A šta ćemo s konjem?

Slušala sam neko ekonomsko predavanje teškom mukom se boreći da ne zaspim. Kakav sam baksuz, možda bih i zahrkala. I baš zato što sam teško šta razumevala i što mi je bilo neverovatno dosadno (plus je i predavač imao onaj jednoličan unjkav glas), iz petnih žila sam se trudila da što više zapamtim. Malo je nedostajalo da uzmem sveščicu i počnem da hvatam beleške. Pobedila sam sebe, čak izvukla i neke zaključke, a od trenutka kad su pomenute razmere i srazmere ličnih dohodaka, kao i nagradne igre, sasvim sam se razbudila. Nije me prezenter ekonomske situacije od tog trenutka zainteresovao, nego mi je dao šlagvort da se bavim svojim mislima.
Reče uvaženi užasno dosadni profesor između ostalog i da se "bolesno društvo" ogleda u nesrazmeri plata i nesrazmeri cena, pa je tako naveo primer da u okviru jedne firme najveći raspon sme da bude sedam, odnosno da od najmanje plate najveća sme da bude najviše sedam puta veća. I što je ta srazmera manja, firma bolje posluje. Obrazlagao je on to nekim grafikonima i koristeći termine kojima je davao na znanje da se radi o nauci u koju mogu da budu upućeni samo odabrani, ali kad se skine sva ta gusta paučina namernog nerazumevanja, ostaju podaci, termini i veze koje svako sa više od dve sive ćelije savršeno dobro razume.

Mala digresija - od ovih ekonomskih su dosadnija, zamršenija i gluplja jedino predavanja iz takozvanog PR-a. Sve što oni tamo palamude i trtomude lepo može da se sažme u dve do pet savršeno jasnih rečenica. Što ih više slušam (a slušam ih non-stop, to je poslednja poslovna moda - PR), sve mi je omraženija ta... hmmm... nauka(?). Tako od silnih naučnih i nepotrebno komplikovanih izraza, ako se čovek malo udubi, može da zaključi da i ovaj priča isto što i onaj pre njega, a i sledeći će da nastavi utabanim stazama. Samo su im reči različite, ali sinonima ima na pretek.
Kad je uvaženi užasno dosadni profesor pomenuo plate, kvrcnulo mi je da smo mi jedno užasno bolesno društvo, na umoru. Pretpostavljam da je plata čistačice najmanja. Ako ona prima minimalac, direktor, pretpostavljam da on ima najveću platu, sigurno prima više nego sedam puta veću platu. Ne znam ni jednu jedinu firmu u kojoj je drugačije. Isti je slučaj i sa cenama, razmera je 1:7. U prevodu, bar sam ja tako prevela, slanina košta koliko košta, ili čvarci, ili švargla... a biftek, ili dimljeni losos, ili sveže jarebice... trebalo bi da koštaju maksimalno sedam puta više. Ko je makar jednom svratio u supermarket, dobro zna da to pojma nema, bar je tako u Srbiji. Logika je malo obrnuta od one za plate - što je razmera veća, država je ekonomski stabilnija. Ako dalje pratimo logiku, onaj što jede sapunjaru s pijace finansira onog što se sladi prepeličjim jajima u fensi restoranu. Načisto smo bolesni i načisto smo propali! Doduše, to sam znala i ranije.

