Bez teksta ("Pisma iz Azije", Zuko Džumhur)

Najlepše što mi se dešavalo u proteklih desetak dana jeste odlaženje na posao i dolaženje s posla(!), samo zbog čitanja jedne predivne knjige u gradskom prevozu. Prvi i verovatno poslednji put priželjkivala sam da se vozikam i po dva sata u jednom pravcu.
"Pisma iz Azije" nisam ranije čitala, bili su mi poznati samo delovi. I neopisivo mi je žao što je tek sada knjiga došla do mene, preko Biljane Sparavalo (hvala!). Mnogo bolje bi bilo da sam je čitala 1989. i 1990, kad sam bila u krajevima sličnim onima koje opisuje Džumhur. Taj moj put u Buharu, Samarkand i Taškent u potpunosti mi je promenio pogled na celokupnu svetsku istoriju i prilično uzdrmao dotadašnji sistem vrednovanja.
Dok smo mi, Sloveni, a s nama i Germani, još uvek bili divlje horde koje su delovale jezovito i na prvi pogled, a kamoli da smo imali neku "civilizovanu kulturu", u Samarkandu su izračunavali udaljenost Meseca od Zemlje, čitali prvoklasnu poeziju, bavili se trgovinom, izučavali grčke, rimske, indijske i kineske klasike... Čak nije tačno ni da su svi muhamedanci - još uvek postoje čisto zarastristička sela u kojima gori vatra na centralnom mestu, a sam naziv Buhara izveden je od Bud-hara, Budinog mesta ili, kako to pogrešno prevode: Budinog manastira. Ovo oko prevoda rekli su mi specijalisti za farsi ili parsi (kako ga gde zovu), staropersijski jezik, koji se koristi i dan-danas u ova dva uzbečka grada i u nekim delovima Irana i Avganistana.
To je bila jedna strana priče, a druga, možda i upečatljivija, jesu lica ljudi koje sam sretala. Neki su izgledali kao Kinezi, neki kao Mongoli (ima razlike kad ih malo više srećete pa se naviknete na drugačija lica), neki kao Arapi, a neki su imali kose oči i četvrtasto lice, s jakim vilicama. Ima ih i plavih, i riđih, i svakojakih. Devojkama i mladim ženama po pijacama ispod marame koja dopire do struka vire guste crne pletenice za šaku duže... Tadžikistanke se posebno ističu lepotom: svetlih očiju, najčešće zelenih, zagasitog tena i smeđe kose zaista deluju skoro nestvarno. Po predanju, kad je Aleksandar Makedonski ovde ostavio grupu vojnika, oni su se pomešali sa stanovništvom i počela su da se rađaju deca svetlih očiju. Da bi zadržali takav izgled, ženili su se i udavali između sebe, pa je u bivšem SSSR-u javna tajna bila da je tamo najveći broj idiota.
Zuko u "Pismima" između ostalog pominje i lepotu žena, pa je tako ostajao bez daha u iranskim avionima, a kad je upoređivao lepotu žena s Bliskog istoka, pisao je o raznovrsnosti, nasuprot nje stavljajući lepotu američkih žena koje imaju "konfekcijsku lepotu". Nažalost, taj trend se proširio skoro na ceo svet. Kad već pomenuh američke žene, na nekoliko mesta Džumhur piše i o američkim turistima i poslovnim ljudima, koji u ove krajeve zalaze dobro pelcovani protiv svih mogućih i nemogućih bolesti, i dobro opremljeni apotekom u kojoj su najzastupljenija sredstva za dezinfekciju. U vezi s tim, setih se i Andrića koji je na jednom mestu (mislim da je u "Travničkoj hronici") pisao o haustorima koji na Zapadu po pravilu budu zapišana, smrdljiva, buđava mesta, a na Istoku se po tom "ničijem vlasništvu" zasadi cveće u polupanim loncima i opet nekako ima života.

