Personalni bedeker, bez ikakve turističke vrednosti

Ovo je potpuno lično viđenje zemalja i gradova. Moj doživljaj mestâ koja sam posetila. Mnogi se neće složiti jer su se sasvim drugačije osećali i imaju drugačije uspomene, ali... nekad volimo i smatramo lepima i neku zapuštenu prugu usred ničega ili prljav, mračan, možda i smrdljiv haustor. Teško je objasniti zašto je tako. Univerzalna lepota jednostavno ne postoji!

Pritom, u gradove koje sam obišla ne računam one kroz koje sam samo prošla. Računam samo gradove u kojima sam spavala, išla na lokalnu pijacu, vozila se gradskim prevozom, hranila se domaćom kuhinjom, po kojima sam lunjala bez cilja, ali sa smislom... One turističke obilaske uopšte ne računam, kao što su mi smešni ljudi koji samo upišu recku smatrajući da je dovoljno ako obiđu muzej. To me podseća na psa koji zapiša svaku banderu - eto, sve je "njegovo".

Nažalost, ne mogu da pišem o Amsterdamu jer sam u njemu bila samo jedan dan, niti o Ženevi kroz koju sam samo prošla, kao ni o Nici, iako sam tamo spavala, pa ni o Barseloni u kojoj sam obišla sve ono što se pokazuje turistima, ili Tbilisiju u kojem sam imala jedan fenomenalan ručak s lokalnim specijalitetima, udahnula malo mirisa Gruzije i osetila toplo gostoprimstvo... Nije da u tim gradovima ništa nisam videla, ali nisam ih "osetila", a to ne računam.

U ovom postu neće biti ni reči o znamenitostima, to ćete sve naći u bedekerima. Kupite ih, pročitajte, a posle utvrdite gradivo kad otputujete i sve vidite svojim očima.

Gradove sam potpuno personalizovala i doživljavam ih kao osobe, često i kao književne likove. Na primer, Beč - toliko hvaljen i uglavnom percipiran kao gospodski grad - ne mogu da smislim i osećam se grozno u njemu. Meni je on gospođica Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja": našminkana do karikature, čuva svoje čipke, otmene haljine i venčanicu, ali je - sterilna, žuta kao kalofonijum i smrdi na starost koja se veštački opire smrti. Iako se čisti, ustajala, starinska prašina svud unaokolo, zagušljiv vazduh natopljen parfemom koji iritira nozdrve, miris peciva koji odbija samo zato što znaš da je svako dobio svoje strogo propisano parče... Jedino što mi je u Beču bilo lepo, to su kolači. Predivni, stvarno, ali sam uglavnom žmurila dok ih jedem.

