Ljubica i ja

Za početak, da predstavim Ljubicu. Gospođica Ljubica je moja bicikleta, jedna lepa i dobra plavušica koju sam kupila posle dve godine promišljanja i premišljanja. Kupiću - neću kupiti - ma, kupiću, nek ide život - ne mogu da kupim, sad ima prečih stvari - kupiću je, potrebna mi je... I tako (skoro) pune dve godine. Kad god bih videla nekog na biciklu, uzdahnula bih: "Eto, da imam bicikl, sad bih ga i ja vozila."

Kad sam krajem 2012. zamolila u firmi da mi daju otkaz, i kad sam stavila na papir šta ću posle raditi, jedna od prvih pet stavki na spisku bio je - bicikl. Doduše, tad još nisam znala da ću upoznati Ljubicu, pa je "ta stvar" još uvek bila u muškom rodu. Desilo se da uđem u radnju u Zagrebačkoj ulici (koja je sad dobila drugo ime) i da se zaljubim na prvi pogled. Kad sam je ugledala, imam utisak da mi se udvarala, očijukale smo kratko i odmah sam znala da je - moja. Naravno, ime Ljubica samo po sebi se nametnulo. Nudili su mi i nekog Žućka, ne mogu da kažem, nije bio loš, ali Ljubica... ma, znam šta hoću. Kad ti se nešto mnogo svidi, odmah uzmi, ne premišljaj se. Jeste da je Žućko bio malo jeftiniji, i istina da su mi Žućka preporučivali profesionalci, kao "više će mi odgovarati", ali ništa nije vredelo. U mislima sam već bila u simbiozi s Ljubicom.

Od nekadašnje Zagrebačke (ne znam kako se sad zove) do kuće malo sam je vozila, malo smo šetale barabar, dobro, možda ne baš barabar, ja sam izvukla deblji kraj, ali dođosmo. Odmah sam je uslikala, onako postavljenu uz zgradu. Slaže se i po boji s grafitom. A onda sam je nosila dva sprata i nisam je odnela na terasu već stavila na mesto s kog mogu da je gledam dok perem sudove.

I razmišljam nešto koliko Ljubica i ja imamo zajedničkog. Iako u tom trenutku još nije bilo promenjeno ime ulice iz koje potiče, čak i to nam je slično. Ja sam rođena u jednoj zemlji koje više nema, u ulici koja je promenila ime (od Milana Blagojevića postala je Stojana Protića), samo je grad ostao pod istim nazivom. I onda se setim Bate, druga koji je imao administrativnu jebadu u Italiji. Rođen je u Jugoslaviji, u gradu Bitolju, otac mu je tada tamo radio, a prijavljen je na Beograd, u kojem je i živeo... samo što je sad vadio italijanska dokumenta, pa su se u njegovu priču umešale četiri države - Italija, Jugoslavija, Makedonija i Srbija. Kao da je neka varalica. Mojoj ljubljenoj Ljubici to se neće desiti. Što pre ću saznati kako se sad zove nekadašnja Zagrebačka. Ima neke pravde - red je da na neke nazive zaboravimo.

Isto nam je i kakav utisak ostavljamo na one kojima se dopadamo. Setim se prvog muža koji kaže da se još u avionu, čim me je video, zaljubio, a upoznali smo se tako što sam mu opalila šamar ispred hotela u Rimu. Bez obzira na to, on je "znao da ćemo biti zajedno". Setim se i drugog muža kojeg sam upoznala na Adi, a prvi susret je protekao u svađi. Iznervirano sam napustila "bojno polje", a on je zajedničku drugaricu koja nas je upoznala (iako je ona počela da se izvinjava: "Obično je mnogo fina, ne znam šta joj je...") upitao: "Mogu li ja s njom da se oženim?" Kako su oni izabrali mene, tako sam i ja izabrala nju! Sad mi je tek jasno kako to ide. Kad odmah znaš šta hoćeš.

Prva vožnja, prava avantura. Kako sam ja jedno neumereno biće i ništa ne radim napola, tako je i prva vožnja bila preko Pančevačkog mosta. Upoznala sam se s još jednom devojkom i dva momka, takođe na biciklima, pa su me vodili do kumodraškog nasipa, a do tamo imaaaa... i videli smo restoran koji svi znaju pod imenom Brod, a zvanično se zove Ribnjak. Nisam imala para kod sebe, jedino ličnu kartu i ključeve, verovatno ni moja nova ekipa, pa smo popili samo po jedno piće. Naravno, prvom prilikom kad sam mogla da odem tamo da jedem, uradila sam to. Oduševljena sam. Ljubici hvala!

Međutim, posle te vožnje bolelo me je - sve! Ponajviše dupe i butine. Kad sam došla kući, nije mi bilo tako loše, ali, kako je vreme odmicalo, bilo je sve gore. Nisam mogla ni da sednem ni da ustanem, noge mi se tu i tamo tresu kao od Parkinsona, a posle su, pored dupeta i butina, počeli i listovi da me bole. To je bila jedina kriza u ljubavnom odnosu između Ljubice i mene. Nisam mogla da je gledam ceo dan. Sutradan, iako me je i dalje sve bolelo, nisam više bila toliko ljuta na nju.

A posle nekoliko dana sam ukapirala da je ta upala mišića u stvari bila za moje dobro. Zateglo se dupe, i noge, moje sopstvene noge, posle dugo vremena počele su da mi se sviđaju. Kako mi je malo potrebno. Hvala, Ljubice! I izvini što sam bila mrzovoljna prema tebi onaj dan i po.

A kad smo Ljubica i ja u zanosu, ona podnoseći moju težinu, a ja okrećući njene pedale, u najboljem sam izdanju. Ne samo fizičkom, nego i mentalnom. Divne ideje padaju mi na pamet u tim trenucima, kao da mi se mozak pročisti. Donela sam i neke važne odluke držeći guvernal. Opet - hvala Ljubice!

I sad, iako je povremeno vozim, nezadovoljna sam što nismo stalno zajedno. Po ceo dan žudim za njom, a ne mogu baš sve vreme da budem na bicikleti. Ako to nije ljubav, kad na nekog misliš non-stop, onda ja stvarno ne znam šta ta reč ljubav znači.