Biti svoj, uprkos svemu ("Smrt je neprovjerena glasina", Emir Kusturica)

Postoje ljudi koje svi vole, neko više neko manje, ali se može reći da su opštevoljeni. Obično se radi o servilnim osobama, ne mislim na dupeuvlakače, već na osobe koje su takve po prirodi, i zaista zaslužuju ljubav kojom su okružene. Nasuprot njima su oni manje voljeni, čak i omraženi, koji nisu tako retki kako se misli, i koji, bez obzira što su po karakteru provokatori, i kad su u potpuno mirnom stanju jednostavno izazivaju mržnju. A postoje i oni kojih se svi boje, nekad je strah opravdan, a nekad sasvim imaginaran, ali, eto... boje ih se. Emir Kusturica spada u ovu drugu grupu, skoro da je obrazac za takvu grubu tipologiju. Šta god da postigne, koliko god da se uspne, koliko god nagrada i priznanja da dobije, jednostavno... zgodna je meta za mržnju. Zašto? Zato što je takav.
Međutim, on nema nameru da se menja, i ako ni zbog čega drugog, oni koji ga intenzivno mrze (zapanjila sam se koliko ih je), makar zbog doslednosti trebalo bi da ga poštuju, poput Vlada Dapčevića, uzgrednog, sporedno sporednog aktera njegove autobiografije "Smrt je neprovjerena glasina". Živeće Kusturica tako do kraja, žestoko provocirajući svojim stavom koji nema nameru ni da brani ni da obrazlaže, već ga samo nudi onima koji su zainteresovani da ga čuju. A da li će im se svideti, to je sasvim druga priča. Opet kao još jedan uzgredni lik iz "Smrti", secikesa koji neprestano govori: "Gdje sam ja u toj priči?" Možda na kraju ove rečenice ne bi ni trebalo stavljati upitnik, više je retorsko pitanje nego pravo.
Knjigu nisam kupila, i nemam nameru ni da je kupim, jer su je izdale Novosti, a tamo je još uvek onaj Starac Fočo od stotinu ljeta... i tako. Neće Novosti propasti zbog toga, ali - ne želim da učestvujem u profitu ni na koji način. A žao mi je jer bih volela da zadržim ovu knjigu, bez obzira što nešto i ne volim da ćitam autobiografije. Kusturičina je na mnogo načina izuzetak. Najvažniji razlog je što je zaista napisana dobro - svaka čast. Vraćala bih se knjizi da je kod mene, i za neku godinu verovatno bih je pročitala ponovo. Postoje knjige kojima se proverava vrednost sudom vremena. Ovu bih stavila na listu samo zato što mislim da će vremenom dobijati a ne gubiti. Ne volim da čitam biografije jer su uglavnom populističke, važe samo za trenutak u kome su napisane i imaju vrednost novinskih članaka koji traju samo do sledeće kupovine novina. Izuzeci su Čerčil (sjajno delo, uostalom, dobio je Nobelovu nagradu, i to zasluženo), Fehmiu ("Blistavo i strašno"), Mandić i sad Emir Kusturica. Iako se sva četvorica pre svega bave sobom (ipak je to autobiografija), svako na svoj način izigravajući Sunce oko koga se vrte sve ostale planete, zajedničko im je da sjajno pišu, da su od krvi i mesa, da su savršeno dočarali mesta u kojima su bili i duh vremena u kome žive, ali da je nad svim tim prevagnuo živ čovek, sa svim svojim zabludama, greškama, nedoumicama... Lepo se oseća kako raste i kako vreme u kome živi, pored porodice i okoline, formira njegov karakter. Tako mi je u "Smrti", na primer, fantastična epizoda sa kupovinom Madrasovih cipela koje su bile hit - svuda u svetu ljudi su u njima plesali ili jednostavno želeli da budu obuveni po poslednjoj modi, dok su ih u Sarajevu kupovali oni koji se tabače s vremena na vreme, a madrasice su teške, pa kad nekog šutneš... Liči na muško odrastanje, a ponajviše liči na Sarajevo kakvo znamo iz njegovih filmova.
Cela "Smrt" je jedan film, bar sam ga ja tako doživela. Glavni tok priče prekidan je epizodama, poput didaskalija, jer likovi jesu dati životno, ali ipak imaju i neka uputstva. Majka, u stvari njegova nana, koja je govorila: "Deco, komšiluk vam je važniji od majke", gospodštveni ujak koji nema nikakav odnos sa svojom decom, tetka Biba koja vitla nekud po svetu, figura patrijarhalnog a modernog oca, njegovo društvo, nestašluci od kojih nisu svi bili bezazleni, prva ljubav, gradnja Titanika... i pre svih - majka. Na momente smešna (stavlja najlon preko tepiha), opasna (lepi trnje na sijalice u zgradi, da ih ne bi krali), čak i potuljena (nikad se ne izjašnjava šta misli, samo želi da se ne govori o politici), ali iznad svega topla, topla, topla... Sve što se dešava kasnije samo je nadgradnja ove osnove, temelja koji je kasnije napravio kuću.