London - pored Istanbula, jedini zaista kosmopolitski grad od onih koje sam posetila. Prvi put sam bila 1977, u poseti deda-stricu koji je navodno bio na samrti, pa da ga neko obiđe. Iako mu je bilo stotinu ljeta, nije bio na samrti, možda i zato što ga nebesko veće nije htelo. Redak namćor. U London je otišao 1941, sasvim mlad, sa dvojicom starije braće. Nije se ženio, nije radio... pretpostavljam da je život proveo prodajući ono što je poneo od kuće, verovatno nakit. U međuvremenu je uspeo i da se posvađa s braćom, oni su već bili pokojni kad sam ja došla, i tako... sam samcijat na celom svetu. Dolazila je neka žena, ne znam da li je to zdravstvena ili socijalna služba, ali je država slala te "domaćice" kod Metuzalema koji žive sami. I tako, sretala sam se samo s njom, i s njim, koji mi je već drugog dana rekao da nam ništa neće dati i da zna zašto sam došla, da vidim ima li štogod da se nasledi. Tad mi je fitilj bio duži nego sad, a i imala sam veliko poštovanje prema starijim ljudima, kolike god da su budale, da ne pominjem što mi je rod. A tek kad sam ga videla zaspalog, onako starog - užas! Pa to sam ja! Za jedno stotinak godina. Imamo isti nos, usta, oči, čak i uši. Sva sam se stresla.
Odlazak u London bio je po mnogo čemu - šok. Pre svega deda, a onda i sve ostalo.
Treći dan sam otišla malo da se prošetam, da vidim nešto od grada jer sam non-stop sedela u kući ili išla s tom ženom u nabavku (sećam se komada mesa koje je kupila - ličilo je na đon, i po obliku i po tvrdoći i po boji - to nam je posle spremila za ručak, preliveno ananasom!). I tako, izađem ja iz kuće, procunjam okolo, onako kako volim, bez plana i smisla, i sad treba da se vratim. Strahota! Sve mi je bilo isto - sve kuće, sve ulice, čak i lica. Tad sam bila zgodnjikavo devojče, pa sam odbijala ponude da me neko doprati ili odveze. Smenjivale su se panika i pokušaji "diši, polako, razmišljaj" sistema. Nekako se dokobeljam do kuće, uske, a na sprat, s potkrovljem... u ranim večernjim satima, a trebalo je da dođem do ručka. Tad smo uspeli i deda i ja da se posvađamo. Na moje veliko iznenađenje, kad sam mu se izvikala i svašta mu rekla, deda je postao - divan. Dobila sam pare za taksi i lunjala po Londonu... Prvi pogled na dabl-deker bio je čudo! Susret s pijacama, trgovima, raznim kulturama... ceo svet slio se u taj London. Sve živi jedno pored drugog i to je ono što ga čini tako fascinantnim. Bila sam kao Alisa u zemlji čuda. I bilo je divno. London, to je jedan mangup, momak s kojim možete i na fensi žurku i na akademsko predavanje i na bal i u kupovinu i da sedite u kući s isflekanom majicom i čarapama iz kojih vam je upravo izvirio palac, sve gledajući filmove i jedući kokice... i da vam nikad ne bude dosadno, da se - provodite i osećate dobro. S ovim momkom sve je doživljaj, čak i rutinske stvari.

Istanbul - takođe fascinantan, cela planeta je u njemu. Ma, ceo kosmos. Sećam se nane koja ga je zvala "carski grad" ili Konstantinopolj, i stvarno, do 1930. tako se i zvanično zvao. Ne znam da li još negde na svetu postoji takvo mnoštvo stilova u arhitekturi i takva razlika između siromaštva i bogatstva... Verovatno, na primer u Latinskoj Americi; pričali su mi da je Meksiko Siti upravo takav. Međutim, ono što ga razlikuje od svih drugih gradova na svetu, čak i od Rima, Atine, bilo kog grada na Bliskom istoku, ne samo Jerusalima, to je - istorija. Ovde nisu razne kulture i osvajači samo prolazili ili vladali, ovde su te kulture živele i razvijale se, osvajači postajali domicilno stanovništvo. Na primer, ko proučava antiku, ne može da ga zaobiđe, kao ni onaj kome je predmet Vizantija, pa srednji vek, pa otomanska osvajanja, pravoslavlje, Jevreji, Jermeni... Ovde ima svega. Stvarno svega. Planiram da još nekoliko puta posetim taj grad. On ima "ono nešto" i nikad ne može da se upozna do kraja. To je misteriozna otmena dama burne prošlosti od koje svaki put čujete nešto novo. Ona nije stara već zanimljiva, iskusna, puna razumevanja ali i tajni.

Taškent, Buhara, Samarkand - staviću ih zajedno jer su bili u okviru jedne te iste ture, ali doživljaj svih ovih gradova sasvim je različit. Taškent je veliki, lep, zanimljiv. Buhara mesto nabijeno istorijom koja živi. Nigde kao tu nisam osetila prisustvo ranijih vekova. A Samarkand - čudesan. Ovo je jedini grad od svih u kojima sam bila da je neophodno obići sve ono čime se turistički diči, i shvatiti ga. Od posete Uzbekistanu mrko gledam ove naše dinje, a grožđe maltene i ne jedem. Zaboli vas glava samo od nabrajanja koliko vrsta imaju, s toliko različitih ukusa da se pitate ima li kraja. U Buhari sam se postidela šta sam mislila pre nego što sam došla, u Samarkandu sam revidirala stav evropskog tumačenja istorije i značenje pojma civilizacija, a u Taškentu... tamo sam shvatila da su svi ovi gradovi neotkriveno blago. To su lepotice koje nemaju nikakvu protekciju pa završavaju u utešnom izboru od "deset najlepših", a realno zaslužuju da budu makar prva pratilja.

