субота, 15. мај 2010.

Tri-četiri-pe'šes'naest najboljih filmova

Iako verovatno ne deluje tako, najteže je odrediti tek deset filmova koje voliš, a još je gore kad treba da ih rangiraš. I samo razmišljanje je bilo muka. Postoji jedno šest filmova koje sam gledala ni sama ne znam koliko puta i nema dileme da će oni biti na rang-listi, ali dilema je: kojim redom ih postaviti? Pobogu, kakve teške muke! Nezamislive. Zato moram da se ograničim, obezbedim, opravdam... šta god što zvuči primereno ovom slučaju i napišem da je ova lista stvar trenutne inspiracije i lična, sasvim lična. Nikad mi nije bilo ovoliko teško da merim reči, svaku cedim kao da je od suvoga zlata. I umesto deset, kao što svaka normalna rang-lista ima, kod mene je petnaest filmova. Lako je moglo da ih bude i pedeset.
Na primer, film koji sam gledala najmanje pet puta, a kome i dalje ne znam ime (uglavnom sam ga lovila ili je on mene nalazio na TV-u), o ocu Pakistancu, majci Engleskinji i buljuku dece; najstariji sin je homoseksualac otišao od kuće, dizajner; jednog otac želi da oženi Pakistankom iz Engleske; drugi bi trebalo da pođe njegovim stopama; ćerka pika fudbal; jedan sin je vernik; jedan ne skida kapuljaču s glave... Fantastičan film, a ja ne znam ni kako se zove. Međutim, ne osećam neku posebnu grižu savesti, jer - ovo je lična lista, imam samo jedan kriterijum: dopadljivost. Ko želi da dopuni spisak, samo nek izvoli. A naročito bi me radovalo ako se neko seti kako se zove ovaj engleski film, tužan i komičan istovremeno.
1. Amarkord
Felinijev film koji ostavlja bez daha - u isto vreme raskošan, sveden, psihološki, intrigantan i običan! Film o odrastanju, hronika grada, tipično atipični likovi i odnosi, moralne dileme, religija i crkva, seksualnost, erotika... ima sve. Felini mi ionako liči na renesansnu figuru, na nekog Hommo univezalea. Ovo je ujedno i film na koji odmah pomislim kad se govori o genijalnosti i sveobuhvatnosti, dubini života... Gledala sam ga... pa... jedno hiljadu puta.
2. Kum 1 i Kum 2
Kopolini filmovi iz sedamdesetih. Za Kum 1 dobio je tri Oskara, za drugi deo čak šest! Šta reći, osim da su mnoge scene postale antologijske (a mislim da nema većeg komplimenta za jedno ostvarenje) i da su mnogi izrazi iz Kuma ušli u internacionalni jezik svih generacija (na madrace, ponuda koja ne može da se odbije... da pomenem samo neke). I ove filmove gledala sam... pa... hiljadu i jedan put.
3. Let iznad kukavičjeg gnezda
Ovaj film nisam gledala... pa... hiljadu puta, ali jedno stotinak jesam sigurno. I svaki put je kao prvi - uzbudim se, srce mi se popne u grlo, danima posle razmišljam i vučem se kao prebijena mačka. Neverovatan film koji svakog prodrma iz temelja. Formanov najbolji film, kojim je dokazao da nije sve u specijalnim efektima. Mnogi će reći da je kruna njegove karijere Kosa, ali Let je neuporedivo bolji po svim kriterijumima. Kosa je veliki film, a Let je filmčina. Čitala sam negde da je prvi predlog za naslovnu ulogu bio Džin Hekman, koji je ponudu odbio uz obrazloženje da će mu karijeru sunovratiti uloga u filmu koji se dešava u ludnici. Bolje je što se glavnog lika prihvatio Džek Nikolson koji je upravo ovim filmom počeo da se penje visoko, visoko... što se na početku njegove karijere nije moglo ni pretpostaviti.
4. Tačno u podne
