недеља, 03. април 2011.

Pokušaj razbijanja ostrašćenosti ("Jezik i nacionalizam", Snježana Kordić, Durieux, 2010)

Retko ili nikako jedna knjiga iz oblasti lingvistike može da izazove buru kao što je to bio slučaj sa "Jezikom i nacionalizmom" Snježane Kordić. Dok je još bila u najavi, zainteresovala me je naslovom, i moram da priznam kako sam očekivala veličanje hrvaštine i odu "povijesti dugoj četiri tisuće godina" (možda i više) i pljuvanje po Srbima, ali na neki uvijen, akademski ili bilo kakav drugi civilizovan način, što je već postalo opšte mesto kod braće Hrvata. Zašto mi je to padalo na pamet? Isključivo iz razloga što je izdavanje knjige pomoglo Ministarstvo kulture Hrvatske. Kad je "Jezik" ugledao svetlo dana, reakcije su bile tako žestoke (dovoljno je izguglati sve o ovoj temi, a od pojedinih komentara može i da pozli), da je krajnji epilog tužba Hrvatskog kulturnog vijeća na adresu hrvatskog Ministarstva kulture!
Naravno, autorka je postala državni neprijatelj broj Jedan, čak se i na Vikipediji može pročitati kako daje kontroverzne teze i da je draga jugonostalgičarima, i da se koristi prevaziđenom lingvističkom literaturom 19. veka romantičarske orijentacije... Inače, ovo poslednje je doslovni citat Mirjane Jurišić, o čemu se po nešto može pročitati u tekstu Zvonimira Despota, a može i na izvorištu. Ima i tekstova koji su im sasvim nasuprot  i objektivni, jednostavno - nepristrasan su prikaz knjge. Mogla bih do prekosutra da ređam linkove o svemu ovome, ali sam izvukla tek neke karakteristične.
Knjigu sam dobila u Beogradu, od Srđana Dvornika (iz Zagreba, zahvaljujem mu), i bila je to prava odiseja. U poslednje dve decenije sve je teže doći do knjiga van granica zemlje u kojoj si. Ne znam kakav je slučaj u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori... ali u Srbiji mi pod nos poturaju samo hrvatska izdanja popularne literature ili neke teme koje se posredno ili neposredno tiču politike. Da, raspisali se i oni koji rade na TV-u, a muka mi je od "lake književnosti". Jad i beda pisane reči. Nedostaje mi veliko, otvoreno tržište - mnogo naslova, mnogo tema, mnogo autora...
"Jezik" sam pročitala relativno brzo ako se uzme u obzir da nije beletristika. Za početak, razvejao mi je nedoumice oko pristupa temi - sasvim je objektivan. Tu i tamo ima gorčine autora, ali je rezultat očaja nad stanjem pre negoli nečeg drugog. Druga stvar po važnosti - sasvim mi je jasno zašto su se svi ratoborno digli na noge u Hrvatskoj i zašto je napadaju tako žestoko, pri tom koriste iste argumente koje je ona osporavala i, po mom mišljenju, uspešno osporila u "Jeziku". Na primer, jedna od gluposti je "argument"  kako je hrvatski sasvim zaseban jezik jer tako piše u Ustavu Hrvatske! Nek ostane bez komentara, gadljiva sam. Ima toga podosta, komentari na knjigu vrve od "bisera". I treća stvar, za mene najbitnija, "Jezik" mi je širom otvorio ionako otvorene oči povodom preciznosti u izražavanju.