Moskva i Petrograd - ko dobro poznaje ove gradove, začudiće se, a njihovi žitelji možda i uvrediti što ih stavljam zajedno. Međutim, baš zato što je među ovim gradovima tako veliki rivalitet, mislim da se jedan bez drugog ne mogu dobro shvatiti. Moskva je ipak u prednosti jer ona bez Petrograda možda i može da se sagleda kakva jeste, ali Piter (kako ga zovu rođeni Petrograđani) bez Moskve ne može. Moje lično i najličnije viđenje - Moskvu više volim, ali je Petrograd lepši. U Moskvi sam jednom bila na -25 stepeni, i nije bilo hladno - samo se zarumene obrazi, kao na matrjoškama (što smo ih bezvezno krstili - babuške), svud unaokolo sneg, a jednom sam, posle prvog velikog padanja snega, šetala Petrovkom kao da sam u nekom tunelu od bleštavog belog snega. U Piteru se i na -2 stepena smrzneš jer duva, vlaga je velika od onolikih reka i kanala... Nos procuri istog momenta i stvarno je hladno. Čak i meni. U Moskvi je vazduh suv, kad je hladno osećam se kao na Kopaoniku, a ne da sam u gradu. Zimi je sve belo i zaista izgleda kao neka bajka. Kad u martu i aprilu sneg počne da se topi, to je kataklizma - potoci i reke prljave vode svuda su po ulicama, samo šljapkaš i proklinješ sebe što nemaš kaljače. U Piteru nema ni te lepote ni tog užasa otopljenog snega - uvek duva, i duva, i duva... i svuda se oseća vlaga. U tom gradu zaista ne bih mogla da živim. Ne znam za svet, ali u Evropi je to grad s najviše kostobolnika. Mislim da se njima vlaga uvukla i u kosti. Moskva je jedna zdrava devojka, dobra drugarica, sportski tip, iz siromašne ali čestite kuće, a Piter - lepa devojka iz bolje kuće, ali ne tako omiljena, ne tako dobra učenica, ne tako dobar drug... i ljubomorna je na svoju drugaricu iz klupe. Misli da je iznad nje i tako se i ponaša.
Međutim, nešto drugo je prva asocijacija na ova dva grada. Poznato je da Rusi, kao i Amerikanci, sve posmatraju u grose-varijanti. Dok sam radila kao turistički vodič, kukala sam kolegi koji je radio s Amerima na "svoje" Ruse - šta god da im pokažeš i koliko god da imaš zanimljivu priču, obavezno te pitaju "je l' to najstarije", "je l' to najveće", jel to naj...", a on mi odgovori da su "njegovi" još gori - na sva ta "naj-pitanja" dodaju još i šok-saznanje da je civilizovan svet postojao i pre otkrića Amerike.
Povodom veličine - kad sam prvi put bila u Moskvi, sećam se da sam negde na Leninskim gorama zapalila cigaretu tik pred prelaženje ulice, i onda sam prelazila ulicu, prelazila... i ostao mi je još tek dim-dva kad sam je prešla.  

