Bezbolni ulazak u šumu dizajna

Išla sam s mamom da kupimo novi krevet, tek sam naučila da čitam. Naoružana novim znanjem, svuda sam videla slova: Pekara, Banka, Pošta... a u prodavnici nameštaja pisalo je: Komandni nameštaj. Sećam se da se mama nasmejala - možda je za svemirski brod. Meni bi, da sam tada bila u njenim godinama, grozno bilo da gledam to N viška (profesionalna deformacija, verovatno bih i prodavačici drvila da to ispravi), ali je moja majka, kad je bila upitana zašto se smeje, diplomatski rekla (što je i imalo donekle veze s osmehom): "Eto, srećna sam što prodajete nameštaj na komad, svuda sve same kombinovane sobe." Ko se ne seća ili ne zna šta su to kombinovane sobe, neka pita roditelje. Te kombinovane sobe imale su obavezne stočić, dve fotelje, kauč i stalak za televizor, i morali ste sve da kupite zajedno. Ako očekujete da je sve bilo i u istom stilu, baš i nije. Na primer, masivan kauč, a lagane fotelje, pri tom je stočić obavezno bio nizak - tada je počinjala opsesija stočićima koji su više bili predviđeni za nekog ko je u ležećem položaju. S modom kombinovanih soba počela je i moda minimalizma, kao i običaj da se celokupan nameštaj menja na nekoliko godina.

Nekad se nameštaj kupovao da traje. Da se ostavi deci i unucima. Masivni komadi prenosili su se s generacije na generaciju. Mesingani krevet mog dede još uvek se koristi. Naravno, madrac se menja, ali na tom krevetu sad spavaju njegovi praunuci. I njegov ormar je opstao. Veliki, starinski, sa intarzijom i ogradicom na vrhu, iza koje su stajale kese s duvanom, dunje i po neka tegla slatka. Sve se pravilo od punog drveta, bilo lepo za oko i funkcionalno. Danas prevladava iverica, komadi koji imaju više namena... Svako uređuje svoj životni prostor onako kako njemu odgovara, i to je sasvim u redu. Međutim, pitanje je da li su u mogućnosti da ispune svoje želje. Ne radi se samo o novcu i veličini (obično skučenosti) prostora, već i o ponudi. Ako vam dizajn ili arhitektura nisu struka, teško da ćete se snaći u šumi stilova i kvaliteta.

Za početak, trebalo bi znati makar osnovne pojmove. Pojavilo se izdanje koje će vam u tome pomoći - Lepši dom: Enterijer od A do Ž. Za svaku pohvalu je da se ovakva jedna enciklopedija (u malom) arhitekture i dizajna pojavi ni manje ni više nego - na kioscima. Saradnik izdanja bila je arh. Radmila Milosavljević, poodavno poznata po popularizaciji svoje struke. Sarađivala je u mnogim časopisima, davala praktične savete, edukovala čitaoce, objavljivala knjige... Mada sam sve sklonija rasprostranjenoj tezi da su "arhitekte slikari u pokušaju", njoj skidam kapu. Počela je po ženskim časopisima, koliko se sećam - u vreme kombinovanih soba, da odgovara na pitanja o uređenju. Kako su njeni odgovori bili potkrepljeni crtežima, funkcionalnim rešenjima, a usput je imala i tu nenametljivu prosvetiteljsku notu, brzo je postala popularna. Piše lako, oseća se da voli i dobro poznaje ono o čemu raspreda. Ovo izdanje Lepšeg doma u neku ruku je skraćena verzija njenog "Pojmovnika". Bilo da vas ova tema zanima ili ne zanima, svakako bi trebalo da imate ovo izdanje Lepšeg doma u kući. Za samo 39 dinara ući ćete u široko polje dizajna, što je deo opšte kulture. Svako slovo ima svoju stranu, odnosno dve stranice, i kako u neveliki format ne može da stane baš sve, napravljen je izbor.

Na primer, očekivala sam da na slovo B bude obrađen bauhaus stil ili Bernardo Bernardi, jedan od naših (bivša Jugoslavija) najznačajnijih arhitekata i dizajnera, koji je opremio onolike hotele u ekspanziji izgradnje turističkih objekata. Pominjem ga jer su prve autorske stolice koje smo kupili a da sam znala ime dizajnera, bile upravo njegove (nismo kupili kao ovu na slici, istog autora, ali je prepoznatljiv naslon za leđa). Između ostalog, i Slobodan Tišma u "Bernardijevoj sobi" (ovogodišnja Ninova nagrada) pod "Bernardijev" misli upravo na njega. Kako god, Bernardi je trenutno aktuelan.

Bez obzira na tu sitnu zamerku, u Lepšem domu ima se šta zanimljivo pročitati, podosta i naučiti. Mene je izdanje oduševilo u kompletu, i kao sama ideja (hvala urednici Ivani Martić), ali kad sam već kod stolica, da pomenem samo neke meni drage dizajnere koji su po njima poznati, a s kojima ćete se susresti u Lepšem domu:
Žorž Žakob - rodonačelnik ampir stila, ali najpoznatiji po rekamijeu, u stvari kanabetu koje je ovekovečio Žak Luj David sa sve madam Rekamije koja na njemu pozira;
Klint Kaare - izdvajam ga zato što je dizajner meni najlepše stolice, pod punim nazivom "Stolica Faaborg" (mahagoni, sedište s kožnim tapacirungom, polukružni naslon sa španskom trskom; i koja je doživela najveću počast - da krasi dansku poštansku marku). Od tog podatka možda je značajnije što s njim počinje svetska opčinjenost skandinavskim stilom, što mu je glavno načelo bilo da pravi nameštaj koji traje, što je težio univerzalnim vrednostima, što je i sam slikar od oca slikara... a možda je njegova vanvremenost upravo u spoju kvaliteta i estetike;

