Komplimenti samo pljušte

Jedna drugarica s fakulteta, koja sad srećno živi u Americi, imala je moto: Nikad u krevet s poznatima. To je izjavila davnih osamdesetih, kad je, kao i sad, bilo popularno da ti se udvaraju "face". Obrazloženje za ovakav stav bilo je: "Nikad ne znaš ko će od njih da napiše memoare kad omatori. Zamisli da mi unuci to čitaju!" Uspešno je izbegavala sve poznate, što možda deluje i kao lažna skromnost, ali ja sam živi svedok da su joj se nabacivali svi odreda. Bila je (i još uvek je) izuzetno lepa i još izuzetnije erotična. Čudno je to - znam mnogo lepih žena koje nisu ostavljale nikakav utisak na muškarce, kao što znam i one koje ni po kakvom kriterijumu čovek ne bi mogao da strpa u lepotice, a mnogi su ludeli za njima. "Ono nešto" očigledno nije u sisama, trepavicama i tankom struku. Ako imaš "ono nešto", a pride još i neke dodatne atribute ženske lepote... e, to je prava stvar. Imaš pun aranžman - "all inclusive". 

Mojoj J. Š, najženstvenijoj i najerotičnijoj osobi koju poznajem, dugih nogu i još dužih trepavica, pravilnih crta lica, predivne kose, vitke figure, s oblinama baš gde treba, udvarali su se muzičari (ceo sastav jedne poznate grupe uzdisao je za njom), glumci, direktori, pekari, prodavci, majstori, malo manje profesori... kad bolje razmislim - udvarali su joj se svi! Ona je stalno bila u dilemi da li odaje pogrešan utisak, da je laka roba, ali jednostavno niko nije mogao da ostane ravnodušan. Kako to često u životu biva, nju su privlačili oni koji joj se ne udvaraju i posebno je volela neugledne muškarce ali intelektualce. Tako se i udala za fizičara svoje visine, koji nosi naočare debele kao dno od tegle, i koji je delovao nezainteresovano za svet oko sebe, pa i za nju. Pri tom je bio i trapav (nikad mu neću oprostiti što mi je ispustio dete). Nisam sigurna, ali mislim da mu je J. prva devojka u životu. Međutim, ona je bila zaljubljenija u njega nego on u nju, a od izjave da je "Supermen u krevetu" umalo nisam pala u nesvest. "Kako to misliš - Supermen?" "Tako lepo. Navikla sam na sivonje koji samo što me ne polome, a s njim sve polako, fino, strastveno... i ceo dan. Prvi put uživam u seksu." Malo mi je bilo teško da to zamislim, ali joj verujem. U Americi su se kasnije razveli jer je on prevario (!) s još mlađom i lepšom. Očigledno nije mutav, iako je tako izgledao. A ona se ponovo udala, ovaj put za nuklearnog fizičara, bez naočara. Verovatno nosi sočiva.

Ona kaže da je najlepši kompliment dobila od prvog muža. Rekao joj je da je pametna i bio je prvi koji je zaista saslušao šta mu priča. A drugi kaže da se "pali na njen glas". Sigurno je i on sluša kad priča.

Druga jedna drugarica (bivša, nažalost, ali to ne menja stvar) dobila je sledeći kompliment: "Kol'ka ti je glava, debela si, nemaš sise, imaš kratke noge... i opet se palim na tebe." To je kompliment!

Da sve ne bi bilo kao "bosansko udvaranje": "Mala, 'o'š bombonu, jebô te ja?", mora se imati u vidu da je Mir-Jam, iako poodavno mrtva, ostavila iza sebe neko, kakvo-takvo, zaveštanje. Mnoge devojke i dan-danas očekuju tekst o svojoj lepoti i dobroti kao da im neko piše spomenar, i prosidbu u stilu američkih filmova - padanje na kolena, prsten iz snova... Bljak. Kad god bi mi neki muškarac govorio kako sam divna i krasna, odmah bih počela da se okrećem oko sebe. Da nije neka zajebancija ili možda Skrivena kamera?

Mama mi je pričala kako je i ona na fakultetu imala drugaricu poput J. Š. Vrlo je mala verovatnoća da joj se može ući u trag, pa ću je navesti pod punim imenom i prezimenom - Jovanka Koka. Imala je prirodnu riđu bujnu kosu, riđe trepavice, zelene krupne oke, bila je visoka i prava kao sve Ličanke... I za njom su svi uzdisali. Kad se nekom kolegi predstavila: "Koka", on je blaženo retardiranog izraza lica ushićeno procedio: "Ma, kakva koka, Vi ste pile..." Jednom joj je na igranci neko dobacio: "Ova mala riđa mnogo mi se sviđa", na šta je uzvratila: "Sunce sija kao tepsija." Naravno, udvarač je završio karijeru i pre nego što je počeo. A na šta je Jovanka "pala"? Na Italijana koji joj je kuvao i pevao.

Zanimljivo, ali velike ljubavne priče retko kad imaju momenat: "A onda sam ostala bez daha od njegovih trbušnjaka." Možda može da se zaljubi u njegove oči, osmeh, ruke... ali nikad u one stvari koje muškarci tako brižljivo neguju. Jedini izuzetak je dupe. Nije baš da će se normalna devojka ili žena zaljubiti u nečije dupe, ali ono može da bude odlučujući faktor odbijanja. Često čujem: "Šta će mi muškarac koji ima veće dupe od mene?" I stvarno, šta će joj? A šta će i ona nekom drugom s tolikim dupetom, ako je već toliko važno? 

S druge strane, ni muškarci se ne zaljubljuju (jedino) u velike sise. Bivši kolega je čak govorio: "Samo muškarac bez mašte može da se zaljubi u lepu ženu." Oženio se - lepoticom. Zvaničnom lepoticom, nosila je krunu i sve što uz to ide. Posle je prevario s jednom mnogo manje lepom, čak bi se moglo reći i da je ružnjikava. Međutim, za njom je poludeo.

Meni je najveći kompliment bio kad je moj muž, ne prepoznajući me iz daleka, rekao drugu: "Vidi kako hoda ona u beloj haljini! Pojeo bih je." Sestra mi je rekla da ne treba da se radujem nego zabrinem jer on, pobogu, i dalje gleda druge žene... Naravno da gleda, neka gleda, nije folirant.