"Pisma iz Azije" pored književne vrednosti imaju i likovnu jer tekstove prate Zukovi crteži, često i s propratnim tekstom koji je pisan na licu mesta, malo ćirilicom, malo latinicom. Na pojedinim mestima, na kojima opisuje bašte, pa još imam i lustraciju pored, počinjem da osećam kako mi miriše cveće, a nalazim se u brundavom autobusu koji "miriše" na neosušena a očišćena sedišta i petrolej.
Pa tek opisi kamiona koji dolaze u jednom obliku iz fabrike negde u Evropi, a u Avganistanu ih preurede tako da liče na pokretne kuće. Ili dojučerašnji beduini koji kupe nejveću limuzinu koju mogu da nađu, voze se u njoj sa svim ženama koje imaju i ugrade roštilj za ovčetinu nesred kola!
Sve vrste bogomolja, pa i pravoslavne crkve Jermena koji žive u ovim krajevima, opisane su s toplinom koja ne propagira religiozno razmišljanje, već raznolikost. Hipici koji godinama žive u Dolini Buda kojih nažalost više nema, i opet ti bučni Amerikanci koji gomile betona i stakla pretpostavljaju mnogo boljim hotelima.
Radila sam kao vodič i znam kako se ponašaju Amerikanci. Jedino oni i Rusi, gde god da ih odvedeš i šta god da im pokažeš, uvek imaju pitanje NAJ (tako su to zvali vodiči između sebe): "To je najveće?", "To je najstarije?", "To je NAJ..." I šta čovek da im kaže? Jednom sam se baš naljutila na Avali na dve Ruskinje koje su, gledajući najobičnije cveće malo sređeno stručnom rukom, prokomentarisale: "Vidi, i ovde raste naše cveće!" Odbrusila sam prilično grubo: "Ne, to je naše cveće, ali raste i kod vas!" Dosta mi je više te njihove veličine!
Ovi moji Rusi bar su poznavali istoriju i videlo se da su išli u školu i naučili nešto, a Amerikanci nisu imali ni to. Bili su u čudu i što nemamo probušene noseve i ne nosimo noževe u zubima. Jedna Amerikanka me je pitala da li ćemo se vratiti u Kapadžib. Bilo mi je potrebno neko vreme da ukapiram kako misli na Sarajevo - ali napisano ćirilicom! A što su tek seljačine u vezi s hranom! I u paradajz salatu stavljaju sirće - u stvari nose neki svoj drljavi dresing kupljen u Americi i stavljaju ga u sve živo, a ono najobičnije ulje pomešano sa solju i mnogo sirćeta.
Zuko je obišao ovaj deo Zemlje baš kako treba - upoznajući se sa tradicijom, ljudima, običajima, osećajući atmosferu, i uz mnogo, mnogo predivnih digresija u vezi sa Šantićem, Zmajem, Kajzerom, Arijevcima (kome nije poznato ko su Arijevci, obavezno neka pročita), savremenom istorijom, minulim vekovima, s mnogo boja, ljubavi prema ljudima i tolerancijom prema razlikama. I kako da se jedno takvo putovanje (da bi ga sproveo, "služeći se i marifetlucima") uporedi na primer sa obilaskom Britanskog muzeja - sve vreme sam razmišljala gledajući silne eksponate kako su se nakrali, pa nakrali, pa na oči nisu videli koliko su krali... prave lopuže.
Uživala sam u "Pismima", čitajući ih i gledajući (nije zanemarljiv ni likovni aspekt) i prisećajući se. Iako se radi o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih, pred sobom sam imala lični utisak s kraja osamdesetih. Autentičnost i živ doživljaj, minimalistički jezik i veliko čovekoljublje, dobro obrazovanje i neizmerna radoznalost glavne su odlike ovog štiva. Sad tek shvatam da sam toliko oduševljena ovom knjigom, da nemam ni reči kojima bih opisala to svoje oduševljenje. Retko ostajem bez teksta, ali...