Da je kojim slučajem Aristotel mogao da poživi do pojave ovog filma, sigurno bi se radovao što tri jedinstva uopšte nisu sporna, pogotovo jedinstvo vremena, koje mu je najviše osporavano. Drugi problem je da li se dobro protumačilo (da se predstava odigra za 24 sata ili da se radnja dešava u toku 24 sata) ovo treće, najspornije jedinstvo. U ovom Cimermanovom remek-delu bila bi zadovoljena oba kriterijuma. Dramatičnost je posebno istaknuta stalnim pokazivanjem sata i njegovih kazaljki, napetost je dovedena do usijanja. Ima i romantične elemente, i psihološke dileme, a sve to spakovano u jedan lep, neveliki poklon sa sve velikom mašnom za gledaoce. Kad je film tek počeo da se prikazuje u Americi, iako je vestern, najbrojnija publika bila je ženskog roda. Naravno, sve one došle su da gledaju Garija Kupera, zaista veličanstvene pojave, ali i savršenog glumca. Pitam se da li je tim klinkicama posle odgledanog filma veći utisak bio od radnje i latentnog uzbuđujućeg i čežnjivog straha koji film tako uspešno proizvodi, ili od izgleda Garija Kupera. Btw, zašto po Holivudu više nisu glavne baje dvometraši poput Kupera, Stjuarta, Džona Vejna... nego su ih smenili ovi pikolini poput Kruza? I još nešto: na listi umalo da mi se nađu i Ratnici podzemlja, kojima bi se Aristotel takođe dičio, a po napetosti glat mogu da stanu uz Tačno u podne, jedino što su glumački za nijansu ispod.
5. Zlatna groznica 
Film za sva vremena, koji je tako lepo pokazao genije Čarlija Čaplina. Njegova poetika je uvek na rubu farse, smejete se i plačete istovremeno. Ono što je Čehov u književnosti, to je Čaplin u svetu filma. Topao, ali ne patetičan; surovo realan, ali ne i agresivan; i duhovit i smešan, ali nikada banalan... Scene poput one u kojoj jede skuvanu cokulu, u kojoj je đon parče sočne šnicle, a ekseri po koja kost koja se zadesi u mesu, dok su pertle rezanci skuvani al dente... kao i ona u kojoj se njegovom mnogo krupnijem cimeru od gladi učini da je Čarli kokoška... kao i ona u kojoj je oduvana kuća stigla na ivicu litice i ljulja se... pamte se celog života. Čarli Čaplin je od gega napravio umetnost. Svi koji koriste geg pre i posle njega jednostavno se krevelje, s izuzetkom Kerija Granta koji je imao potencijala za tu vrstu komike.
6. Titanik
Mnogi ga smatraju za najveći film svih vremena, i zaista, moram da priznam da mi je rangiranje teško palo. S izuzetkom Amarkorda, svi ostali filmovi mogu da se poređaju kako god, tako da ovo šesto mesto može da bude i drugo i deseto, sasvim je svejedno. Titanik je Holivud u najpozitivnijem smislu - veliki spektakl, lepa priča, savršena muzika, savršeni kostimi, scenografija... savršeno sve. Scenario bi mogao da se takmiči i za neku književnu nagradu bez ikakvih ograda. Kameronu su spočitavali da je sve to tako fantastično izvedeno zahvaljujući izdašnoj i perfektnoj produkciji, ali... pa šta. I produkcija je super, ali ima filmova u koje su stucani milioni dolara a sasvim su osrednji, neki nažalost i pravi umetnički promašaji. Mada oni koji ulažu pare film posmatraju samo po tome koliko je zaradio na blagajnama, što de facto jeste dobar kriterijum, ali ne bi trebalo da bude presudan. Leonardo di Kaprio i Kejt Vinslet zaista blistaju, ne zna se ko je bolji. 
7. Solaris