Univerzalni kompliment ne postoji. Na "lepa si" J. Š. bi pobegla, moja bivša drugarica bi mislila da je neko zajebava, mamina Koka bi verovatno odgovorila: "A ti si glup", žena poput mene, na početku šeste decenije, verovatno bi pitala: "Šta misliš o tome da posetiš oftalmologa?"...  Kako god, "lepa si" je primeren tekst samo za manekensku audiciju ili izbor za Mis lepote. To su neke sasvim druge relacije.

Astrologija (ni)je glupost

Od onih koji veruju u astrologiju gori su samo oni koji je potpuno nipodaštavaju. Budući da astrologiju koliko-toliko poznajem, sretala sam i jedne i druge, i skoro da nema razlike među njima - kao dve strane novčića su, jednog te istog novčića. Oni su celina.

Za početak, verovanju ili neverovanju tu nema mesta. Ne radi se o religiji. Podelom na vernike i nevernike pridaje joj se preveliki značaj, to bi trebalo da znaju pre svega oni koji misle da je astrologija čista glupost.

Astrologija donekle jeste apstraktna, ali samo donekle. Ako Mesec i Mesečeve mene utiču na naše ponašanje, osećanja, mesečni ciklus u žena... činjenica je da neka, kakva god, kosmička energija utiče na nas. Isti je slučaj i s drugim planetama. Dobro, sad, da ne zalazimo u sitna crevca i sporimo se oko toga kako Mesec nije planeta nego satelit, što je jedan od omiljenih argumenata zagovornika teorije da je astrologija puko šarlatanstvo. Ljudima u stara vremena Mesec je izgledao kao planeta i otad je ostao termin "planeta", koji, na kraju krajeva, može i da se promeni, ali će sva tumačenja povezana s Mesecom ostati. U ta drevna vremena ljudi su na osnovu čistog posmatranja i iskustva izvlačili neke zaključke, iako nisu znali šta je uzrok. I ja dobro znam koja rerna dobro peče na osnovu čiste empirije iako uopšte ne moram da znam kako to funkcioniše. Da li će mi neko zbog toga reći da sam loša kuvarica? Po istom principu - posmatranje i izvlačenje zaključaka na osnovu iskustva - i psihijatri i psiholozi postavljaju svoje teorije. Da li neki psihijatar može da objasni zašto je u vreme Punog Meseca više ubistava i samoubistava? Ne može? Ne može ni astrolog. U neznanju su jednaki, bar u ovom delu. Ali će psihijatar uglavnom samo da objašnjava posledice, a astrolog će upozoriti da do njih ne dođe.

Poznato je da su vladari kroz čitavu istoriju imali svoje astrologe, čak i u poslednja dva veka. Horoskop vladara bio je horoskop države. Sunce je predstavljalo vladara, Mesec narod. Ako su u nepovoljnom aspektu... Interesantno je pogledati horoskope Srbije, maltene kroz čitavu istoriju, od one države koja je ustoličena u Žiči pa sve do poslednjeg Ustava i videti kako je postavljeno Sunce u odnosu na Mesec, a potom to uporediti sa Suncem predsednika aktuelnog u tom periodu. Nekako smo (skoro) uvek u raskoraku sa zbiljom i željama, narod s vladarom... To je tek jedan segment mundane astrologije (koja se bavi horoskopom države i naroda), ali temeljni.

U moderno vreme, najveći astrološki "vernik" svakako je bio Ronald Regan. Slušajući savete svoje astrološkinje, inauguraciju je zakazao tačno u ponoć!

Hitler je imao masu astrologa oko sebe, koji su malo iz straha za sopstveni život malo zato što su iz njegovog horoskopa videli da nije čovek kome se može otvoreno govoriti, podgrevali njegovu egomanijakalnost. Na svu sreću, on je na horoskop gledao kao na glupo praznoverje, ali je pozivao astrologe tu i tamo na razgovore po savetima svojih saradnika. Zahvaljujući tome, i jedan Rajnhold Ebertin uspeo je da preživi. A Ebertin, mada fizičar, svakako je značajna istorijska figura, iako najpoznatija po astrologiji (majka mu je bila astrolog, žena, čak i sin, mada je po struci bio psihijatar). Po mom mišljenju, upravo je Ebertin najzaslužniji za uočavanje razlike između vašarskih varalica i pravih astrologa, ali i najkrivlji za popularizaciju astrologije kao planetarne zanimacije. Umro je 1988, u 88. godini.

Šta tek reći za Sovjetski Savez! Od 1917. pa nadalje, stalno su nešto prognozirali, i nijedna prognoza nije bila (baš tako) povoljna. Staljinu je bilo sumnjivo što mu svaki astrolog priča drugačiju priču, pa je i religiju i astrologiju strpao u isti koš - u praznoverje. Iako je govorio da su smešni, nije ih slao u cirkus već preventivno u Sibir. Danas je Rusija puna astrologa, raznih profila, ali meni je najzanimljivije što postdiplomske studije medicine imaju i alternativne načine lečenja, pa možete da izaberete na primer astrologiju kao izborni predmet (da je Ebertin živ mnogo bi se radovao). Obradovalo me je kad sam na brojnim ruskim sajtovima videla psihologe po struci koji analiziraju nečiju natalnu kartu (horoskop). Naravno, vrvi i od sajtova koji dvanaestini populacije planete Zemlje prognoziraju da će "oko dva sata po podne čuti neku neprijatnu vest". Sve te dnevne, mesečne, godišnje, decenijske prognoze prave se na osnovu 12 tipova ljudi, i to tako što astrolog koji pravi prognozu za časopis zamisli nekog kome je Sunce na 15. stepenu na primer Ovna, a na istom mestu ima i podznak. I tako za svih 12 znakova. Bilo bi mnogo dosadno da postoji samo 12 tipova ljudi, međutim, na svu sreću, mnogo ih je više.

Na drugoj strani astrološkog novčića čuče oni koji od horoskopa očekuju - sve! I kad će se udati/oženiti, i kad će se razvesti, i kad će imati para... Najbolje bi bilo da im se kažu ne samo dan, već i sat i minut kad će im se šta dogoditi. Gledaju netremice u onog ko im tumači natalnu kartu, neretko pričaju u isto vreme ne slušajući, pa onda traže da im se to ponovi, ali podrobnije, pa nešto zapisuju... Naravno, njihova govorancija makar u jednom delu sadrži i hvalospeve samima sebi: divni su, krasni, pametni, pravični a trpe nepravdu... Moja im je preporuka da sede kod kuće, ništa ne rade i čekaju da im se ispuni sve ono što im je prognozirano. Kad kiksnu na svim poljima, horoskop će im biti kriv, tako da će se potpuno izlečiti od astrološkog idolopoklonstva. Ako ništa drugo, makar će biti na dobitku što se životnog stava tiče.