Pariz - nisam ni ksenofobična ni rasista, da ne budem pogrešno shvaćena, ali u Parizu sam najmanje osetila Pariz. U metrou sam imala osećaj da sam u Africi, na pijaci da sam u nekoj arapskoj zemlji... a htela sam francuski Pariz. Ništa od toga. Doduše, taj osećaj francuskog doživite samo u boljim buticima, u boljim restoranima... ali kad vidite cene, onda više niste u Francuskoj već u Lopovskoj zemlji. Nije zanemarljivo ni što su vrlo fašistoidni kad je njihov jezik u pitanju. Prvih deset mesta francuski, pa onda ovi manje važni, poput engleskog. Smešno je kako Pariz percipira sebe i značaj koji ima, a u stvari ga nema. Tome mogu da se dive samo malograđanski Amerikanci, za ostale ne važi. Pariz se zaglavio u vremenu, trebalo bi da mu neko kaže kako ovo nisu dvadesete i tridesete godine prošlog veka, da je Hemingvej mrtav, kao i svi slikari s Monmartra (ostali su samo oni što slikaju portrete i od vas naprave grafitnu filmsku divu), a pogotovo da je prošlo doba vladavine Burbona. Dok u Londonu sve to što je "različito" uspešno egzistira s onim što je "isto", u Parizu je sve strogo odvojeno, nema suživota, i samim tim je folirantsko, pa u vezi s tim i - primitivno. Pariz je udavača koja se svima obećala, iznenađena što nije baš svima prvi izbor.

Prag - Kad sam saznala da je Hitler planirao da mu glavni grad novostvorene države (cela Evropa pod nazivom Nemačka) bude upravo Prag, bila sam prilično iznenađena. Međutim, susret s Pragom bio je još veće iznenađenje. Onaj ko očekuje čisto turistički grad, prešao se, kao i ako očekuje grad u kome se oseća dugogodišnji sovjetski uticaj, takođe se prešao, a prešao se i ako očekuje metropolu. Prag nije ništa od toga, a ujedno je sve to. Iako su Česi malo stegnuti, malo ljigavi, malo gostoljubivi... u ovom gradu osećam se lepo. Sve mi odgovara, pogotovo hrana. Ovo je jedini evropski grad u kojem brza hrana nije kao u ostalim gradovima (izuzev Istanbula, ali rekoh da tamo postoji - sve), ovde je ta brza kao domaća, i to lokalna. Pravi pogodak! Prag je jedna dobro vaspitana žena koja bi da postigne sve - i karijeru i ljubav, i da se bavi decom i da bude slobodna, i da se odmara i da se provodi... Teško stiže, ali stiže. Ponekad je malo smetena, ali je uvek u toku.

Berlin - ne znam kako je sad u Berlinu, ali pretpostavljam da može da bude samo lepše nego kad sam ja bila, a tada su još uvek postojala dva Berlina. Vozila sam se onim tunelom između dva dela grada, videla svojim očima Checkpoint Charlie... Ovo je grad u kojem bih mogla da živim. Prosto mi je neshvatljivo da su nacisti ovde vladali jer odiše miroljubivošču. Ili je reč o disciplini - uvek sam u nedoumici što se tiče bilo kog dela Nemačke. Istočni Berlin trebalo bi da je sasvim drugačiji od Zapadnog, ali nije bio. Sad tek sigurno nije drugačiji. Volela bih još jednom da odem. Dobra prijateljica s burnim životom, i možda baš zbog toga, puna razumevanja - to je Berlin.

