JBT Dan Republike

Dođu tako neki dani kad čovek nije ni za šta. Jednostavno - tako. Kao da je izduvan balon. Naizgled je s razlogom bezvoljan. Međutim, svi ti "razlozi" deluju bezvezno jer i nisu tako jaki niti neobični. Sve to što sad tera u neraspoloženje niti je novo niti je bolnije, pa ni drugačije nego ono što se i ranije dešavalo. Pre će biti da je to stvar kvantiteta, ne kvaliteta. Toliko se svega nakupi, da i najmanja kapljica može da bude ono "previše" i počne da se preliva. A kad se prelije...

Ta poslednja kap meni je danas nekadašnji Dan Republike. Ne, nisam jugonostalgična, da me neko ne shvati pogrešno. Bilo mi je lepo u staroj državi ne zbog države već zbog moje mladosti. Bilo bi mi isto i da sam živela na Tibetu ili u Zanzibaru, pretpostavljam. Ili bi bar bilo slično. Ništa mi ta "sređena država" nije dala, naprotiv - mojoj porodici oduzela je tako mnogo, da se nećemo oporaviti za nekoliko generacija, a najverovatnije - nikad. I ta "sređena država" bila je "original falsifikata", sve je u njoj bilo ili napola ili potpuno netačno. Neprijatne stvari gurale su se pod tepih, a sve to kad-tad dođe na naplatu. Eto, došlo je mojoj generaciji, mojoj deci, unucima i praunucima. Uostalom, sve što nastane na laži ne može dugo da traje. Ovo je trajalo predugo, pa imamo i kamatu.

Ne interesuje me Jugoslavija, ni u kakvom obliku. Međutim, praznik... On je dolazio posle mog rođendana, i to je bila prva velika žurka u školskoj godini. Posle mog rođendana bilo ih je još nekoliko, pa veliko finale - Nova godina. Uvek sam se osećala nekako praznično za svoj rođendan - svi su tu, svi čestitaju, ja sam domaćin... Moj rođendan otvarao je sezonu žurki. Sad mi je ostalo samo sećanje. Utoliko tužnije što se u međuvremenu sve raspalo. Ne znam da li postoji lepši način da se nešto raspadne, ali sigurno postoji pristojniji. Ovo je bio nejnepristojniji način da se stavi tačka na i. I najbolniji. I najodvratniji. Prava patriotska pornografija. A najgore od svega je što još nije gotovo. Postali smo lešina koju još uvek komadaju jer je nasred puta, pa smrdi li smrdi. A što je tek neprijatna za oko!

Gledam objave na FB, tekstove na blogovima... svi nešto žale za starom Jugom. Ja ne žalim, ali se za svaki nekadašnji Dan Republike setim (zdravog) smejanja, (bezbrižnog) provoda i (opuštenih) ljudi. To nije bilo zbog Jugoslavije, niti zbog Dana Republike već zbog praznika - to je bio jedan veliki produženi vikend, kako god da se zvao. Uostalom, jedan moj tadašnji drug a sadašnji kum taj praznik je zvao "Miljina žurka".  Sad je to horor-žurka, prisetiš se svih jada koje si proživeo. Kao da smo kolektivno proglasili Dan kuknjave. Ili je možda bolji naziv - Dan umobolne nostalgije? Ili - Dan sećanja na JBT? Pa nek neko tumači da skraćenica JBT znači "jebote", a ovi drugi nek čitaju "Josip Broz Tito". Zli Zagorac kriv je za sve!!! Okrene mi se želudac kad mu vidim fotku, a ako to preživim bez odlaska u toalet i pročitam hvalospevni tekst ispod, onda nastaje pakao u mojoj glavi. Strada i srce. Ukoliko sam sama u kući, ispsujem se za sve pare. Kažu da je to dobro jer se čovek prazni od nagomilanog stresa. Meni je malo, potrebno mi je najmanje dva i po dana psovanja da se "očistim". Ma, i to je malo, nego moram da popijem makar vodu, i tako prekinem izliv emocija.

Posle ovoliko godina podsećanja na Dan Republike nisam više raspoložena ni da psujem. Došla sam u stanje kad mi je tužno, pretužno, bezvoljna sam kao da sam mrtva. Možda i jesam, samo me još niko nije obavestio. To je ta kapljica, taj jebeni Dan Republike koji prelije čašu i počne da se preliva.

 Ko je razumeo, shvatiće.

Gastroigrica

Ima tome skoro dve nedelje, Negoslava me je nominovala kao učesnika ove igrice. Isto to veče sednem ja za komp, nešto malo pišem... i sutradan sve obrišem - greškom! Malo umor, malo brzopletost... šta god da je, vidim da nije suđeno da to uradim odmah i rešim da bude onako kako treba, kad budem spremna da se tome posvetim, a ne da "odradim". Zakasnila sam, izvinjavam se, ali... neću više da se posipam pepelom po glavi. Kriva sam, tačno, nek mi Nega odredi kaznu, i - тхе крај.

