среда, 08. фебруар 2012.

Čitam, pišem... na oči ne vidim (bukvalno)

Poduže me nije bilo na blogu, ne zato što mi se nije pisalo ili zato što nije bilo ničeg zanimljivog u međuvremenu, već iz sasvim - opravdanih razloga. Ove "opravdane razloge" namerno izdvajam jer se u mom životu možda dešavalo sve s razlogom, ali retko kad "opravdanim". Ovaj put sam morala da batalim čitanje, pisanje i buljenje u računar zato što imam problem s očima. Ranije mi se dešavalo jednom u dve-tri godine da me oči bole, kao kad imam upalu mišića, pa isto onako kako me bole noge ili stomak, tako me sad bole oči. Dok se to ranije retko dešavalo, sad je postalo sve češće i u protekle tri nedelje desilo se tri puta. Toliko me bole (stvarno bole), da mi je napor i da oči držim otvorene. A plačem li plačem. Naduju se kapci iznad oka, a ispod oka imam i crvene krugove. Podsećam na narkomana u pokušaju.

Otprilike u to vreme sam jednoj drugarici lektorisala tekst o očnom pritisku, i sve što je tamo pisalo, maltene od reči do reči odnosilo se i na moj slučaj. Jedini lek, za sada, jeste da odmaram oči, a glavni zamor dolazi od kompa, čitanja... Ne čitam već tri nedelje u autobusu, a za kompom sam samo na poslu, znaČČČi - deset sati dnevno. Za privatni život na računaru ne ostaje ni minut. I tako sam, mada nevoljko, počela da izbegavam ono što najviše volim - da čitam.

Još jednom se potvrdilo da čoveka uvek stigne ono čime se hvali ili čemu se izruguje, kao da je neka kazna. Hvalila sam se, s razlogom (mada očigledno nije opravdan) kako vidim fantastično. Imala sam čak i zvaničnu potvrdu, ni manje ni više, nego od ruskih lekara koji su bili u sistemu Fjodorov i osmislili sve one operacije kojima se sad i drugi diče - da skidaju dioptriju, laserski uklanjaju kataraktu i glaukom, rade skleroplastiku... U svoje vreme sam vodila grupu naših ljudi na operacije i prisustvovala im sve prevodeći. Kad su ih sve pregledali, a bilo je kao da smo u nekom svemirskom programu, pregledali su i mene, i imala sam neverovatne rezultate. Čak mi je glavni lekar preporučio da se prijavim za kosmonauta! Hmmm, tada mi je bilo 30 godina, a sad mi je 52! Međutim, nije to bilo samo od mladosti, zaista su mi oči bile zdrave. Ako se uzme u obzir da sam studirala svetsku književnost i da sam pročitala nekoliko vagona knjiga, ali ne pri punom svetlu već uz sveću ili prigušeno svetlo (da ne bih budila decu - u paketu sam i studirala i gajila decu i radila), onda je stvarno čudno da mi je vid bio tako dobar tako dugo.

Ali, ali... sve je to bilo pre nego što sam počela da radim ovde gde sad radim i gde sam eksploatisana maksimalno. Posle neke dve godine rada u nemačkoj firmi, sa supermenskim moćima, u kriznim uslovima i sa srpskom platom, kad sam prvi put počela da plačem i da s naporom držim oči otvorene, muž me je odveo kod svog lekara. Ni na kraj pameti mi nije padalo da to samostalno uradim, ali je on, zabrinut što mi oči postaju sve manje, a kaže da se zaljubio baš u moje oči ("Vidi na šta sad ličiš"), rešio da sve to sredi. Tad sam dobila i prve naočare, samo za rad na kompu, i prvu dijagnozu koja se zove, verovali ili ne - bleferitis. Prvo sam pomislila da su gdin muž i gdin lekar u nekom talu, pa me zajebuckavaju na pravdi boga, međutim, bleferitis je stvarno bolest i u prevodu se zove infekcija očnog kapka s unutrašnje strane. Najčešće se dešava od iritacije peskom, od trljanja očiju, dima, ledenog vetra ili naprezanja oka. Moj slučaj je bio ovaj poslednji. Dobih ja tako prve naočare sa punih 46 godina i prvi savet: "Ne preterujte s radom i biće sve u redu." Nekako sam uvek loše stajala sa savetima, a i po prirodi sam vrlo neposlušna kad su zabrane u pitanju... i tako sad moram da pazim.