Madrid - u nekom od ranijih postova pisala sam kako sam te prve večeri, u stvari noći, u Madridu, mislila da sam u Zoni sumraka ili Skrivenoj kameri (šanse za jedno i drugo jednake). Bilo je oko 11 uveče, izašla sam iz hotela da peške odem do drugarice koja ovde živi. Grad je pun, ima ljudi, što je karakteristika svakog zaista velikog grada, ali... parkovi su prepuni - dece. Male dece, na sve strane ljuljaške, klackalice, penjalice... pod veštačkim svetlom. Sva sluđena (ipak je nemoguće da po celom gradu postave skrivene kamere), odem ja kod Jelene koja mi lepo objasni da zbog velikih vrućina decu izvode napolje samo rano ujutro ili kasno uveče. "A šta deca rade preko dana?" "Pretpostavljam da spavaju."
Madrid je pun boja. Dobro, Barselona, koju sam samo razgledala, šarenija je, ali Madrid je obojen i spolja i unutra. U tim bojama oslikao se i španski temperament, buran ali suzdržan. Nije čudo što mi je pala na pamet prepiska između Bunjuela i Dalija, kad mu prvi piše, sumirajući razlike između Španaca i Francuza, da će "Francuz prvo skinuti košulju, a Španac ostati u njoj do kraja". Ko razume, shvatio je. Budući da sam u Madridu, kad sam drugi put bila, imala na raspolaganju ceo jedan dan slobodan, sela sam u gradski prevoz i vozila se kojekuda, od prvih do poslednjih stanica, presedajući... Pojma nemam gde sam sve bila, ali sam obišla i predgrađa, videla decu koja na poljančetu pikaju loptu, žene koje sede ispred kuća, ljušte povrće i čavrljaju, male prodavnice u kojima se prodaje samo šunka (ali kakva - svaka čast!), osetila miris paelje, one prave, s pimetom, piletinom, kobasicama i morskim plodovima... Još nešto mi je bilo interesantno - iako je bila nesnosna vrućina, žene u okolini imali su suknje od laganog štofa i džemperčić. Ili, ove mlađe, šarene haljine, stegnute u struku, a široke na svim drugim mestima, s kopčanjem koje nije dosledno sprovedeno u predelu grudi, crnokose ljude, izduženih lica i jakih noseva... U jedan mah postalo mi je jasno zašto Španija ima toliko mnogo vrhunskih slikara - ovde je sve vizuelizacija, čak se i mirisi mogu doživeti kao slike na ovom jarkom suncu. Madrid je jedna gostoljubiva domaćica, sve će učiniti da vam bude prijatno i da se ne osećate kao stranac.

Atina - iako Grčku obožavam, Atina, pogotovo prvi put, nije ostavila sjajan utisak. Svaka čast svim spomenicima i istorijskom značaju koji ima, ali - prljava je. Međutim, ako to zanemarim, odlazak u Atinu je kao poseta rođacima. I da, Atina je upravo to - rođaka kojoj sam nenajavljeno banula u posetu, a ona usred sređivanja kuće. Ipak smo mi rod, ovde mi je dobro.

Sofija - i ovo su mi rođaci, ali nisu baš dobronamerni. Stalno se nešto prozivamo, preispitujemo, ispipavamo kako je kod onog drugog. Ovo mi je ipak neka dalja rodbina. Međutim, lepo su me ugostili. Kuhinja je baš onakva kakvu volim - puna povrća, a jogurt... takvu divotu nigde nisam probala. Sofija je dalja rođaka, malo zlobnjikava, ali šta ću, moja je.

Keln - prababa na koju ličim rodila se u ovom gradu. Da li zbog toga ili ne znam ni ja kakvih razloga, ali ovde sam se osećala kao kod kuće. Katedrala, koja je, kao i sve slične građevine, pravljena da se u njoj ili pored nje osetiš malo, sitno, ništavno, na mene nije ostavila takav utisak. Jedina katedrala u kojoj je bilo prijatno, po meri čoveka, da ga čuva i štiti. Ne znam, možda je deja-vu, ali ovde mi je sve poznato i potaman. Keln je neki moj prošli život koji nesvesno osećam, ali ne mogu da ga definišem, objasnim. Keln - to sam ja, u nekom paralelnom univerzumu.

Vladivostok - možda bi ovom gradu trebalo posvetiti ceo post. Iako sam bila tek jednom, samo tri dana, imala sam priliku da cunjam, pa sam puna utisaka. Bilo je lepo vreme, iz luke se jasno video Japan. Luka - posebna priča unutar priče. Prljavo, puno svega i svačega, ali bučno i živo. Bilo je trenutaka u kojima sam se i uplašila pri pogledu na pojedine face. Shvatila sam značenje "po pogledu mu se vidi da je kriminalac". Bilo je pojedinih lica koja bi lako mogla da posluže kao stereotip za takvo viđenje. Zatim, prvi i jedini put videla sam takozvanu "mornarsku majicu" - tipa tetoviranog kao da ima majicu, i znam da je tetovaža a ne majica zato što posao nije bio završen, na drugoj ruci tek je bila započeta jedna pruga. Grad je siv, povremeno i sumoran po najsjajnijem suncu, ali je zato užurban, radan, živahan... Išla sam i u neki super restoran, i jedina neprijatnost je bila što sam išla sama. Kad sam s konobarom popričala na lepom ruskom, odobrovoljio se... a onda su mi prišle neke devojke sa susednog stola, pa sam odslušala njihove životne priče. Ovde svi dolaze zbog posla, i makar da u Vladivostoku provedu ceo život, gledaju na ovo mesto boravka kao privremeno. Svi su odnekud došli, ili oni ili njihovi roditelji, i svi će se vratiti tamo otkud su došli ili idu negde drugde... najčešće u Ameriku ili Japan. Tako bar planiraju. Žao mi je što nisam videla ulice "crvenih fenjera", ali bilo me je strah. Ako sam se prenerazila facama, rečnikom i ponašanjem pojedinih mornara usred bela dana, mislim da bi večernji špacirung bio previše. Vladivostok je drug koji mašta o boljem životu. Interesantan, ali naporan, stalno u nekim planovima... a dok ne ugrabi šansu, pije pivo ispred trafike s pajtosima.

