Čitam, pišem... na oči ne vidim (bukvalno)

Poduže me nije bilo na blogu, ne zato što mi se nije pisalo ili zato što nije bilo ničeg zanimljivog u međuvremenu, već iz sasvim - opravdanih razloga. Ove "opravdane razloge" namerno izdvajam jer se u mom životu možda dešavalo sve s razlogom, ali retko kad "opravdanim". Ovaj put sam morala da batalim čitanje, pisanje i buljenje u računar zato što imam problem s očima. Ranije mi se dešavalo jednom u dve-tri godine da me oči bole, kao kad imam upalu mišića, pa isto onako kako me bole noge ili stomak, tako me sad bole oči. Dok se to ranije retko dešavalo, sad je postalo sve češće i u protekle tri nedelje desilo se tri puta. Toliko me bole (stvarno bole), da mi je napor i da oči držim otvorene. A plačem li plačem. Naduju se kapci iznad oka, a ispod oka imam i crvene krugove. Podsećam na narkomana u pokušaju.

Otprilike u to vreme sam jednoj drugarici lektorisala tekst o očnom pritisku, i sve što je tamo pisalo, maltene od reči do reči odnosilo se i na moj slučaj. Jedini lek, za sada, jeste da odmaram oči, a glavni zamor dolazi od kompa, čitanja... Ne čitam već tri nedelje u autobusu, a za kompom sam samo na poslu, znaČČČi - deset sati dnevno. Za privatni život na računaru ne ostaje ni minut. I tako sam, mada nevoljko, počela da izbegavam ono što najviše volim - da čitam.

Još jednom se potvrdilo da čoveka uvek stigne ono čime se hvali ili čemu se izruguje, kao da je neka kazna. Hvalila sam se, s razlogom (mada očigledno nije opravdan) kako vidim fantastično. Imala sam čak i zvaničnu potvrdu, ni manje ni više, nego od ruskih lekara koji su bili u sistemu Fjodorov i osmislili sve one operacije kojima se sad i drugi diče - da skidaju dioptriju, laserski uklanjaju kataraktu i glaukom, rade skleroplastiku... U svoje vreme sam vodila grupu naših ljudi na operacije i prisustvovala im sve prevodeći. Kad su ih sve pregledali, a bilo je kao da smo u nekom svemirskom programu, pregledali su i mene, i imala sam neverovatne rezultate. Čak mi je glavni lekar preporučio da se prijavim za kosmonauta! Hmmm, tada mi je bilo 30 godina, a sad mi je 52! Međutim, nije to bilo samo od mladosti, zaista su mi oči bile zdrave. Ako se uzme u obzir da sam studirala svetsku književnost i da sam pročitala nekoliko vagona knjiga, ali ne pri punom svetlu već uz sveću ili prigušeno svetlo (da ne bih budila decu - u paketu sam i studirala i gajila decu i radila), onda je stvarno čudno da mi je vid bio tako dobar tako dugo.

Ali, ali... sve je to bilo pre nego što sam počela da radim ovde gde sad radim i gde sam eksploatisana maksimalno. Posle neke dve godine rada u nemačkoj firmi, sa supermenskim moćima, u kriznim uslovima i sa srpskom platom, kad sam prvi put počela da plačem i da s naporom držim oči otvorene, muž me je odveo kod svog lekara. Ni na kraj pameti mi nije padalo da to samostalno uradim, ali je on, zabrinut što mi oči postaju sve manje, a kaže da se zaljubio baš u moje oči ("Vidi na šta sad ličiš"), rešio da sve to sredi. Tad sam dobila i prve naočare, samo za rad na kompu, i prvu dijagnozu koja se zove, verovali ili ne - bleferitis. Prvo sam pomislila da su gdin muž i gdin lekar u nekom talu, pa me zajebuckavaju na pravdi boga, međutim, bleferitis je stvarno bolest i u prevodu se zove infekcija očnog kapka s unutrašnje strane. Najčešće se dešava od iritacije peskom, od trljanja očiju, dima, ledenog vetra ili naprezanja oka. Moj slučaj je bio ovaj poslednji. Dobih ja tako prve naočare sa punih 46 godina i prvi savet: "Ne preterujte s radom i biće sve u redu." Nekako sam uvek loše stajala sa savetima, a i po prirodi sam vrlo neposlušna kad su zabrane u pitanju... i tako sad moram da pazim.

Naravno, ovaj put uzela sam i uput za oftalmologa, ali nikako da zakažem taj pregled. Valjda neće isteći rok uputa.

Problemi s očima trenutno su mi glavna briga, mada se u međuvremenu desila jedna mnogo lepa stvar - objaviće mi knjigu! Izdavač je Evro-Giunti, nisam imala nikakvu vezu, nisam ni pevaljka ni voditeljka ni manekenka... samo sam jedna obična ćorava Milja. Mislim da je kvaka u tome što je izdavač italijanski a ne srpski, što je urednik žensko a ne muško, i što se kod mene sve dešava s razlogom, ali - neopravdanim.