Ovakve ljude najviše sam sretala u svom životu. Stanu ti iznad glave, dišu ti za vrat, mršte se na ono što im se ne dopada, smeškaju se na ono što im se dopada (kako sam divan čovek, zar ne?), potom upijaju svaku reč, a posle nekog vremena smatraju za sasvim normalno da te dave i gnjave pitajući šta da rade. Kao da se neko seća njihovog horoskopa? Pamtila sam samo po neke karakteristične stvari iz natalnih karata, bože me sačuvaj da ih sve držim u glavi - imam pametnija posla. A kad ih odjebete, neke fino neke grubo jer vam ništa drugo ne preostaje, onda počnu da vas ogovaraju. To je najbolja faza jer je - poslednja. Devedesetih, u vreme najgore krize, kad mi je plata bila dve, a potom dve i po marke, da bih odbila jednu ženu rekla sam joj da tumačenje horoskopa košta 50 maraka! Usledio je šok - ona pristaje! U narednih godinu dana zvala me je i kad kupuje gaće. Satima smo razgovarale telefonom, morala sam da slušam i o mužu i o ljubavniku, i o njenom "nesrećnom" životu, a tako je "divna" osoba. Jedva sam je se otresla, naravno, na grub način. Preselo mi je tih 50 maraka, to je bio poslednji horoskop koji sam uradila za pare. Devedesete se valjda neće ponoviti.

I, na kraju, da li na horoskop treba obraćati pažnju ili ne? Ako ga shvatite kao uputstvo za bolje korišćenje sopstvenih potencijala i razumevanje ograničenja koja vam se nameću, onda se zanimajte astrološkim tumačenjima. Međutim, ako u horoskopu tražite odgovore na sve životne dileme i shvatate ga kao sudbinsku determinantu, manite se ćorava posla. Poludećete, ako već niste ludi.

Kao što ne možete da budete visoki dva metra ako su vam roditelji, babe i dede svaki sa po metar i šumska jagoda, tako vam i horoskop daje okvir po kome možete da se krećete. Opštu sliku koju dobijate na natalnoj karti kao odraz trenutka i mesta rođenja, prihvatite kao ram za sliku svog života. Dobili ste okvir, a šta će biti na slici, zavisi isključivo od vas.

Napomena: Ovan je napisan velikim slovom, kao i Pun Mesec i Mesečeve mene, samo iz razloga što je post o astrologiji.

Dogovoreno, teta-Dušanka, biću idiot, vrlo rado

Desilo se da mi hobi postane posao, a kažu da je to najbolje. Stvarno se desilo, maltene samo od sebe, nisam uopšte radila na tome. I tako sad uređujem insert s temom kulinarstva u časopisu u kome radim, a odgovorni sam urednik i specijalnog izdanja Recepti, na koje sam vrlo ponosna. Dajem sve od sebe i baš se trudim da to izgleda što bolje. Budući da volim i da kuvam i da jedem, ma i pranje sudova volim jer ima veze s kuvanjem, izgleda da su tu ljubav osetili i čitaoci, pa se sve to lepo prodaje. S prodajom dolazi i "popularnost". I tako sam postala "popularna" među ženama koje časopise kupuju mahom zbog recepata. Verovali ili ne, one su najbrojnija publika svih ženskih časopisa. Žene poput mene, koje kuvaju svaki dan, kupuju recepte iz radoznalosti, a one koje tek uče, kupuju da bi naučile da kuvaju. Njih ne zanimaju jela "majstora" već praktični saveti, a tu sam car, stvarno. Setim se sebe od pre 30 i 40 godina (mnogo rano počela sam ozbiljno da kuvam), ili mi padne na pamet gde bi moglo da se pogreši, ili neka caka za lakše i brže snalaženje u kuhinji, ili opišem grešku koju sam svojevremeno i sama napravila... i onda - udri po savetima! Zašto bi i drugi pravili greške ako mogu da ih izbegnu?

Šta god da ih privlači, privučene su. Počela sam da dobijam pisma podrške, pa i mejlove - i domaćice su se modernizovale, koriste komp. Tu i tamo imam i neko snimanje za TV. I tako, "Miljina kuhinja" postade prepoznatljiva, dobi svoju publiku. Valjda žene osećaju da volim to što radim i da znam o čemu pišem. Jedna od tih "obožavateljki" je i gospođa Nada, koju još nisam upoznala, a koja je, sasvim slučajno, sestra moje prve susetke, Dušanke.

Moram prvo da vas upoznam s teta-Dušankom. Kad smo se 1992. godine doselili na Karaburmu, moj prvi utisak bio je: Ova žena je luda! Mogla bih na prste jedne ruke da prebrojim koliko je puta za ovih 20 godina nešto rekla normalnim glasom. Ona non-stop viče, kao da je na mitingu. Da je nešto mlađa, bila bi odlična za odlaske na utakmice. Što viče, ni pô jada, nego što joj je i rečnik katastrofa. Uvek je ljuta, stalno ima neke primedbe, ništa ne valja... a u stvari je - izuzetno dobra! Ona je najbolji primer izreke da ne treba slušati reči nego gledati dela. Mislila sam da od nje mogu da očekujem samo svađe, a ispostavilo se da je i te kakva pomoć. Teta-Dušanka bi bila odličan lik u crtanom filmu: galamdžija s dobrim srcem. Inače, njena penzija iznosi celih 15.000 (petnaest hiljada!) dinara. Živi sama, ali ima sina koji je stariji od mene, a ne radi otprilike pet godina. Kad neko u tim godinama dobije otkaz, teško nađe novi posao. Zato teta-Dušanka u našoj zgradi pere stepenice i od svakog stanara dobije po 100 dinara mesečno. Naravno, ne daju joj svi pare, ali ispred svačijih vrata opere. Parice koje zaradi rasporedi i na sina, nosi mu i hranu povremeno... i mnogo se brine da li će on dočekati penziju. Ima i unuka koji radi, ali živi svoj život. Otkako je s devojkom otišao u podstanare, "moj Zoran nema ni vodu da plati".