Budimpešta - nije nikakva tajna da ravnicu ne podnosim (potpuno shvatam dijagnozu - ravničarska depresija) i nije mi nimalo čudno što je u Mađarskoj najveća stopa samoubistava u Evropi. I tako, kad se od Novog Sada krene za Budimpeštu, udahnem duboko, trudim se da što manje gledam krajolik i jedva čekam da se dokopam Budimpešte. I da je samo to, da mi više nije sve ravno pred očima, Budimpešta bi mi bio super grad. Kao neka oaza. Međutim, Budimpešta ima još mnogo toga da ponudi. U svakom smislu. To je devojka koja diše punim plućima. Interesantna ali tradicionalna.

Rim - jedina mana ovog grada je što sam u njemu upoznala prvog muža. Kad se vratim, kao da se vraćam na mesto zločina. Ali, dobro, svako ima neku manu. Cela Italija - odgovara mi potpuno. I sever i jug. I sredina. Naravno, i Rim. Fascinantan grad. Po svemu. Mada ja nisam imala nikakve neprijatnosti, mnogi su mi rekli da Rimljani vole da kraduckaju, zato - oprez. Mene nekako odmah prihvataju, iako ne govorim italijanski. Ovde ljudi znaju da žive. Zavidim im na tome. Ujutro pojedu nešto slatko, sasvim malo, odu na posao, rade do podneva, dođu kući, svi zajedno ručaju (sve je, naravno, sveže, spremljeno tad za tad), malo se odmore, pa oko pet opet na posao negde do osam, pa se malo prošetaju i onda opet svi zajedno večeraju. Nekad i izađu. Lepo je i samo se prošetati po gradu, i to je provod. Rim mi je rođaka kojoj se divim, s ponosom je pominjem i na nju se ugledam.

Bari - pričali su mi svašta o Bariju, ali ništa nije istina. Slobodno se uputite u ovaj grad, uživaćete. Isti stil života kao i u Rimu, možda i kvalitetniji jer je grad manji pa je sve jednostavnije i brže. Začudilo me je što (skoro) niko nema zamrzivač. Kad pomislim da nisu nikakva retkost porodice sa četvoro i više dece, odmah zamišljam kako kolju prase, pa u zamrzivač, onda tele, pa i njega u zamrzivač... Ma kakvi! Ovde se sve kupuje samo za taj dan. Sve sveže, kvalitetno, lepo... Ako se preselite u Bari pa poželite da kupite zamrzivač, pitaće vas: "Koliki vam je restoran?" U celom gradu postoji samo jedan Mek u kome se - pije kafa. Ovde zaista takvo đubre od hrane ne može da opstane. Ko bi jeo to što oni nude, kad je navikao na mnoooogo bolje i ukusnije, a jeftinije i zdravije? Ma, cela regija Pulje je divna. Ko je propustio, imam o tome post. Bari je drugarica s kojom obnavljate prijateljstvo na proslavi desetogodišnjice mature. Nije zanemarljivo ni što u ovom gradu žive ljudi koje mnogo volim (Obradovići), pa valjda želim da vidim samo njegove lepe strane.