Mihael Tonet - iako mnogi od nas ne znaju da je zvanični naziv stolice koju su sigurno nebrojeno puta videli i sedeli na njoj - "Stolica br. 14" (baš nekreativno ime), to joj nimalo ne smeta da bude možda i najpopularnija na svetu. Verovali ili ne, u vreme kad je nastala, izazvala je pravu revoluciju, Tonetov nameštaj bio je senzacija i na Svetskoj izložbi u Londonu 1862. godine. Verovatno se, kao i ja, pitate šta je tu tako revolucionarno. Oni koji se bave izradom nameštaja rekli su mi da je to - savijeno drvo mašinski obrađeno, ali i to što se sav njegov nameštaj prodavao u delovima, pa se sklapao na licu mesta. Priznaćete da Tonetova stolica koju sada ima svaki bircuz, ali i svaka palata, kao prepoznatljiv znak ima upravo savijeno drvo. I još uvek se delovi sklapaju šrafcigerom i šrafovima. Kako jednostavno, a kako genijalno!

Moja baba-tetka Majkica imala je originalne stolice na kojima je lepo pisalo s unutrašnje strane sedišta: Thonet. Mi smo sedeli na njima, pre toga generacija moje majke i ujaka, pa Majkica i njene sestre, a dobili su ih od roditelja! Još uvek su čitave i na njima može da se sedi, ali je ipak sedenje generacija i generacija dece ostavilo traga. Mogle bi da se srede i antikno prodaju. Neki novokomponovani bogataš verovatno bi ih pobacao: "Pih, starudija!" i kupio - originalnu ivericu u stilu Luj XV! Od klasičnih stilova trenutno je najpopularniji - sve komode izrađene su po tom obrascu, koštaju boli-glava, a imam utisak da bi im tanke izvijene nogare kvrcnule posle dva premeštanja s kraja na kraj sobe.

Ovo je moj izbor iz Lepšeg doma, vaš bi sigurno bio drugačiji. Pored dizajnera obrađeni su i pojmovi iz arhitekture, stila... u skraćenoj verziji, pitko, informativno, ilustrovano... Iako se prodaje na kioscima, ovo izdanje Lepšeg doma treba smestiti u kućnu biblioteku.

Legende za fotke:
1. naslovnica Lepšeg doma
2. poštanska marka na kojoj je Klintova "Stolica Faaborg" (dizajn iz 1914. godine)
3. arh. Radmila Milosavljević
4. "Profesorski naslonjač" Bernarda Bernardija (dizajn iz šezdesetih godina prošlog veka)
5. slika "Madam Rekamije" Ž. L. Davida, na kojoj madam Rekamije pozira na originalnom kanabetu Žorža Žakoba koji je po njoj dobio ime - rekamije (dizajn iz devedesetih godina 18. veka); slično kao što je tašna "birkinka" dobila ime po Džejn Birkin koja je prva nosila
6. "Stolica br. 14" Mihaela Toneta (dizajn iz 1859. godine)

Stereotipi

Kad je u oktobru prošle godine Nebojša Krivokuća na svom blogu Prešlicavanje objavio ovaj fenomenalni post, mada teme o marketingu, brending-menadžerstvu, reklamama i slična presipanja iz šupljeg u prazno (izvinjavam se svim teoretičarima koji uporno žele ovakve stvari da postave na rang nauke), zaobilazim u širokom luku i zadržim se samo na naslovu, ovaj post pročitala sam s posebnim uživanjem jer ima štofa da se razmišlja i o mnogo čemu drugom. Odmah sam sela da napišem komentar. Napisala sam jedan, pa ga obrisala, pa drugi, i njega obrisala, pa treći... Mislim da sam napisala ukupno četiri komentara, podugačka, ali nijedan nisam objavila. Autor kaže da je potrošio sat i frtalj pišući post, a ja sam potrošila i više pišući komentare koji na kraju nisu ni ugledali svetlo dana.

Rekoh već da sam bila oduševljena, pa šta je onda bio problem da napišem neki redak šta mislim o tome? Problem je bio što sam pisala prave priče, nadugačko, malo se hvalila... a to je neprimereno za komentar. Pričice pišem uvek jer imam milion asocijacija na temu, a hvalila sam se - svojim rođakom. Naime, u Гуглу (uopšte ne izgleda loše na ćirilici, zar ne?) radi Petar Aleksić, moj rođak, i mnogo sam ponosna na to. Jedan je od vodećih inženjera. Za temu stvarno nije bitno da li mi je on rođak, ali mi je interesantno što se Pera, došavši u Ameriku 1999, u vreme kad je njegov rođeni brat Božidar bio na odsluženju vojnog roka, i to na Kosovu, u prvi mah susreo sa stereotipom "Srbina", rešen da pokaže kako je Srbin, da doktorira tamo jer mu nude fantastične uslove za usavršavanje i da se vrati u Srbiju. Međutim, još fantastičnije su bile ponude za posao (šta da se radi kad smo pametni?), pa je ostao, ni manje ni više nego u Гуглу. Na radnom mestu susreo se s drugom vrstom streotipa - tamo ga niko nije gledao s čuđenjem što nema bradu, ne drži nož u zubima i nema zlikovačke oči, već su očekivali jednog Nikolu Teslu. Ljudi s kojima je radio imali su drugu vrstu stereotipa! Izgleda da podosta zavisi i od toga s kojom vrstom ljudi se srećeš. Na primer, nekome je asocijacija na Italiju Ponte Roso u Trstu, nekome renesansa, a nekome mafija. Hmmm...

Inače, Pera je opredeljeni Srbin i time se diči. Kad piše na srpskom, piše ćirilicom, ne pljuje ni po porodici ni po naciji ni po istoriji (da bi delovao civilizovanije i "objektivnije"?) i smatra da je bombardovanje Srbije sramota pre svega Amerike. To mu ne smeta da poštuje sve druge. Šta li bi na njegov životni stav rekli simpatizeri LDP-a? Da je primitivan? Glup? Seljačina? Iz njihove vizure sigurno jeste.