Naime, u odlike nacije svrstava se i jezik. Dobro sam preispitala to svoje "znanje" posle "Jezika": "Poznato je da 'veza između države i jezika nije nužna u smislu uzajamnog poklapanja ili podudaranja' (Weisegerber 1990: 61). Npr. na njemačkom govornom području državne granice se ne podudaraju s jezičnima (Scheuringer 1996: 151). I inače, 'jezične granice i državne granice nisu se u Evropi nikada podudarale' (Schubert 1997:86), one 'nisu u Evropi nikada bile sinhronizirane i nisu to ni danas' (Haarmann 1975: 81). Evropa  po tome nije iznimka, u svijetu je čak pravilo nepodudaranje jezika s državom: 'većina država u svijetu sadrži više od samo jedne jezične zajednice, višejezičnost je dakle normalno stanje' (Buchler 2002: 21)."*1 Dalje nastavlja: "Stav da zaseban jezik legitimira postojanje zasebne nacije i države odavno je napušten u zapadnim demokratijama, najkasnije nakon rušenja Hitlera s vlasti. Naime, 'koncepciju o jedinstvu jezika, naroda i nacije zastupalo je jezikoslovlje Trećeg Rajha pozivajući se na narodski pojam jezika' (Koller 2000: 568) i propagirajući 'Hitlerov ideal jedne nacije, jednog teritorija, jednog jezika' (Ager 2001: 180). Nacistička teza da 'odnos prema materinskom jeziku je ključ za opstanak ljudi kao rasne ili etničke zajednice' (Hitton 1999: 5) zvuči danas sasvim poznato na južnoslavenskim prostorima. I shvaćanje nacista: 'ako izgubiš svoj jezik, glasio je argument, izgubio si svoj identitet' (ibid. : 8), općeprisutno je danas u novim južnoslavenskim državama. U njima vlada kult 'nacionalnog jezika, kao jedan od najvažnijih kultova nacionalizma, koji je opet jedna vrsta sekularne, odnosno političke religije."*2 Komentar je izlišan.
Osnovna teza celog "Jezika", da je srpskohrvatski policentričan jezik, poput nemačkog (koji se govori u Nemačkoj, Austriji i delu Švajcarske) ili engleskog (u Engleskoj, Americi, delu Kanade...), objašnjena je na 379 stranica sa sve primerima i potkovano. U prevodu - srpskohrvatski je zajednički jezik Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca.
U poslednje dve decenije svedoci smo "lova na veštice", u stvari na srpske reči koje su "zaprljale" hrvatski jezik, a na kraju se ispostavilo da te navodno srpske reči uopšte nisu srpske, poput hiljade, tačke, prisvojni, zarez... Slično se dešava poslednjih godina i kod nas, pa na primer čujem da je "nepravilno" sedmica, dom, korišćenje infinitiva... jer je navodno hrvaština. Slatko se nasmejem. Na svu sreću, takvi "čistunci" ne sede na mestima s kojih bi mogli da nam propisuju kako da govorimo i nisu plaćeni kao u Hrvatskoj, pa valjda zato nisu ni toliko glasni. Ipak, imaju izvesnog uticaja. Na primer, došlo je dotle da se toliko preteruje s veznikom "da", pa se stavlja i gde treba i gde ne treba. Ipak neko brine o jeziku na pravi način, jedno od pitanja na testovima za kvalifikacioni upis u srednje škole bilo je i sledeće:
"Podvuci rečenice u kojima je moguće infinitiv zameniti konstrukcijom: DA + prezent:
On će ustati rano.
Zar umeš plivati?
Raditi je zadovoljstvo.
Želim doći."
Da pomognem - tačna su dva odgovora i oba imaju modalne glagole. Tamo gde su pomoćni glagoli, jednostavno ne ide konstrukcija "da + prezent". Ispravno je: Želim doći i Želim da dođem, kao i Zar umeš plivati? i Zar umeš da plivaš?". Od norme odstupa na primer: On će da ustane rano, pravilno je samo: On će ustati rano.