Bolesno stanje, po onome što sam slušala, pokazuje i pomama koja vlada za nagradnim igrama. Dosadno je prikazao kako se to u kom društvu ogleda (opet grafikoni, zapetljani iskazi, nerazumljivi izrazi), ali sam samoj sebi napravila zanimaciju prisećajući se kako u Južnoj Africi i oni najbedniji kupe tiket za državnu lutriju. Naravno, svi se nadaju dobitku, ali ne bilo kakvom, već sanjaju o premiji. Naravno, to će da im reši sve probleme. I naravno, ne sabiraju koliko para na godinu daju za tikete. Kad je bilo svetsko prvenstvo u fudbalu, intervjuisali su jednog bezubog koji uredno stoji u redu za tiket, kaže da godinama jednom nedeljno strpljivo čeka u tom podugačkom redu i, naravno, ne napušta ga nada. Pozaboravljala sam o kojoj sumi se radi, ali znam da mi je prvo palo na pamet da je za te pare koje je potrošio na tikete mogao da ode kod zubara i sredi neku protezu. Šta će, i on misli da će premijom moći da namesti zlatno zubalo, pa da samo vitla škljoc-škljoc i široko se osmehuje.
Pomislila sam i da te igre na sreću nisu samo pokazatelj "bolesti društva" i da ih možda treba posmatrati i sa psihološke strane, poput bolesti zavisnosti. Moja pokojna majka učestvovala je u svim nagradnim igrama, kupovala listiće za loto, igrala čak i sportsku prognozu iako je teško razlikovala fudbal od rukometa. Za divno čudo, u sportskoj prognozi, pogađajući odoka, imala je najviše uspeha. U svemu ostalom - nikad ništa. Sećam se i davnih sedamdesetih, kad je Politika Ekspres imala neku nagradnu igru u kojoj je svako (baš svako) nešto dobijao, pa su najmanje nagrade bile da sutradan dobijete novine besplatno, a najveće neki stanovi, kola... i svima najslađa - pare! Danima su izlazili ti kuponi, ona ih isecala i pomno pratila pravila igre i spisak mogućih nagrada. Najednom, ote joj se krik: "Bože, gde da smestim konja?!"
"Kakvog konja, mama?"
"Evo, jedna od nagrada je i rasni konj sa pratećom opremom za jahanje i toliko i toliko zobi. I sad, kad dobijemo tog konja, gde da ga držimo?"
Nije ga više pominjala, ali joj se na licu lepo videlo kako je muče brige oko štale. Sestra je saznala da se tu i tamo raspitivala u Konjičkom klubu kako stoji stvar s iznajmljivanjem prostora. Kako su dani prolazili bila je sve zabrinutija, a kad bismo joj natuknule nešto o nagradnoj igri, samo je tužno odmahivala glavom: "Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
I najzad - veliko finale. Izlazi spisak dobitnika. Hemijskom prati redove, jedan po jedan, sva ustreptala, a nas dve joj stojimo iznad glave u svečanom stavu. Ništa ne govorimo, a ona će s vremena na vreme: "Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
Pojavljuje se negde na sredini i rasni konj sa pratećom opremom i toliko i toliko zobi. Dobila ga je gospođa iz Kraljeva (mi smo iz Kragujevca, verovatno je štamparska greška), zove se Mirjana (tako se zvala i moja majka), preziva se čini mi se Tripković (mi smo Trifunović; i to je sigurno štamparska greška).

"Eto, kažem vam, dobili smo konja. Sigurno je neka greška. Mog imena nema nigde, znači, konj je naš. Samo se vi smejte, pitaću vas gde ćemo da smestimo konja kad ga stave ispred vrata."
Konja nije bilo ispred vrata u narednih nekoliko dana. I dalje je živela u strahu. A onda je konačno objavljeno njeno ime, bez greške - Mirjana Trifunović iz Kragujevca sutra Ekspres može da dobije za dž.
Pitate se da li je ikad išta dobila. Nikad ništa. Ali je to nije sprečilo da i dalje igra. I kad je bila u bolnici kupovala sam joj listiće za loto. Ako je ona parametar pomame za nagradnim igrama, odavno smo bolesni. Mada, što je kriza bivala dublja, ona je sve strastvenije pratila i Bingo, i Loto, i kupovala lozove, i za greb-greb se zapalila. Da je predavač iz ekonomije bio malo zanimljiviji, mogao je i ovakve slučajeve da analizira, svakako sa ekonomskog stanovišta.
Život bi nam sigurno bio drugačiji da nam je taj rasni konj sa pratećom opremom za jahanje i toliko i toliko zobi osvanuo ispred vrata. Sestra i ja smo u međuvremenu naučile da jašemo.