Noam Čomski je, koliko znam, prvi Ameriku nazvao "najvećim svetskim teroristom". I? Ja se s njim slažem u potpunosti i još dodajem da je najprimitivnija zemlja. I za bacanje nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki je prokomentarisao da je "jedan od najvećih zločina u istoriji". S druge strane je opšti stereotip da je Amerika najveći borac za slobodu i demokratiju. Otvorenog uma prelistajte činjenice samo u poslednjih tridesetak godina i, ako poštujete i primenjujete logiku, doći ćete do istog zaključka. Pun mi je kurac i američke himne i njenih "ideala". I mutavog Stalonea koji u jednom cugu pobije sedamnaestoricu a njemu ni dlaka s glave nije prhnula od vetrića. Muka mi je i od toga što su uvek "u pravu" i što svi očekuju "pomoć Amerike" (tako izjavi Hilari Klinton i - ostade živa). Najnoviji biser je da su "čuli vapaj sirijskog naroda koji želi da se Amerika umeša". Jadni Sirijci ako će im pomagati zemlja u kojoj o takvim stvarima brine osoba poput gospodže Klinton. Gde oni dođu, tu trava više ne raste. Libija mi nešto pade na pamet, ne znam zašto.

Kad sam 1989. bila u Uzbekistanu, u Taškentu, Buhari i Samarkandu, očekivala sam bedu i prljavštinu. U tašni sam nosila peškirče i sapun, snabdela se grickalicama da ne bih umrla od gladi... Koja glupost! Sve je bilo fantastično, a krajnji rezultat bilo je revidiranje celokupne istorije u mojoj glavi. Ostala sam zapanjena lepotama i athitektonskim čudima, pogotovo Samarkanda, a kad sam svojim očima videla opservatoriju iz 6. veka i čula kako su još tada izračunavali udaljenost Meseca, pisali predivne stihove... posramila sam se. Pa mi smo tada bili divlja horda! Kakva Evropa! A kakva tek Amerika! Oni koji su bili posle mene, kažu mi da je sada sve još sređenije i da vrvi od turista. Kad sam ja bila, jedini turisti bili smo mi i Japanci. Volela bih da još jednom vidim makar Bibi-han i medresu. Dok se ne ode na lice mesta, ništa ne vredi prazna priča. U svakom slučaju, stereotip je razbijen.

Na primer, stvar koja me je zapanjila, bili su tragovi plamena sveća na zidovima džamija! Ko ne zna, muhamedanci gaje kult vode. Pitala sam lokalnog vodiča da li je hrišćanima dozvoljeno da pale sveće na ovakvom mestu, na šta mi je odgovorio da to nema veze s hrišćanima već sa zoroastrizmom. Naime, Buhara u prevodu znači: budističko mesto, što u startu pokazuje da je budizam ovde nekada bio glavna religija, ali ga je potisnuo zoroastrizam koji ima kult vatre. Kako se u ovim krajevima islam primao vrlo teško, popustili su pod pritiskom, pa su dozvolili da kult vatre ostane i u nekim  islamskim običajima. Bila sam na jednoj svadbi gde je čovek koji uvodi mladence "pročišćavao" put upaljenom bakljom, i kad god bi nazdravili, odnekud bi suknula neka vatra. U mnogim udaljenim selima još uvek ima zoroastristra. I mužu Indire Gandi ovo je bila religija. Takođe me je zapanjilo što se u Buhari i Samarkandu govori farsi, odnosno staropersijski jezik. A tek mnoštvo raznolikih lica s odlikama različitih rasa, šarenilo nošnje, bogatstvo voća (nikad u životu nisam videla toliko vrsta grožđa i dinja), raskoš nacionalne kuhinje... Nikad više ni o jednoj zemlji neću suditi dok je ne vidim.

Stereotipa često nismo ni svesni. Udare nas posred lica tek kad se sukobimo s njima. To je jedini šamar hvale vredan - što jači, to bolji, kao onaj terapeutski, za smirivanje histerije.

Čitam, pišem... na oči ne vidim (bukvalno)

Poduže me nije bilo na blogu, ne zato što mi se nije pisalo ili zato što nije bilo ničeg zanimljivog u međuvremenu, već iz sasvim - opravdanih razloga. Ove "opravdane razloge" namerno izdvajam jer se u mom životu možda dešavalo sve s razlogom, ali retko kad "opravdanim". Ovaj put sam morala da batalim čitanje, pisanje i buljenje u računar zato što imam problem s očima. Ranije mi se dešavalo jednom u dve-tri godine da me oči bole, kao kad imam upalu mišića, pa isto onako kako me bole noge ili stomak, tako me sad bole oči. Dok se to ranije retko dešavalo, sad je postalo sve češće i u protekle tri nedelje desilo se tri puta. Toliko me bole (stvarno bole), da mi je napor i da oči držim otvorene. A plačem li plačem. Naduju se kapci iznad oka, a ispod oka imam i crvene krugove. Podsećam na narkomana u pokušaju.

Otprilike u to vreme sam jednoj drugarici lektorisala tekst o očnom pritisku, i sve što je tamo pisalo, maltene od reči do reči odnosilo se i na moj slučaj. Jedini lek, za sada, jeste da odmaram oči, a glavni zamor dolazi od kompa, čitanja... Ne čitam već tri nedelje u autobusu, a za kompom sam samo na poslu, znaČČČi - deset sati dnevno. Za privatni život na računaru ne ostaje ni minut. I tako sam, mada nevoljko, počela da izbegavam ono što najviše volim - da čitam.