Teta-Dušanka ima brojnu familiju, i ona je najstarija. Sve sestre i braća stanovali su prvo kod nje, iz njene se kuće udavali i ženili. To je bilo nekad, kad je od plate moglo da se živi. Jedna od sestara je i Nada, najmlađa. Kako je teta-Dušanka vrlo ponosna žena, sestri se nikad ne žali kako joj je teško, a kad sam je pitala zašto od nje nekad ne pozajmi novac jer ova mnogo bolje živi, odgovorila mi je: "Pa da me još više žali? Dosta mi je što se i ovako osećam kao govno pored nje." Jednom prilikom joj Nada kaže kako je očajna, bila je u vikendici i propustila da kupi Lisu u kojoj su bile knedle: "Svuda sam tražila, nigde nema, a niko neće da mi dâ, svi skupljaju recepte. Izvuku onaj srednji deo s Miljinom kuhinjom i samo slažu." Tu teta-Dušanka digne glavu i kaže kako možda može da joj pomogne. Onako nehajno napomene sestri kako zna - lično Milju, odnosno mene.

"Razrogačila oči, ne veruje mi da te znam. Samo nešto drobi 'stvarno, stvarno, stvarno', a ja joj lepo kažem: 'Ma, ne da je znam, nego i podviknem na nju!' E, sad, ona kad je čula da si ti vrata do mene, zapela da dođe, pa da dođe. Pa još više zapela da te upozna, da se hvali. Sve one njene skupljaju te tvoje recepte, pa moš' misliti kol'ko će da bude važna u komšiluku. Nego, slušaj ti mene - kad ona dođe, ozbiljno me slušaj šta ti pričam, ti ima da se nacrtaš kod mene, i samo da me slušaš. Ja ako viknem, navikla si, al' mora da se zna da sam ja tebi glavna. Jednom da i Nada u mene gleda k'o u boga."

Ja samo klimam glavom, što je u prevodu - dogovoreno, teta-Dušanka, ništa ne brinite, da i ona vidi da Vi niste mačji kašalj.

"I nek misli da sam ti naredila da joj doneseš te drljave knedle. Razumeš?" 

Sve sam razumela, sve mi je jasno, i uopšte mi neće biti teško da odigram ulogu idiota koju mi je teta-Dušanka namenila. Da budem iskrena, čak se i ponosim.

"Prestani da se smeješ k'o lud na brašno. 'Ajd', odo' ja."



P.S. Nemoj neko da je pomislio kako sam fotografisana u svojoj kuhinji, jer moja je - jedno triput manja od ove, koju sam naručila da mi kolege kupe kad odem u penziju. Dok ja odem (za 8-13 godina), taman mogu da skupe pare.

Katastrofa druga

Kako sam se udala maltene čim sam dobila ličnu kartu, a prvo dete rodila mesec dana posle 20. rođendana, nije čudno što sam odjednom imala ceo životni paket na leđima: porodica (kompletna: muž + dete), domaćinstvo, škola (bila sam na drugoj godini fakulteta), podstanarski status i nemaština. Trebalo je živeti kao da je sve u najboljem redu. Na fakultetu sam bila student kao i svi ostali, dok šetam dete kao i sve druge majke, u kući kao i sve domaćice. Otad se osećam kao "homo tripleks", i to osećanje me nije napustilo do dana današnjeg. Uvek ima nekoliko frontova na kojima obitavam, i jedni od drugih sasvim su odvojeni.

Ipak, to vreme ponajviše je obeležila - glad. Dok platimo stan, račune, obezbedimo detetu najosnovnije... nama nije ostajalo skoro ništa. Živeli smo istovremeno i prilično smešno i prilično tužno, i ništa nije bilo onako kako je izgledalo na prvi pogled. Krenuću od toga kako sam ja izgledala: mamina bunda, nanina tašna, super čizme koje mi je tetka kupila u Italiji, kao i garderoba koju mi je ista tetka donosila iz Amerike... a ispod iskrpljene gaće, pocepane čarape ako nosim pantalone... Težim okruglo 45 kilograma i retko ko mi veruje da je dete od skoro 18 kilograma (s godinu dana, dete-džin) moje, svi misle da sam mu starija sestra. Na fakultetu mi je jedan profesor rekao da izgledam kao manekenka, ali da razmislim da li će tako biti kad se udam i rodim dete. Ništa mu nisam rekla, kiselo sam se nasmejala, ali sam rešila da dobijem desetku na ispitu. I dobila sam je, i tek tada mu rekla da već imam dete. Nije bitno koji je profesor, osim ovog gafa bio je predivan.

Sve je bilo izvrnuto, drugačije nego kod normalnog sveta, a mi smo se pravili da smo normalni i da je sve u redu.

Ipak, glad, glad je bila najgora. Lični rekord mi je bio da skoro puna tri dana ne jedem bukvalno ništa. Taj treći dan sam pojela na silu nešto malo, i - sve povratila. Povratila sam i ono što nisam jela. Jedno popodne me je tetka koja je živela svuda po svetu (teča je bio ambasador) zvala da svratim do nje dok je u Beogradu. Ti naši sastanci uglavnom su bili raspitivanje kako mi je na fakultetu, da li mi je dete dobro, da li sam zadovoljna mužem... U stvari, nju je zanimao samo fakultet, sve ostalo pitala je kurtoazno. I mnogo je bila ponosna što sam uspešan student. Kupovala mi je garderobu, tu i tamo davala mi novac, ali, nažalost, ona nije toliko često bila tu, pa su i naši sastanci kad bih dobila neku kinticu pokazavši indeks, bili retki. Ni dan-danas mi nije jasno zašto joj nisam rekla da nemamo "leba da jedemo", to jednostavno nisam mogla da preturim preko usana. Užasavam se patetike koju bih ja prozrokovala, ali mi tuđa nije toliko mrska - ponudim se da pomognem (tako valjda rade ljudi koji znaju šta je nemati). S ove vremenske distance, nije mi teško da pišem o tome, ali u to vreme sam svoj jadni položaj držala u strogoj tajnosti.

Istog dana kad je trebalo da odem kod tetke, u jaslicama sam doživela veliku neprijatnost. Moje dete, inače mirno, koje je sedelo pored mene dok učim i igralo se kockicama, kome sam pročitala celu Božanstvenu komediju dok sam ga uspavljivala (da ne dangubim od spremanja renesansne književnosti, a detetu ipak nešto pričam), i koje nikad, ali baš nikad nije pokazalo ni trunku agresivnosti - proglašeno je za agresivno! Šta se desilo? Kaže meni vaspitačica da se poslednjih dana ponaša vrlo čudno - da je nekoj devojčici oteo krušku, da je pojeo dva ručka... Kažem ja njoj da ću videti šta se dešava, a istina je bila da je i on - gladan. Ja mogu da trpim, ali dete... to je kao da vam neko zabode nož direktno u srce. Ionako sam ga vodila u jaslice samo da bi imao šta da jede jer su ti dani bili katastrofa. Moj bivši muž ode kod svojih, tamo se najede... Njegova majka ništa nije slala za nas, valjda je očekivala da umremo od gladi, što je jednom i glasno izjavila. Od svega što se dešavalo tih dana, reči vaspitačice Petre, koju pamtim samo po dobru, najviše su me pogodile. Ostala sam uspravna koliko sam mogla.