"Meka duša Juga" bila je gotova još pre tri godine, kad sam je i poslala na konkurs jedne renomirane izdavačke kuće. Sećam se kako sam čekala rezultate i kako sam, iako sam znala da nisam pobedila, gajila nadu da se nalazim u onom famoznom užem izboru od deset autora. Spuštala sam kursor red po red, i tako svih devet preostalih imena... a mene ni od korova. Onda sam pomislila kako mora biti da su te izabrane knjige vau-vau od literature. Nabavila sam pobedničku, pročitala je i bila strašno razočarana. Taj roman je čista glupost, ono što najviše mrzim - isprazno intelektualiziranje. Folirante, snobove... svu tu bagru ne mogu očima da vidim. Dakle, nekoliko meseci bila sam strašno utučena, a onda sam saznala iz pouzdanih izvora da moj roman niko nije ni čitao. Za one koji ne znaju - ima dela koje niko i ne pogleda, pogotovo ako ih se mnogo javi na konkurs. Biranje šta će se čitati ide na eci-peci-pec sistem kombinovan s imenima koja moraju (obavezno) da se pročitaju zbog autora koji je već poznat iz ovog ili onog razloga. Kad sam saznala da nisam ni pročitana, bilo mi je mnogo lakše. Ne znam da li treba da bude tako, ali meni je uvek lakše kad provereno znam da imam posla s budalama, makar i da me pređu. Nekako mi je satisfakcija što znam da nisam u njihovom krugu, šta god da mi naprave.

A onda sam pre dve godine poslala knjigu jednoj još poznatijoj kući, u stvari najuspešnijoj u ovom trenutku u Srbiji, čak sam neke ljude i znala, doduše površno. Dobila sam gomilu pitanja na koja je trebalo da odgovorim, između ostalog kako zamišljam svoju promociju i šta bih ja lično uradila u vezi s tim. Između redova je bilo - potrudi se malo sama, a ako treba nešto da se plati, onda plati, to ti je u interesu. Napisala sam i transkript romana, i svašta razno. Onda sam posle nekoliko meseci čekanja, sa sve povremenim zivkanjem da ih podsetim ko sam i kakve veze imam s njima (svaki put sam priču pričala ispočetka i osećala se kao totalni kreten), dobila i zvanično saopštenje da me odbijaju. U principu, to je u redu - ne mora svima da se sviđa, možda je stiglo nešto mnogo bolje, možda se ne uklapa u izdavačku politiku... ali sam dobila obrazloženje iz kojeg ništa nije jasno, izuzev da su prepisali pola mog transkripta. Nemam nikakav dokaz, ali sumnjam da je roman iko i čitao.

Dve godine nisam ništa preduzimala povodom "Meke duše Juga", ali sam se baš zalaufala u pisanju trećeg romana, s radnim nazivom "Lektira za Treći svet". I onda iznenada Mila Milosavljević koju do tada nisam poznavala, zove sve redakcije u Srbiji i obaveštava ih da je pokrenula biblioteku Sedma sila, i ako znamo nekog od novinara ko je nešto napisao, da joj pošaljemo. Naravno, ne obećava da će to i izaći. Na nagovor Marije Jakob (stvarno nisam imala nameru ništa da preduzimam), pošaljem ja roman. To je bilo u jedan petak, a sledećeg petka me ona zove i kaže da je roman odobren za štampu i, ako se ja slažem (čuj, da li se slažem?), biće štampam u februaru (malo je falilo da pitam - a koje godine - tako su me navikli izdavači koje srećem), i poslaće mi tehnički propis za sređivanje teksta. To su sitnice oko fonta, novog reda, navodnika... Sredim ja to tokom vikenda, a onda dalje sve počne da se odvija kao na filmu - naslovnica, crtica o autoru, notacija... Na ovom prvom predlogu za naslovnu stranu vide se moji tata, nana i staramajka - tako sam želela, iako nisam pisala o njima. Književno veče će biti u Kući Đure Jakšića, prvih dana marta. Eto, to je to. Da budem iskrena, još sam u šoku. Da nije Skrivena kamera, ili mi se možda pričinjava ona muzika iz Zone sumraka?

Inače, u romanu nema nikakvih pikanterija, ničim ne sablažnjujem, šokiram, otkrivam toplu vodu... Nema ničega od tih uzbudljivih momenata, samo je opisana jedna porodica u Vranju tokom 19. i prvih godina 20. veka. Mislite da je dosadno? Možda i jeste.

Hiršl, Arsenijević, Mladenović

Pre neki dan završila sam čitanje "Žvake za ludaka" Radovana Hiršla. Knjigu mi je dao Đorđe Kalijadis, koji je napisao (kao i uvek) odličan prikaz. U svemu se slažem sa Kalijadisom, jedino bih dodala da odavno nisam pročitala iskreniju knjigu, u kojoj nema ni trunke pozerstva. Bez obzira na (ipak) mučnu temu, (ipak) turbulentan život s nekoliko reinkarnacija tokom jednog bitisanja i (ipak) brojna poniženja koja je autor preturio preko glave, ova knjiga je toliko duhovita da mi blagi smešak nije silazio s usana maltene od prve do poslednje stranice, i toliko je živopisna sa mnoštvom likova i odlično dočaranim vremenom i (naročito) Beogradom, čemu je posebno doprineo jezik "s kaldrme", da sam samo uplovila kao u neki film sastavljen od kratkih fragmenata. Ako se ikad bude snimio film po ovom delu, naslov bi mogao da bude "Kratki rezovi (po mozgu)".