Još jednom se potvrdilo da čoveka uvek stigne ono čime se hvali ili čemu se izruguje, kao da je neka kazna. Hvalila sam se, s razlogom (mada očigledno nije opravdan) kako vidim fantastično. Imala sam čak i zvaničnu potvrdu, ni manje ni više, nego od ruskih lekara koji su bili u sistemu Fjodorov i osmislili sve one operacije kojima se sad i drugi diče - da skidaju dioptriju, laserski uklanjaju kataraktu i glaukom, rade skleroplastiku... U svoje vreme sam vodila grupu naših ljudi na operacije i prisustvovala im sve prevodeći. Kad su ih sve pregledali, a bilo je kao da smo u nekom svemirskom programu, pregledali su i mene, i imala sam neverovatne rezultate. Čak mi je glavni lekar preporučio da se prijavim za kosmonauta! Hmmm, tada mi je bilo 30 godina, a sad mi je 52! Međutim, nije to bilo samo od mladosti, zaista su mi oči bile zdrave. Ako se uzme u obzir da sam studirala svetsku književnost i da sam pročitala nekoliko vagona knjiga, ali ne pri punom svetlu već uz sveću ili prigušeno svetlo (da ne bih budila decu - u paketu sam i studirala i gajila decu i radila), onda je stvarno čudno da mi je vid bio tako dobar tako dugo.

Ali, ali... sve je to bilo pre nego što sam počela da radim ovde gde sad radim i gde sam eksploatisana maksimalno. Posle neke dve godine rada u nemačkoj firmi, sa supermenskim moćima, u kriznim uslovima i sa srpskom platom, kad sam prvi put počela da plačem i da s naporom držim oči otvorene, muž me je odveo kod svog lekara. Ni na kraj pameti mi nije padalo da to samostalno uradim, ali je on, zabrinut što mi oči postaju sve manje, a kaže da se zaljubio baš u moje oči ("Vidi na šta sad ličiš"), rešio da sve to sredi. Tad sam dobila i prve naočare, samo za rad na kompu, i prvu dijagnozu koja se zove, verovali ili ne - bleferitis. Prvo sam pomislila da su gdin muž i gdin lekar u nekom talu, pa me zajebuckavaju na pravdi boga, međutim, bleferitis je stvarno bolest i u prevodu se zove infekcija očnog kapka s unutrašnje strane. Najčešće se dešava od iritacije peskom, od trljanja očiju, dima, ledenog vetra ili naprezanja oka. Moj slučaj je bio ovaj poslednji. Dobih ja tako prve naočare sa punih 46 godina i prvi savet: "Ne preterujte s radom i biće sve u redu." Nekako sam uvek loše stajala sa savetima, a i po prirodi sam vrlo neposlušna kad su zabrane u pitanju... i tako sad moram da pazim.

Naravno, ovaj put uzela sam i uput za oftalmologa, ali nikako da zakažem taj pregled. Valjda neće isteći rok uputa.

Problemi s očima trenutno su mi glavna briga, mada se u međuvremenu desila jedna mnogo lepa stvar - objaviće mi knjigu! Izdavač je Evro-Giunti, nisam imala nikakvu vezu, nisam ni pevaljka ni voditeljka ni manekenka... samo sam jedna obična ćorava Milja. Mislim da je kvaka u tome što je izdavač italijanski a ne srpski, što je urednik žensko a ne muško, i što se kod mene sve dešava s razlogom, ali - neopravdanim.

"Meka duša Juga" bila je gotova još pre tri godine, kad sam je i poslala na konkurs jedne renomirane izdavačke kuće. Sećam se kako sam čekala rezultate i kako sam, iako sam znala da nisam pobedila, gajila nadu da se nalazim u onom famoznom užem izboru od deset autora. Spuštala sam kursor red po red, i tako svih devet preostalih imena... a mene ni od korova. Onda sam pomislila kako mora biti da su te izabrane knjige vau-vau od literature. Nabavila sam pobedničku, pročitala je i bila strašno razočarana. Taj roman je čista glupost, ono što najviše mrzim - isprazno intelektualiziranje. Folirante, snobove... svu tu bagru ne mogu očima da vidim. Dakle, nekoliko meseci bila sam strašno utučena, a onda sam saznala iz pouzdanih izvora da moj roman niko nije ni čitao. Za one koji ne znaju - ima dela koje niko i ne pogleda, pogotovo ako ih se mnogo javi na konkurs. Biranje šta će se čitati ide na eci-peci-pec sistem kombinovan s imenima koja moraju (obavezno) da se pročitaju zbog autora koji je već poznat iz ovog ili onog razloga. Kad sam saznala da nisam ni pročitana, bilo mi je mnogo lakše. Ne znam da li treba da bude tako, ali meni je uvek lakše kad provereno znam da imam posla s budalama, makar i da me pređu. Nekako mi je satisfakcija što znam da nisam u njihovom krugu, šta god da mi naprave.

A onda sam pre dve godine poslala knjigu jednoj još poznatijoj kući, u stvari najuspešnijoj u ovom trenutku u Srbiji, čak sam neke ljude i znala, doduše površno. Dobila sam gomilu pitanja na koja je trebalo da odgovorim, između ostalog kako zamišljam svoju promociju i šta bih ja lično uradila u vezi s tim. Između redova je bilo - potrudi se malo sama, a ako treba nešto da se plati, onda plati, to ti je u interesu. Napisala sam i transkript romana, i svašta razno. Onda sam posle nekoliko meseci čekanja, sa sve povremenim zivkanjem da ih podsetim ko sam i kakve veze imam s njima (svaki put sam priču pričala ispočetka i osećala se kao totalni kreten), dobila i zvanično saopštenje da me odbijaju. U principu, to je u redu - ne mora svima da se sviđa, možda je stiglo nešto mnogo bolje, možda se ne uklapa u izdavačku politiku... ali sam dobila obrazloženje iz kojeg ništa nije jasno, izuzev da su prepisali pola mog transkripta. Nemam nikakav dokaz, ali sumnjam da je roman iko i čitao.

