четвртак, 06. мај 2010.

Od plus do minus beskonačno

Utorak, 4. maj, bio je vrlo čudan dan - prvi radni dan posle praznika, prelepo veče na Kolarcu i užasno nerviranje zbog zlog Zagorca. Jake a oprečne emocije, stopljene sa postprazničnim umorom pre su ličile na dan proveden na psihijatriji nego na neki uobičajeno stresni, takozvanu svakodnevicu.
I dok sam u čudu gledala kako grob istorijskog falsifikatora obilaze i ljudi koji se nisu ni rodili kad je umro, i oni koji žive hiljadama kilometara daleko ali ne propuštaju priliku da se poklone senima "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" (posebnu pažnju treba obratiti na narodnosti), i kako su svi složni u oceni da se tada živelo "mnogo, mnogo bolje"... imala sam želju da počnem da razgovaram s televizorom kako je to nekada činila Majkica, moja baba-tetka. Vrlom maršalu, mašin-bravaru, od milošte prozvanom i Čeda (ko bi rekao da će imati tako providnog naslednika), usred Beograda odaje se pošta kao nekom junaku! Na ovom blogu, u nekoliko navrata, posvetila sam mu pažnju koju (ne) zaslužuje. Da nije bilo tog Druga Starog ne bi bilo ni poslednjih ratova koji se, nažalost, nisu završili, Hrvatska bi morala kao i Nemačka da plaća ratnu odštetu pa tek kad okaje sopstvenu prošlost mogli bismo da gradimo zajedničku budućnost (verujem, lepu), ne bi oni silni ljudi koji su nekada držali privredu stradali po kratkom postupku, četnici bi bili smešteni tamo gde im je i mesto (umesto što su bili prokaženi, da bi danas, valjda u ime pokajanja, bili glorifikovani - a ni jedna ni druga opcija nisu istinite), s Kosova ne bi bili oterani Srbi kojima je trajno oduzeta dedovina i ne bi se Albanci naseljavali u kamionima isporučivani, napredovali bi oni koji imaju znanje i veštinu a ne oni koji su podobni... Takvo jedno istorijsko đubre i posle 30 godina od smrti od nekih ljudi uživa poštovanje! I zauzima desetak minuta vremena u udarnoj informativnoj emisiji!
Tog istog dana bilo je i predstavljanje knjige Marine Rajević Savić, Dok anđeli spavaju, pravljene na osnovu njenih emisija pod istim nazivom prvo na Trećem kanalu a zatim na BK TV. Kolarac je bio dupke pun, i, što je najinteresantnije, bilo je raznolikog sveta, počev od crkvenih velikodostojnika pravoslavne i muhamedanske crkve, do nekih političara i javnih ličnosti. E, u tim javnim ličnostima je kvaka. Za razliku od javnih ličnosti koje su javne zato što svoju intimu svima nama istresaju u lice, pa se bavimo tričarijama poput onih s kim se zabavljaju, koju garderobu nose, na koja mesta izlaze... a u stvari uopšte niko ne zna čime se bave, ovaj put su to bile arhitekte koje su pravile zgrade koje ostaju i našoj deci što po lepoti što po upotrebnoj vrednosti što po istorijskom trenutku koji su obeležile; pa operski pevači; TV lica koja su imala svoje autorske emisije iz kojih je pored zabave ponešto moglo i da se nauči; književnici; slikari... Svi oni zaista su javne ličnosti, a ne neki lažnjaci.
Naravno, išla sam sa Bubom, drugaricom "za kulturno uzdizanje". Posle večeri na Kolarcu rekla je kako se "davno nije tako lepo provela". Ispred nas sedela je Olivera Katarina koja je ličila na dete u poslastičarnici, širom otvorenih očiju, iza nas bile su neke srednjoškolke, a sa strane jedan profesor sa Filosofskog fakulteta sa lepšom polovinom i neke dve drugarice, baš poput Bube i mene.
Emisiju Dok anđeli spavaju nisam gledala redovno, ali... ako slučajno naletim na nju menjajući kanale, po pravilu se zadržim i odgledam je do kraja. Nekad me privuče sagovornik, nekad tema, nekad Marinin pristup. Ona nikada nije postavljala pitanja kojima bi provocirala sagovornike niti ih je ikada dovodila u neprijatan položaj, ali je činjenica da su svi nekako bili izmešteni iz onog klišea koji o njima vlada. Tako smo imali priliku da vidimo kako vladika Grigorije igra fudbal, Ljuba Tadić se bori sam sa sobom i "priznaje" da je bipolarna ličnost, ali je, eto, glumac, pa to može da prođe, Mira Alečković nesvesno se predstavila kao strastvena žena, Peđa Ristić neumorno radi iako prezire rad... I, kako reče profesor Jerotić, jedan od gostiju, u njenim emisijama samo je naslov sladunjav, jer deca nisu anđeli, možda samo ona do tri godine. Moram da budem i pristrasna i kažem kako mene posebno oduševljava način na koji govori Marina Rajević, profesionalna deformacija. Njena rečenica je jasna, čista, jezgrovita, akcenat savršen, a boja glasa prelepa. Uz sve to, ona je i perfektno vaspitana i smirena. To ne znači da se sa njom nećete nasmejati, kao u prilogu o profesoru Bajčetiću ili možda još bolje u onom o Momi Kaporu. Smatram da je duhovitost ogledalo inteligencije, a ona je očigledno inteligentna, pa je još i odlično obrazovana. Iz njenih očiju miluje blagost, sluša ljude s kojima razgovara, ide u dubinu umesto da talasa po površini. Slažem se da je naslov sladunjav, ali su teme ponekad i bolne, a definitivno su "jake". Posle odgledanih emisija osećate se bolje i plemenitije, one imaju onu silinu koju je imao i patrijarh Pavle - njegove reči su bile blage ali nisu gubile ništa od ubojitosti jer su bile "svaka na svom mestu", bez ikakvog bežanja i dodvoravanja dopadljivosti.
Veče je počelo prikazom Marinine rodne kuće u Peći, sa predivnom Rajevića baštom, dok su joj deca bila mala i bila živa baka, Vera Rajević, čuvena profesorka francuskog iz pećke gimnazije. Sledio je snimak dvadesetak godina kasnije, sa potpuno uništenom baštom, jednim izgladnelim psom koji se vuče po ostacima ruinirane kuće i na jednom razbijenom prozoru, tek na tren, Marina koja stoji i gleda to rasulo. Očekujete da je sledila osuda? Ne, nije bilo nijedne reči povodom toga, uostalom, to nije bio njen prilog već Marka Jankovića, legendarnog voditelja Studija B.
Nije se pominjao ni njen muž, čuveni Dule Savić (sećate se kako je ceo stadion skandirao Du-le Sa-vić?), jer - on te emisije nije pravio kao što po njima nije ni knjigu napisao. On je druga tema, i stvarno je časno da se ne pominje. Bar ne sada, i bar ne u vezi sa ovom večeri. A veče je bilo prijatno, obično i opuštajuće, a ipak - toliko različito i drugačije od svega čemu sam svakodnevno izložena.
Od preko 200 sagovornika, u knjigu je stalo tek njih tridesetak, stoga žarko želim da objavi još neku knjigu u koju će stati i ostali.