Logično je pretpostaviti da jedan takav neisfolirani čovek, umetnik ne samo po zvanju već i po životnom stavu, prepozna veštačko cveće odmah, po izgledu, a ne samo zato što ne miriše. U "Žvaci" su dve sekvence u vezi s ovim naročito upečatljive: "Pankrti u SKC-u" i "Poznati mladi književnik". Ima i jačih, koje vas dublje prodrmaju da se zamislite nad "intelektualnim" licemerjem i kvaziintelektualcima beogradske elite, ali izdvajam ove dve zato što su povezane istim akterima, iako je vremenska razlika među njima punih 14 godina. Hiršl je vaspitan čovek, s tananim osećajem za pristojnost u građanskoj suštini, u najlepšem i najboljem smislu te reči, pa nije pominjao imena (u celoj knjizi i nema imena, svi imaju nadimke, čak i o sebi piše u trećem licu - s Manijakom se odmah saživite). Međutim, iako su me lepo vaspitavali, nisam vaspitana, pa ću ja prostački da otkrijem puna imena aktera. O čemu se radi?

U sekvenci "Pankrti u SKC-u" Hiršl piše o predgrupi na koncertu. Beše to Limunovo drvo.
"(...) Krenuli su Limunovo drvo, dve gitare, bas i bubnjevi, poletno, zanimljivo, novo, nije samo lajanje, moglo je i da se otfura uz tu muziku, ali, jebiga, publika, koja je najvećim delom došla da vidi i čuje Pankrte, poče da isijava netrpeljivost prema Limunovom drvetu. Obojica gitarista su furali grive, a to u beogradskoj varijanti pankerske estetike nije moglo da prođe nekažnjeno, i sranje poče da se zaljuljava. Sve se dešavalo ispred nosa Otrova, Manijaka i Krdže, klinci su pljuvali bend masovno, a ekipica u kožnim jaknama, koji su sebe nazivali 'Urbana gerila', a još su se brijali gumicama za brisanje olovke, počeše da pljuju u praznu plastičnu čašu od piva i da je pune, i kad su je napunili šlajmarama, prosipali su je po muzičarima, naročito po jednom gitaristi koji je imao grivu i bradu, videlo se kako mu šlajm curi po grivi na bradu, kako se sa brade cedi na gitaru, a on svira i gleda u pod. Bina mokra i klizava, sa strane se lepo vidi na svetlu reflektora kako pljuce u rojevima kao osice lete ka bini. Onda basista poludi, prozva pičke koje pljuju da iziđu na binu ako smeju, i tu izlete par njih. To su bili baš ti bubuljičavi u kožnim jaknama, kojima su pljuvačne žlezde žešće pojačano lučile, i onda je bilo još nekog guranja, natezanja, onda se dogovoriše da svi vole pank, neko viknu: 'Živeo pank!' i Limunovo drvo se pokupi sa bine.
'Jeste videli budale?', Krdža gleda kao da ne veruje svojim očima, 'Plate da uđu na koncert, a onda teraju bend sa bine, budale koje ne kapiraju dobru muziku i pljuju muzičare kao da oni ne znaju da sviraju, koje kretenčine, koje glupo zezanje!'
(....) 'Ajd' palimo', reče Otrov. 'Jebeš Pankrte, dosta smo doživeli!' i zapališe napolje, na ulicu. Ulica ih usisa kao dragocenu poslasticu." (str. 125/126)
Grupu su osnovala dvojica Milana, Stefanović i Mladenović, što Hiršl ne pominje. Oni su bili popljuvani, bukvalno. Nisu deca došla da slušaju domaće seljačine - sic!

U sekvenci "Poznati mladi književnik", Hiršl (već poodavno u Cirihu) ovako reaguje na vest o dodeli književne nagrade (očigledno je reč o NIN-voj, a pisac je očigledno Vladimir Arsenijević - poslednja provera pred konačno utvrđivanje identiteta su lenonski cvikeri, mada ih je sad zamenio).
"(...) 'Sećaš se onog pljuvanja u SKC-u, kad su pljuvali Limunovo drvo, ono, koncert Pankrta, bili smo Krdža, ti i ja, je l' se sećaš?'
'Sećam se', reče Otrov, 'ali zašto pitaš, otkud ti sad to, gde si iščupao to pljuvanje?!'
'Pa ovaj mladi, nagrađeni pisac, dobio je upravo nagradu za roman, video sam u Vremenu njegovu fotku i prepoznao sam ga, on je jedan od onih što su pljuvali u čašu i polivali Limunovo drvo, sećaš se tih klinaca u kožnim jaknama, stajali su ispred nas!'
'Gde se toga seti, ima sigurno više od dvadeset godina', mrmlja Otrov.
'Siguran sam da je on jedan od onih pljuvača', reče Manijak, 'pamtim face ludački, tu sam neprejebiv!'
'Pa ti si lud, zoveš me zbog toga iz Ciriha.' Ovaj je sto posto lud, misli Otrov. 'Jednom lud, uvek lud, lud si bio i još luđi postao.'
'E, kurac sam lud, nego palo mi nešto na pamet, pazi ovo, ovaj što je pljuvao, što je sada pisac, sigurno ima negde promociju romana, znaš ono uvaljivanje i potpisivanje knjiga. Zamisli, kao, čita on odlomak iz svog romana, a u publici u prvom redu sede preživeli iz Limunovog drveta, Kvarni Kutnjak i Mali, sede i pljuju u čašu i polivaju mladog, talentovanog, nagrađenog pisca. Njemu se šlajmara cedi sa Džon Lenon cvikera i pada na otvorenu knjigu, a on čita, čita, čita, čita!'" (str. 253/254)
I za još jednu potvrdu identiteta - roman je očigledno "U potpalublju", godina je očigledno 1994 - godina u kojoj je Arsenijević dobio nagradu i godina u kojoj je Mladenović umro.