Nega mi je postavila sledeća pitanja (samo da primetim - odlična, inspirativna):

1. Kolika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite?
Moja zbirka? Ogromna! Kad god vidim neki novi začin, odmah ga isprobam, kad čujem da postoji neki za koji ne znam, ne mogu da dočekam da ga nabavim.
Začini - to je ona tanka granica između običnog i vrhunskog kuvanja, ako isključim veštine koje se stiču dugogodišnjom praksom. Ne ide svaki začin u svako jelo. Šta ide s graškom? Naravno, mirođija. A s boranijom? Naravno, peršun. A s brokolijem? Naravno, majoran. A s celerom? Naravno, timijan iliti majčina dušica. I tako redom.
Moj omiljeni začin je... ne mogu da se opredelim za jedan. Imam nekoliko, idu ovim redom: cimet, biber, bosiljak, peršun.
Najlešće koristim so i biber. Mešavine, poput vegete i sličnih stvari, ne koristim. Ako nešto treba kombinovati, to uradim sama, na licu mesta.

2. Jeste li probali tartar biftek i jeste li ga spremali?
Da ne zvučnim nadmeno, ali... moram da ispravim grešku - nije taRtar već tatar biftek. Postoji i priča zašto je to tatarski biftek. Naime, Tatari su kao nomadi stalno bili u pokretu i za hranu su se snalazili tako što su nosili sa sobom sušeno meso i povrće. Kad bi usput lovili ili otimali od onih koje pobede, to jedino presno meso do kojeg su dolazili, stavljali su ispod sedla konja, i tako ga gnječili da omekša... pa mešali s raznim začinima i jajetom... i tako je nastao tatarski biftek, pravi kulinarski delikates. 
Probala sam ga, i dopada mi se, samo što treba standardizovati ukus i način pripreme - nije svuda bio isti. Pravila sam ga nekoliko puta, a recept koji koristim dobila sam od kuvara u jednom hotelu. Svidelo mi se, zamolila sam konobara da me upozna s kuvarom, i tako sam došla do odličnog recepta.

3. Da li više verujete receptima s blogova ili onima koje dobijate od prijateljica?
Nisu svi blogovi isti. Ima onih kojima i naslepo verujem, a ima i onih gde svako stavlja šta stigne. Naravno, prijateljice su "zakon". Kad me počaste nečim što mi se svidi, podrazumeva se da ću tražiti i dobiti recept.

4. Koja su jela najzastupljenija u vašoj kuhinji leti, a koja zimi?
Ovo je odlično pitanje! Uglavnom se rukovodim zdravim razumom, pa poštujem i pratim sezonu. Leti su tu paprike, paradajz... zimi kiseli kupus... Međutim, dešavalo se i da žestoko promašim. Na primer, prošle godine sam kupila "svež" paradajz kad mu vreme nije, očarana njegovim savršenim izgledom, ne treba zanemariti ni da mi je voda pošla na usta kad sam ga videla... toliko sam bila zadivljena da sam glat progutala i cenu (kao da ima zlatne niti)... a kod kuće je usledilo veeeeliko razočarenje. Paradajz kao da je bio od plastike. Nije imao nikakav ukus. Čak ni miris. Ništa. Samo izgled.

5. Kako pripremate jelovnik za svečane ručkove, slavlja i za veći broj gostiju?
Ukoliko je gostiju relativno malo a poznajem im ukus, trudim se da budu jela koja oni vole, i naravno nešto kao iznenađenje. Ako je mnogo ljudi ili su mi nepoznati, idem na "siguricu" - da bude raznovrsno: nešto poznato (više),  nešto manje poznato ili nepoznato (manje). I uvek su to jela koja sam već ranije pravila. Za slavlja nikad ne eksperimentišem, čak i ako sam recept dobila od prijateljice za jelo kojim me je ona oduševila. 
Trudim se da "moje" slavlje ne bude "kulinarski dosadno". U to računam isti jelovnik kod svih: za predjelo oval sa suhomesnatim proizvodima i sirom, ruska salata, supa, sarma, pečenje (ili meso s krompirom), torta i kolači. Nešto mora da bude drugačije, da me gosti ne pomešaju s nekim drugim.
Jednom sam tako za slavu, kad je u tri dana prodefilovalo kroz kuću oko 80 gostiju, spremala - svašta. Sve što mi padne na pamet i sve što sam smatrala za lepo i ukusno. Gleda me moj srednji sin, samo što nije bilo "od 'tice mleka", pa pita: "A što ti ne spremiš svečani ručak?" "Kakav svečani ručak, pa ovo je, sine, gozba! Šta je tebi svečani ručak?" "Pečeno pile i krompirići." Toliko o tome.