Naravno, ovaj put uzela sam i uput za oftalmologa, ali nikako da zakažem taj pregled. Valjda neće isteći rok uputa.

Problemi s očima trenutno su mi glavna briga, mada se u međuvremenu desila jedna mnogo lepa stvar - objaviće mi knjigu! Izdavač je Evro-Giunti, nisam imala nikakvu vezu, nisam ni pevaljka ni voditeljka ni manekenka... samo sam jedna obična ćorava Milja. Mislim da je kvaka u tome što je izdavač italijanski a ne srpski, što je urednik žensko a ne muško, i što se kod mene sve dešava s razlogom, ali - neopravdanim.

"Meka duša Juga" bila je gotova još pre tri godine, kad sam je i poslala na konkurs jedne renomirane izdavačke kuće. Sećam se kako sam čekala rezultate i kako sam, iako sam znala da nisam pobedila, gajila nadu da se nalazim u onom famoznom užem izboru od deset autora. Spuštala sam kursor red po red, i tako svih devet preostalih imena... a mene ni od korova. Onda sam pomislila kako mora biti da su te izabrane knjige vau-vau od literature. Nabavila sam pobedničku, pročitala je i bila strašno razočarana. Taj roman je čista glupost, ono što najviše mrzim - isprazno intelektualiziranje. Folirante, snobove... svu tu bagru ne mogu očima da vidim. Dakle, nekoliko meseci bila sam strašno utučena, a onda sam saznala iz pouzdanih izvora da moj roman niko nije ni čitao. Za one koji ne znaju - ima dela koje niko i ne pogleda, pogotovo ako ih se mnogo javi na konkurs. Biranje šta će se čitati ide na eci-peci-pec sistem kombinovan s imenima koja moraju (obavezno) da se pročitaju zbog autora koji je već poznat iz ovog ili onog razloga. Kad sam saznala da nisam ni pročitana, bilo mi je mnogo lakše. Ne znam da li treba da bude tako, ali meni je uvek lakše kad provereno znam da imam posla s budalama, makar i da me pređu. Nekako mi je satisfakcija što znam da nisam u njihovom krugu, šta god da mi naprave.

A onda sam pre dve godine poslala knjigu jednoj još poznatijoj kući, u stvari najuspešnijoj u ovom trenutku u Srbiji, čak sam neke ljude i znala, doduše površno. Dobila sam gomilu pitanja na koja je trebalo da odgovorim, između ostalog kako zamišljam svoju promociju i šta bih ja lično uradila u vezi s tim. Između redova je bilo - potrudi se malo sama, a ako treba nešto da se plati, onda plati, to ti je u interesu. Napisala sam i transkript romana, i svašta razno. Onda sam posle nekoliko meseci čekanja, sa sve povremenim zivkanjem da ih podsetim ko sam i kakve veze imam s njima (svaki put sam priču pričala ispočetka i osećala se kao totalni kreten), dobila i zvanično saopštenje da me odbijaju. U principu, to je u redu - ne mora svima da se sviđa, možda je stiglo nešto mnogo bolje, možda se ne uklapa u izdavačku politiku... ali sam dobila obrazloženje iz kojeg ništa nije jasno, izuzev da su prepisali pola mog transkripta. Nemam nikakav dokaz, ali sumnjam da je roman iko i čitao.