Ponekad istorijske činjenice do te mere surovo šamaraju da trenutna situacija deluje karikaturalno. Neko iz neznanja, a neko svesno zanemarujući istinu prenebregava izvornike: "Ante Starčević se borio za to da se u Hrvatskoj uzme ekavica, dok se njegov suvremenik i autor 'Srpskog rječnika' (1818) Vuk Stefanović Karadžić zalagao za ijekavicu (što se vidi i iz naslova njegovog 'Srpskog rječnika')."*3 U skladu sa svojim idejama, Ante Starčević o tome piše 1851. u zagrebačkim "Narodnim novinama". Međutim, "Starčevićeva nastojanja da se u Hrvatskoj uzme ekavica nisu pobijedila jer su prevladali hrvatski vukovci, koji su se zalagali za Karadžićev ijekavski izbor jata. Rezultat je, dakle, bio: Karadžićev ijekavski izbor jata nije prihvaćen u Beogradu zato što tamo nisu htjeli mijenjati svoj ekavski izgovor, dok su u Zagrebu, gdje su izvorni Zagrepčani također ekavci jer su kajkavci, ipak prešli na ijekavicu. A da je bilo po Anti Starčeviću i Vuku Karadžiću, Hrvati bi danas govorili ekavicom, a Srvi ijekavicom. Zato Friedman (1999: 14) kaže da je 'ironija sadašnje situacije' to što je ijekavicu u 19. st. izabrao i zastupao Vuk Karadžić i što se ona tada više identificirala sa srpskim nego s hrvatskim intelektualnim kretanjima, a danas je obrnuto."*4
Snježana Kordić se poziva na lingviste, sociolingviste, istoričare i sociologe kad piše o "naciji, identitetu, kulturi i povijesti". Iako joj u Hrvatskoj zameraju da je preuzela stavove romantičara, ovde se radi o našim savremenicima i stručnjacima iz oblasti kojima se bave. Nema nikakve lične note, već samo bavljenja strukom, objektivnosti i savesnosti, bez obzira na sve druge interese koji bi mogli proisticati iz pripadnosti određenoj klasi, naciji, narodu, grupi... Pozivanje na autoritete ovde ima debelo opravdanje jer ovakva tema ne bi trebalo da ima tako tesne dodirne tačke s lingvistikom, ali kako se radi o jednoj tezi za koju vas u Zagrebu mogu proglasiti i za izdajnika, a upravo su "kultura... povijest" uzročnici problema, morala je i njima da se pozabavi. Na vrlo jednostavan i logičan način opisano je prekrajanje istorije i kako se to odrazilo na jezik, a samim tim i koliko jezik ima važnu ulogu u jačanju nacionalizma. Jezičko "rodoljublje" tako je uznapredovalo da je postalo svojevrsno takmičenje - traže se prave hrvatske reči, a ako ih nema, onda se izmišljaju. Naravno, prvo treba proterati srpski (i kad nije srpski), pa onda i sve ostalo. Samo napred u autizam, svesno izabran i dobro podržan u svim strukturama društva. Mislila sam da je osnovno svojstvo jezika - sporazumevanje, ali nije - oni žele što više da se razlikuju, pa i kad nema potrebe za tim, nešto mora da se menja (da li ste čuli da je predlog da se "neću" piše: ne ću?). Sam naziv srpskohrvatski, bez obzira na činjenice, uopšte ne sme ni da se spominje. Naravno, prećutkuje se da su i hrvatski jezikoslovci učestvovali u Novosadskom književnom dogovoru (neki od njih danas su vodeći kroatisti), ali ga potpuno drugačije prikazuju s ove vremenske distance. Niko se i ne seća tih davnih godina, pa i ne zna šta se sve dogovaralo i koliko se ko s kim i čim slagao, tako da mogu da pričaju šta im je volja - ko će da ih proveri! Ionako je falsifikovanje činjenica postalo manir. Na primer, za "tačku" se zalagao upravo Jonke, iz Zagreba. "Točka" je rusizam, tek da se zna. Ko čita samo savremene kroatiste stvarno stekne utisak da ih je Beograd proganjao i nešto im nametao, što uopšte nije tačno. Više je "korekcija" bilo za srpskohrvatski nego za hrvatskosrpski. A predloge zagrebačkih kolega svi su usvajali. Tako Novosadski dogovor, ni kriv ni dužan, postade Baba Jaga za jadne, napaćene Hrvate. "... čitatelj se danas uistinu može zapitati kako je moguće da su usprkos tim činjenicama autori poput Stjepana Babića uspjeli izgraditi legendu da su Novosadski dogovor iz 1954, Pravopis dviju matica iz 1960. i Rječnik dviju matica iz 1967. znak neravnopravnosti i unitaristički čin?"*5 "Autorima Rječnika Babić prigovara što su naveli potvrdu riječi vlak kod Stevana Sremca, kafa kod Matije Mažuranića, i iz hrvatskih narodnih pjesama, kino iz Letopisa Matice srpske, kratkotalasni kod Miroslava Krleže, ćutnja kod Ivana Kozarca, jeftin kod Mihajla Lalića, hartija kod Tina Ujevića itd. Babić bi, očito, htio da se prešuti postojanje tih potvrda. Međutim, citirani autori nisu mogli predvidjeti da će se roditi jedan Stjepan Babić, koji će si uzeti za cilj da riječi uobičajene u Hrvatskoj počne proganjati po sistemu 'da vidimo, koju riječ bismo ovoga tjedna mogli proglasiti srpskom'. Pa ni sam Stjepan Babić prije nekoliko desetljeća nije znao koje će sve riječi proglasiti nehrvatskima: dovoljno je pogledati njegove tekstove u 'Jeziku' iz 60-ih godina (i Brozovićeve i Katičićeve) pa će se vidjeti da je upotrebljavao riječi koje su danas na glasu da nisu hrvatske. Babić bi naknadno falsificirao prošlost i napravio da citirani pisci nisu koristili riječi koje su koristili."*6