Dve godine nisam ništa preduzimala povodom "Meke duše Juga", ali sam se baš zalaufala u pisanju trećeg romana, s radnim nazivom "Lektira za Treći svet". I onda iznenada Mila Milosavljević koju do tada nisam poznavala, zove sve redakcije u Srbiji i obaveštava ih da je pokrenula biblioteku Sedma sila, i ako znamo nekog od novinara ko je nešto napisao, da joj pošaljemo. Naravno, ne obećava da će to i izaći. Na nagovor Marije Jakob (stvarno nisam imala nameru ništa da preduzimam), pošaljem ja roman. To je bilo u jedan petak, a sledećeg petka me ona zove i kaže da je roman odobren za štampu i, ako se ja slažem (čuj, da li se slažem?), biće štampam u februaru (malo je falilo da pitam - a koje godine - tako su me navikli izdavači koje srećem), i poslaće mi tehnički propis za sređivanje teksta. To su sitnice oko fonta, novog reda, navodnika... Sredim ja to tokom vikenda, a onda dalje sve počne da se odvija kao na filmu - naslovnica, crtica o autoru, notacija... Na ovom prvom predlogu za naslovnu stranu vide se moji tata, nana i staramajka - tako sam želela, iako nisam pisala o njima. Književno veče će biti u Kući Đure Jakšića, prvih dana marta. Eto, to je to. Da budem iskrena, još sam u šoku. Da nije Skrivena kamera, ili mi se možda pričinjava ona muzika iz Zone sumraka?

Inače, u romanu nema nikakvih pikanterija, ničim ne sablažnjujem, šokiram, otkrivam toplu vodu... Nema ničega od tih uzbudljivih momenata, samo je opisana jedna porodica u Vranju tokom 19. i prvih godina 20. veka. Mislite da je dosadno? Možda i jeste.

Hiršl, Arsenijević, Mladenović

Pre neki dan završila sam čitanje "Žvake za ludaka" Radovana Hiršla. Knjigu mi je dao Đorđe Kalijadis, koji je napisao (kao i uvek) odličan prikaz. U svemu se slažem sa Kalijadisom, jedino bih dodala da odavno nisam pročitala iskreniju knjigu, u kojoj nema ni trunke pozerstva. Bez obzira na (ipak) mučnu temu, (ipak) turbulentan život s nekoliko reinkarnacija tokom jednog bitisanja i (ipak) brojna poniženja koja je autor preturio preko glave, ova knjiga je toliko duhovita da mi blagi smešak nije silazio s usana maltene od prve do poslednje stranice, i toliko je živopisna sa mnoštvom likova i odlično dočaranim vremenom i (naročito) Beogradom, čemu je posebno doprineo jezik "s kaldrme", da sam samo uplovila kao u neki film sastavljen od kratkih fragmenata. Ako se ikad bude snimio film po ovom delu, naslov bi mogao da bude "Kratki rezovi (po mozgu)".

Logično je pretpostaviti da jedan takav neisfolirani čovek, umetnik ne samo po zvanju već i po životnom stavu, prepozna veštačko cveće odmah, po izgledu, a ne samo zato što ne miriše. U "Žvaci" su dve sekvence u vezi s ovim naročito upečatljive: "Pankrti u SKC-u" i "Poznati mladi književnik". Ima i jačih, koje vas dublje prodrmaju da se zamislite nad "intelektualnim" licemerjem i kvaziintelektualcima beogradske elite, ali izdvajam ove dve zato što su povezane istim akterima, iako je vremenska razlika među njima punih 14 godina. Hiršl je vaspitan čovek, s tananim osećajem za pristojnost u građanskoj suštini, u najlepšem i najboljem smislu te reči, pa nije pominjao imena (u celoj knjizi i nema imena, svi imaju nadimke, čak i o sebi piše u trećem licu - s Manijakom se odmah saživite). Međutim, iako su me lepo vaspitavali, nisam vaspitana, pa ću ja prostački da otkrijem puna imena aktera. O čemu se radi?

U sekvenci "Pankrti u SKC-u" Hiršl piše o predgrupi na koncertu. Beše to Limunovo drvo.
"(...) Krenuli su Limunovo drvo, dve gitare, bas i bubnjevi, poletno, zanimljivo, novo, nije samo lajanje, moglo je i da se otfura uz tu muziku, ali, jebiga, publika, koja je najvećim delom došla da vidi i čuje Pankrte, poče da isijava netrpeljivost prema Limunovom drvetu. Obojica gitarista su furali grive, a to u beogradskoj varijanti pankerske estetike nije moglo da prođe nekažnjeno, i sranje poče da se zaljuljava. Sve se dešavalo ispred nosa Otrova, Manijaka i Krdže, klinci su pljuvali bend masovno, a ekipica u kožnim jaknama, koji su sebe nazivali 'Urbana gerila', a još su se brijali gumicama za brisanje olovke, počeše da pljuju u praznu plastičnu čašu od piva i da je pune, i kad su je napunili šlajmarama, prosipali su je po muzičarima, naročito po jednom gitaristi koji je imao grivu i bradu, videlo se kako mu šlajm curi po grivi na bradu, kako se sa brade cedi na gitaru, a on svira i gleda u pod. Bina mokra i klizava, sa strane se lepo vidi na svetlu reflektora kako pljuce u rojevima kao osice lete ka bini. Onda basista poludi, prozva pičke koje pljuju da iziđu na binu ako smeju, i tu izlete par njih. To su bili baš ti bubuljičavi u kožnim jaknama, kojima su pljuvačne žlezde žešće pojačano lučile, i onda je bilo još nekog guranja, natezanja, onda se dogovoriše da svi vole pank, neko viknu: 'Živeo pank!' i Limunovo drvo se pokupi sa bine.
'Jeste videli budale?', Krdža gleda kao da ne veruje svojim očima, 'Plate da uđu na koncert, a onda teraju bend sa bine, budale koje ne kapiraju dobru muziku i pljuju muzičare kao da oni ne znaju da sviraju, koje kretenčine, koje glupo zezanje!'
(....) 'Ajd' palimo', reče Otrov. 'Jebeš Pankrte, dosta smo doživeli!' i zapališe napolje, na ulicu. Ulica ih usisa kao dragocenu poslasticu." (str. 125/126)
Grupu su osnovala dvojica Milana, Stefanović i Mladenović, što Hiršl ne pominje. Oni su bili popljuvani, bukvalno. Nisu deca došla da slušaju domaće seljačine - sic!

