Percepcija i recepcija

Sećate se "Guliverovih putovanja"? Dok je živeo među Liliputancima, Guliver je bio ubedljivo najveći, pa i kad se vratio u društvo ljudi svoje veličine, i dalje je imao utisak da mora da pazi kako nekoga ne bi nagazio, govorio je kočijašima da sklone konje u stranu jer on mora da prođe... I dalje se osećao kao div, iako se uopšte nije izdvajao od ostalih. Međutim, to je bio njegov doživljaj sebe.
Tako je i moja pokojna majka, potpuno nesvesna da je s godinama počela da se smanjuje, i dalje mislila da je za glavu viša od mene. Kad god je trebalo spustiti nešto s najviše police, blago bi me odgurnula: "Ma, hajde, molim te, ja ću to. Ne moraš da donosiš ni stolicu, a kamoli merdevine." I onda bi počinjala da se propinje, i dalje uverena da je to očas posla. Bilo bi smešno da mi je nije bilo žao.
"Mama, sad si moje visine." Mora da su joj teško padale ove reči.
Mamina porodica je tako visoka, da se ne zna ko je od koga viši. Najniži ujak bio je visok samo 1,92 metara, koliko i moj najstariji sin. A u mojoj generaciji najviši je Slavko, brat od ujaka, sa okruglo 2,10 m! I naravno da se osećala kao div kad se udala za tatu koji je bio njene visine. Nikad nije nosila visoke potpetice i stekla je manir da hoda malo spuštene glave. Sestra je povukla na mamine, celih 11 cm viša je od mene! I ona se oseća kao div, a počela je da se smanjuje. Ako ja nastavim ovako čvrsto da se držim (povukla sam na tatu), možda se u dogledno vreme i izjednačimo.

To je ništa prema slučajevima nekih mojih poznanica koje i dalje misle da su neznamnijakakve ribe, pa zapadaju u žalosne situacije povremeno. Jednom smo tako sedele u kafiću i neki dečko je stalno gledao u našem pravcu. Dok smo u gimnaziji i kasnije na studijama sedele zajedno, obično smo dobijale piće sa nekoliko okolnih stolova. U ovim godinama mi ne pada na pamet ni da pomislim da neko gleda u mene. Ali, jedna od nas upravo je to pomislila i imala golicave primedbe na račun njegovog zurenja, a dečko nam je na kraju prišao i pitao jednu drugu da li ga se seća - s njenim sinom išao je u osnovnu školu! Takve situacije su mi najodvratnije, kad moram da se stidim umesto nekog drugog. Jednom prilikom sam i ja imala nekog muškarca koji me je pratio u stopu i pričam to drugaricama, a one će usplahireno. "Šta je bilo, je l' te napao?" "Ma kakvi, brinula sam se za bundu, svekrvina je." Pomislila sam da ima nameru da mi skine bundu i utopi je negde, nisam ni pomislila da me prati zato što će da me skrmbeta negde. I da me obeščasti, bože me sačuvaj!
Andrić je u "Travničkoj hronici" na jednom mestu napisao da "ništa nije tužnije od sveta viđenog očima bivše lepotice". Mslm... stvarno... pogodio je kao prstom u oko.
Slično se desilo, ali mnogo simpatičnije, i jednog popodneva u kafiću u centru grada, kad smo sedele nas tri koleginice: dve mlađe, još uvek neudate i ja, žena u drugom braku koja je sasvim završila karijeru u tom smislu. U neko doba dobijemo mi piće za sto "od onog stola tamo". Ove dve moje počnu odmah mahinalno da nameštaju kosu, pa sve tri bacimo pogled u pravcu tog stola. Kad tamo - tri bivše učenice sede isto ovako kao i mi, ali nam mašu i šalju poljupce. Najmlađa od nas prokomentariše: "Od ovih đaka ne može da se živi!" Bilo je drago i njoj što ih vidi, ali bilo bi joj još draže da nam je neki baja poslao piće.

Imam i kolegu kojeg interno i intimno zovem "seljače". Kakvo držanje, kakav stav, koja ambicija! A isprovaljivao se beskonačni broj puta da je - seljače kome praz viri iz dupeta. Imao je intervju sa jednom našom poznatom književnicom i kad se vratio ispričao je kako je fasciniran njenim stanom, da bi završio: "A na kraju mi pokazuje 'sobu za devojku', a ono ceo stan!" Samo je pokazao da nikad u životu nije bio u nekom starom salonskom stanu. Takve ljude treba pustiti da se sami otkrivaju jer im ništa ne vredi što se drže visoko pa svima unaokolo spočitavaju da oni dolaze, da se sklonimo kako nas ne bi pregazili.
Nedavno mi kaže kako ide na koncert "Tap 011". Valjda mi je po faci video da se čudim (a džez, a rokeri, a ta muzika koju on sluša a mi pojma nemamo ni o čemu se radi - ne razumemo mi te visine...), pa je dodao: "Uostalom, to je muzika moje mladosti, kakva god da je. Ne bežim od toga. Tvoji sinovi isto su slušali, svi smo isto slušali." Šta da mu kažem? Da li je smetnuo s uma da mi je najstariji sin muzički kritičar, Muzički, a srednji ima svoju grupu koja veze nema s popom i tim sladunjavim pesmicama. Najmlađi nikad u životu nije ni čuo za "Tap 011". Nemam ništa protiv takve muzike, ni protiv koje muzike, ali otkud njemu pravo da moju decu svrstava u svoje folirantsko okruženje? Ništa mu nisam rekla. A i šta bih? Da mu kažem kako smo dva sveta, u stvari tri jer je jedan između nas? Inače, on je vrlo "blagonaklon" prema "seljacima", "sve to on razume" i "nije mu teško da razgovara s 'tim' svetom"...

U Egiptu sam bila jedina koja je žarko želela da joj se neko obrati na ruskom, jer je toliko ruskih turista da na recepcijama, u radnjama, restoranima, kafeima... najmanje jedan čovek govori ruski. "Naši" su se strašno nervirali kad im se Egipćani obrate na tom jeziku pa moraju da objašnjavaju kako su iz Beograda (hmm), Srbije (hmmm), ma Jugoslavije (a, to!) i veze nemaju s Rusima. Mislim da sam bila jedina kojoj se niko nikad nije obratio na ruskom već - na italijanskom! Čak i kad otvorim usta pa počnem da parlam ruski, oni mi odgovore - na italijanskom. A stvarno super govorim ruski! Jedino sam se među Rusima osećala ruski i s Rusima govorila normalan ruski.
Pih! Nisam imala dobru percepciju. Valjda sam zamišljala da sam kao one mlađane i lepe (doduše razularene i vrlo često nepristojne) Ruskinje.