Naravno, mislim na rusku verziju, onaj film koji je režirao Tarkovski po delu Stanislava Lema. Iako se radi o naučno-fantastičnom filmu, inače žanru koji ne ljubim osobito, izuzetak su jedino Solaris i Osmi putnik, ovo je u stvari film o samoj suštini funkcionisanja ljudske psihe i otvara mnoga moralna pitanja i određenje čoveka prema drugim ljudima, prema sebi, vremenu u kome živi... Natalija Bondarčuk, koja igra jedan od nekoliko glavnih likova, toliko je lepa da se oči ne mogu skinuti s nje. Pri tom, nikad nije pokazivala ambiciju da je ocenjuju samo po izgledu. Pre dve ili tri godine, gledam na ruskoj TV (koju su mi ovi iz SBB-a ukinuli, i ovim putem, po ko zna koji put, molim da se ti programi vrate), jedan dokumentarac o divljinama širom prostrane Rusije, koji ona potpisuje i kao producent, i kao režiser, i kao snimatelj, i voditelj... Neverovatni dokumentarci, barem ona dva koja sam gledala - jedan je o šumi u Sibiru, drugi o nomadima usred zemljane pustoši na obodima granica sa Kazahstanom... Neverovatna žena; sad joj je možda i šezdeset godina, ne trudi se oko izgleda, ali i dalje je lepa, prelepa. I pametna i intrigantna. Još u Solarisu naslućivalo se da bi od nje moglo ko zna šta da se očekuje. Svi glumci u ovom filmu delovali su kao naturščici, kao da ih je usnimila skrivena kamera, i upravo taj detalj, koji se savršeno uklapa sa atmosferom u knjizi, doprinosi da ovaj film obavezno mora da bude među prvih deset. Svako je Solaris tumačio na svoj način (još jedan plusić za njega), ali ja bih se usudila da mislim kako je glavna tema (zaista ih ima nekoliko, a nije papazjanija), ujedno i ideja, u stvari - tajna. Koliko poznajemo sami sebe, šta sami od sebe skrivamo, i samim tim - koja je svrha našeg postojanja? Filosofsko pitanje. Ali, i filosofski odgovor - svako bira za sebe jer ovaj film svako je shvatio na svoj način, ali ono što je najbitnije jeste da nikoga nije ostavio ravnodušnim. Uostalom, ako su Amerikanci rešili da naprave isto to, samo američkije... Ni Džordž Kluni nije pomogao - izvođači radova na filmu nisu shvatili da ovoj tematici nisu potrebni pojačani efekti da bi se postigla veća misterioznost; takvim pristupom upravo su je ubili. Ljudska duša dovoljno je neistražena sama po sebi.
8. Petparačke priče
Poput Kuma, Zlatne groznice i Amarkorda, neke scene i dijalozi ostaće urezani u kolektivnu svest. Hajde da izdvojim makar jednu, mada ih je sijaset: Limunčiću, igračkice... i sve tako tepa Brus Vilis svojoj dragoj neprestano, čak i kad shvati da je zaboravila da ponese sat, a kad ostane sam udara u zid, psuje i ključa od besa: "Koza glupa, zaboravila očev sat..."; profesionalni ubica koji mašta o svešteničkom pozivu i obožava da drži propovedi onima koje ubija; momak koji po zadatku izvodi šefovu ženu, na koju se i sam pali, međutim... odlazi u toalet, gleda se u ogledalu i govori sebi: "Sve je u redu, izvodiš je, posle ideš kući, drkaš...", a s vremena na vreme se i pljesne po licu da ne zaboravi ko je on a ko je ona... Tarantino je majstor slagalice, uklapanja u jedan tok nekoliko raznorodnih tokova priča, stilova... a sve se makar u jednom deliću preklopi i dobija se utisak jedne celovite priče koja teče. Savršen film koji može da se gleda i od samog početka, s kraja, iz sredine... Tarantino bi bio odličan formalista da je kojim slučajem teoretičar književnosti. Nešto poput Tomaševskog ili strukturaliste Kloda Levija Strosa.
9. Gandi
Ričard Atenborou, iako Britanac, snima prave sage, poput onih holivudskih, ali se ipak vidi da je Evropljanin - ne gazi po plitkoj vodi jer se ne plaši dubine i poštuje istorijske činjenice. Naravno, to ni izdaleka nije dovoljno da se stvori veliki film, ali je dobro kao polazna osnova. Ta nadgradnja koju je maestralno izveo u dobroj meri počiva na sjajnoj glumi Bena Kingslija. Mada, možda gluma i nije dobra reč iako se radi o glumcu - Kingsli je u stvari postao Gandi, teleportovao se u to vreme i u to telo, očigledno i u taj mozak i u to srce Velike duše. Stanislavski bi skinuo kapu, zasigurno! Ko me poznaje, pomisliće da je ovaj film na listi samo zato što volim istorijske filmove, ali... ovo je stvarno veliki film, čak i onima koji ne vole istorijske teme. Nažalost, gledala sam ga samo dvaput. Zaslužuje mnogo više.