Venecija - Iako sam u Veneciju odlazila uglavnom kad sam imala neke prelomne trenutke u životu (razvod, kupovina stana, važne vesti koje je trebalo svariti...), nemam osećaj da mi je neki sudbinski grad poput Kelna ili Rima. Meni je Venecija pomagala da sredim misli. Jednom sam to uradila kupujući (jedini put kad sam depresiju lečila kupovinom), drugi put šetkajući se bezveze po gradu i razmišljajući, treći put na žurci u Mestrama (okolina Venecije). Stereotipno je, ali je stvarno bilo tako - kad dobiješ pravi kompliment a bez ikakvog interesa, trgneš se iz bedaka. To mi se uvek dešavalo u Veneciji. Zašto baš tamo? Ne znam. Venecija u nekima izaziva depresiju, ali je meni bila onaj slučajni poznanik koji ti saspe istinu u lice, poput hladnog tuša, a onda ti ponudi rešenje. Da, to je to, bilo ti je ispred nosa, ali nisi video.

Minhen - nije baš da sam luda za Nemcima i Nemačkom, ali, i ovde mi je bilo kao kod kuće. Tamo mi ništa nije strano. I osećam se dobro. Kao svoj na svom. Govore neki čudan nemački, imaju palanački mentalitet, ali su kočoperni, vredni, postojani... Ovo je kao da opisujem rodnu Šumadiju. Ko zna, možda je to ta veza. Minhen je osoba o kojoj sam imala predrasude, ali koja me je iznenadila normalnošću i neposrednošću. Lepo mi je kad se setim pivnica s onim stolovima kojima je uštinut polukružni deo, da se lepo smesti stomak pivopije. Simpatično.

Kijev - tamo se sad dešava sve i svašta, i neću o svom viđenju situacije jer imam mnogo prijatelja Kijevljana koji me s vremena na vreme iz prve ruke obaveste šta je i kako je, pa me "zvanične verzije" mnogo podsećaju na izveštavanje devedesetih o stanju u bivšoj nam državi. Poznajem Kijev kako diše i kakvi su ljudi. Rusi Ukrajince podsmešljivo zovu "hahlihi" jer, svuda gde je pravilno reći G, Ukrajinci kažu H. Kad govore ruski, kao da šuškaju. Kad govore ukrajinski, ne šuškaju, ali zvuči kao umekšani ruski tamo gde je tvrd, i kao tvrd ruski tamo gde je mek. Pošto je ukrajinski novokomponovani jezik, pogotovo otkad su se osamostalili gledaju da su što dalje od ruskog, mada nisu stigli do apsurdnosti i karikature kao neki naši susedi. Prosečan Kijevljanin je dobrodušan, voli dobro da pojede, uživa na Dnjepru (reka je zaista impresivna u Kijevu) i - za sve su mu krivi Rusi. I što nema para, i što nema more, i što ga boli glava, i što mu je veliki nos. Iako je grad lep, iako sam uvek imala fantastične domaćine, iako je uvek sve bilo u najboljem redu... nije prijatno kad znaš da ima tema o kojima se ne sme govoriti. Ili sme, ali nije preporučljivo, da ti neko u restoranu ne bi pljunuo u hranu. Kijev je poput domaćina koji te je odlično ugostio, ali ako izostane divljenje, ogovaraće te do kraja života.

Solun - mnogo bolji utisak nego Atina. Grad je čist, čuva sve staro, ali zna da se od toga ne živi, pa se trudi iz petnih žila da bude moderan. Solun je trendseterka koja nemanje para nadoknađuje velikom željom i totalnom upućenošću u sve tokove. Ne smetaju joj kratke noge da nosi helanke, važno je da nosi "sve što nose mladi". Grad bez kompleksa, vedar.

Bratislava - mislila sam da ću dva dana provesti čitajući knjige jer ovde ništa nije zanimljivo. Međutim, ovo je grad od kojeg ne očekujete ništa, ali doživite sve lepo. Stari deo grada u kome se živi podseća me na Vračar, a stari deo koji pokazuju turistima izuzetno je prijatan. Ovo je jedan lep, zelen i cvetan grad. Bratislava je omiljena komšinica za ispijanje kafe.