Moglo bi da se kaže i - Popljuvani i Nagrađeni. Koja ironija! Popljuvani je onaj koji je u stvari pobedio, sećaju ga se još uvek, njegova vrednost, ne samo popularnost, ne smanjuju se vremenom, naprotiv. A Nagrađeni, pisac od jedne napisane knjige (jedine koja ipak spada u beletristiku, mada je pitanje da li je zaslužila baš NIN-vu nagradu), pljuje sam sebe. Toliko se trudi da bude intelektualan, tolerantan, civilizovan... da je postao pravi sveCki čovek.

Možda bi naslov trebalo da dopunim još jednim prezimenom - Domanović. U "Mrtvom moru" pojavljuju se pesnik, slikar i naučnik, a kao da je Domanović pisao o slikaru, piscu i muzičaru, samo što novo vreme ima i drugačiji zaplet - u duhu sadašnjice pisac pljuje muzičara jer ne prepoznaje vrednost pred nosem (mada je "intelektualac", "civilizovan" i "urban"), a slikar ne može da istrpi nepravdu pa ima osvetoljubive ideje koje ostaju samo ideje.

Šaban je zakon!

http://www.youtube.com/watch?v=egZnd_-5W0Q&feature=related
Mislila sam da proslava takozvane Srpske nove godine (u Rusiji je zovu Ruska) nije tako popularna kao nekad, međutim - baš sam se prevarila. Slušam muziku iz okolnih stanova i zgrada, da ne pominjem petarde po ulici, i nameće mi se poređenje sa onim kako je to ranije bilo.

Ko se seća, bilo je zabranjeno. Automatski je bilo - vrlo privlačno. Verovatno zbog predznaka "srpska", ova Nova godina kao obavezan repertoar imala je "Sprem'te se, sprem'te", "Marširala, marširala kralja Petra garda"... sve redom pesme zbog kojih se išlo u zatvor. Brat jednog mog druga proveo je tri dana u apsu zbog "Ko to kaže, ko to laže". Od tih pesama večeras nisam čula ni jednu jedinu, izuzev "Marša na Drinu" (koji nikad nije ni bio zabranjen, ali nije bio ni podoban). Odsvirali su ga trubači nasred ulice. Svi prozori su se otvorili i petarde su malo zamrle, hvala bogu.

Neka druga muzika zamenila je stari repertoar. Iz neke udaljenije zgrade orio se Šaban Bajramović. Bilo je po nekoliko aranžmana jedne te iste pesme: "Geljam dade" s Exita i onako, obično; pa "Đelem, đelem" u sto varijanti - s Cubismom, s Josipom Lisac, sam kad je bio mlađi, sam kad je bio stariji... Sklonost džeziranju i pun, napukli glas Bajramovića, sa setnom notom koju valjda mogu da proizvedu samo Cigani i crnci, potpuno me obuzeo. Osećala sam se kao da sam u kafani i kao da samo meni peva. Ovu okolnu galamu nisam više ni čula. Isključila sam se za sve ostale zvukove. Samo sam ih registrovala da postoje, ali nisam ih više razumevala. Bili su nalik krčanju radio-aparata dok slušam svoju pesmu.

Mogu da se pohvalim da sam jednom u životu doživela upravo to - Šaban Bajramović pevao je samo meni! Bilo je to davne 1983. godine, u Nišu, u hotelu "Ambasador".

