"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.