9 коментара:

  1. Što se falsifikatora tiče, u pravu si. Ali, eto, nekima tada bilo fino, neki bili pripadnici crvene buržoazije i onda, prirodno, glorifikuju i falsifikatora i falsifikatore. Nažalost, tranzicija još uvijek nije završena (pitanje je koliko je i odmakla) i srpsko društvo je zagubljeno u prostoru i vremenu.

    Ovaj drugi dio teksta..tople emocije, koje očigledno imaš prema nekim ljudima, uspjela si sjajno da preneseš na papir (ups, monitor ;)). Lijepo te čitati, rečenica ti ima dušu, a tehnički je besprijekorna.

    Piši što više ;)

    Pozzz :)

    ОдговориИзбриши
  2. :)))

    Khm, hvala na komplimentima ;)

    P.S.

    Riječ koja se pojavila za verifikaciju komentara.."hesse" :)))

    ОдговориИзбриши
  3. Nostalgija je komplikovana. Obično snagu ne crpe iz prošlosti - već iz SADAŠNJOSTI. Uzmimo na primer ideju slobode. Nedavno sam čuo dobar komentar na tu temu, kao: ranije smo mogli da idemo gde god hoćemo samo nismo smeli da kažemo neke stvari - a danas je obrnuto. Ja sam se lično osećao slobodnije, sigurnije i nezavisnije u neka manje "demokratska" vremena. Možda nas namerno navode da povezujemo stvari koje zapravo nisu u nikakvoj direktnoj relaciji?