Dve godine nisam ništa preduzimala povodom "Meke duše Juga", ali sam se baš zalaufala u pisanju trećeg romana, s radnim nazivom "Lektira za Treći svet". I onda iznenada Mila Milosavljević koju do tada nisam poznavala, zove sve redakcije u Srbiji i obaveštava ih da je pokrenula biblioteku Sedma sila, i ako znamo nekog od novinara ko je nešto napisao, da joj pošaljemo. Naravno, ne obećava da će to i izaći. Na nagovor Marije Jakob (stvarno nisam imala nameru ništa da preduzimam), pošaljem ja roman. To je bilo u jedan petak, a sledećeg petka me ona zove i kaže da je roman odobren za štampu i, ako se ja slažem (čuj, da li se slažem?), biće štampam u februaru (malo je falilo da pitam - a koje godine - tako su me navikli izdavači koje srećem), i poslaće mi tehnički propis za sređivanje teksta. To su sitnice oko fonta, novog reda, navodnika... Sredim ja to tokom vikenda, a onda dalje sve počne da se odvija kao na filmu - naslovnica, crtica o autoru, notacija... Na ovom prvom predlogu za naslovnu stranu vide se moji tata, nana i staramajka - tako sam želela, iako nisam pisala o njima. Književno veče će biti u Kući Đure Jakšića, prvih dana marta. Eto, to je to. Da budem iskrena, još sam u šoku. Da nije Skrivena kamera, ili mi se možda pričinjava ona muzika iz Zone sumraka?

Inače, u romanu nema nikakvih pikanterija, ničim ne sablažnjujem, šokiram, otkrivam toplu vodu... Nema ničega od tih uzbudljivih momenata, samo je opisana jedna porodica u Vranju tokom 19. i prvih godina 20. veka. Mislite da je dosadno? Možda i jeste.

18 коментара:

  1. Najpre čestitke, naravno!
    Što se teme tiče, čini mi se da nije toliko bitno o čemu se piše, već kako se piše. A, sudeći po ovom blogu i načinu njegovog pisanja, ovo je knjiga koju ću sigurno potražiti.
    Želim Vam sreću sa sledećim knjigama i nadam se da neće biti još kucanja na pogrešna vrata nego da će ubrzo da pronađu pravi put ka nama, budućim čitaocima. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala! :)
      Benedeto Kroče je lepo rekao da "slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika" - i mislim da je to suština estetike. Senzacija je za novine.

      Избриши
  2. Sve mi se čini da ču imati potpis autora :) Čestitam Miljo!

    ОдговориИзбриши
  3. Bravo! Nikad nisam (i verovatno neću) videla da je neko sa manje hvalisanja i više stila predstavio objavljivanje svoje knjige. :) Hvala na podeljenom iskustvu, mnogima će značiti, a ja se nadam da ću dobiti primerak. (trep-trep!) :)

    ОдговориИзбриши
  4. Miljo, koliko si me u prvoj polovini teksta zabrinula, toliko si me u drugoj polovini obradovala :)
    Naslov i naslovnica se lepo uklapaju i asociraju na: jednostavnost, iskrenost, toplinu, osećajnost, prolaznost... Radujem se knjigama koje izlaze iz okvira senzacionalizma i estrade - umara čoveka taj hladni tuš, tekstovi kojima je glavni cilj da šokiraju, ismevaju ili nameću jedan nemogući pogled na svet.
    Iskrene čestitke! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Brinu me oči, ne možeš da zamisliš koliko. Uplašena sam kao nikada do sada u vezi sa zdravljem.

      Избриши
  5. Đorđe, Valentina, Branislava... hvala vam svima!

    Đorđe, s potpisom, naravno. :)

    Valentina, ovo ti je super ideja - da i drugi opišu iskustva. Jedan roman, "Jare u mleku" Jurija Poljakova, ceo je posvećen tome: kako je knjiga samo s naslovom, potpuno belih listova, postala bestseler jer su svi prepisivali prvu pohvalu.
    Javiću ti kad je književno veče, pa se vidimo.

    Branislava, pretpostavljam da i ti voliš pripovedanje, na onaj način kako je opisao Andrić u besedi "O priči i pričanju".