Moj prvi muž bio je u vojsci, a u isto vreme, ali u različitim kasarnama, i kum Ljuba i drug Raca. Odlazila sam svake druge nedelje u Niš i sve ih vadila napolje. Prvo izvučem muža, prijavim se kao žena. On dobija celu noć. Dete sa mnom, sve regularno. Onda zajedno odemo po kuma Ljubu, za njega se prijavim kao devojka. Dete me vuče za suknju i obraća mi se "mama", dajem ličnu kartu, u njoj dva prezimena... Gledaju me kao kretena, ali ga puste. On ima izlaz do ponoći. Onda krenemo muž, kum, dete i ja u treću kasarnu i vadimo Racu. Za njega se prijavim nekad da sam mu sestra, a nekad da sam mu drugarica. Pored mene stoje: muž gušter s nekim čvarcima na ramenu i običnom vojničkom kapom, kum padobranac s beretom, dete bez ikakvih vojnih oznaka iako je muško, i ja, jedini ženski primerak celog društva (što mi je izgleda sudbina). Dočekujemo Racu u plavoj uniformi, on je bio u vojnoj policiji, i sa trećom vrstom pokrivala za glavu. Sve u svemu, bila sam sa sva tri roda vojske u Nišu. Nedostajala je jedino mornarica, ali da ne preterujem... ipak smo u Nišu. Provedemo ceo dan zajedno, završimo u nekoj kafani, tu se oprostimo s Ljubom i Racom, dete uveliko spava u mojim rukama.

Tako smo te večeri sedeli u podrumu hotela "Ambasador", vojnici su razmenjivali neke svoje vojničke do zla boga dosadne priče, a ja sam ljuljuškala dete da zaspi. Za jednim stolom sede neki lokalci i nešto se žustro raspravljaju, a za drugim smo mi. Pusto. I onda počinje da peva neki Ciga sa zlatnim zubom. Mislila sam da će nešto da protrkeljiše, tek da odradi tezgu, ionako je prazno. Međutim, on peva, pa peva, i peva... kao da je pred punom salom. Još uvek nije nosio naočare a "krasili" su ga brkovi, žmuri on i peva, brci spušteni nadole... I dalje peva, ne štedi ni grlo ni emocije, sve me žmarci podilaze. Tada nisam znala ko je Šaban Bajramović, što mi se može oprostiti jer sam gimanzijske dane provela u diskoteci u kojoj sam bila obavezan inventar. Kad popisuju čaše i flaše, popišu i mene. U kafanu sam počela da idem tek kasnije, a sa drugim mužem postala sam i tamo inventar, sa sve bračnim drugom.

http://www.youtube.com/watch?v=JlL4nJ6cDKA
I tako, peva taj čovek i dalje, ne pravi pauzu. A kad je zapevao "Đelem, đelem" (jedina pesma koju sam tada znala), meni krenu suze. Sav se uneo, imala sam utisak da će se rastočiti meni na oči, jedino ga ja i pratim. I dete sluša, raširilo okice, pa na kraju i zaspalo.

I tako sve do 11.15, kad su padobranac i vojni cajac morali da krenu. Tek tad sam se pribrala i sasvim svesno posumnjala da sam u drugom stanju. Plačem samo kad sam sva nagruvana hormonima. U prvoj trudnoći sam plakala i kad vidim dete ili stare ljude, a kamoli da čujem neku tužnu priču. E, i sad sam bila u drugom stanju, samo što u tom momentu nisam znala. Pamtiću Šabana i po blagoslovenom stanju.

Ako saznam iz kog stana su me počastili Bajramovićem, napraviću im pitu - i ja njih da počastim.

Glagoli u žargonu

Za ovaj post inspirisala me je Kristina. Zahvaljujem joj. Kako to obično biva, verovatno ću se mnogih primera setiti tek kad kliknem "objavi", ali nije važno. Za sada ih ima ovoliko i u čestoj su upotrebi.

amputirati - zaboraviti na stara osećanja

anektirati - prisvojiti ono što nije tvoje (Anektirao sam taštinu gajbu) 

bečiti se - plašiti nekog (neuspelo)

bištiti - pravo značenje je "trebiti vaške", a u žargonu znači "šašoljiti nekog po kosi" (vidi pod "šašoljiti")

blagoglagoljati - lepo govoriti, s korišćenjem arhaizama

bogoraditi - kukati na sve živo (ko bogoradi, (kao da) ni za šta nije kriv)

beri kožu na šiljak - pazi se (jedna od opasnijih pretnji)

buciti se - gojiti se

burgijati - podbadati

cinculirati - nekome do tančina ispunjavati sve po volji

crtati se - naglašeno se šminkati (sponzoruše se crtaju, ostale devojke se šminkaju)

čepiti se - kad se devojka udvara (nabacuje) mladiću

dangubiti - ništa ne raditi (dan gubiti)

daviti - dosađivati

dejtonisati - postići dogovor kojim niko nije zadovoljan; postići dogovor koji svi hoće da preinače

depilirati - pravo značenje je "skidati malje", dok u žargonu znači "izbeći sve sitne manjkavosti u priči"

deplasirati - učiniti nešto nevažnim ili glupavim

detonirati - ispričati laži koje mogu nekom da naude

dimenzionirati - odrediti okvire u kojima nešto može da se uradi

dođem ti - dođeš mi - učiniti nekom uslugu, ali s obavezom uzvraćanja kad bude bilo potrebe (Ja tebi - ti meni)

drmati (kavez) - smetati

đanisati se - praviti se nevin(a)

elaborirati - shvatiti nešto iz zajedničke diskusije

farbati - pokušati da prevarite nekog (On me farba, misli da sam od juče)

folirati (se) - pričati neistine; s povratnom zamenicom "se" znači "praviti se da si ono što nisi"