    ОдговориИзбриши
  4. Možda.
    Tačno je da nostalgija snagu crpi iz sadašnjosti, to si lepo primetio.
    Jedino što me nervira to je što mi se „istine" ne nude na razmatranje, već mi se saopštavaju kao obaveštenja koje u sebi sadrži i uputstvo za upotrebu.

    ОдговориИзбриши
  5. A kako se upotrebljavaju obaveštenja? Primaju se k-znanju? (logično!)

    ОдговориИзбриши
  6. Trebalo bi da je tako, ali ova imaju i ono preteće: Nemoj slučajno da ti je nešto drugo palo na pamet!
    Imaju i dodatak: Ako si se usudio da sumnjaš, a kamoli da nisi oduševljen, da drugima ne prenosiš svoje "znanje"...
    Nekad su dolazile čike u kožnim mantilima, proglašavale te za državne neprijatelje i izdajice, pa te onda proguta mrak, a danas te čike proglase za idiota. Kazaćeš: "Pa šta, nek misle šta god hoće", ali su tako mislili i oni silni jadnici koji su završavali po ludnicama, raznoraznim čehovljevskim Paviljonima broj 6, što je Staljina inspirisalo da uradi isto i u stvarnom životu. Jedan gruzijski pesnik je izjavio: "Skoro da je sramota da u današnje vreme nisi na periferiji Sibira ili u ludnici - zapitaj se koliko si moralan."
    Nije baš dotle došlo, ali koga zmija ujede, i guštera se plaši. Zli Zagorac je bio katastrofa. Jednostavno ne mogu da verujem da ljudi toliko ne poznaju svoju istoriju. I ako im je bilo bolje dok je vladao, bar bi trebalo da se zapitaju da li je u redu što su toliko dugo živeli u laži.

    ОдговориИзбриши
  7. Mogu potpuno da se složim sa tobom uz jednu malu-zlobnu-opasku. A zašto si tako sigurna da SADA ne živiš u laži?

    Moji roditelji su u onom zanosu ostavili civilizaciju, i otišli iz Beograda u Gornji Rahić da opismenjuju muslimansku decu. I proživeli su jedan ispunjen i lep život (u laži). Problem je zapravo nastao tek kad se neko potrudio da im drastično dokaže kako su svoje ideale iz mladosti straćili, i da je taj humanizam koji su oni iskreno živeli bio šarena laža. Da li godine razočarenja brišu ono što je bilo lepo i plemenito (pa makar to bile i iluzije)? Ja mislim da ne. Mislim da je bolje verovati u iluziju, nego ne verovati u ništa. Nemoj da pomisliš da sam nekakav neo-komunista, ali ipak verujem da treba pažljivije vrednovati stvari. OK, recimo da je "bratstvo i jedinstvo" bila šuplja fraza, ali koje su naše današnje ideje? Reciklirajmo stare konzerve da bi smo spasli planetu? Jednom moroni - uvek moroni... Ili ćemo ovog puta malo pažljivije slušati šta nam se (i zašto) servira?

    ОдговориИзбриши
  8. U kakvim god uslovima da žive, ljudi se trude da svoj život učine što prijatnijim. Tvoji su očigledno bili plemeniti i nemam ništa protiv iskrenosti, čak ni protiv iskrenih komunista ali imam protiv druga Starog. Uostalom, svaka mladost je sama po sebi lepa, u kakvim god prilikama da se odvija.
    Moji su prošli stvarno strašno u to vreme, pogotovo tatina familija. Prošli bismo i gore da nismo imali jednog partizana i jednog ilegalca, ali... sve su nam uzeli. Sad se imovina "kao" vraća - sestri i meni trebalo bi da vrate pola Kragujevca, što znam da se nikad neće desiti.
    Svesna sam da i sada živim u laži, ali bar smem da pričam o tome bez straha da ću zaglaviti zatvor - to je jedina razlika. Samo jedna razlika, ali bitna.

    ОдговориИзбриши