Da obiđem malo i regiju. To se sad tako zove, zar ne?
Slovenija je lepa, u njoj se prijatno osećaš, Ljubljana je mala ali slatka, međutim, nikog nema na ulici posle 10 uveče, subotom posle 11... Lepo je, ali ne bih mogla tamo da živim. Kao kad odeš nekome u posetu i sve je u redu, samo ne poželiš da ostaneš duže.
Bosna i Hercegovina - žal za onim kako je bilo ranije. Nemam pojma otkud bilo kome pravo da na ovu zemlju gleda s visine. Banjaluka - šećer-grad; živ, duhovit, radan, gostoljubiv. To je najbolja drugarica kojoj se uvek obraduješ. Sarajevo - ko bi rekao da sam Novu 1991. dočekala baš u Sarajevu! Kako je moglo da bude? Prelepo, naravno. Od rata nisam uopšte bila u Bosni, a tako bih volela da obiđem još jednom ovaj grad. Ima mnogo toga lepog u Sarajevu, ali ono kako ga ja pamtim, što je najvrednije u njemu, to su - ljudi. Smisliću neki način, otići ću makar još jednom, makar se i razočarala. A sumnjam da ću se razočarati. To je takođe moja najbolja drugarica, mnoge lepe trenutke provela sam s njom. Mostar - lep grad, ali... i u "najbolja" vremena ovde je bilo važno koje si nacionalnosti; svi su bili sa "svojima". Džaba most, džaba bazar... džaba sve kad ne znaš na šta smeš da se nasmeješ. Ovo je dečko kog se treba kloniti. Upoznala sam mnoge rođene Mostarce koji sad žive ovde i skoro da su uvređeni što mi Mostar nije top-grad. Razumem ja njih, i ja volim Kragujevac, iz meni znanih razloga, kao što svako voli svoj rodni grad, ali se ne vređam kad mi kažu da im nije bilo lepo u njemu. Žao mi je, ali se ne ljutim, razmišljam kako bi se moglo popraviti to što nije bilo u redu. A Mostarci sve primaju lično.
Crna Gora - lepote prirode i strahote ljudskog faktora. Eto, toliko u najkraćem. Najlepše mesto na svetu - Durmitor, jedan od najlepših pejzaža - Skadarsko jezero, i tako redom, ali... ovde žive Crnogorci. Nema sredine: ili su fenomenalni ili su gola govna. Moj favorit je Cetinje - gospođica kojoj je porodica krojila kapu, pa, iako ima kvaliteta, ostala je u pozadini. Pomenuću i Nikšić, jedini grad u Montenegru koji liči na - grad, kao i Herceg Novi - najmanje crnogorski grad, zato je valjda i prijatan. Samo u njemu me nikad niko nije udavio pričama o "čojstvu i junaštvu".

Makedonija deluje kao zombi-zemlja kad kroz nju prolazite na putu za Grčku - nigde nikoga i ničega. Ali ako vam se posreći (da, baš posreći) da zavirite u Skoplje ili Bitolj, bićete bogatiji za jedno novo, lepo iskustvo. Ne znam nikoga kome u Skoplju nije bilo lepo, ko je doživeo nešto neprijatno. I nikoga ko nije rekao makar jednu lepu reč za Bitolj. Interesantni su ostaci cincarske kulture, a po starim zanatima jedino mu je nalik Sarajevo. I nekako je po meri čoveka pravljena Bitola. Ohrid kao da je neka ličnost koju bi trebalo da poznajete. To je mesto koje svakako morate obići, a kad se tamo nađete, znaćete i zašto. Svako ima svoj razlog.

Svako ima svoj razlog zašto nešto voli ili ne voli, ali kad ne zna ni razlog a voli, onda to stvarno voli. Tako ja volim da putujem, pojma nemam zašto. Nekad volim tek da se pomerim s jednog mesta na drugo, samo da se krećem, da pratim onu belu traku posred auto-puta, ali po mogućstvu - ne po ravnici.