furati - biti u ljubavnoj vezi

galamiti - pričati kad te niko ne sluša

gaziti - mučiti nekog

gicati se - pomerati se kratkim kretnjama tamo-ovamo

gimnasticirati - imati rutinski seks bez ikakvih osećanja (obično u braku)

glagoljati - pričati nešto kao da je naučeno napamet

glumatati - neuspelo folirati (vidi pod "folirati")

gnezditi se - stvarati porodicu

gotiviti - dopadati (se)

govnariti - praviti spletke

grebati se - uzimati od drugih stvari koje nemate nameru da vratite

gristi se - zamerati nešto sebi

grmeti - vikati na nekog

gurati - pomoći nekome da uspe

gutati - prećutati

guziti se - probijati se do uspeha svim mogućim sredstvima

halaliti - pravo značenje je "oprostiti nekome", a u beogradskom žargonu je "praviti od sebe budalu"

hejtovati -  mrzeti

imati podstanara - biti lud

ispušiti - izgubiti nadu

istamburati - izudarati

jebavati se - raditi nešto uz stalne smetnje

karati - pravo značenje je "grditi nekog", ali u žargonu znači "jebati nekog"

keziti se - pretiti na "civilizovan", miran način (Kezim mu se u lice, tek da vidi s kim ima posla)

klečati - moliti

kočiti - sprečavati

koknuti - ubiti nekog iz vatrenog oružja

kokodakati - pričati stalno jedno te isto

krstiti se - čuditi se

kurčiti se - biti drzak

kurobecati (se) - buniti (se), iako nema vajde

lajkovati - voleti, pokazati da vam se nešto dopada

lančovati - ručati s ljudima koji (misle da) su iznad vas

ljubakati se - sa svima biti u vezi po malo

majmunisati se - praviti od sebe budalu na javnom mestu

mazati - pokušati da nekoga prevarite

mazati se (govnima, blatom...) - praviti od sebe ništariju (na rečima)

muljati - lažima, sitnim prevarama i sličnim sredstvima doći do uspeha

napakovati se - dobro se doterati

napumpati - napraviti nekom dete

njakati - nevešto se udvarati

opaučiti - udariti

oprati se - opravdati se

osvestiti se - shvatiti nešto

palacati - kratkim lizovima jesti sladoled

pasti - otići u zatvor

pederisati se -  nevešto se praviti fin

peziti - činiti nekome sve na volju

pilićariti - varati, krasti, zajebavati... na sitno

piti koktele - praviti se pijan

pizdeti - nervirati se

plaveti - umirati od dosade

ponašati se - ponašati se nevaspitano (jedna od vrlo popularnih nebuloza)

popizdeti - toliko se iznervirati da čovek više ne vlada sobom

popušiti - prevariti se

posipati se (pepelom) - nekad je značilo "tugovati", a sada je značenje "pripisivati sebi krivicu i za ono za šta nisi kriv" ili "preuzimati svu krivicu na sebe"

postiti - nemati intimne odnose

postovati - postaviti post (odnosno tekst sa sajta, bloga...)

premazati (svim mastima) - biti otporan na sve vrste prevara

premirati - umirati od ljubavi

privatavati - pipati, grliti i ljubiti nekog bez namere da dođe do snošaja

proseravati se - pričati budalaštine s vremena na vreme, tu i tamo

prosipati (otrov) - pričati intrige; biti zajedljiv

prsnuti - osećati se kao gubitnik, izgubiti na više frontova

pući - doživati blaži oblik nervnog sloma

puniti (uši) - ponavljati nekome neprestano nešto dok ne postane ubeđen u "ispravnost" onog što mu se priča

raspištoljiti se - ponašati se opušteno, kao kod kuće (a niste kod kuće)

razbucati - prekinuti nešto

razjebati - sve upropastiti

razvaliti - uraditi nešto odlično (Razvalio sam na ispitu)

roknuti - umreti

spikati - govoriti, pričati (posredan, preko engleskog, uticaj braće Hrvata - koristili su "spiku" mnogo pre nas)

srati - pričati gluposti

stabilizovati se - trošiti onoliko koliko imaš; prestati praviti gluposti

startovati (nekog) - na prepad započeti s nekim razgovor, vezu...

svirati klavir - otići u zatvor posle sudske presude

šabaniti (se) - praviti od drugog ili sebe modnog malograđanina (obično su to oni koji nose "originale" iz Kine)