10. Striženo skraćeno
Film Jiržija Mencela, po scanariju koji je Mencel radio zajedno sa piscem po imenu Bohumil Hrabal (nažalost, kod nas poznatiji po nekim drugim angažovanjima, a definitivno je najbolji kao književnik), koji je najbolja komedija svih vremena. Čaplin je, kažu, najviše voleo Bergmanove filmove, ali mislim da bi mu ovaj bio na prvom mestu. Prvi put sam ga gledala na TV-u ko zna kad, i sećam se da sam se smejala maltene od početka do kraja. Bilo je neprijatno jer me je stomak boleo još jedan dan. Pri tom je taj smeh bio nekako zdrav, neusiljen, nisu bile smešne scene u kojima neko pada, krevelji se... to je bila komedija u svim vidovima koje može da pruži. Ovaj film bi trebalo da bude obavezna "literatura" na dramskim akademijama širom sveta, a onima koji imaju aspiracije prema komediji - uzor. Mladi bračni par živi u češkom gradiću, muž radi u pivari, žena je toliko lepa i pozitivna da su njom svi oduševljeni (pogotovo jedan doktor), svako iz svojih razloga, ali pravi zaplet nastupa kad dolazi brat, odnosno dever koji je urnebesno bučan, da se čitavo dvorište u kome je nekoliko porodica, ori od njegovog glasa... Film pri tom odiše specifičnom toplinom malih ljudskih sudbina koje su univerzalne, a ipak osobene po mnogo čemu.
11. Brak Marije Braun
Fazbinderov film iz osamdesetih kojem mnogi osporavaju da je njegov najveći domet, ali eto, meni se ovaj najviše dopada - najživotniji je i svakako nikome nije mrsko da ga pogleda još jednom. Odlično je dočarao vreme u kome se radnja dešava - pred sam kraj Drugog svetskog rata i prve posleratne godine u Nemačkoj, punoj američkih vojnika i strepnje žena i majki u vezi sa sudbinom vojnika koji se nisu vratili sa fronta, prve sindikalne organizacije, moralna i svake druge vrste - velika beda. Ne treba zaboraviti ni Hanu Šigulu, za koju mislim da je ovom rolom pokazala sav raskoš svog talenta. Ovaj film je, bar meni, mnogo bolji od Limenog doboša, a neminovno se nameće poređenje.
12. Sjaj u travi
Film Elije Kazana koji se, bar po meni, vrlo često pogrešno smešta u žanr ljubavnih filmova. Strogo katoličko vaspitanje, u stvari uopšteno gledano svako patrijarhalno u kome devojka mora da bude "čista" pre ulaska u brak i gušenje svega telesnog kao neprirodnog, nije ni danas potpuno prevaziđeno. Sa nekim manjim izmenama, suština je da li decu vaspitavamo u pravom slobodarskom duhu ili je sve licemerno, pa čak i opštepoznata floskula "za tvoje dobro". Tema je svakako univerzalna, a čista je slučajnost što je smeštena u Ameriku dvadesetih godina. Natali Vud je fantastična, pogotovo u scenama histerije, a Voren Biti je toliko bio dobar da dugo nije mogao da se otrese uloge Bada Stampera - za dugo vremena nuđene su mu samo uloge bogatih lepotana. Mali, ali ipak bitan detalj - naslov filma, uzet iz Vordsvortove pesme, savršeno je izabran. Nobično ponašanje heroine filma počinje čitanjem ovih stihova, a pesma je sama suština problema kojim se film bavi.
13. Visoke potpetice