    ОдговориИзбриши
  6. suosjecam s tim strahom za oci. jednog ljeta sam imala dosta problema i po nesreci sam, isprekidano, citala Orhana Pamuka Zovem se crveno, sa svom onom pricom o sljepilu kaligrafa... nadam se da ce ce brzo proci. sto dalje od kompjutera i sto vise zurenja u daljinu. a za knjigu nista drugo osim . cestitke! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sad mi najstariji sin reče da je imao utisak dok je čitao ovaj post, kako ga je pisao Starac Fočo od stotinu ljeta ili Slepa Živana. :)
      Kaligraf je sličan onom liku iz "Velikog bekstva" koji im je svima uradio falsifikovane isprave, a u stvari ništa nije video. Zar ne?
      Hvala na čestitkama!

      Избриши
    2. hahahha bolje nego brkati Filip Visnjic :)

      Избриши
    3. :)))) Nemoj dvaput da kažeš! Mogla bih i za to da se potrudim.

      Избриши
  7. Prvo da te utešim za oči. Moja majka je operisala kataraktu (na oba oka), a već godinama ima visok očni pritisak, uz sve moguće komplikacije (šećer, pritisak, alergiju na konzervanse, itd). Ali nije htela da se pomiri sa sudbinom i pristane da ne može da čita - pa se "polomila" da dodje do leka za svoju bolest. Sada zahvaljujući maherima sa VMA vidi k'o devojčica (iako ima preko 70). Pritisak pod kontrolom drže obične kapi. Ali stvar je ozbiljna, i traži da joj se OZBILJNO posvetiš.

    A što se knjige tiče - vidim da će u kući Djure Jakšića biti u martu mali "blog-up". Čestitam, i unapred se radujem.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti na utešnim rečima. Rekli su mi da ću pritisak držati pod kontrolom kapima. Ako je samo to, i nije tako loše - karijera slepe Živane (između ostalog, Vuku je kazivala prelepu pesmu "Ivo Senković i aga od Ribnika") izmače mi ispred nosa. :)
      Najverovatnije će predstavljanje knjige biti 2. marta, u 19.00 časova, u Kući Đure Jakšića, a pre toga, po svoj prilici narednog utorka, u podne, biće pres u Evro-Giuntijevoj knjižari u Knez-Mihailovoj ulici (Akademija). Obavestiću vas još.

      Избриши
    2. Divno, predivno, mislim na ovaj deo sa knjigom. Porodična priča iz Vranja, očekivala sam je, posle čitanja, nekako se nazirala "iza brada". Jedva čekam. Nadam se stvarno da će biti blog-up.
      Što se očiju tiče, "kapam" i ja već godinama neke druge kapi, šta da se radi, ne daj se. Biće bolje kad odemo u penziju, više ćemo da šetamo.
      Za kraj, please poveži se sa Face-om da ti se postovi tamo automatski pojavljuju, ti si jedina, koja to nema čini mi se (ovo se ja pravdam što kasnim sa komentarom, mada stvarno ne bi bilo loše)

      Избриши
    3. Hvala ti, Amarilis.
      Da li možeš sebe i mene da zamisliš kako SAMO šetamo?
      Povezana sam s fejsom, ali sam tamo pod drugim imenom, pa mi je nekako glupo da samu sebe "reklamiram", a kao pravim se da ja nisam ja. :) I kad se samo pomene, zvuči mnogo glupo, zar ne?

      Избриши
    4. Uf, kad tako postaviš stvari, stvarno ne zvuči dobro. Mada ima rešenje i za to, grupa za blogere, ne objaljuje se automatski - baci oko, mada možda i znaš za to
      http://www.facebook.com/#!/groups/tweetupSrbija/

      Избриши
  8. Došla maca na vratanca:) Jedva čekam jer je dugo prošlo otkad sam pročitala prvu polovinu, istina, radne verzije. Sećam se tog laganog, čarobnog zapričavanja... I taman kad sam počela da volim te nestvarne likove, nije bilo više... Kao da ti nestane struje usred crtanog, onog iz detinjstva, pa sutra do 7 i 15 nema ništa. Nestrpljiva sam!!!

    ОдговориИзбриши