Posle pročitanog "Jezika" stiče se utisak, bar sam ja stekla takav, da je glavni problem što u tom starom a njima "novom" jeziku stoji i naziv "srpski" - to je izgleda kao krst za đavola ili beli luk za vampira. Međutim, "... Budući da naziv srpskohrvatski ima 'dugu tradiciju u slavistici - kreirao ga je Jakob Grimm, proširio Slovenac Jernej Kopitar u prvoj polovici 19. stoljeća, davno prije nastanka Jugoslavije - on dakle nije dužan nužno nestati činom raspada te države' (Thomas 2003: 319)."*7
I "... Kroatisti znatno sudjeluju u izgrađivanju slike o postojanju neprijatelja. Pomoću mita o srpskom jezičnom unitarizmu pobrinuli su se da svatko u Hrvatskoj zna tko ima ulogu dežurnog neprijatelja, a njemu zadnjih godina pridružuju i nove. Kako Evropska unija dobiva na aktualnosti, tako se iste metode uzgajanja neprijatelja koje su ranije bile usmjerene prema Beogradu sada pojačano usmjeravaju prema Bruxellesu. Najutjecajniji hrvatski akademici tvrde da će EU nametnuti Hrvatskoj ujednačavanje varijanata (HAZU 2007a; Babić 2008: 193), i da 'što se Hrvatske tiče, čini se da su i za jezik kobna imena koja počinju s B (Beč, Budimpešta, Beograd, staro hrvatsko ime za Veneciju bilo je Bneci, Bruxelles, a Vashington, London i Moskva trebali bi se na hrvatskom zvati Bašington, Bondon i Boskva)' (Kovačec 2006: 334)."*8
Tolika ostrašćenost govori samo o jednom - kompleksu. A koliko je sve blisko Nemačkoj iz tridesetih godina prošlog veka, čovek da se isprepada. U Hrvatskoj je raspisivanje konkursa za nove reči uobičajena stvar, pa je simptomatično zahvaljivanje nagrađenog - u kolikoj je to suprotnosti sa stvarnošću i koliko nijanse u početku na kraju postaju krupne stvari, kao ona malena grudva snega na vrhu brda koja do podnožju naraste u monstruma koji nosi sve pred sobom. Povodom preuzimanja reči iz drugih jezika, mislim da je u uvodu za „Rječnik“ iz 1818. godine Vuk Karadžić lepo sročio: „Opet je bolje uzeti tuđu riječ, nego li novu naopako graditi.“ U dogledno vreme možda će i "okolotrbušni pantalodržač" zaista preuzeti mesto kaišu, odnosno remenu, odnosno... koja je naša reč?