Poznavanje mentaliteta ovdašnjih ljudi i njegovo plastično prikazivanje kroz pojedine rečenice koje postaju lajt-motivi celog dela, lepo se provlače i svemu daju potku koja naizgled razuđene periode života drži na okupu. Kroz "Smrt" je očigledno sazrevanje, ali čini mi se u obrnutom smeru od očekivanog. Taman kad pomislite (ako na trenutak zaboravite da se radi o čoveku s javne scene o kome po nešto i znate), da će krenuti putem uvaženog profesora i svetski priznatog režisera, on se priklanja drugoj struji i počinje da pliva uzvodno. Najsimptomatičnija scena u tom smislu je tuča posle dobijanja Zlatne palme u kojoj je učestvovala i njegova žena. Povodom te sekvence, iako mu je verovatno nanela mnogo štete, ni jednom rečju sebe ne opravdavajući, napravio je sjajan kroki žene koja brani svoje dete. Samo zamišljam večernju toaletu, svečani trenutak i stolicu dignutu uvis kojom zamahuje na tipa koji joj dira sina. "Ej, to je moj sin!" - sve može, ali kad se dirne u decu, odmah proradi instinkt. Neko će možda pomisliti da je ovo preterano, ali sasvim mi je jasno. Mislim da je to jasno i svakoj majci na svetu, pogotovo na Balkanu, pogotovo majci muške dece.
Kad već pišem o mentalitetu, sam Emir Kusturica je tipičan predstavnik tog (na)opakog soja. Uvek sam protiv svih, uvek uprkos očekivanjima, uvek uinat, uvek "ma šta me briga šta mislite", i uvek svoj - pa šta bude neka bude. Kao mlađa, uvek sam se čudila ženama koje po svadbama plaču i pomeraju se u stranu i imaju čudne komentare na lepe vesti, a sad i sama na svadbama pustim makar jednu suzu. Toliko sam na jednoj svadbi plakala (ali kad pogledam mladinu majku - to je bilo od sreće), da mi je muž na kraju preteći rekao: "Ženo, ako se ne središ u najkraćem roku, odosmo odavde." Tako su i njegova majka i brat od ujaka komentarisali Zlatnog lava, kroz suze: "Šta nas ovo snađe!"
(Ne)gledanje "Amarkorda", opisi uvodnih scena sve do: "Primavera!" i kasniji uticaj tog filma na njegov potonji rad vrlo su upečatljivi. Stalnim ponavljanjem postigao je sjajan efekat. Svidelo mi se i što je ovaj film za njega bio značajan (http://miljalukic.blogspot.com/2010/05/tri-cetiri-pesesnaest-najboljih-filmova.html). Šta tek da kažem za njegov odabir dela - Čehov, Andrić, Hrabal... Moj favorit ipak je drug iz škole koji je maštao da radi u pošti - kako bi pečatom malo-malo pa mlatnuo po Titovoj glavi na marki!
Šta Kusturica misli ili ne misli, potpuno je njegova stvar. U Bosni su ogorčeni što nije glasno govorio "za njihovu stvar", a u Srbiji mu zameraju... ne znam ni ja šta mu zameraju tačno, bar nisam uspela da zaključim iz silnog pljuvanja koje sam sretala po raznoraznim forumima. Ako ćemo pravo, možda i jeste spahija na svom imanju, ali zar Mišković nije taj na koga bi trebalo prvo da se usmerimo? Ako je Kusturica spahija, stvarno je grozno, ali to mi ne umanjuje doživljaj pročitane "Smrti". Uostalom, pisala sam o tome: http://miljalukic.blogspot.com/2010/02/procitaj-knjigu-ne-obaziri-se-na-piscev.html. I ne mogu da zaboravim pogled moje drugarice Marijane, koju inače vrlo cenim, kad sam joj rekla šta čitam. Razrogačila je oči, a ja na to: "Ali super je, treba da pročitaš!" Samo je odmahnula rukom i promrmljala kroz zube: "Ma, ne zanima me." Da nas je neko posmatrao sa strane, pomislio bi da joj namećem pornografsku literaturu.
Takav je Kusturica - svoj, uprkos svemu, i mada možete da ga mrzite do mile volje, ova knjiga je odlično štivo. Volela bih da je više niko ne kupi samo zbog Manje Vukotića, a ja zahvaljujem Kristini na pozajmici, u stvari njenom tati koji je napisao: "Samom sebi za rođendan!" Kakav autor, takvi mu i čitaoci - neobični.