Bilans slomljenih kola na nizbrdici

Pisala sam ovde o tome kako sam mislila da ćemo da potonemo skupa, cela porodica. Nemamo pare, pokrali nas uz to, muž operisan, a ja poslodavcima uputila pismo koje je bilo prečica do otkaza.
Stvari su se pokrenule s dna.

I dalje nemamo pare, ali izuzev predstojeće slave nema više velikih troškova, pa sad razmišljam samo o vraćanju dugova, a ne o novom zaduživanju. Lakše mi je, mada se to na računu u banci ne vidi.
Oko krađe nema nikakvih vesti, mada sam se nadala da će biti nečeg u vezi sa nedavno pohvatanim kradljivcima zlatara. Ispostavilo se da ovi "naši" nisu ništa prodavali na tim mestima, ali ko zna... Možda se makar nekom komadu nakita uđe u trag, nekom antikvitetu... Kao manijak pratim sve vesti o krađama.
Srednji sin i dalje prima smejuriju od plate, ali stičem utisak da bi na tom mestu i taj posao radio i za džabe, pogotovo sa ekipom s kojom je. Na prvi pogled, to nije nikakav podatak za opuštanje, ali meni jeste. Čak mislim da je takvo stanje stvari bolje od posla koji je fantastično plaćen a koji je kao robija. I ne samo za mentalno zdravlje, već i za budućnost. Možda sam ja sebe ubedila u to, tek da mi bude lakše.
Muž mi se toliko oporavio da je počeo da me nervira. Ne mogu da ga pratim.

Pismo u kojem tražim da mi se promeni status, daju još četiri dana odmora i eventualno poveća plata... rešeno je polovično. Miodrag Ristić je u komentarima izrazio zabrinutost da li sam ga lepo sročila i da li poslodavci imaju sluha da shvate o čemu se radi. To i jeste vrlo važno, ali sam ga sastavila možda i malo bezobrazno, ali snaga činjenica bila je na mojoj strani. Pri tom su mi advokati (ako nekog znam, onda znam advokate) rekli na šta treba da obratim pažnju. Tako naoružana, nisam mogla da ostanem neprimećena, u najgorem slučaju su mogli da mi daju otkaz, ali bi morali da ga obrazlože. Obrazloženje bi moglo da postane predmet sudskog spora, a tu... hmmm... možda ni taj scenario ne bi bio loš, rekoh već da znam(!) advokate. Imali su sluha (ili možda straha?), pa sam odmah dobila promenu statusa (još su se i čudili što to ranije nisam tražila, na šta sam odgovorila da to ne treba da tražim jer mi svakako pripada, pa je trebalo samo da priznaju faktičko stanje) i umesto četiri dobila sam dva dana viška za godišnji odmor (samo jedan manje od onog što je maksimalno u firmi, ali ću i taj jedan dan da tražim na primer na proleće, možda i na leto, videću). Jedino su za platu bili preneraženi (neki su se kiselo smejali), tako da sam stekla utisak da možda na nivou firme razmišljaju o smanjenju ličnog dohotka zaposlenih. Nasmejala sam se i ja, ali ne kiselo - svakako ću da tražim povećanje plate prvom zgodnom prilikom, samo da se posavetujem s advokatima kako to da uradim.
U svakom slučaju, sanjam o penziji, ako je uopšte i dočekam. Imam silne planove šta ću tad da radim. Moje drugarice mi kažu da sam luda što jedva čekam 60 godina. Nije mi jasno šta je tako strašno u tim brojkama - dok me mozak služi, sve godine su lepe. Imam drugarice od po tridesetak i od 62 godine, pa iz prve ruke mogu da kažem kako "mladost" nije uvek mlada, a ni "starost" nije uvek tužna i dosadna.
Za sad čekam samo izveštaje o krađama. Ko bi rekao da ću se ikad radovati pozivu milicije?