Dogovoreno, teta-Dušanka, biću idiot, vrlo rado

Desilo se da mi hobi postane posao, a kažu da je to najbolje. Stvarno se desilo, maltene samo od sebe, nisam uopšte radila na tome. I tako sad uređujem insert s temom kulinarstva u časopisu u kome radim, a odgovorni sam urednik i specijalnog izdanja Recepti, na koje sam vrlo ponosna. Dajem sve od sebe i baš se trudim da to izgleda što bolje. Budući da volim i da kuvam i da jedem, ma i pranje sudova volim jer ima veze s kuvanjem, izgleda da su tu ljubav osetili i čitaoci, pa se sve to lepo prodaje. S prodajom dolazi i "popularnost". I tako sam postala "popularna" među ženama koje časopise kupuju mahom zbog recepata. Verovali ili ne, one su najbrojnija publika svih ženskih časopisa. Žene poput mene, koje kuvaju svaki dan, kupuju recepte iz radoznalosti, a one koje tek uče, kupuju da bi naučile da kuvaju. Njih ne zanimaju jela "majstora" već praktični saveti, a tu sam car, stvarno. Setim se sebe od pre 30 i 40 godina (mnogo rano počela sam ozbiljno da kuvam), ili mi padne na pamet gde bi moglo da se pogreši, ili neka caka za lakše i brže snalaženje u kuhinji, ili opišem grešku koju sam svojevremeno i sama napravila... i onda - udri po savetima! Zašto bi i drugi pravili greške ako mogu da ih izbegnu?

Šta god da ih privlači, privučene su. Počela sam da dobijam pisma podrške, pa i mejlove - i domaćice su se modernizovale, koriste komp. Tu i tamo imam i neko snimanje za TV. I tako, "Miljina kuhinja" postade prepoznatljiva, dobi svoju publiku. Valjda žene osećaju da volim to što radim i da znam o čemu pišem. Jedna od tih "obožavateljki" je i gospođa Nada, koju još nisam upoznala, a koja je, sasvim slučajno, sestra moje prve susetke, Dušanke.

Moram prvo da vas upoznam s teta-Dušankom. Kad smo se 1992. godine doselili na Karaburmu, moj prvi utisak bio je: Ova žena je luda! Mogla bih na prste jedne ruke da prebrojim koliko je puta za ovih 20 godina nešto rekla normalnim glasom. Ona non-stop viče, kao da je na mitingu. Da je nešto mlađa, bila bi odlična za odlaske na utakmice. Što viče, ni pô jada, nego što joj je i rečnik katastrofa. Uvek je ljuta, stalno ima neke primedbe, ništa ne valja... a u stvari je - izuzetno dobra! Ona je najbolji primer izreke da ne treba slušati reči nego gledati dela. Mislila sam da od nje mogu da očekujem samo svađe, a ispostavilo se da je i te kakva pomoć. Teta-Dušanka bi bila odličan lik u crtanom filmu: galamdžija s dobrim srcem. Inače, njena penzija iznosi celih 15.000 (petnaest hiljada!) dinara. Živi sama, ali ima sina koji je stariji od mene, a ne radi otprilike pet godina. Kad neko u tim godinama dobije otkaz, teško nađe novi posao. Zato teta-Dušanka u našoj zgradi pere stepenice i od svakog stanara dobije po 100 dinara mesečno. Naravno, ne daju joj svi pare, ali ispred svačijih vrata opere. Parice koje zaradi rasporedi i na sina, nosi mu i hranu povremeno... i mnogo se brine da li će on dočekati penziju. Ima i unuka koji radi, ali živi svoj život. Otkako je s devojkom otišao u podstanare, "moj Zoran nema ni vodu da plati".

Teta-Dušanka ima brojnu familiju, i ona je najstarija. Sve sestre i braća stanovali su prvo kod nje, iz njene se kuće udavali i ženili. To je bilo nekad, kad je od plate moglo da se živi. Jedna od sestara je i Nada, najmlađa. Kako je teta-Dušanka vrlo ponosna žena, sestri se nikad ne žali kako joj je teško, a kad sam je pitala zašto od nje nekad ne pozajmi novac jer ova mnogo bolje živi, odgovorila mi je: "Pa da me još više žali? Dosta mi je što se i ovako osećam kao govno pored nje." Jednom prilikom joj Nada kaže kako je očajna, bila je u vikendici i propustila da kupi Lisu u kojoj su bile knedle: "Svuda sam tražila, nigde nema, a niko neće da mi dâ, svi skupljaju recepte. Izvuku onaj srednji deo s Miljinom kuhinjom i samo slažu." Tu teta-Dušanka digne glavu i kaže kako možda može da joj pomogne. Onako nehajno napomene sestri kako zna - lično Milju, odnosno mene.

"Razrogačila oči, ne veruje mi da te znam. Samo nešto drobi 'stvarno, stvarno, stvarno', a ja joj lepo kažem: 'Ma, ne da je znam, nego i podviknem na nju!' E, sad, ona kad je čula da si ti vrata do mene, zapela da dođe, pa da dođe. Pa još više zapela da te upozna, da se hvali. Sve one njene skupljaju te tvoje recepte, pa moš' misliti kol'ko će da bude važna u komšiluku. Nego, slušaj ti mene - kad ona dođe, ozbiljno me slušaj šta ti pričam, ti ima da se nacrtaš kod mene, i samo da me slušaš. Ja ako viknem, navikla si, al' mora da se zna da sam ja tebi glavna. Jednom da i Nada u mene gleda k'o u boga."

Ja samo klimam glavom, što je u prevodu - dogovoreno, teta-Dušanka, ništa ne brinite, da i ona vidi da Vi niste mačji kašalj.

"I nek misli da sam ti naredila da joj doneseš te drljave knedle. Razumeš?" 

Sve sam razumela, sve mi je jasno, i uopšte mi neće biti teško da odigram ulogu idiota koju mi je teta-Dušanka namenila. Da budem iskrena, čak se i ponosim.

"Prestani da se smeješ k'o lud na brašno. 'Ajd', odo' ja."



P.S. Nemoj neko da je pomislio kako sam fotografisana u svojoj kuhinji, jer moja je - jedno triput manja od ove, koju sam naručila da mi kolege kupe kad odem u penziju. Dok ja odem (za 8-13 godina), taman mogu da skupe pare.