Kad svim srcem braniš one koje ne možeš da smisliš

Krasi me neverovatan talenat da uvek budem u manjini, često i potpuno sama - protiv svih. Nekad sam se pitala da li sam normalna, i kad sam shvatila da sam prilično nenormalna, pomirila sam se sa sudbinom. Na primer, dok sam radila u školi, na jednom od brojnih glasanja da li da započnemo štrajk, bila sam u apsolutnoj manjini, odnosno jedino sam ja glasala da ne idemo u štrajk. Sledeći krug glasanja bio je da li da, kad već idemo u štrajk, potpuno obustavimo nastavu ili držimo skraćene časove. Budući da ćemo već ići u štrajk, bila sam za radikalan protest - nema časova! Ovaj put nisam bila sama, pridružile su mi se dve koleginice, pa sam opet bila nadglasana. Držali smo te skraćene časove od pola sata, i mislim da smo svi bili na gubitku - niti su nas, prosvetne radnike, shvatili ozbiljno, niti su deca dobila kvalitetna predavanja i ispitivanja, a posebna priča su roditelji koji nisu znali da li da idu na posao ili dođu po decu u školu. Bio je opšti haos koji nikome ništa dobro nije doneo. Ako već nešto započneš, onda idi do kraja, to je moj moto, ali izgleda da ovde ne daje rezultate. Međutim, kad je roditeljima trebalo objasniti zašto su časovi skraćeni, kao i da ćemo zbog toga morati neke časove da nadoknadimo (radne subote, duža školska godina...) održala sam roditeljski na kome sam tako zdušno branila tu ideju, da me je jedna majka pitala: "Razredna, da li ste Vi organizovali štrajk?" Šta da joj kažem, da sam bila protiv? Da ogovaram kolege, pljujem po ustanovi u kojoj radim?

To je samo jedan od mnogobrojnih primera kako zapadam u situacije da zdušno branim ono protiv čega sam i srcem i dušom. Da li je to talenat, usud, baksuzluk, ludilo... Šta god da je, napisah već da sam se pomirila sa sudbinom, pa sam kao protivtežu dobro utrenirala polemike, rapravljanja, svađe... do tuča još nisam došla, nadam se i neću. Ko zna, s ovom mojom ludom glavom...

Pitala sam se nebrojeno puta zašto uopšte upadam u takve situacije. Jedini zaključak do kojeg sam došla krije se u karakteru. A kako je karakter sudbina, sve se vrti u krug. Osnovna odlika mog karaktera je - neposlušnost. Nikad nisam imala idola koji se nije dovodio u pitanje i nikad nisam mogla da se pokorim autoritetima (i kad ih sama proglasim za autoritete). Valjda zato vojsku i miliciju ne mogu da smislim, u tim službama poslušnost je neophodna.

Nekad sam bila politički aktivna, ali posle tog iskustva znam da nikad više ne bih mogla da budem u nekoj stranci jer ne mogu sebe da zamislim kako slepo pratim nečije direktive. A to se od mene očekivalo. Sve je počelo s prikupljanjem pomoći za ozbeglice, početkom devedesetih. Unela sam se u to svojski i videla sve i svašta. Toliko sam se angažovala, da sam meteorskom brzinom dobila i neku funkcijičicu jer su primetili i da umem lepo da pričam i budem ubedljiva, a još sam i verovala u to što radim. Međutim, čim je "rad na terenu" prestao, čim sam se odmakla od "života na delu", počele su sasvim druge priče. Svako se borio za neku funkciju, a jednom nedeljno imali smo neke sastanke na kojima nam je predočavano kako treba da mislimo i šta treba da pričamo!!! Meni neko da kaže šta da mislim! Gospodo, ja mislim svojom glavom, i čak i kad mislimo isto, ako me preslišavate da li je to "ispravno", uvredim se. Očekivala sam razmenu mišljenja, a "direktive" mogu da saslušam i sprovedem samo ako se tiču konkretnog rešavanja konkretnog problema. Istupila bih odatle i da smo do kraja bili na istoj talasnoj dužini, ali nismo čak ni to. Koliko god da se ta osnovna linija neke stranke poklapa sa onim što ja mislim, nismo baš u svemu složni. A bilo je stvari u kojima nikako nisam mogla da se složim. Da li uopšte na svetu postoji dvoje ljudi koji o svemu misle isto? Kako se onda desi da se svi skupe oko jednog čoveka i prate ga u stopu, šta god da radi? Da li je reč o "sabornom karakteru ljudske vrste", o osećaju pripadnosti koji daje sigurnost... Šta god da je, vrlo sam neposlušna i ne podnosim nametanje ni u čemu, pogotovo da nekom dam na upravu svoje male sive ćelije.