U postovima o jeziku (pod tom oznakom su objavljeni na ovom blogu), vidljivo je da mi je "favorit" profesor Senahidin Halilović, ali će mu posle komentara na "Jezik i nacionalizam" Snježane Kordić, opasna konkurencija postati gospodin Midhat Riđanović - u oštrom odgovoru autorki "Jezika" između ostalog pominje i kako se u nekim nemačkim novinama pojavila razodevena (nije napisao gola), mada je, kako napisa - "zgođušna",  i kako joj je slava udarila u glavu, na jednom mestu osporava autoritete (koje ona s uvažavanjem citira), a na drugom ih veliča (koje ona pobija)... Kao i kod Halilovića, slabo sam razumela šta je tu i da li je uopšte nešto kompliment ili nije, pogotovo ovo "zgođušna" (njegovi komentari su kod gdina Despota, navela sam link na početku posta).
U Srbiji je proces uglavnom obrnut (ima i zadrtih jezikoslovaca koji teže komunikacionom autizmu, ali ih je mnogo manje od ovih drugih) - pa sve dolazi u obzir, često i bez ikakvog kriterijuma. Uostalom, ako je neka reč ušla u svakodnevni govor i nema adekvatnu zamenu u maternjem jeziku, niko od nas ne bi trebalo da se protivi tome, ali je problem što za mnoge reči u pravopisu postoje dubleti (premnogo ih je), a i tripleta ima nedopustivo mnogo... pa opet dolazimo do "pravila babe Smiljane".
Težak ovaj srpskohrvatski, pogotovo ako ste Srbin, Hrvat, Bosanac ili Crnogorac! I - da li ste sigurni šta ste po nacionalnosti? "Analizu gena brojnih evropskih nacija sprovela je nedavno iGENEA, evropski ogranak vodećeg poduzetnika za testiranje gena, koji vrši 90 % u svijetu svih DNK-ispitivanja porijekla. Izvršena analiza pokazuje ne samo da 'ne postoji pranarod Hrvati' (Pazos 2008a), nego i da nije moguće na osnovi gena utvrditi tko je Hrvat a tko Srbin. Također pokazuje da je po očevoj liniji genetski najzastupljenija kod Hrvata i Srba Y-haplogrupa I koja reprezentira prastanovnike Balkana Ilire (Pazos 2008), a unatoč tome neosporno je da govorimo jezikom kasnijih doseljenika, Slavena. Za razliku od naše situacije, samo '20 % albanskog stanovništva ima ilirske korijene', tj. 'udio Ilira je u Albaniji manji nego u Bosni ili Hrvatskoj' (Pazos 2008b)."*9

Pojava ovakve knjige u Hrvatskoj izazvala je reakcije kakve je izazvala, dok su slične (poslednja je iz pera Jovana Ćirilova) u Srbiji imale mlak odziv. Razlika je i u kvalitetu, naravno na strani Snježane Kordić, ali i u hrabrom stavu - argumentovanom. Iako će je skupo koštati sva ova polemika, nije izneverila svoju stručnost i moralni kodeks naučnog radnika. Knjiga me nije snažno dojmila samo zbog hrabrosti (obožavam hrabre ljude) već i zbog pristupa temi i objektivnosti, a pogotovo što je i jedan moj lični stav u potpunosti revidirala.

Iz knjige "Jezik i nacionalizam":
*1 - 172 str.
*2 - 173 str.
*3 -   90 str.
*4 -   91 str.
*5 - 304 str.
*6 - 313 str.
*7 - 136 str.
*8 - 352 str.
*9 - 190 str.

13 коментара:

  1. A meni se sad baš čita ova knjiga. Mada mi se inače povraća pri spominjanju jezika i nacije.

    ОдговориИзбриши
  2. Cyber, i ja sam očekivala da ću imati sličnu reakciju. Međutim, izuzev dela o sportu i navijanju, slažem se sa svakim slovom.
    Mislim da je ovo jedna od knjiga koja će biti na spisku relevantne lingvističke literature još zadugo.

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala na prikazu! Pokušaću da dođem do nekog primerka.