šašoljiti - maziti nekog nežno

štrikati (promaju) - ni od čega napraviti nešto (obično to rade "piarovci")

trćiti (se) - isticati se ili biti svima na videlu

trpati - jebati

trtomuditi - pričati tek da se nešto kaže, sa željom da se ostavi utisak pameti i obrazovanja (obično korišćenjem stranih izraza kojima u diskursu ili kontekstu uopšte nije mesto)

ubuciti se -  završiti s gojenjem (postignut rezultat)

ujebati se - samog sebe uvaliti u nevolju preteranom verom u druge

unerediti se - upišati se ili usrati na javnom mestu

usrati se - nasmrt se uplašiti

usvinjiti se - ugojiti se do neprepoznavanja

uvaliti se - ima pozitivno i negativno značenje: biti kod nekoga besplatno na stanu i hrani; i upasti u nepriliku svojom greškom

uvući se - dodvoriti se nekome

vatati se - imati predigru; pipanje po svim delovima tela, naročito intimnim

veslati - snalaziti se, uprkos neprilikama

vetriti (mozak) - ne misliti ni o čemu

viđati se - biti s nekim na sastanku (bilo koje vrste); neformalna veza (biti u vezi uglavnom samo zbog seksa)

vitlati - non-stop se nalaziti na javnim skupovima

voziti - snalaziti se

vutriti - pušiti "travu"

zdipiti - ukrasti

zipiti - paziti

Kome je na pameti još neki interesantan glagol, bilo novokomponovani bilo s metaforičnim (prenesenim) značenjem, nek dopiše.

Ku(r)varica

Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.

Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.

On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.

Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...

Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.

Dragi gospodine Mas,

Povodom najnovijih događaja, izjavili ste da "Srbija ne treba da se ljuti na Nemačku". Zašto mislite da se neko ljuti na Vašu državu? Ako ćemo pravo, mislim da je većina ljudi u Srbiji i zadovoljna što ste bili iskreni i otvoreno se usprotivili potpisivanju Srbije za status kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Možda se i varam da je većina zadovoljna stavom Nemačke, ali čitajući novine, slušajući vesti, razgovarajući s ljudima iz bliže i dalje okoline, iako psuju, svi završavaju sa "ako, tako nam i treba". Ne zaboravite da je psovanje u zemlji u koju ste došli nešto kao nacionalno obeležje jer mi smo jedan necivilizovan narod koji ne ume da se ponaša, pa nam često misli i reakcije nisu u skladu. Ovde kad vidimo nekog koga odavno nismo i mnogo mu se obradujemo, obično kažemo: "Gde si ti, pička ti materina!" Neki put to propratimo i udarcem u glavu, tuđu, naravno. To je od najveće ljubavi, verujte. Trebalo bi da ste bar za toliko upoznali zemlju u kojoj službujete.

Neki su zadovoljni zbog vašeg (slovo je malo zato što mislim na Vašu državu, nikako na Vas - s najvećim uvažavanjem uvek ću Vam staviti veliko slovo) oštrog protivljenja statusu kandidata jer "nismo zaslužili i stalno nešto odlažemo izvršavanje obaveza koje smo preuzeli", drugi zato što najzad imaju priliku da postanu Murta umesto Kurte (znate za tu našu izreku: Sjaši Kurta da uzjaše Murta?) i zamene trenutnu vladajuću garnituru, treći zato što su "bili u pravu", četvrti zato što će opet nadvladati nacionalizam... Povodom ovog poslednjeg moram da vama i Vama odam veliko priznanje - ni u čemu niste tako dosledno uspeli kao u tome da se građanima Srbije EU ogadi. Inače, da će nadvladati pronacionalističke snage, što je izjavio naš umorni i poružneli predsednik (više ne podseća na Klunija, uopšte), to je jedino u njegovom govoru povodom "neuspeha" u čemu se on i ja slažemo. Briga njega za mene, Vas još manje briga, ali imam neodoljivu potrebu da Vam se obratim, bez obzira na to što ovo moje pisanije nećete pročitati, ma nećete ni znati da Vam se neko obraća. A i da ste upoznati, samo ćete se nasmejati onako kako to Vi znate, civilizovano i "blagonaklono".

Zemlja u koju ste došli nije raj, ali nije ni nedođija. Ovde ljudi poslom dolaze ili po kazni ili da se proslave. Što se diplomatije tiče, u Srbiji se diplomate proslavljaju jer smo bure baruta, pa ko uspe ovde nešto da uradi u smislu smirivanja situacije i učenja buntovnih i neartikulisanih građana Srbije pameti, onda je stvarno sposoban. Još ako na neki dokument od regionalnog značaja stavi i potpis, obezbeđeno mu je mesto i u istoriji. Gospodine Mas, vi ste to mesto obezbedili! Pamtiće se svi ugovori, sporazumi, dogovori, protokoli... koji su se desili dok ste bili u Srbiji. Što se mene tiče, bez obzira na to što Vas ne zanima, najdraža mi je Vaša izjava da ne treba da se ljutimo.

Zaboravili ste jednu vrlo važnu stvar - narod i vlast nisu isto, bar ne na Balkanu, pogotovo u Srbiji. Setite se Rumunije, pogledajte Grčku, a o Srbiji i da ne govorimo. Ako ste u pogledima naših glavešina videli razočarenje pa njima uputili da ne treba da se ljute jer, iako su vam se duboko uvukli, ipak nisu uspeli da vam dođu do srca, narod u zemlji Srbiji ništa nije ni očekivao. Slogan "Evropa nema alternativu" u međuvremenu se toliko otrcao da je postao posprdna poštapalica i u svakodnevnom govoru. Odavno je jasno da nas nećete, a ako ćemo i da uđemo u tu vašu obećanu zemlju gde teku med i mleko, jasno nam je da će to biti preko ulaza za poslugu, krijući se, samo zahvaljujući vašoj dobroj volji, velikoj empatiji za "naše dobro" i ogromnom trudu. Moraćete da se i te kako pomučite da objasnite svom elitnom društvu kako ne idemo ulicom s noževima u zubima, kako znamo da koristimo viljušku i nož kad jedemo, kako tu i tamo imamo po neko kupatilo i kako se određeni broj stanovnika koristi računarom, doduše uglavnom igrajući igrice u kojima se poeni skupljaju tako što ubijamo do mile volje.