Kao i u slučaju Braka Marije Braun, mnogi će osporavati da je ovo najbolji Almodovarov film, ali meni - jeste. Sjajni su i Veži me, Kika... sve do najnovijih sa Penelope Kruz, novom muzom, posle Viktorije Abril koja je u Visokim potpeticama bila senzacionalna. Kad se unese u ulogu, a ovde je bila inferiorni karakter (ipak), čak i deluje nekako niža, jadnija... crte lica su joj drugačije, a to nije zasluga šminkera. Da budem sasvim iskrena, razlog da od svih inače sjajnih Almodovarovih filmova izaberen baš ovaj jeste jedna skoro pa telepatska stvar - naime, Almodovar me je nekako podsećao ponajviše na Bergmana, na primer mogao bi da se nazove južnjačko temperamentni Bergman, jer je osećaj isti dok gledam filmove ove dvojice naizgled potpuno oprečnih autora; a i sklona sam tome da Almodovara nazovem Bergmanom u koloru (boje su kod njega najprepoznatljivije, njegovi filmovi su kao neka velika slikarska platna u vatrometu boja - autor koji nikako nije trebalo da se rodi u vreme crno-belog filma); a u Visokim potpeticama Viktorija Abril u razgovoru s majkom odaje počast upravo Bergmanu opisujući joj jednu scenu iz Jesenje sonate: o inferiornoj ćerki koja gorko-žalosno upoređuje svoje sviranje sa majkom, prvoklasnom pijanistkinjom. Pun pogodak! U Jesenjoj sonati su to bile Liv Ulman i Ingrid Bergman, a ni u Visokim potpeticama glumački par majka-ćerka nimalo ne zaostaje. Međutim, to je samo jedan aspekt ovog filma, možda psihološki najdublji, ali ništa manje nije zanimljiva ni krimi strana, oda tranvestitima, muzika... fantastična muzika koja se i dan-danas vrti kao klasika... Ovaj film bih mogla da gledam dan i noć, bez prestanka.
14. Poslednji kineski car
Iako je Bertoluči snimio takođe vrhunske filmove poput Poslednjeg tanga u Parizu, Dvadesetog veka i možda malo slabije Ukradene lepote, ipak je bez sumnje ovo njegov najveći film. Svojevremeno je dobio čak devet Oskara za njega, u stvari u svakoj kategoriji u kojoj je bio nominovan ujedno je bio i pobednik, a i to je prvi film kome su vrata Zabranjenog grada širom bila otvorena. Na stranu sve to, po svim parametrima ovo je genijalan film. Izuzev Pitera O'Tula kao internacionalne zvezde, sve ostalo bili su manje poznati glumci, a ako ćemo istini za volju - svi su nepoznati, ne samo zato što su mahom Kinezi. Ali, to ne treba da čudi, jer ne znam nijednog drugog režisera čiji se svaki film reklamirao tako da je njegovo ime ispred svih glumaca, i kad mu igraju glumačke veličine, a kamoli glumci koji su se prihvatili zadatka da dočaraju Poslednjeg kineskog cara. Pridev poslednji kao da mu je bio omiljen, ima ga u nazivu dva filma, s tom razlikom što je Poslednji tango dobio epitet pornografskog (koja glupost!), a Poslednji kineski car pobrao sve lovorike. S punim pravom!  
15. Dobri Vil Hanting
Ben Aflek i Met Dejmon dobili su Oskara za scenario za ovaj film, a Robin Vilijams za sporednu ulogu! Mada mi ponekad uopšte nije jasno kako se Oskari dodeljuju, a neretko sam u čudu ko je sve nagrađen, Akademiji za ovakvu odluku odajem počast. Kako sam znala da je taj film super i pre nego što se prikazivao kod nas? Vrlo jednostavno - to su bile devedesete kad je piraterija ovde cvetala, i sve filmove smo gledali maltene i pre svetskih premijera. Nikad više filmova nisam odgledala nego tih godina, i pored sve bede i užasa. Ovaj film je savršen primer kako scenario drži film. I ne samo da ga drži, on ga i nadgrađuje. Ideja je super, ali... malo li je ideja čija je realizacija bila čist promašaj? I Mini Drajver je u ovom filmu baš bila kako treba. Režisera se ne sećam, neću ni da kopam po netu da mu nađem ime, ali koji god da je - uklopio se u ekipu. 