I tako, dođem ja kod tetke skoro u nesvesnom stanju (to je bio drugi dan nejedenja i preživljeni šok iz jaslica). Ponela sam indeks, svoj adut, zlu ne trebalo. S vrata mi je rekla da loše izgledam i da bi trebalo da povedem računa o kilaži: "Šta je to s vama, modernim devojkama? Tolika mršavost možda je moderna, ali nije zdrava." Od tetke sam se vratila bez para, ali s povelikom kesom najnovijih stvari iz Pariza.

Treći dan nejedenja, u petak uveče, stigla je moja majka iz Kragujevca, s torbom prepunom hrane. "Stigla nana! Nana!" A nana je, kako me je videla, počela da plače: "Kako si mi mršava..."

Podrazumeva se da se kod nas ništa nije bacalo. Umela sam da napravim gozbu i od luft-pite (pita bez ičega, s vazduhom). A onda je jednog dana kum Ljuba doneo šumske jagode. Mnogo šumskih jagoda. Malih, majušnih. Mirisale su predivno, i na daljinu. Jeli smo koliko smo mogli, napravili smo i kolače, a ostatak nismo mogli da zamrznemo jer nismo imali zamrzivač. Zovem ja mamu i pitam je kako da napravim slatko, to mi je delovalo najiskoristljivije. Odvraća me ona, kaže mi kako nikad nisam pravila slatko i da nije dovoljno što sam gledala kako se to radi. Odvratim joj da nema šanse da meni nešto ne uspe - volim kuvanje i ono voli mene. Po njenom uputstvu, uzmem šećera u istoj količini koliko i jagoda, stavim na tihu vatru i čekam da se zgusne. Kaže mi majka: "Skini s vatre kad počne da ti šapuće." Ja zevala u onu šerpu, slušala... Ništa ne šapuće. Pozovem ponovo majku, ona mi neprestano ponavlja kako je gotovo "kad ti šapuće". Vratim se do šerpe, i dalje ni jagode ni šećer ništa ne šapuću. Opet nazovem majku, a ona mi kaže da ako nemam osećaj za šaputanje, proverim kao kad pravim šerbet za tulumbe i baklave. "Ali, šaputanje je bolje ako hoćeš da znaš da li je gotovo." Popelo mi se šaputanje na glavu, pa uzmem varjaču da vidim koliko se steglo. Dignem ja varjaču, a i slatko se diže. Bilo je čvrsto, sasvim kristalizovano, i ne da se steglo, nego je postalo - kamen!

Moj očaj ne može se opisati. Da bacim sve one lepe jagode? I onaj silni šećer? Nema šanse! Poluprohlađen pokušaj slatka stavljala sam u avan i tucala ga do iznemoglosti, slično kao za grilijaš. Pa bih onda napravila osnovni krem od jaja kuvanih na pari i umućenog maslaca i sve spajala s ovim istucanim propalim kuhinjskim proizvodom. Kolači, rolati i torte bili su božanstveni! Svi pitaju za recept, a ja se smeškam. Drugi put, bili su osnova za sladoled. Pa sam ih koristila za krambl. Koliko se sećam, sve sam uspela da iskoristim tek posle duže od mesec dana. Toliko je sve bilo ušećereno, da ni teoretski nije moglo da se pokvari. To neuspelo slatko, u stvari kamen-jagode, držala sam na sobnoj temperaturi prilično dugo. 

Na prvi pogled, ovo i nije neka katastrofa, ali ako se meri stepenom ogorčenosti na samu sebe i u odnosu na okolnosti u kojima se dešava, odmah posle požara opisanog u prethodnom postu, kuvanje slatka od šumskih jagoda sa sve šaputanjem i jačanjem mišića u pokušaju da se istuca u avanu - ravno je potonuću Titanika.

Nikad više nisam kuvala slatko. Ni od čega.

Katastrofa prva

Zvanično, nisam piroman, ali kad malo bolje razmislim - možda bi trebalo da se vodim kao potencijalno opasna. Sve što je povezano s vatrom, naročito ako je reč i o nekoj struji, ne može da me omaši. Računam u manji problem što mi je jednom gorela veš-mašina. Nije se dimila ili nešto slično, ona je gorela! Bila je noć, čitala sam u sitne noćne sate i čekala mašinu da završi s radom. Onda mi je zasmrdelo nešto na pregorele instalacije, i taman sam mislila da u hodniku izvidim o čemu se radi, ali sam prvo gvirnula da vidim dokle je mašina stigla s radom. Onog trenutka kad sam otvorila vrata kupatila, valjda zato što je ušao vazduh, dotle tinjajuća pretnja suknula je kao plamen logorske vatre.

Ugasila sam vatrenu katastrofu napravivši poplavu, ali je neverovatno da od svih mogućih kvarova koji mogu da se dese na mašini, meni zapadne baš požar, koji inače, tako su mi bar rekli, učestvuje u svim nezgodacijama s veš-mašinom samo u 0,3 odsto slučajeva!

Međutim, to nije ništa prema požaru koji sam napravila davne 1979. godine, otprilike u ovo vreme, oko Vaskrsa. Majci do kraja nisam rekla šta se desilo, takav je bio dogovor. A dogovor je bio s oštećenom stranom, mojom tadašnjom gazdaricom, jednom divnom teta-Anđom. Naime, i tada sam važila za vrsnu kuvaricu, pa sam pitala cimerke šta bi želele da im napravim za povratak s puta. Poželele su pihtije, koje ja inače ne jedem ni dan-danas, ali ih pravim. Moje cimerke bile su mešanog crnogorsko-slovenačkog i crnogorsko-mađarskog porekla, i obe su studirale klavir na Muzičkoj akademiji. Kako smo u to vreme od sveg društva, i mog i njihovog, jedino mi stanovale same, u zasebnoj kućici, po prirodi stvari i sasvim logično, kod nas je uvek bilo neko društvo. Ja sam tek došla u Beograd, pa su "moji" bili u manjini, ali su one, kao veteranke-podstanarke, imale širok krug prijatelja, mahom s Akademije. Svako je dolazio sa svojim instrumentom i, posle obaveznih priča o profesorima koje nisam znala i o kompozitorima koje sam znala i njihovim delima koje uglavnom nisam znala, počinjala bi svirka. Prvo ozbiljna muzika, ono što su studirali, a uvek se završavalo obradama tada aktuelnih stvari ili parodijama na njih.