Vaša kancelarka je jedina bila iskrena i otvoreno rekla šta se očekuje od nas, takođe je izjavila i da "Beograd dobro reaguje na pritisak", a o događajima na barikadama je izjavila da se "ne može trpeti nasilje nad nemačkim vojnicima". Jasno mi je da vi smete da koristite bojevu municiju i pucate čak i na vozilo Hitne pomoći, kao i da upotrebljavate nervne gasove i slična demokratska sredstva, ali je zaista neoprostivo da srpski divljaci prave barikade od balvana (to su oni koje je rođena vlast nazvala "ljudima s balvanima u glavi") i kamenicama gađaju vojnike pod punom vojnom opremom koji nadiru u tenkovima. I jasno mi je zašto vas i Vas uopšte ne zanima što se usred Evrope (samo geografski) živi po geto sistemu - to je tako daleko (ne samo geografski) od vaše i Vaše kuće, da i ne osećate kakva je muka izaći van četiri zida u pratnji vojnika. Bitno je da je vaš projekat "nezavisno Kosovo" uspeo (bez obzira na pravo i pravdu). Da biste nam pokazali kako se to civilizovano radi, opet se vaša blagonaklonost dokazala na delu - pregovaraćemo s Prištinom radi "normalizacije odnosa". Mi glupi mislili da ćemo stvarno da pregovaramo, uopšte nismo shvatili da samo treba da potpišemo te 'artije koje stavite ispred nas. Nismo postigli "nikakav napredak" u pregovorima. Bojim se da bi "napredak u pregovorima" inicirao novi 27. mart. Ako ne znate o čemu se radi, tad je vlada potpisala ulazak u Trojni pakt, a narod izašao na ulice i usprotivio se (bar ovaj u Srbiji). Tako su i grčki političari potpisali sve one mere štednje koje ste im predložili, usput ste Grke nazvali neradnicima i vaša kancelarka je dobronamerno preporučila da počnu da prodaju ostrva, kad ono... narod počeo da protestuje.

Ne bojte se, ovde se to neće desiti jer ste nas dobro pripremili da znamo kako je svaki bunt uzaludan. I pametni ste pa ste shvatili da nam nije potreban podsticaj sa strane da se samoubijemo - dovoljno je da pogledamo u ogledalo. Ali stvarno preterujete kad očekujete da vas i Vas još i volimo. Ne obazirite se na izreku "mrzim te ko Nemca", to je samo onako, zbog Drugog svetskog rata i masovnih streljanja, ali to ste vi ostavili iza sebe. Sad ste stegonoša Nove Evrope. Uostalom, ja prva to nikad ne bih rekla jer sam jednom šesnaestinom od vašeg roda i vaše krvi. Imamo mi i ono "prolazim kao pored turskog groblja", pa baš volimo Turke i Tursku. Najzanimljivija je "buni se ko Grk u apsu". Iako mu ništa ne vredi, ipak se buni. Tako i mi.

Pre petnaestak godina EU je bila vrlo popularna u ovoj zemlji. Pre desetak nešto manje, ali još uvek vrlo popularna. Pre pet godina popularnost je znatno opala, ali je i dalje važilo da "nema alternativu". U svetlu najnovijih događaja uopšte nije popularna, mada će Vama izgledati da nije tako jer srećete i slušate samo one koji Vam klimaju glavom na sve što kažete. I kad biste prdnuli, oni bi to proglasili za osvežavajući povetarac. Preporučujem Vam da odete na pijac u bilo kom gradu Srbije, na neki splav ili u kafanu uveče, da se prošetate Kalemegdanom, posetite neko selo, ako ste dovoljno hrabri i dovoljno ste učinili za Hašima Tačija i njegovu ekipu, posetite i getoe, pardon, srpske enklave na Kosovu... i videćete da tim ljudima Vaš prdež smrdi.

Ali zaista, bez trunke ironije, zahvaljujem vama i Vama na iskrenosti. Jedini stvari nazivate pravim imenima. Ne želim, od juče, da uđemo u EU. Molim vas i Vas da ostanete dosledni i opet nam nemetnete neke uslove za nemoguću misiju, kako bi i iz aviona postalo jasno o čemu se radi. Ako na vlast sutra dođu radikali, naprednjaci, Dveri... to će biti vaša i lično Vaša zasluga. Još jedan od razloga da ostanete upamćeni i potvrdite svoje ime u istoriji.

Postoji poslovica u srpskom jeziku koja savršeno odgovara ovoj prilici: Sačuvaj me, Bože, od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati. I vi i Vi ste za svako poštovanje!

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.