    ОдговориИзбриши
  4. Jao, na živce mi idu svi ti što potenciraju novokomponovani jezik, a još više ti koji vade neke reči iz naftalina, samo da bi se što više razlikovao "Njihov" jezik od onog "njihovog", tipa, srBski, vaskrs/uskrs, vaistinu/uistinu...Mislim, gluposti, to su sitnice. Svi znamo da je hiljada grčka reč, provaljujemo se i jedni i drugi. Smešni smo i žalosni. I na kraju, koji jezik ja pričam? Živela sam u krajevima gde se priča sprski, hrvatski, bosanski..Mislim nisam učila te "jezike" kao strane, i ne kapiram onda zašto bi neko, samo na osnovu nacionalnog opredeljenja nazivao jezik tako i tako. A, realno, taj jezik je zajednički za te dotične nacije. Dakle, mene kad neko pita koji mi je maternji jezik, kažem srpsko-hrvatski, jer je to, naposletku, istina. Bosanski, Crnogorski, Vojvođanski, Belopalanački, Malomokrolužanski...mislim, kuda idu sve te podele? Muka mi je.

    ОдговориИзбриши
  5. Valentina, ako ne uspeš, pozajmiću ti knjigu.

    jungle, Uskrs i uskrsnuti su novokomponovane reči, a Vaskrs i vaskrsnuti traju odvajkada. Svaka ostala ti je "zlata vredna".
    Ako nađeš neku literaturu o malomokrolužanskom, javi - imam neke prijatelje tamo, pa da se ne brukam kad odem u goste. :)

    ОдговориИзбриши
  6. Miljo, eto vidiš, ja sam uvek govorila uskrs i nikad vaskrs, na to sam mislila. Čije novokomponovane?
    A, ja levatica, napisah imena jezika velikim slovom. :))Naravno, proslediću ti literaturu ;)

    ОдговориИзбриши
  7. Врло интересантно, нисам очекивао овако нешто са хрватског говорног подручја, прва асоцијација ми је била то њихово усвајање нових речи. Сад имам жељу да прочитам књигу, изгледа да обилује информацијама које би свакако вредело знати. Иначе, лично немам проблем са српским-хрватским-црногорским-босанским-српскохрватским, тј. све ми је то једно те исто и волим да разумем (понекад и користим) све те варијанте. Јасно ми је да се по неким специфичностима говора разликујемо, али ми нечији начин говорења и речник који користи не представља проблем. Једина ствар која са мном уме да буде проблематична је што форсирам ћирилицу (и волим је, савршенија је за језик којим се служим и некако лепша и читљивија), па људи који је не знају не могу да ме разумеју док ми не кажу да постоји тај проблем (наравно, тада сам флексибилан и прелазим на латиницу). По томе ми се у старту разликује српски од српскохрватског, јер неки људи са српскохрватског говорног подручја (нажалост) не могу да разумеју шта сам написао.

    Деведесето сам годиште, па нисам најбоље упућен - занима ме да ли су пре раздвајања српскохрватског сви Југословени у школама учили оба писма, или је то био принцип само у Србији?

    ОдговориИзбриши
  8. jungle, Vaskrs je normalna reč, a Uskrs novokomponovana. Uzela je maha, ali je bolje (i lepše) reći - Vaskrs. Ipak je reč o crkvenom prazniku, a i starija je i češće u upotrebi. Prošetaj se Srbijom, uverićeš se da je tako.
    Umesto nekadašnjeg prosto sad je moda da bude naprosto, umesto jednako podjednako... a bez ikakvog smislenog i jezičkog opravdanja. Da ne pominjem strane reči gde im mesto nije - ful umesto puno, make-up umesto šminka (a obe su stranog porekla), šoping umesto kupovina, stajl umesto stil... Naravno, tamo gde nema odgovarajućih reči opravdano je uvesti strane, pogotovo ako su već u širokoj upotrebi.
    Za referentnu literaturu iz malomokroluškog unapred ti hvala. :)

    ToMCaa, nekad su se u celoj Jugoslaviji, izuzev Slovenije i Makedonije, učila oba pisma. Razlika je bila jedino u tome što smo mi ovde počinjali s ćirilicom, a u Hrvatskoj s latinicom. Meni je ćirilica prelepo pismo za pisana slova. Kad pišem rukom, koristim isključivo ćirilicu, a sve ostalo kako mi kad dođe. Na blogu sam počela s latinicom i tako nastavljam, svejedno je.
    Mislim da je velika prednost što oba pisma koristimo jednako.