Kod nas je bilo ludo veselo (prilozi su poređani po prioritetu) - njih dve s dva klavira, i ja - s pisaćom mašinom. Kako se približavao ispitni rok, bilo je sve napetije. Svirale su i po deset sati dnevno pred ispit, a toliko ne može da se sluša ni vrhunski, najvrhunskiji muzičar bez prekida, kamoli dve studentkinje koje do besvesti uvežbavaju jedno te isto delo, sa sve nerviranjem i očajno-besno-samosažaljivo-prezrivim komentarima pride, lupanjem malo po glavi malo po klaviru, toptanjem nogu po podu od neizdrža i režanjem tu i tamo. One su imale sreću što jedna drugu nisu mogle jasno da čuju, ali ja, na otprilike istoj udaljenosti od obe, čula sam i jednu i drugu jednako dobro, nažalost. E, tad uzmem mašinu, pa kad počnem da štekćem po dirkama... Mislim da mi je iz tog doba ostao manir da lupam po tastaturi kao manita.

Kako smo uvek imale goste, često i na spavanju, sa sve čelima, violinama, gitarama i raznoraznim drugim instrumentima, kuvale smo kao za pansion. Vrlo brzo su otkrile da sam vešta u kuhinji, pa sam mahom kuvala ja. Do završetka junskog roka, kuvala sam isključivo ja. Teta-Anđa nam je davala velike šerpe koje se u drugim kućama koriste za pranje veša ili spremanje svadbarskog kupusa ili sarmi za slave i restorane, a mi smo u njima kuvale supu, gulaš... Posle Vaskrsa 1979, u očekivanju cimerki da se vrate s puta i s velikom željom da ih lepo dočekam, potrpam ja u taj golemi lonac sve i svašta od mesa: nekoliko komada ribića bili su glavni, a na začelju spiska šepurile su se svinjski papci, kosti i kokošje nožice (one bolje nego želatin iz apoteke želatiniraju masu). Stavim ja sve to lepo u lonac, sačekam da provri i onda smanjim na pola stepena. Sad može da se kuva maltene ceo dan. Tu je kvaka - mislila sam da sam stavila na pola stepena. Kasnije se ispostavilo da sam pihtije ostavila na trojci. Bilo je oko 10 ili 11 pre podne. Sva zadovoljna sobom, kako sam pristavila pihtije, a još zadovoljnija što sam zaljubljena, uzmem ja torbicu, počnem da je vrtim radosno oko ruke i zaputim se na Kalemegdan. Ode ludo zaljubljena i blesava, s mozgom u oblacima! Švrćkala sam se po Kalemegdanu, lep dan, sunce, ljubila se s momkom kod svakog drveta i drvenceta, kod svake klupe i kamena, sva srećna. Vraćam se ja tako prepuna sebe oko šest po podne, kad - ispred kuće vatrogasci! Imali smo susetku teta-Vinku, stariju gospođu koja je s vremena na vreme zaboravljala da isključi šporet, peglu... i tako, pomislim ja: "Uh, najzad je uspela da zapali kuću!"

Na licu mesta se ispostavilo da sam izlapelija od teta-Vinke, iako je meni tada bilo 19, a njoj - 119 godina.

U svem tom haosu, kad sam na ivici nervnog sloma rekla teta-Anđi da ću svu štetu da nadoknadim, zakukala je: "Ma, pusti sad to, nikome ništa ne fali, nego žali bože pihtija. Kako bi bile dobre one tvoje pihtije! Kad sam ušla i pokušala da skinem lonac s vatre, dno je ostalo dole, zalepljeno za ringlu, a uvis sam digla ostatak posude. Sve je počelo da pada, sve ono meso, i kokošju nožicu sam videla, doduše ugljenisanu..." Posle su došli vatrogasci, pa policija, pa se stavljali potpisi na silne neke zapisnike... a onda sam se pojavila ja, kriminalac opasan po opštu bezbednost! Piroman koji radosno vrti torbicu oko ruke!

Da li je smešno ili tužno... ne znam

Sedela sam s drugaricom u kafiću u Šarm el Šejku, a prekoputa nas postarija Engleskinja narandžaste kose koja je bila sva u nekim beživotnim loknama, kao da je išla kod frizera da joj napravi vazdušastu frizuru, a struja nestala na pola posla. Toplo je, ona je u majici bez rukava, bez grudnjaka, u šorcu, i koža posvuda na njoj visi. Pretpostavljam da je nekad bila vrlo lepa, ima interesantno lice. Ta postarija Engleskinja ljubi se s mlađanim Egipćaninom. Uvija se oko njega, prebacila je i svoju usahlu nogu preko njegovih jedrih. Nije baš da sam željna ovakvih prizora i da sam ih gledala s posebnim zanimanjem, ali nisam imala gde da se denem. Bilo je blago odvratno ("mi se povraČa") i kažem drugarici: "Ako ovako poludim kad omatorim, molim te da mi nalupaš šamare." A ona će meni: "Što? Čestitaću ti." Utom dolazi troje dečice sa sladoledima, koji joj se obraćaju sa "bako" i ona odlazi s njima, a mlađani Egipćanin ostaje, smeška se i daje joj neki znak, da bi se, kad je malo zamakla u gužvi, stresao.

Kao žena s maštom, već imam priču u glavi - ona mu plaća izlaske, možda i još nešto; ili se nada da će mu obezbediti radnu vizu u Engleskoj; ili je reč o nekoj opkladi... Sve je dolazilo u obzir izuzev da je stvarno zainteresovan za nju. A ona je očigledno izgubila kompas. Mada, možda u trenucima kad je s njim zaista misli da je neka zavodnica. Bljak! Na prvi pogled je grozno, a s vremena na vreme mislila sam i da je tužno.

