Stereotipi

Kad je u oktobru prošle godine Nebojša Krivokuća na svom blogu Prešlicavanje objavio ovaj fenomenalni post, mada teme o marketingu, brending-menadžerstvu, reklamama i slična presipanja iz šupljeg u prazno (izvinjavam se svim teoretičarima koji uporno žele ovakve stvari da postave na rang nauke), zaobilazim u širokom luku i zadržim se samo na naslovu, ovaj post pročitala sam s posebnim uživanjem jer ima štofa da se razmišlja i o mnogo čemu drugom. Odmah sam sela da napišem komentar. Napisala sam jedan, pa ga obrisala, pa drugi, i njega obrisala, pa treći... Mislim da sam napisala ukupno četiri komentara, podugačka, ali nijedan nisam objavila. Autor kaže da je potrošio sat i frtalj pišući post, a ja sam potrošila i više pišući komentare koji na kraju nisu ni ugledali svetlo dana.

Rekoh već da sam bila oduševljena, pa šta je onda bio problem da napišem neki redak šta mislim o tome? Problem je bio što sam pisala prave priče, nadugačko, malo se hvalila... a to je neprimereno za komentar. Pričice pišem uvek jer imam milion asocijacija na temu, a hvalila sam se - svojim rođakom. Naime, u Гуглу (uopšte ne izgleda loše na ćirilici, zar ne?) radi Petar Aleksić, moj rođak, i mnogo sam ponosna na to. Jedan je od vodećih inženjera. Za temu stvarno nije bitno da li mi je on rođak, ali mi je interesantno što se Pera, došavši u Ameriku 1999, u vreme kad je njegov rođeni brat Božidar bio na odsluženju vojnog roka, i to na Kosovu, u prvi mah susreo sa stereotipom "Srbina", rešen da pokaže kako je Srbin, da doktorira tamo jer mu nude fantastične uslove za usavršavanje i da se vrati u Srbiju. Međutim, još fantastičnije su bile ponude za posao (šta da se radi kad smo pametni?), pa je ostao, ni manje ni više nego u Гуглу. Na radnom mestu susreo se s drugom vrstom streotipa - tamo ga niko nije gledao s čuđenjem što nema bradu, ne drži nož u zubima i nema zlikovačke oči, već su očekivali jednog Nikolu Teslu. Ljudi s kojima je radio imali su drugu vrstu stereotipa! Izgleda da podosta zavisi i od toga s kojom vrstom ljudi se srećeš. Na primer, nekome je asocijacija na Italiju Ponte Roso u Trstu, nekome renesansa, a nekome mafija. Hmmm...

Inače, Pera je opredeljeni Srbin i time se diči. Kad piše na srpskom, piše ćirilicom, ne pljuje ni po porodici ni po naciji ni po istoriji (da bi delovao civilizovanije i "objektivnije"?) i smatra da je bombardovanje Srbije sramota pre svega Amerike. To mu ne smeta da poštuje sve druge. Šta li bi na njegov životni stav rekli simpatizeri LDP-a? Da je primitivan? Glup? Seljačina? Iz njihove vizure sigurno jeste.

Noam Čomski je, koliko znam, prvi Ameriku nazvao "najvećim svetskim teroristom". I? Ja se s njim slažem u potpunosti i još dodajem da je najprimitivnija zemlja. I za bacanje nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki je prokomentarisao da je "jedan od najvećih zločina u istoriji". S druge strane je opšti stereotip da je Amerika najveći borac za slobodu i demokratiju. Otvorenog uma prelistajte činjenice samo u poslednjih tridesetak godina i, ako poštujete i primenjujete logiku, doći ćete do istog zaključka. Pun mi je kurac i američke himne i njenih "ideala". I mutavog Stalonea koji u jednom cugu pobije sedamnaestoricu a njemu ni dlaka s glave nije prhnula od vetrića. Muka mi je i od toga što su uvek "u pravu" i što svi očekuju "pomoć Amerike" (tako izjavi Hilari Klinton i - ostade živa). Najnoviji biser je da su "čuli vapaj sirijskog naroda koji želi da se Amerika umeša". Jadni Sirijci ako će im pomagati zemlja u kojoj o takvim stvarima brine osoba poput gospodže Klinton. Gde oni dođu, tu trava više ne raste. Libija mi nešto pade na pamet, ne znam zašto.

Kad sam 1989. bila u Uzbekistanu, u Taškentu, Buhari i Samarkandu, očekivala sam bedu i prljavštinu. U tašni sam nosila peškirče i sapun, snabdela se grickalicama da ne bih umrla od gladi... Koja glupost! Sve je bilo fantastično, a krajnji rezultat bilo je revidiranje celokupne istorije u mojoj glavi. Ostala sam zapanjena lepotama i athitektonskim čudima, pogotovo Samarkanda, a kad sam svojim očima videla opservatoriju iz 6. veka i čula kako su još tada izračunavali udaljenost Meseca, pisali predivne stihove... posramila sam se. Pa mi smo tada bili divlja horda! Kakva Evropa! A kakva tek Amerika! Oni koji su bili posle mene, kažu mi da je sada sve još sređenije i da vrvi od turista. Kad sam ja bila, jedini turisti bili smo mi i Japanci. Volela bih da još jednom vidim makar Bibi-han i medresu. Dok se ne ode na lice mesta, ništa ne vredi prazna priča. U svakom slučaju, stereotip je razbijen.

Na primer, stvar koja me je zapanjila, bili su tragovi plamena sveća na zidovima džamija! Ko ne zna, muhamedanci gaje kult vode. Pitala sam lokalnog vodiča da li je hrišćanima dozvoljeno da pale sveće na ovakvom mestu, na šta mi je odgovorio da to nema veze s hrišćanima već sa zoroastrizmom. Naime, Buhara u prevodu znači: budističko mesto, što u startu pokazuje da je budizam ovde nekada bio glavna religija, ali ga je potisnuo zoroastrizam koji ima kult vatre. Kako se u ovim krajevima islam primao vrlo teško, popustili su pod pritiskom, pa su dozvolili da kult vatre ostane i u nekim  islamskim običajima. Bila sam na jednoj svadbi gde je čovek koji uvodi mladence "pročišćavao" put upaljenom bakljom, i kad god bi nazdravili, odnekud bi suknula neka vatra. U mnogim udaljenim selima još uvek ima zoroastristra. I mužu Indire Gandi ovo je bila religija. Takođe me je zapanjilo što se u Buhari i Samarkandu govori farsi, odnosno staropersijski jezik. A tek mnoštvo raznolikih lica s odlikama različitih rasa, šarenilo nošnje, bogatstvo voća (nikad u životu nisam videla toliko vrsta grožđa i dinja), raskoš nacionalne kuhinje... Nikad više ni o jednoj zemlji neću suditi dok je ne vidim.

Stereotipa često nismo ni svesni. Udare nas posred lica tek kad se sukobimo s njima. To je jedini šamar hvale vredan - što jači, to bolji, kao onaj terapeutski, za smirivanje histerije.