Ne volim kad me lažu

Profesor Aleksić sa Pravnog fakulteta u Beogradu, pre nekih petnaestak godina u razgovoru koji se vodio u kućnim uslovima, krajnje neformalno, ispričao je šta mu se desilo prethodno veče, i svi smo se smejali. Hteo je da zabavi društvo, naravno uspeo je u tome, ali mi je priča malo degutantna i kad se ogoli u suštini je jeziva. O čemu se radi? U kafani u Skadarliji profesoru Aleksiću prilazi bivši student kog nije video poduže vreme. Student kaže da je u Latinskoj Americi, u diplomatskoj službi, pored pravničkog znanja naoružan je i znanjem jezika. U jednom trenutku taj svetski čovek kaže profesoru: "Kako se Beograd poseljačio, profesore! Dugo nisam dolazio, zapanjen sam." A profesor Aleksić ga gleda i ne može da odoli da mu ne kaže: "Ti ljudi koje sad viđaš po ulicama što ne znaju da se ponašaju i što čudno govore, takav je isti bio i tvoj otac kad je došao u Beograd. Kuću u kojoj si odrastao na Dedinju tvoj otac je dobio kao 'podoban' i prvih godinu dana spavao je sa mašinkom ispod jastuka. Posle je mašinku zamenio pištoljem, mnogo ga je žuljalo pređašnje oružje." Stvarno, zašto smo se svi smejali? Zar to nije tužno? Svaka čast bivšem studentu na njegovim diplomama, ali se pitam ko je pre njih bio u toj kući i šta se desilo sa tim ljudima. Oni sigurno nisu imali priliku da uče jezike i švrćkaju se po svetu. Ko zna, možda su zaglavili zatvor, a možda nisu ni doživeli da vide kako im se u kuću u kojoj je svaka stvar govorila o porodičnoj istoriji doseljava neki mamlaz koji spava sa mašinkom ispod jastuka. Ne sumnjam da se podobna seljačina posle profinila, uostalom poslali su ga u inostranstvo pa su njegova deca išla u škole svuda po svetu. Dedinje je, čast izuzecima, naseljeno potomcima takvih kabadahija.
Setila sam se toga povodom... Ovo je drugi put da me Miodrag Ristić inspiriše za post. Ako se to desi i treći put, vodim ga na piće, ukoliko pre toga ne doživim infarkt od silne inspiracije i ukoliko on poziv prihvati. Naime, na njegovom blogu saznajem da se pokreće blog Da je Tito živ i pišem komentar u kome sam krajnje negativna, ali se izvinjavam što moram tako, jer... drug Stari mi je sinonim za svu bedu u koju smo dospeli. Njega krivim za sve, a ako baš i nije uvek bio samo on kriv, bio je inicijator.

Moram da napravim malu digresiju sa jučerašnjim dolaskom na posao. Užasno sam kasnila jer sam propustila autobus koji je išao ispred kolone koja se peške kretala po Brankovom mostu, pa mi je zapao drugi koji je išao iza grupe koja je nosila zastave, petokrake, pionirske marame... a sve sami odrtaveli pioniri-penzioneri koji su u Titovo vreme živeli lepo pa mu sad odaju poštu. Koliko sam putovala, mogla sam do Novog Sada brže da stignem. Dolazim na posao i u pušionici saopštavam kolegi kako mi se Tito opet meša u život, i kao mrtav, i posle trideset godina. Njegov odgovor me je zapanjio: "U Titovo vreme živelo se super, putovalo se, dizali se krediti, gradile se kuće, svi su radili..." To je inače jedan fin kolega, apolitičan, miran, kooperativan i odgovoran, pa možda i nije trebalo da nastupim kako sam nastupila - rekla sam mu da sam zatečena što se divi vremenu u kome smo svi živeli u laži i sad nam se to sveti. Ti krediti koje su dizali naši roditelji sad treba da otplaćuju naša deca, ni kriva ni dužna. Bezočno falsifikovanje istorije obilo nam se o glavu, sa smrtnim ishodima. I, na kraju krajeva, i da je bilo toliko lepo, a nije, taj naš "raj" otplaćivaće naša deca i unuci - paklom.
U odgovoru Slavenki Drakulić na tekst Zašto se nisam vratila u Beograd?  na blogu http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/yumrlica.html koji je inače najbolji tekst koji sam do sada pročitala o tom vremenu i koji je svojevrsna rekapitulacija svega kroz šta smo prošli, upravo tako je i formulisano: "Nadam se da shvatate da je taj vaš Raj naš Pakao." Ne bi bilo ratova, ovakvih podela... ne bi bilo ružnih stvari kroz koje smo prošli samo da se znala istina. A ona ne samo da je prećutkivana, tendenciozno gurana pod tepih, ona je bila potpuno iskrivljena - belo je postalo crno, i obratno, jer tako Tito-partija kaže. Tito-partija su zamenili boga, podrazumeva se. Uostalom, nije imao ko ni da se buni. Kad krene lov na veštice i kad se preti spaljivanjem koje se očas posla izvrši, bolje je da se ne talasa.
Miodrag je na jednom mestu pomenuo kako "nije znao da mi je to vreme bila noćna mora". Nije! Meni je moja mladost bila lepa, ali svaka mladost je lepa. I detinjstvo mi je bilo lepo. Bilo bi lepo i da sam odrasla u Zambeziju ili na Borneu. Međutim, kad se malo poraste, čak i kad nemate nikakvih primedbi na vreme koje je prošlo, zar vas makar malo ne zaboli što ste živeli u laži do tog trenutka? Ne znam za druge, ali mene najviše nervira kad mi neko maže oči i pravi me budalom. A upravo to se desilo u tom "divnom Titovom vremenu" kad smo putovali i dizali kredite.

Samo još jedan primer: moji roditelji su istoričari i radili su kao profesori. Plan i program nastave na početku njihove karijere bio je takav da se Prvi svetski rat predavao četiri časa, to je ukupno dve nedelje, a za ispitivanje je bio predviđen jedan čas. Tako je bilo na početku karijere. Kad je mama odlazila u penziju plan i program predviđao je jedan čas (i predavanje i ispitivanje) za Prvi svetski rat sa sve Balkanskim ratovima, a famozno "Titovo pismo" trebalo je da se predaje jedan i ispituje drugi čas. Ko ne zna o čemu se radi, ništa nije propustio.

Neću da idem u detalje sa porodičnom istorijom i pišem koliko su nam pooduzimali imovine, kako smo bili prokaženi (bogati, deda-stričevi otišli u London, prababa Nemica... užas od kapitalista!), kako su me u školi učili jedno a kod kuće drugo, kao da vodim dva paralelna života a bila sam dete. Mnogi moji školski drugovi i drugarice zaista to vreme smatraju za najlepše doba od svih dobâ u svojim životima, nemaju nijednu zamerku. Kako bi i imali? Da nije bilo Tita, njihovi životi bili bi sasvim drugačiji. A ja? Odlazimo na rekreativnu nastavu u pansion na kome velikim slovima iznad ulaza piše: Miloš Trifunović svome gradu. Miloš Trifunović je moj pradeda. On je zaista poklonio taj pansion gradu Kragujevcu za grudobolne krajem dvadesetih godina prošlog veka, ali je zgrada bila na njegovoj zemlji.