Novi stari Robin Hud (Longsdejl, od Lokslija)

Premijera Robina Huda Ridlija Skota održavala se u Beogradu u isto vreme kad i u Kanu, bio je to film koji je otvorio čuveni festival. Daleko od toga da se palim na ovakve stvari, ali... em sam dobila besplatnu kartu, em igra Rasel Krou... Ko bi odoleo! Sava Centar bio je dupke pun, očekivano, publika se ponašala kao da je bila na svetskoj premijeri (sa sve aplauzom na ključnim scenama), kao da će se posle filma predstaviti i filmska ekipa. Kako u pozorište idem mnogo češće nego u bioskop, odgovorno tvrdim da su oni koji dođu na premijeru uskraćeni za pravu predstavu - najbolja je tek posle 20. izvođenja, u međuvremenu su je glumci nadgradili. Film je uvek isti, i na prvom i na 101. prikazivanju, pa ipak imam otpor prema premijeri. Tako da je jučerašnji Robin Hud po mnogo čemu izuzetak. Izuzev premijernog prikazivanja, i sam film je izuzetak.

Oni koji su očekivali legendu o Robinu Hudu američki spakovanu sa sve muzikom koja pojačava dramske efekte, sa pričom koja malo veze ima sa istorijskim činjenicama ali mora da bude "filmična" pa je "dozvoljeno" i da se palac okreće nadole kad publika želi smrt pobeđenog gladijatora i kad je Herkul(es), u stvari Heraklo, prikazan toliko amerikanizovano da očekujem da će svaki čas da zasvira američka himna a on stavi ruku na srce, uperi pogled u daljinu i suznih očiju zapeva... Ovde nema ničega od tih ogavno sladunjavih elemenata, a posebno mi se dopalo što je kralj Ričard Lavlje Srce najzad poginuo u Francuskoj. Hvala bogu da se ne pojavljuje, kao u svim dosadašnjim verzijama, na samom kraju, da svojim kraljevskim dostojanstvom stavi pečat na mur herojskih podviga Robina Huda, zaštitnika siromašnih i straha i trepeta bogatih. Pa se Šervudska šuma ori od svečane atmosfere.

U prvoj verziji, iz 1938. godine, sa Erolom Flinom u naslovnoj ulozi, koji je pokazivao i zavidne atletičarske i akrobatske sposobnosti, naročito mi je bilo fascinantno kako su mu helanke uvek bile besprekorno čiste, i pored silnog ganjanja po šumi i nemaju nijednu izvučenu petlju, mada se on svako malo mota po nekom žbunju, skače s drveta, sprema zasede pa puzi po zemlji, bogami i blatu ako je nedavno padala kiša... Stilizovan je od glave do pete: lovačko šeširče, u istoj boji kao i helankice, sa perom, i plašt u potpunom tonskom skladu... Pravi holivudski spektakl iz starih vremena grandioznih projekata. Pih!
Gledala sam i verziju iz 1991, koja u naslovu ima dopunu Kralj lopova, sa Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi. To je ambicioznije zamišljeno, ali je još gore od prvog filma. Legenda je nadograđena do te mere da se pojavljuje i Morgan Frimen koji mu pomaže u pravednoj borbi. Morgan je super, pa, iako je scenaristički potpuni višak u ovom filmu, glumački akciono znatno mu doprinosi. Mada, naslov bi trebalo da glasi: Pravim svoju priču na osnovu legende. Činjenica je da je kralj Ričard za Britance isto što i Kraljević Marko za nas - glorifikovan do neprepoznavanja - ovaj njihov pravio je pokolj nad nedužnim stanovništvom Palestine (kakvo junaštvo) i za Englesku ič nije mario, a ovaj naš predstavljen je kao div-junak u borbi protiv Turaka, a on im u stvari služio. Stvarno su čudni ti putevi nacionalnih predanja i legendarnih likova. U tom smislu mi je najsimpatičnija parodija na legendu o Robinu Hudu koju je radio Mel Bruks 1993, Robin Hood: Men in Tights. Stvarno je parodija, i to dobra parodija.
Najnoviji Robin Hud, sa Raselom Krouom, po svemu odudara od zamerki koje imam na starije varijante na istu temu - izuzev samog kraja, ovo je istorijski film jer se bavi pravim, verodostojnim činjenicama. Mada, i ovde je kralj Ričard predstavljen kao patriota što zasigurno nije bio. Kad se malo bolje prouči istorija, više je bio nasilnik i razbojnik, ali odličan vojni strateg, a za Englesku ga je baš bilo briga. Doveo je do ruba propasti suludim poduhvatima, a negde sam pročitala da mu je želja bila da bude sahranjen u Francuskoj. U jednoj sceni Ričard pita Robina šta misli, kako će potomstvo suditi o krstaškim pohodima, na šta mu ovaj iskreno odgovara kako misli da će biti ocenjeni loše. Na čuđenje zašto tako misli, Robin  odgovara: „Zbog masakra žena i dece u Akri. Mlada Muslimanka koja je znala da će umreti gledala me je pogledom u kome nije bilo ni besa ni tuge, već ravnodušnosti." Odgovor zbog kog će u muslimanskim zemljama film sigurno biti popularan. Nije bila predmet filma, ali je činjenica da je Saladin, nedugo posle Ričardovog odlaska iz Palestine, kad je ušao u Jerusalim,  poštedeo celokupno stanovništvo, a među njima je bilo i vojske. Neverovatan podatak jeste i da je svojoj vojsci zabranio da pljačka, siluje i na bilo koji način maltretira pobeđene. To je hrišćanski odgovor, a dao ga je jedan Musliman. Da li će se neko i posle skoro hiljadu godina zastideti zbog ovoga? Ja se stidim.

