Šaban je zakon!

http://www.youtube.com/watch?v=egZnd_-5W0Q&feature=related
Mislila sam da proslava takozvane Srpske nove godine (u Rusiji je zovu Ruska) nije tako popularna kao nekad, međutim - baš sam se prevarila. Slušam muziku iz okolnih stanova i zgrada, da ne pominjem petarde po ulici, i nameće mi se poređenje sa onim kako je to ranije bilo.

Ko se seća, bilo je zabranjeno. Automatski je bilo - vrlo privlačno. Verovatno zbog predznaka "srpska", ova Nova godina kao obavezan repertoar imala je "Sprem'te se, sprem'te", "Marširala, marširala kralja Petra garda"... sve redom pesme zbog kojih se išlo u zatvor. Brat jednog mog druga proveo je tri dana u apsu zbog "Ko to kaže, ko to laže". Od tih pesama večeras nisam čula ni jednu jedinu, izuzev "Marša na Drinu" (koji nikad nije ni bio zabranjen, ali nije bio ni podoban). Odsvirali su ga trubači nasred ulice. Svi prozori su se otvorili i petarde su malo zamrle, hvala bogu.

Neka druga muzika zamenila je stari repertoar. Iz neke udaljenije zgrade orio se Šaban Bajramović. Bilo je po nekoliko aranžmana jedne te iste pesme: "Geljam dade" s Exita i onako, obično; pa "Đelem, đelem" u sto varijanti - s Cubismom, s Josipom Lisac, sam kad je bio mlađi, sam kad je bio stariji... Sklonost džeziranju i pun, napukli glas Bajramovića, sa setnom notom koju valjda mogu da proizvedu samo Cigani i crnci, potpuno me obuzeo. Osećala sam se kao da sam u kafani i kao da samo meni peva. Ovu okolnu galamu nisam više ni čula. Isključila sam se za sve ostale zvukove. Samo sam ih registrovala da postoje, ali nisam ih više razumevala. Bili su nalik krčanju radio-aparata dok slušam svoju pesmu.

Mogu da se pohvalim da sam jednom u životu doživela upravo to - Šaban Bajramović pevao je samo meni! Bilo je to davne 1983. godine, u Nišu, u hotelu "Ambasador".

Moj prvi muž bio je u vojsci, a u isto vreme, ali u različitim kasarnama, i kum Ljuba i drug Raca. Odlazila sam svake druge nedelje u Niš i sve ih vadila napolje. Prvo izvučem muža, prijavim se kao žena. On dobija celu noć. Dete sa mnom, sve regularno. Onda zajedno odemo po kuma Ljubu, za njega se prijavim kao devojka. Dete me vuče za suknju i obraća mi se "mama", dajem ličnu kartu, u njoj dva prezimena... Gledaju me kao kretena, ali ga puste. On ima izlaz do ponoći. Onda krenemo muž, kum, dete i ja u treću kasarnu i vadimo Racu. Za njega se prijavim nekad da sam mu sestra, a nekad da sam mu drugarica. Pored mene stoje: muž gušter s nekim čvarcima na ramenu i običnom vojničkom kapom, kum padobranac s beretom, dete bez ikakvih vojnih oznaka iako je muško, i ja, jedini ženski primerak celog društva (što mi je izgleda sudbina). Dočekujemo Racu u plavoj uniformi, on je bio u vojnoj policiji, i sa trećom vrstom pokrivala za glavu. Sve u svemu, bila sam sa sva tri roda vojske u Nišu. Nedostajala je jedino mornarica, ali da ne preterujem... ipak smo u Nišu. Provedemo ceo dan zajedno, završimo u nekoj kafani, tu se oprostimo s Ljubom i Racom, dete uveliko spava u mojim rukama.

Tako smo te večeri sedeli u podrumu hotela "Ambasador", vojnici su razmenjivali neke svoje vojničke do zla boga dosadne priče, a ja sam ljuljuškala dete da zaspi. Za jednim stolom sede neki lokalci i nešto se žustro raspravljaju, a za drugim smo mi. Pusto. I onda počinje da peva neki Ciga sa zlatnim zubom. Mislila sam da će nešto da protrkeljiše, tek da odradi tezgu, ionako je prazno. Međutim, on peva, pa peva, i peva... kao da je pred punom salom. Još uvek nije nosio naočare a "krasili" su ga brkovi, žmuri on i peva, brci spušteni nadole... I dalje peva, ne štedi ni grlo ni emocije, sve me žmarci podilaze. Tada nisam znala ko je Šaban Bajramović, što mi se može oprostiti jer sam gimanzijske dane provela u diskoteci u kojoj sam bila obavezan inventar. Kad popisuju čaše i flaše, popišu i mene. U kafanu sam počela da idem tek kasnije, a sa drugim mužem postala sam i tamo inventar, sa sve bračnim drugom.

http://www.youtube.com/watch?v=JlL4nJ6cDKA
I tako, peva taj čovek i dalje, ne pravi pauzu. A kad je zapevao "Đelem, đelem" (jedina pesma koju sam tada znala), meni krenu suze. Sav se uneo, imala sam utisak da će se rastočiti meni na oči, jedino ga ja i pratim. I dete sluša, raširilo okice, pa na kraju i zaspalo.

I tako sve do 11.15, kad su padobranac i vojni cajac morali da krenu. Tek tad sam se pribrala i sasvim svesno posumnjala da sam u drugom stanju. Plačem samo kad sam sva nagruvana hormonima. U prvoj trudnoći sam plakala i kad vidim dete ili stare ljude, a kamoli da čujem neku tužnu priču. E, i sad sam bila u drugom stanju, samo što u tom momentu nisam znala. Pamtiću Šabana i po blagoslovenom stanju.

Ako saznam iz kog stana su me počastili Bajramovićem, napraviću im pitu - i ja njih da počastim.