugi govore o deda Brani, a uglavnom je to bilo neko dobronamerno podsmevanje. I ja sam tada, valjda tim transferom osećanja, mislila da je čudak. Sad ga shvatam. Tek sada. Njegov slučaj izgleda ovako: dete iz bogataške kuće ušlo u SKOJ i o tome niko ništa ne zna; za vreme rata bio ilegalac, a nije bio ni punoletan, i prebacivao ljude iz grada u partizane i četnike, gde je već ko hteo (ovima koji su učili falsifikovanu Brozovu istoriju preporučujem da se malo bolje obaveste); posle rata, kad su svi pristupali komunistima i partiji, on traži ispisnicu (neće da "bude s lopovima i licemerima"); pedesetih godina, kad u Nemačkoj nije imalo šta da se jede, odlazi kod svojih ujaka u Keln: sedamdesetih, kad svi odlaze u Nemačku jer mogu da rade i dobro zarade, on se vraća u Srbiju ("nije to više ista zemlja")... Eto, tek nekoliko sitnica iz njegovog života, ali mislim da je i ovo dovoljno.

I sad se pitam - da li ovu antiprotivnost da pripišem genetici ili razmišljanju svojom glavom. Rekoh već da nisam u kvaziintelektualnoj manjini, mislim na pravu manjinu, kad uradiš nešto iz ubeđenja i po pravilu imaš samo štetu od toga. Moj najstariji sin pošao je istim stopama. Ni srednji se ne razlikuje mnogo. Pa ni ovaj najmlađi. Da li smo mi luda sorta? U Šumadiji za takve postoji naziv - nakrivo nasađeni. Ako i jesmo, ipak ništa ne bih menjala. Nisam decu učila šta da misle, već samo da misle. I mene su učili tako. Ali, i moji su bili - nakrivo nasađeni, uvek antiprotivni.