Na sve slične slučajeve može da se primeni izreka "poludeo pod stare dane". Doduše, život piše stvarno čudne priče, ponekad je tako loš scenarista da je prava misterija zašto se dešava nešto što se očigledno dešava. Ovaj mlađani Egipćanin nije bio zainteresovan za postariju Engleskinju, to se videlo iz aviona. Međutim, znam i slučajeve ljudi koji ni na prvi, ni na drugi, ni na sto peti pogled nikako nisu mogli da budu zajedno, a ipak... radilo se o pravoj ljubavi, o iskrenim osećanjima.

Setila sam se scene iz Šarma kad sam juče na nečemu što je trebalo da bude sedeljka a pretvorilo se u urnebesnu žurku kao iz gimnazijskih dana, videla nešto slično. Mahom moje ispisnice, a neke i dosta starije, ponašale su se razulareno, povremeno mi je bilo vrlo neprijatno. Naravno, natrenirana sam da na neprijatnosti svake vrste reagujem pribrano, i ostala sam nasmešena do kraja. Prošla su ta vremena kad moram pijano društvo da razvodim po kućama ili branim žensko dostojanstvo drugarica kad se glupo ponašaju uporno opravdavajući svaku njihovu nerazumnost. Sad se trudim da budem koliko-toliko uzdržana i uporno potiskujem u sebi osećanje da "moram" za nekog da odgovaram. Toj vrsti lojalnosti naučila me je majka, kao što je i cela moja generacija prošla kroz dril "ne tužakaj, ne ostavljaj prijatelja u nevolji, pomozi kad god možeš..." Taj manir osvetio mi se nebrojeno puta u životu. Na kraju ispadnem ja grbava. Sad stalno govorim sebi: "Nisi ti ovim ljudima nikakav rod ni pomozbog, nek se svako čupa kako zna i ume iz svojih govana, ne podmeći leđa za budale koje za tebe ne bi odvojile vremena ni da te saslušaju kad ti je teško, a kamoli da ti pomognu..." Ponavljala sam tu mantru kao opsednuta, ali nije vredelo.

Kad je žena starija od mene skoro deceniju počela da povlači bluzu ne bi li je skinula, to je bio kraj. Ustala sam, sela do nje, i sa sve smeškom, a boreći se na život i smrt s njom, počela bluzu da joj spuštam dole. Znam da nije bila toliko pijana da joj je vazdušni balon zamenio mozak, ali da je poludela - jeste. Ne mogu da istrpim da se neko toliko obruka. Naravno, ima sveta koji voli kad je frka, kad neko ispadne budala, kad mogu da se smeju tuđoj muci, nevolji, gluposti. Muški pogledi su bili vrlo neblagonakloni prema meni, to sam i očekivala, ali su me začudile žene. I one su, sve navijajući, žarko želele skandal!

Umesto skandala završilo se time da sam ja proglašena za baksuza, provincijalku, licemera. Ma, jesam sve to. Neka vam bude. Spisku bih dodala i da sam prava budaletina! Zove me jutros žena koja je u nastupu ludiranja i zavođenja htela da skine bluzu, inače na položaju i u uzornom braku, majka i baka, i kaže mi svojim promuklim glasom, posledicom vikanja, pevanja i pića od sinoć: "Slušaj, ti ako ne piješ i ne znaš da se opustiš, mene ostavi na miru. Što si me sinoć vukla i htela da mi skineš bluzu? Sve su mi rekli."

Kad svim srcem braniš one koje ne možeš da smisliš

Krasi me neverovatan talenat da uvek budem u manjini, često i potpuno sama - protiv svih. Nekad sam se pitala da li sam normalna, i kad sam shvatila da sam prilično nenormalna, pomirila sam se sa sudbinom. Na primer, dok sam radila u školi, na jednom od brojnih glasanja da li da započnemo štrajk, bila sam u apsolutnoj manjini, odnosno jedino sam ja glasala da ne idemo u štrajk. Sledeći krug glasanja bio je da li da, kad već idemo u štrajk, potpuno obustavimo nastavu ili držimo skraćene časove. Budući da ćemo već ići u štrajk, bila sam za radikalan protest - nema časova! Ovaj put nisam bila sama, pridružile su mi se dve koleginice, pa sam opet bila nadglasana. Držali smo te skraćene časove od pola sata, i mislim da smo svi bili na gubitku - niti su nas, prosvetne radnike, shvatili ozbiljno, niti su deca dobila kvalitetna predavanja i ispitivanja, a posebna priča su roditelji koji nisu znali da li da idu na posao ili dođu po decu u školu. Bio je opšti haos koji nikome ništa dobro nije doneo. Ako već nešto započneš, onda idi do kraja, to je moj moto, ali izgleda da ovde ne daje rezultate. Međutim, kad je roditeljima trebalo objasniti zašto su časovi skraćeni, kao i da ćemo zbog toga morati neke časove da nadoknadimo (radne subote, duža školska godina...) održala sam roditeljski na kome sam tako zdušno branila tu ideju, da me je jedna majka pitala: "Razredna, da li ste Vi organizovali štrajk?" Šta da joj kažem, da sam bila protiv? Da ogovaram kolege, pljujem po ustanovi u kojoj radim?

To je samo jedan od mnogobrojnih primera kako zapadam u situacije da zdušno branim ono protiv čega sam i srcem i dušom. Da li je to talenat, usud, baksuzluk, ludilo... Šta god da je, napisah već da sam se pomirila sa sudbinom, pa sam kao protivtežu dobro utrenirala polemike, rapravljanja, svađe... do tuča još nisam došla, nadam se i neću. Ko zna, s ovom mojom ludom glavom...

Pitala sam se nebrojeno puta zašto uopšte upadam u takve situacije. Jedini zaključak do kojeg sam došla krije se u karakteru. A kako je karakter sudbina, sve se vrti u krug. Osnovna odlika mog karaktera je - neposlušnost. Nikad nisam imala idola koji se nije dovodio u pitanje i nikad nisam mogla da se pokorim autoritetima (i kad ih sama proglasim za autoritete). Valjda zato vojsku i miliciju ne mogu da smislim, u tim službama poslušnost je neophodna.