Koji bedak! Sad se setih i Rašomona, on je svakako zaslužio da bude ne među 15, već među deset, ali... Stvarno je bila velika muka sastavljati ovu rang-listu. Nikad više! Osećala sam se kao dete u poslastičarnici koje ne zna šta bi pre uzelo, pa se vraća kući tužno što nije probalo još jedan kolač, iako mu je muka koliko je jelo.

11 коментара:

  1. Mislim da bi 50 ili 100 bio neki realniji broj, ali verovatno kad bih malo više razmislio ispostavilo bi se da je i to "tesno". Nema Hičkoka, i Orsona Velsa... Spilberg je ipak zaslužio (makar u donjoj polovini) jedno mesto. Ima nekih filmova koji su moji lični favoriti, iz raznih razloga. Recimo "Limeni doboš", ili "20-ti vek"... Od fantastike "Odiseja u svemiru" je ugaoni kamen. Za moju generaciju je bio značajan jedan mali i zaboravljeni film "Slomljeno staklo", a sličan uticaj je imao deceniju ranije "Blow Up". Reperi bi rekli da je "8 milja" ista priča za neku novu generaciju (i dobar je film). "Gorštak"? Prvi deo je zaista originalan, a iz SF bih izdvojio još "Blejd raner-a" (opasno dobar film), ali i drugi deo "Mad Max-a"... Kao klinac gledao sam gomilu filmova Luja de Finea... Ups! Zaboravili smo crtaće! Pa se sad setim (baš sam danas linkovao muziku iz tog filma) "Ljudi mačke" sa Dejvidom Bovijem i Nastasijom Kinski. Što me podseti ne njegog oca, a on na to da smo potpuno zaboravili horor recimo "It!"...
    I tako dalje... Mislim da je ovo ipak uzaludan posao...

    ОдговориИзбриши
  2. Da, zaista je uzaludan posao.
    Zaboravila sam na "Blow up", a on bi mogao takođe da bude među tih... uh... 50. Vanesa Redgrejv na početku karijere, to je nešto.
    Dejvid Bovi nije igrao u "Ljudi mačke", koliko se sećam, nego Malkolm MekDauel i to je bio rimejk istoimenog filma iz 1942, koji nažalost nisam gledala, ali oni koji jesu kažu da je bolji od potonjeg. Ne mogu da sudim.

    ОдговориИзбриши
  3. A da li slučajno znaš kako se zove film čije ime ne znam?

    ОдговориИзбриши
  4. Pobrkao sam - Bouvi je igrao u vrlo sličnom (i takodje vrlo zanimljivom filmu) "Glad" sa Katrin Denev i Suzan Saradon (za "Mačke" je samo pevao glavnu muzičku numeru)... Mislim da znam na koji film misliš, bio je nedavno na nekom od kablovskih kanala, ali sam ga i ja gledao od sredine. Ako se setim (ili opet naletim na njega) javiću ti.

    ОдговориИзбриши
  5. Dobar izbor Miljo. Mencla nisam gledao, a samo tri filma od navedenih nisu moja šolja čaja (Gandija i Cara sam jedva preživeo, treći je Vil Hanting) sve ostalo potpisujem:)Pozz

    ОдговориИзбриши
  6. ehej, Miljo, odlična, šarena lista! ni ja nisam gledala ovog Mencela, ali sudeći po Strogo kontrolisanim vozovima, verujem da je i taj film duhovit. Čarlija Čaplina bih uvek zamenila Basterom Kitonom, ali je super što se i on našao na listi. a mislim da je taj film čijeg imena ne možete da se setite Istok je istočno

    ОдговориИзбриши
  7. Meni je uvek bilo interesantno kako je na primer Odiseja u svemiru nekome dobar film (tebi, Miodraže, a i mnogim mojim prijateljima), a Poslednjeg cara nisu mogli da odgledaju do kraja (ti, Đorđe, kao i mnogi moji prijatelji). Kod mene je to bilo sasvim drugačije.
    Hvala, nasdvoje. Istok je istočno... dobar naslov.

    ОдговориИзбриши
  8. Svaka tebi čast Miljo kad se usudiš da praviš ovakve liste..djavolja je to rabota :))

    Samo bih se nadovezao na "Glad", koju je pomenuo Miodrag-sjajan film, ali spooooooookyyyyyy do zla boga ;)

    I možda bih od nešto novijih filmova preporučio Fracture, sa Entoni Hopkinsom i Rajanom Goslingom (ovaj mali je interesantan, btw).

    ОдговориИзбриши
  9. Hvala svima za predloge, pribeležila sam u tefter šta da gledam, za domaći. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Preko ovog bloga našao sam film koji sam dugo tražio jer nisam znao naslov. Naziv engleskog filma o Pakistancima je East Is East iz 1999.god..

      Избриши
  10. Bilo bi lepo da mogu da odvojim neko vreme, pa da uz neke grickalice odgledam sve ove filmove ponovo, možda baš ovim redom. Odličan izbor. :))

    ОдговориИзбриши