U filmu ima i drugih detalja koji govore o autentičnom prikazu tadašnjeg vremena: za razliku od Erola Flina, Rasel Krou nije uvek sveže izbrijan, mnogo je prljaviji, ne svira nijedan instrument, nije neprestano nasmejan, grub je u skladu sa svojim zvanjem i vremenom i na isti način i viteški vaspitan. Loksli zamak nije velelepan, notingemski šerif više je ljigavko od karijere nego zlica, ledi Merion se bogami i te kako bavi poljoprivredom... Kostimografski besprekoran, scenografski takođe (interesantno je kako su dva pacova, a možda su to dva podgojena miša, navalila na još neraspremljenu trpezu ser Voltera Lokslija), scenario koji poštuje sva pravila dramaturgije, a opet, uvažava i istorijske činjenice, odlična gluma...  sve je to dovoljan razlog da se film oceni vrlo visokom ocenom. Pretpostavljam da će u početku, dok se ljudi oslobode klišea legende, imati otpor prema ovom ostvarenju (kod mene na poslu su ga proglasili za dosadan film u kome uopšte nema Robina Huda), ali da će vremenom biti jasno da je pomerio standard za filmove sa sličnom tematikom.
Kad se sve ovako poređa, neko može da pomisli kako je to neka sirotinjska varijanta filma o engleskom nacionalnom junaku, ali... iako je Ridli Skot Britanac, ipak je ovo američki film. Kad se uzme u obzir da je u Kanu najavljivan sa podnaslovom ,,Gladijator u Šervudskoj šumi'', i da su scene borbe fantastično urađene (verovatno kompjuterskom animacijom, ali se to uopšte niti vidi niti oseća), ima "akcije" na pretek, po američkom modelu: silne rascopane glave, udarci svim i svačim pa i pesnicama tamte i vamte, nepogrešivo gađanje lukom i strelom kao "na filmu". Ipak, to ne doprinosi adrenalinskom uzbuđenju, već je po evropskom modelu zaplet preuzeo tu ulogu. Kako ko voli, a ja sigurno više volim drugu varijantu - odrasla sam na književnosti a ne na igricama. 
Izbor Kejt Blanšet za ulogu ledi Merion je odličan. Stvarno ima fantastičnu moć transformacije, i ako će neko naslediti Meril Strip, tipujem na nju. U obzir dolaze i Mišel Fajfer, Penelope Kruz i Kira Najtli, ali imaju mnogo manje šanse.
Jutros se spremam na posao i gledam Jutarnji program, više i ne znam na kom kanalu jer stalno jurim vesti, a neprestano se šetam između sobe, kupatila i kuhinje, i naletim na nju. Verovatno je bila konferencija za štampu u Kanu, na kojoj Blanšetova kaže: „Oduvek sam želela da igram Robina Huda, međutim nekim čudnim spletom okolnosti nikad mi to nije pošlo za rukom." Sad je bila najbliže.