Nekad sam bila politički aktivna, ali posle tog iskustva znam da nikad više ne bih mogla da budem u nekoj stranci jer ne mogu sebe da zamislim kako slepo pratim nečije direktive. A to se od mene očekivalo. Sve je počelo s prikupljanjem pomoći za ozbeglice, početkom devedesetih. Unela sam se u to svojski i videla sve i svašta. Toliko sam se angažovala, da sam meteorskom brzinom dobila i neku funkcijičicu jer su primetili i da umem lepo da pričam i budem ubedljiva, a još sam i verovala u to što radim. Međutim, čim je "rad na terenu" prestao, čim sam se odmakla od "života na delu", počele su sasvim druge priče. Svako se borio za neku funkciju, a jednom nedeljno imali smo neke sastanke na kojima nam je predočavano kako treba da mislimo i šta treba da pričamo!!! Meni neko da kaže šta da mislim! Gospodo, ja mislim svojom glavom, i čak i kad mislimo isto, ako me preslišavate da li je to "ispravno", uvredim se. Očekivala sam razmenu mišljenja, a "direktive" mogu da saslušam i sprovedem samo ako se tiču konkretnog rešavanja konkretnog problema. Istupila bih odatle i da smo do kraja bili na istoj talasnoj dužini, ali nismo čak ni to. Koliko god da se ta osnovna linija neke stranke poklapa sa onim što ja mislim, nismo baš u svemu složni. A bilo je stvari u kojima nikako nisam mogla da se složim. Da li uopšte na svetu postoji dvoje ljudi koji o svemu misle isto? Kako se onda desi da se svi skupe oko jednog čoveka i prate ga u stopu, šta god da radi? Da li je reč o "sabornom karakteru ljudske vrste", o osećaju pripadnosti koji daje sigurnost... Šta god da je, vrlo sam neposlušna i ne podnosim nametanje ni u čemu, pogotovo da nekom dam na upravu svoje male sive ćelije.

Inače, posle 2000. svi moji bivši "saborci" najednom su se našli na nekim važnim funkcijama. Neko od tih mesta sigurno bi pripalo i meni da sam nastavila. Da li mi je žao? Žao mi je zbog plate, ali pred svojom decom nemam čega da se stidim. Najskuplji je miran san i ja sam ga zaradila svojim izborom.

S druge strane, često mi se desi da se u potpunosti složim s nekim koga inače smatram za budalu. Na primer, iako mi je Biljana Srbljanović oličenje histerije na dve noge i predstavlja sve ono što prezirem (folirantkinja, intelektualizira tek intelektualiziranja radi, u pravu je i kad nije u pravu, arogantna...), iz petnih žila sam je branila kad su kolale priče o njenom "drogiranju". Šta se koga tiče njen privatni život, i kakav je to bezobrazluk da joj se na konto jedne stvari koja bi mogla da joj se zameri, i svašta drugo stavlja na teret? To me mnogo podseća na one odvratne prosvetne radnike koji detetu koje već ima jedinice, i oni dodaju jednu po sistemu "ionako će da ponavlja". Da me je neko upoznao kad sam branila ljudsko dostojanstvo jedne Biljane Srbljanović, verovatno bi mislio da mi je idol. A kad bi znali kako je smatram za biće niže vrste baš zato što ona sebe smatra za biće više vrste...

Ili onaj politički klovn Čeda Jovanović (tako sam ga nazvala u jednom komentaru na fejsu kad se na mene obrušila lavina "civilizovanih" i "tolerantnih") - smatram da je jedini kako treba odgovorio onim zadrtim popovima oko obeležavanja Novosadske racije. To je bilo dobro, odlično čak, ali sve ostalo... Već sam pisala na blogu kako se tog čoveka plašim. Uliva mi strah koliko je i Jevrejima ulivao holokaust. U ovom trenutku, na srpskoj političkoj sceni tesna je borba između njega i Vučića za "strašilo decenije". Možda će me stravičan strah od njih dvojice naterati da izađem na izbore i opet glasam za nekog za koga inače ne bih, ali... moj glas ne sme da ode nikome iz ovog dvojca. Eto, i Čeda nekad kaže nešto sa čim se u potpunosti slažem, i onda ga podržim. Ma šta podržim, agitujem. S ovim mojim temperamentom, to tako izgleda.

Na fejsu postoji grupa "Dr. Zoran Đinđić", kojoj sam se, naravno, priključila, i poslala komentar da skinu ovu tačku s dr, da Đinđić ne bude "drugi" nego "doktor". Nije to zaslužio, zar ne? Da li da napominjem kakve sam uvrede dobila? Ako oni dođu na vlast, donosite mi cigarete u zatvor. Svi bi da se očešu o Đinđića, mora da se prevrće u grobu. Na čelu povorke kad su ove godine obeležavali godišnjicu smrti bio je - Čeda. Vrhunac licemerja. Đinđić se verovatno ušinuo u grobu, ne može više ni da se prevrće. Šta je on govorio o Kosovu, a šta govore njegovi "nastavljači" - nebo i zemlja.  

Pade mi na pamet i Jelena Karleuša i njeno pisanje povodom Parade ponosa. Sve što je napisala - potpisujem. Nekima je bio problem što je to napisala jedna pevaljka. I ne samo što je to napisala, ona zaista misli sve što je stavila na papir. I ja se slažem s njom. U potpunosti. U čemu je sad problem? "Civilizovani" su u čudu. Ona je najednom skinula etiketu koja joj je stavljena, a to im se nimalo ne dopada. Ako im kaže da svako veče pere zube, biće na još većoj muci - da li da i oni rade isto to? Nije njihov nivo jedna Karleuša. A oni koji mrze "pedere" i pri tom slušaju njenu "muziku"... Pa, i oni su na muci. Izdala ih je. 

Čude me ova deca. Svi su se svrstali u neke kolone i slepo prate "vođe". Najprimitivniji i verbalno najagresivniji su "čedinci" koji preko usta nikad neće prevaliti pridev "srpski" - to je sramota. Njima da verujem kako će doneti boljitak Srbiji? Oni i ne kažu "Srbiji" nego - državi. Da ta država možda nije Tunguzija? A najnepismeniji i isto toliko agresivni ali fizički, jesu i ovi što pridev "srBski" ne vade iz usta. Njima da se prepustim? Jednom sam im na fejsu objašnjavala jednačenje suglasnika po zvučnosti, i opet se lavina sručila na mene. Nisam znala da je srpski narod nastao odmah posle ameba. Ali jedan od komentara bio je pravi biser i lupio me je posred čela: "Imaš ti tvog Čedu! Marš!"

Onom ko me je poslao tamo gde mogu da odem samo ako poludim, poručujem: umesto tvog trebalo je da napiše - svog! Da ne objašnjavam sad zašto je tako, da ga ne zbune subjekat, prisvojna zamenica za sva lica, kongruencija... i tako ti pojmovi koje je propustio zbog skraćenih časova.