Katastrofa prva

Zvanično, nisam piroman, ali kad malo bolje razmislim - možda bi trebalo da se vodim kao potencijalno opasna. Sve što je povezano s vatrom, naročito ako je reč i o nekoj struji, ne može da me omaši. Računam u manji problem što mi je jednom gorela veš-mašina. Nije se dimila ili nešto slično, ona je gorela! Bila je noć, čitala sam u sitne noćne sate i čekala mašinu da završi s radom. Onda mi je zasmrdelo nešto na pregorele instalacije, i taman sam mislila da u hodniku izvidim o čemu se radi, ali sam prvo gvirnula da vidim dokle je mašina stigla s radom. Onog trenutka kad sam otvorila vrata kupatila, valjda zato što je ušao vazduh, dotle tinjajuća pretnja suknula je kao plamen logorske vatre.

Ugasila sam vatrenu katastrofu napravivši poplavu, ali je neverovatno da od svih mogućih kvarova koji mogu da se dese na mašini, meni zapadne baš požar, koji inače, tako su mi bar rekli, učestvuje u svim nezgodacijama s veš-mašinom samo u 0,3 odsto slučajeva!

Međutim, to nije ništa prema požaru koji sam napravila davne 1979. godine, otprilike u ovo vreme, oko Vaskrsa. Majci do kraja nisam rekla šta se desilo, takav je bio dogovor. A dogovor je bio s oštećenom stranom, mojom tadašnjom gazdaricom, jednom divnom teta-Anđom. Naime, i tada sam važila za vrsnu kuvaricu, pa sam pitala cimerke šta bi želele da im napravim za povratak s puta. Poželele su pihtije, koje ja inače ne jedem ni dan-danas, ali ih pravim. Moje cimerke bile su mešanog crnogorsko-slovenačkog i crnogorsko-mađarskog porekla, i obe su studirale klavir na Muzičkoj akademiji. Kako smo u to vreme od sveg društva, i mog i njihovog, jedino mi stanovale same, u zasebnoj kućici, po prirodi stvari i sasvim logično, kod nas je uvek bilo neko društvo. Ja sam tek došla u Beograd, pa su "moji" bili u manjini, ali su one, kao veteranke-podstanarke, imale širok krug prijatelja, mahom s Akademije. Svako je dolazio sa svojim instrumentom i, posle obaveznih priča o profesorima koje nisam znala i o kompozitorima koje sam znala i njihovim delima koje uglavnom nisam znala, počinjala bi svirka. Prvo ozbiljna muzika, ono što su studirali, a uvek se završavalo obradama tada aktuelnih stvari ili parodijama na njih.

Kod nas je bilo ludo veselo (prilozi su poređani po prioritetu) - njih dve s dva klavira, i ja - s pisaćom mašinom. Kako se približavao ispitni rok, bilo je sve napetije. Svirale su i po deset sati dnevno pred ispit, a toliko ne može da se sluša ni vrhunski, najvrhunskiji muzičar bez prekida, kamoli dve studentkinje koje do besvesti uvežbavaju jedno te isto delo, sa sve nerviranjem i očajno-besno-samosažaljivo-prezrivim komentarima pride, lupanjem malo po glavi malo po klaviru, toptanjem nogu po podu od neizdrža i režanjem tu i tamo. One su imale sreću što jedna drugu nisu mogle jasno da čuju, ali ja, na otprilike istoj udaljenosti od obe, čula sam i jednu i drugu jednako dobro, nažalost. E, tad uzmem mašinu, pa kad počnem da štekćem po dirkama... Mislim da mi je iz tog doba ostao manir da lupam po tastaturi kao manita.

Kako smo uvek imale goste, često i na spavanju, sa sve čelima, violinama, gitarama i raznoraznim drugim instrumentima, kuvale smo kao za pansion. Vrlo brzo su otkrile da sam vešta u kuhinji, pa sam mahom kuvala ja. Do završetka junskog roka, kuvala sam isključivo ja. Teta-Anđa nam je davala velike šerpe koje se u drugim kućama koriste za pranje veša ili spremanje svadbarskog kupusa ili sarmi za slave i restorane, a mi smo u njima kuvale supu, gulaš... Posle Vaskrsa 1979, u očekivanju cimerki da se vrate s puta i s velikom željom da ih lepo dočekam, potrpam ja u taj golemi lonac sve i svašta od mesa: nekoliko komada ribića bili su glavni, a na začelju spiska šepurile su se svinjski papci, kosti i kokošje nožice (one bolje nego želatin iz apoteke želatiniraju masu). Stavim ja sve to lepo u lonac, sačekam da provri i onda smanjim na pola stepena. Sad može da se kuva maltene ceo dan. Tu je kvaka - mislila sam da sam stavila na pola stepena. Kasnije se ispostavilo da sam pihtije ostavila na trojci. Bilo je oko 10 ili 11 pre podne. Sva zadovoljna sobom, kako sam pristavila pihtije, a još zadovoljnija što sam zaljubljena, uzmem ja torbicu, počnem da je vrtim radosno oko ruke i zaputim se na Kalemegdan. Ode ludo zaljubljena i blesava, s mozgom u oblacima! Švrćkala sam se po Kalemegdanu, lep dan, sunce, ljubila se s momkom kod svakog drveta i drvenceta, kod svake klupe i kamena, sva srećna. Vraćam se ja tako prepuna sebe oko šest po podne, kad - ispred kuće vatrogasci! Imali smo susetku teta-Vinku, stariju gospođu koja je s vremena na vreme zaboravljala da isključi šporet, peglu... i tako, pomislim ja: "Uh, najzad je uspela da zapali kuću!"

Na licu mesta se ispostavilo da sam izlapelija od teta-Vinke, iako je meni tada bilo 19, a njoj - 119 godina.

U svem tom haosu, kad sam na ivici nervnog sloma rekla teta-Anđi da ću svu štetu da nadoknadim, zakukala je: "Ma, pusti sad to, nikome ništa ne fali, nego žali bože pihtija. Kako bi bile dobre one tvoje pihtije! Kad sam ušla i pokušala da skinem lonac s vatre, dno je ostalo dole, zalepljeno za ringlu, a uvis sam digla ostatak posude. Sve je počelo da pada, sve ono meso, i kokošju nožicu sam videla, doduše ugljenisanu..." Posle su došli vatrogasci, pa policija, pa se stavljali potpisi na silne neke zapisnike... a onda sam se pojavila ja, kriminalac opasan po opštu bezbednost! Piroman koji radosno vrti torbicu oko ruke!