    ОдговориИзбриши
  9. U Srbiji se učila ćirilica u prvom a latinica u drugom razredu, u Hrvatskoj obrnuto. Mada su oni ćirilicu otaljavali i pretežno zaboravljali, a mi latinicu i previše prisvojili.

    Prije par dana sam gledao jedan hrvatski film s početka osamdesetih godina ZLOČIN U ŠKOLI, i bavi se profesorom srpsko-hrvatskog odnosno hrvatsko-srpskog jezika. Nijednom u filmu taj jezik nije imenovan.

    Prvo je završio samo književnost, onda je došao da predaje maternji jezik, u razgovoru neki spominju ''naš jezik'', ali nikad SH ili HS. Možda sam ja paranoik ali to mi je sumnjivo, a mnogo se objašnjava ovim tekstom.

    Inače, ja sam čuo da je postojao dogovor da u Kraljevini SHS koriste latinicu i govore ekavicom, ali Srbi nisu izbacili ćirilicu a Hrvati su prigrlili ijekavicu.

    Sve u svemu, možda jeste Grim taj jezik nazvao srpskohrvatskim, ali Vuk Karadžić je izdao samo rječnik i gramatiku srpskog jezika, kasnije je dodato i hrvatsko ime, ali problem je upravo što su time uništili izvorni hrvatski iz Zagorja.

    ОдговориИзбриши
  10. Zoon, u "Jeziku" su pomenuti svi govori koji su bili aktuelni kad se određivao naziv zajedničkog jezika (hteli su da postave standard, u čemu su i uspeli), i zaista je kajkavski bio žrtva. Na svu sreću, Krleža je napisao "Petricu Kerempuha" (njegovo najbolje delo, po mom mišljenju) i još neki autori druge stvari, pa se neće sasvim zaboraviti.

    Kod Belića sam naišla na podatak o predlozima da u Kraljevini SHS zvanično budu latinica i ekavica, ali nigde drugde nisam naišla na to. Da li je zaista bilo tako?

    Poenta je u tome da, kako god nazvali taj naš zajednički jezik (iako policentričan, poput nemačkog, engleskog, španskog...): srpski, hrvatski, srpskohrvatski, hrvatskosrpski, on je JEDAN jezik. Sasvim je druga stvar što na površinu isplivavaju kompleksi, želje, politika... i što nažalost imaju veću snagu nego nauka i zrav razum.

    ОдговориИзбриши
  11. Koliko me sjećanje služi, ovo za SHS je sigurno tačno (uzgred sigurno je italijanska riječ, domaća je ''izvjesno'', mislim da čistunci ne shvataju koliko je jezik otvorena stvar), Jovan Skerlić je predvodio našu delegaciju i postignut je dogovor sa tadašnjim Ilirskim pokretom, da će srpskohrvatski (možda čak i jugoslovenski) jezik biti pisan latiničnim pismom i pisaće se ekavski, dakle neće biti ovog mog ijekavskog bar ne u pisanoj formi, pisalo bi se npr mlèko (ili sa dvotačkom iznad), i to slovo bi se slobodno moglo čitati kao e, ije ili i, ali bi se pisalo isto, što je osnova engleskog jezika na svim kontinentima, iako Englezi kažu doktor a Amerikanci daktor..

    Tako da je to sigurno jedan jezik, posebno što je Starčević ne samo predlagao već i pisao ekavicom. Hrvatima bi danas trebao prevodilac za njega. Pardon, prevoditelj :)

    Ali jasno je da ako jezik ima 99 000 istih i 1000 različitih riječi da je to isti jezik, ali žele da od tih 1000 (od kojih se ne koristi 10%) ''argumentuju'' poseban jezik. Doduše, studente boli uvo, u Srbiji se čitaju udžbenici na hrvatskom, a u Zagrebu nemaju ništa od Platona i Aristotela sem na ekavici.

    Stvar je čisto politička

    ОдговориИзбриши
  12. Šta da kažem, pratim sve što je u vezi jezika, našeg, na ovim prostorima. Obožavam tvoje postove na tu temu. Hvala ti posebno na ovom, pošto iako su mi mnoge stvari, o kojima si pisala poznate, za ovu knigu nisam znala, pokušaću da je nabavim.

    ОдговориИзбриши