Inače, posle 2000. svi moji bivši "saborci" najednom su se našli na nekim važnim funkcijama. Neko od tih mesta sigurno bi pripalo i meni da sam nastavila. Da li mi je žao? Žao mi je zbog plate, ali pred svojom decom nemam čega da se stidim. Najskuplji je miran san i ja sam ga zaradila svojim izborom.

S druge strane, često mi se desi da se u potpunosti složim s nekim koga inače smatram za budalu. Na primer, iako mi je Biljana Srbljanović oličenje histerije na dve noge i predstavlja sve ono što prezirem (folirantkinja, intelektualizira tek intelektualiziranja radi, u pravu je i kad nije u pravu, arogantna...), iz petnih žila sam je branila kad su kolale priče o njenom "drogiranju". Šta se koga tiče njen privatni život, i kakav je to bezobrazluk da joj se na konto jedne stvari koja bi mogla da joj se zameri, i svašta drugo stavlja na teret? To me mnogo podseća na one odvratne prosvetne radnike koji detetu koje već ima jedinice, i oni dodaju jednu po sistemu "ionako će da ponavlja". Da me je neko upoznao kad sam branila ljudsko dostojanstvo jedne Biljane Srbljanović, verovatno bi mislio da mi je idol. A kad bi znali kako je smatram za biće niže vrste baš zato što ona sebe smatra za biće više vrste...

Ili onaj politički klovn Čeda Jovanović (tako sam ga nazvala u jednom komentaru na fejsu kad se na mene obrušila lavina "civilizovanih" i "tolerantnih") - smatram da je jedini kako treba odgovorio onim zadrtim popovima oko obeležavanja Novosadske racije. To je bilo dobro, odlično čak, ali sve ostalo... Već sam pisala na blogu kako se tog čoveka plašim. Uliva mi strah koliko je i Jevrejima ulivao holokaust. U ovom trenutku, na srpskoj političkoj sceni tesna je borba između njega i Vučića za "strašilo decenije". Možda će me stravičan strah od njih dvojice naterati da izađem na izbore i opet glasam za nekog za koga inače ne bih, ali... moj glas ne sme da ode nikome iz ovog dvojca. Eto, i Čeda nekad kaže nešto sa čim se u potpunosti slažem, i onda ga podržim. Ma šta podržim, agitujem. S ovim mojim temperamentom, to tako izgleda.

Na fejsu postoji grupa "Dr. Zoran Đinđić", kojoj sam se, naravno, priključila, i poslala komentar da skinu ovu tačku s dr, da Đinđić ne bude "drugi" nego "doktor". Nije to zaslužio, zar ne? Da li da napominjem kakve sam uvrede dobila? Ako oni dođu na vlast, donosite mi cigarete u zatvor. Svi bi da se očešu o Đinđića, mora da se prevrće u grobu. Na čelu povorke kad su ove godine obeležavali godišnjicu smrti bio je - Čeda. Vrhunac licemerja. Đinđić se verovatno ušinuo u grobu, ne može više ni da se prevrće. Šta je on govorio o Kosovu, a šta govore njegovi "nastavljači" - nebo i zemlja.  

Pade mi na pamet i Jelena Karleuša i njeno pisanje povodom Parade ponosa. Sve što je napisala - potpisujem. Nekima je bio problem što je to napisala jedna pevaljka. I ne samo što je to napisala, ona zaista misli sve što je stavila na papir. I ja se slažem s njom. U potpunosti. U čemu je sad problem? "Civilizovani" su u čudu. Ona je najednom skinula etiketu koja joj je stavljena, a to im se nimalo ne dopada. Ako im kaže da svako veče pere zube, biće na još većoj muci - da li da i oni rade isto to? Nije njihov nivo jedna Karleuša. A oni koji mrze "pedere" i pri tom slušaju njenu "muziku"... Pa, i oni su na muci. Izdala ih je. 

Čude me ova deca. Svi su se svrstali u neke kolone i slepo prate "vođe". Najprimitivniji i verbalno najagresivniji su "čedinci" koji preko usta nikad neće prevaliti pridev "srpski" - to je sramota. Njima da verujem kako će doneti boljitak Srbiji? Oni i ne kažu "Srbiji" nego - državi. Da ta država možda nije Tunguzija? A najnepismeniji i isto toliko agresivni ali fizički, jesu i ovi što pridev "srBski" ne vade iz usta. Njima da se prepustim? Jednom sam im na fejsu objašnjavala jednačenje suglasnika po zvučnosti, i opet se lavina sručila na mene. Nisam znala da je srpski narod nastao odmah posle ameba. Ali jedan od komentara bio je pravi biser i lupio me je posred čela: "Imaš ti tvog Čedu! Marš!"

Onom ko me je poslao tamo gde mogu da odem samo ako poludim, poručujem: umesto tvog trebalo je da napiše - svog! Da ne objašnjavam sad zašto je tako, da ga ne zbune subjekat, prisvojna zamenica za sva lica, kongruencija... i tako ti pojmovi koje je propustio zbog skraćenih časova.