U sekvenci "Poznati mladi književnik", Hiršl (već poodavno u Cirihu) ovako reaguje na vest o dodeli književne nagrade (očigledno je reč o NIN-voj, a pisac je očigledno Vladimir Arsenijević - poslednja provera pred konačno utvrđivanje identiteta su lenonski cvikeri, mada ih je sad zamenio).
"(...) 'Sećaš se onog pljuvanja u SKC-u, kad su pljuvali Limunovo drvo, ono, koncert Pankrta, bili smo Krdža, ti i ja, je l' se sećaš?'
'Sećam se', reče Otrov, 'ali zašto pitaš, otkud ti sad to, gde si iščupao to pljuvanje?!'
'Pa ovaj mladi, nagrađeni pisac, dobio je upravo nagradu za roman, video sam u Vremenu njegovu fotku i prepoznao sam ga, on je jedan od onih što su pljuvali u čašu i polivali Limunovo drvo, sećaš se tih klinaca u kožnim jaknama, stajali su ispred nas!'
'Gde se toga seti, ima sigurno više od dvadeset godina', mrmlja Otrov.
'Siguran sam da je on jedan od onih pljuvača', reče Manijak, 'pamtim face ludački, tu sam neprejebiv!'
'Pa ti si lud, zoveš me zbog toga iz Ciriha.' Ovaj je sto posto lud, misli Otrov. 'Jednom lud, uvek lud, lud si bio i još luđi postao.'
'E, kurac sam lud, nego palo mi nešto na pamet, pazi ovo, ovaj što je pljuvao, što je sada pisac, sigurno ima negde promociju romana, znaš ono uvaljivanje i potpisivanje knjiga. Zamisli, kao, čita on odlomak iz svog romana, a u publici u prvom redu sede preživeli iz Limunovog drveta, Kvarni Kutnjak i Mali, sede i pljuju u čašu i polivaju mladog, talentovanog, nagrađenog pisca. Njemu se šlajmara cedi sa Džon Lenon cvikera i pada na otvorenu knjigu, a on čita, čita, čita, čita!'" (str. 253/254)
I za još jednu potvrdu identiteta - roman je očigledno "U potpalublju", godina je očigledno 1994 - godina u kojoj je Arsenijević dobio nagradu i godina u kojoj je Mladenović umro.

Moglo bi da se kaže i - Popljuvani i Nagrađeni. Koja ironija! Popljuvani je onaj koji je u stvari pobedio, sećaju ga se još uvek, njegova vrednost, ne samo popularnost, ne smanjuju se vremenom, naprotiv. A Nagrađeni, pisac od jedne napisane knjige (jedine koja ipak spada u beletristiku, mada je pitanje da li je zaslužila baš NIN-vu nagradu), pljuje sam sebe. Toliko se trudi da bude intelektualan, tolerantan, civilizovan... da je postao pravi sveCki čovek.

Možda bi naslov trebalo da dopunim još jednim prezimenom - Domanović. U "Mrtvom moru" pojavljuju se pesnik, slikar i naučnik, a kao da je Domanović pisao o slikaru, piscu i muzičaru, samo što novo vreme ima i drugačiji zaplet - u duhu sadašnjice pisac pljuje muzičara jer ne prepoznaje vrednost pred nosem (mada je "intelektualac", "civilizovan" i "urban"), a slikar ne može da istrpi nepravdu pa ima osvetoljubive ideje koje ostaju samo ideje.

Šaban je zakon!

http://www.youtube.com/watch?v=egZnd_-5W0Q&feature=related
Mislila sam da proslava takozvane Srpske nove godine (u Rusiji je zovu Ruska) nije tako popularna kao nekad, međutim - baš sam se prevarila. Slušam muziku iz okolnih stanova i zgrada, da ne pominjem petarde po ulici, i nameće mi se poređenje sa onim kako je to ranije bilo.

Ko se seća, bilo je zabranjeno. Automatski je bilo - vrlo privlačno. Verovatno zbog predznaka "srpska", ova Nova godina kao obavezan repertoar imala je "Sprem'te se, sprem'te", "Marširala, marširala kralja Petra garda"... sve redom pesme zbog kojih se išlo u zatvor. Brat jednog mog druga proveo je tri dana u apsu zbog "Ko to kaže, ko to laže". Od tih pesama večeras nisam čula ni jednu jedinu, izuzev "Marša na Drinu" (koji nikad nije ni bio zabranjen, ali nije bio ni podoban). Odsvirali su ga trubači nasred ulice. Svi prozori su se otvorili i petarde su malo zamrle, hvala bogu.

Neka druga muzika zamenila je stari repertoar. Iz neke udaljenije zgrade orio se Šaban Bajramović. Bilo je po nekoliko aranžmana jedne te iste pesme: "Geljam dade" s Exita i onako, obično; pa "Đelem, đelem" u sto varijanti - s Cubismom, s Josipom Lisac, sam kad je bio mlađi, sam kad je bio stariji... Sklonost džeziranju i pun, napukli glas Bajramovića, sa setnom notom koju valjda mogu da proizvedu samo Cigani i crnci, potpuno me obuzeo. Osećala sam se kao da sam u kafani i kao da samo meni peva. Ovu okolnu galamu nisam više ni čula. Isključila sam se za sve ostale zvukove. Samo sam ih registrovala da postoje, ali nisam ih više razumevala. Bili su nalik krčanju radio-aparata dok slušam svoju pesmu.

Mogu da se pohvalim da sam jednom u životu doživela upravo to - Šaban Bajramović pevao je samo meni! Bilo je to davne 1983. godine, u Nišu, u hotelu "Ambasador".

Moj prvi muž bio je u vojsci, a u isto vreme, ali u različitim kasarnama, i kum Ljuba i drug Raca. Odlazila sam svake druge nedelje u Niš i sve ih vadila napolje. Prvo izvučem muža, prijavim se kao žena. On dobija celu noć. Dete sa mnom, sve regularno. Onda zajedno odemo po kuma Ljubu, za njega se prijavim kao devojka. Dete me vuče za suknju i obraća mi se "mama", dajem ličnu kartu, u njoj dva prezimena... Gledaju me kao kretena, ali ga puste. On ima izlaz do ponoći. Onda krenemo muž, kum, dete i ja u treću kasarnu i vadimo Racu. Za njega se prijavim nekad da sam mu sestra, a nekad da sam mu drugarica. Pored mene stoje: muž gušter s nekim čvarcima na ramenu i običnom vojničkom kapom, kum padobranac s beretom, dete bez ikakvih vojnih oznaka iako je muško, i ja, jedini ženski primerak celog društva (što mi je izgleda sudbina). Dočekujemo Racu u plavoj uniformi, on je bio u vojnoj policiji, i sa trećom vrstom pokrivala za glavu. Sve u svemu, bila sam sa sva tri roda vojske u Nišu. Nedostajala je jedino mornarica, ali da ne preterujem... ipak smo u Nišu. Provedemo ceo dan zajedno, završimo u nekoj kafani, tu se oprostimo s Ljubom i Racom, dete uveliko spava u mojim rukama.

Tako smo te večeri sedeli u podrumu hotela "Ambasador", vojnici su razmenjivali neke svoje vojničke do zla boga dosadne priče, a ja sam ljuljuškala dete da zaspi. Za jednim stolom sede neki lokalci i nešto se žustro raspravljaju, a za drugim smo mi. Pusto. I onda počinje da peva neki Ciga sa zlatnim zubom. Mislila sam da će nešto da protrkeljiše, tek da odradi tezgu, ionako je prazno. Međutim, on peva, pa peva, i peva... kao da je pred punom salom. Još uvek nije nosio naočare a "krasili" su ga brkovi, žmuri on i peva, brci spušteni nadole... I dalje peva, ne štedi ni grlo ni emocije, sve me žmarci podilaze. Tada nisam znala ko je Šaban Bajramović, što mi se može oprostiti jer sam gimanzijske dane provela u diskoteci u kojoj sam bila obavezan inventar. Kad popisuju čaše i flaše, popišu i mene. U kafanu sam počela da idem tek kasnije, a sa drugim mužem postala sam i tamo inventar, sa sve bračnim drugom.

http://www.youtube.com/watch?v=JlL4nJ6cDKA
I tako, peva taj čovek i dalje, ne pravi pauzu. A kad je zapevao "Đelem, đelem" (jedina pesma koju sam tada znala), meni krenu suze. Sav se uneo, imala sam utisak da će se rastočiti meni na oči, jedino ga ja i pratim. I dete sluša, raširilo okice, pa na kraju i zaspalo.

I tako sve do 11.15, kad su padobranac i vojni cajac morali da krenu. Tek tad sam se pribrala i sasvim svesno posumnjala da sam u drugom stanju. Plačem samo kad sam sva nagruvana hormonima. U prvoj trudnoći sam plakala i kad vidim dete ili stare ljude, a kamoli da čujem neku tužnu priču. E, i sad sam bila u drugom stanju, samo što u tom momentu nisam znala. Pamtiću Šabana i po blagoslovenom stanju.

Ako saznam iz kog stana su me počastili Bajramovićem, napraviću im pitu - i ja njih da počastim.

Glagoli u žargonu

Za ovaj post inspirisala me je Kristina. Zahvaljujem joj. Kako to obično biva, verovatno ću se mnogih primera setiti tek kad kliknem "objavi", ali nije važno. Za sada ih ima ovoliko i u čestoj su upotrebi.

amputirati - zaboraviti na stara osećanja

anektirati - prisvojiti ono što nije tvoje (Anektirao sam taštinu gajbu) 

bečiti se - plašiti nekog (neuspelo)

bištiti - pravo značenje je "trebiti vaške", a u žargonu znači "šašoljiti nekog po kosi" (vidi pod "šašoljiti")

blagoglagoljati - lepo govoriti, s korišćenjem arhaizama

bogoraditi - kukati na sve živo (ko bogoradi, (kao da) ni za šta nije kriv)

beri kožu na šiljak - pazi se (jedna od opasnijih pretnji)

buciti se - gojiti se

burgijati - podbadati

cinculirati - nekome do tančina ispunjavati sve po volji

crtati se - naglašeno se šminkati (sponzoruše se crtaju, ostale devojke se šminkaju)

čepiti se - kad se devojka udvara (nabacuje) mladiću

dangubiti - ništa ne raditi (dan gubiti)

daviti - dosađivati

dejtonisati - postići dogovor kojim niko nije zadovoljan; postići dogovor koji svi hoće da preinače

depilirati - pravo značenje je "skidati malje", dok u žargonu znači "izbeći sve sitne manjkavosti u priči"

deplasirati - učiniti nešto nevažnim ili glupavim

detonirati - ispričati laži koje mogu nekom da naude

dimenzionirati - odrediti okvire u kojima nešto može da se uradi

dođem ti - dođeš mi - učiniti nekom uslugu, ali s obavezom uzvraćanja kad bude bilo potrebe (Ja tebi - ti meni)

drmati (kavez) - smetati

đanisati se - praviti se nevin(a)

elaborirati - shvatiti nešto iz zajedničke diskusije

farbati - pokušati da prevarite nekog (On me farba, misli da sam od juče)

folirati (se) - pričati neistine; s povratnom zamenicom "se" znači "praviti se da si ono što nisi"

furati - biti u ljubavnoj vezi

galamiti - pričati kad te niko ne sluša

gaziti - mučiti nekog

gicati se - pomerati se kratkim kretnjama tamo-ovamo

gimnasticirati - imati rutinski seks bez ikakvih osećanja (obično u braku)

glagoljati - pričati nešto kao da je naučeno napamet

glumatati - neuspelo folirati (vidi pod "folirati")

gnezditi se - stvarati porodicu

gotiviti - dopadati (se)

govnariti - praviti spletke

grebati se - uzimati od drugih stvari koje nemate nameru da vratite

gristi se - zamerati nešto sebi

grmeti - vikati na nekog

gurati - pomoći nekome da uspe

gutati - prećutati

guziti se - probijati se do uspeha svim mogućim sredstvima

halaliti - pravo značenje je "oprostiti nekome", a u beogradskom žargonu je "praviti od sebe budalu"

hejtovati -  mrzeti

imati podstanara - biti lud

ispušiti - izgubiti nadu

istamburati - izudarati

jebavati se - raditi nešto uz stalne smetnje

karati - pravo značenje je "grditi nekog", ali u žargonu znači "jebati nekog"

keziti se - pretiti na "civilizovan", miran način (Kezim mu se u lice, tek da vidi s kim ima posla)

klečati - moliti

kočiti - sprečavati

koknuti - ubiti nekog iz vatrenog oružja

kokodakati - pričati stalno jedno te isto

krstiti se - čuditi se

kurčiti se - biti drzak

kurobecati (se) - buniti (se), iako nema vajde

lajkovati - voleti, pokazati da vam se nešto dopada

lančovati - ručati s ljudima koji (misle da) su iznad vas

ljubakati se - sa svima biti u vezi po malo

majmunisati se - praviti od sebe budalu na javnom mestu

mazati - pokušati da nekoga prevarite

mazati se (govnima, blatom...) - praviti od sebe ništariju (na rečima)

muljati - lažima, sitnim prevarama i sličnim sredstvima doći do uspeha

napakovati se - dobro se doterati

napumpati - napraviti nekom dete

njakati - nevešto se udvarati

opaučiti - udariti

oprati se - opravdati se

osvestiti se - shvatiti nešto

palacati - kratkim lizovima jesti sladoled

pasti - otići u zatvor

pederisati se -  nevešto se praviti fin

peziti - činiti nekome sve na volju

pilićariti - varati, krasti, zajebavati... na sitno

piti koktele - praviti se pijan

pizdeti - nervirati se

plaveti - umirati od dosade

ponašati se - ponašati se nevaspitano (jedna od vrlo popularnih nebuloza)

popizdeti - toliko se iznervirati da čovek više ne vlada sobom

popušiti - prevariti se

posipati se (pepelom) - nekad je značilo "tugovati", a sada je značenje "pripisivati sebi krivicu i za ono za šta nisi kriv" ili "preuzimati svu krivicu na sebe"

postiti - nemati intimne odnose

postovati - postaviti post (odnosno tekst sa sajta, bloga...)

premazati (svim mastima) - biti otporan na sve vrste prevara

premirati - umirati od ljubavi

privatavati - pipati, grliti i ljubiti nekog bez namere da dođe do snošaja

proseravati se - pričati budalaštine s vremena na vreme, tu i tamo

prosipati (otrov) - pričati intrige; biti zajedljiv

prsnuti - osećati se kao gubitnik, izgubiti na više frontova

pući - doživati blaži oblik nervnog sloma

puniti (uši) - ponavljati nekome neprestano nešto dok ne postane ubeđen u "ispravnost" onog što mu se priča

raspištoljiti se - ponašati se opušteno, kao kod kuće (a niste kod kuće)

razbucati - prekinuti nešto

razjebati - sve upropastiti

razvaliti - uraditi nešto odlično (Razvalio sam na ispitu)

roknuti - umreti

spikati - govoriti, pričati (posredan, preko engleskog, uticaj braće Hrvata - koristili su "spiku" mnogo pre nas)

srati - pričati gluposti

stabilizovati se - trošiti onoliko koliko imaš; prestati praviti gluposti

startovati (nekog) - na prepad započeti s nekim razgovor, vezu...

svirati klavir - otići u zatvor posle sudske presude

šabaniti (se) - praviti od drugog ili sebe modnog malograđanina (obično su to oni koji nose "originale" iz Kine)

šašoljiti - maziti nekog nežno

štrikati (promaju) - ni od čega napraviti nešto (obično to rade "piarovci")

trćiti (se) - isticati se ili biti svima na videlu

trpati - jebati

trtomuditi - pričati tek da se nešto kaže, sa željom da se ostavi utisak pameti i obrazovanja (obično korišćenjem stranih izraza kojima u diskursu ili kontekstu uopšte nije mesto)

ubuciti se -  završiti s gojenjem (postignut rezultat)

ujebati se - samog sebe uvaliti u nevolju preteranom verom u druge

unerediti se - upišati se ili usrati na javnom mestu

usrati se - nasmrt se uplašiti

usvinjiti se - ugojiti se do neprepoznavanja

uvaliti se - ima pozitivno i negativno značenje: biti kod nekoga besplatno na stanu i hrani; i upasti u nepriliku svojom greškom

uvući se - dodvoriti se nekome

vatati se - imati predigru; pipanje po svim delovima tela, naročito intimnim

veslati - snalaziti se, uprkos neprilikama

vetriti (mozak) - ne misliti ni o čemu

viđati se - biti s nekim na sastanku (bilo koje vrste); neformalna veza (biti u vezi uglavnom samo zbog seksa)

vitlati - non-stop se nalaziti na javnim skupovima

voziti - snalaziti se

vutriti - pušiti "travu"

zdipiti - ukrasti

zipiti - paziti

Kome je na pameti još neki interesantan glagol, bilo novokomponovani bilo s metaforičnim (prenesenim) značenjem, nek dopiše.

Ku(r)varica

Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.

Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.

On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.

Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...

Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.