6. Imate li neki standardni jelovnik i u kojim prilikama i za koje goste se njega latite?
Nekad sam za sva slavlja uvek pravila panj tortu. To mi je kao bio znak raspoznavanja, standardna poslastica. Poslednjih godina je nekad i preskočim.
Standardni jelovnik predviđen je samo za moju decu, kad dođu na ručak. Na primer, za najstarijeg sina "rezervisana" je markiza torta, za srednjeg pečeno meso i krompiri, za najmlađeg sarma zimi a leti punjene tikvice. Eto, to je neki standard. Omiljeno jelo "mog čoveka", takozvanog muža - pihtije, pravim samo za njega. I za slavu, ali samo kad ima mnogo gostiju. Ja pihtije ne jedem, a on ih jede i za sebe i za mene.

7. Šta obično spremate (ili biste spremali) kad imate strance na ručku-večeri-u gostima?
Strancima, kao i našim ljudima koji ne žive u domovini, uvek spremim nešto ovdašnje. Rukovodim se time šta bih ja volela da probam da sam strancima u gostima - svakako bih, da sam u Japanu na primer, više volela da probam originalni suši ili alge, nego da mi ponude pljeskavicu s kajmakom.

8. Postoji li jelo-kolač-pecivo... koje ne uspevate da napravite?
Kad pročitate post koji se time bavi, biće vam jasno zašto nikad više nisam pravila slatko, mada sam tu i tamo bila asistent pri pravljenju.

9. Da učestvujete na takmičenju za najukusnije jelo od samo četiri namirnice po svom izboru, šta biste skuvali?
Interesantno je da su meni najukusnija jela ujedno i jela sa četiri namirnice - vranjansko tavče i ototma. Doduše, vranjansko tavče u tom slučaju mora da bude u vegetarijanskoj varijanti, bez mesa. Za tavče su potrebni: luk, pirinač, spanać i paradajz; a za ototmu: luk, spanać, pirinač i jaja. Fotke oba jela (koje sam postavila) ukusne su mi i na gledanje.

10. Vaš izbor između - kafe i čaja, kolača i voćke, sladoleda i čokolade, mesa i ribe, cezar salate i pice, boze i gaziranog soka, piva i vina?
Za prvo ne mogu da se odlučim. Slede: kolač, definitivno; ipak čokolada; svakako cezar salata; boza, gazirano piće nikad; ni pivo ni vino, alergična sam na alkohol.

11. Za koju poslasticu biste dali i poslednji dinar?
Bogami, davala sam poslednji dinar, nije to samo hipotetički. Za čokoladu, uvek!

Poslednji deo igrice podrazumava da nominujem druge igrače, a pre toga bi trebalo da im postavim pitanja. Nominujem sve kojima je ovo zanimljivo i koji vole i igrice i kulinarstvo. Pitanja koja slede namenjena su njima.

1. Smatrate li da je spremanje hrane kreativno?
2. Vaše omiljeno jelo? Da li znate da ga napravite?
3. Koje jelo nikad ne jedete? Koji je razlog?
4. Najveći peh u kuhinji?
5. Kad ste toliko bili zadovoljni sobom zbog uspeha u kuhinji, da vam je došlo da sami sebi čestitate? Šta ste spremali?
6. Koji su vam kulinarski uzori?
7. Da li pratite kanale i emisije o kuvanju? Ako pratite, koji je vaš omiljeni gastroprogram? A omiljeni TV kuvar?
8. Da li recepte zapisujete ili sečete iz novina ili kopirate s neta?
9. Koja vam je omiljena svetska kuhinja i zašto?
10. Da li više volite slatkiše ili slaniše?
11. Kakav je vaš odnos prema ljudima koji "ne izlaze iz kuhinje" ni bukvalno ni u priči?

Prijatno vam bilo, gde god da jedete i šta god da jedete! Hrana je najveće zadovoljstvo, mnogo veća divota od svega ostalog u životu. Ko je pomenuo seks? Ma, kakav seks, to je ništa spram blaženog osećaja uživanja u mirisu, ukusu, izgledu... Što reče moja drugarica Jasmina Jovanović Verkić za ljubav: "Hoću da me on gleda kao ja burek!" Gde ćete bolji opis prave ljubavi!

1. lika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite? - See more at: http://negoslava.blogspot.com/2014/10/blogerska-gastro-igrica.html#sthash.zqtl60dt.dp

Ljubica i ja

Za početak, da predstavim Ljubicu. Gospođica Ljubica je moja bicikleta, jedna lepa i dobra plavušica koju sam kupila posle dve godine promišljanja i premišljanja. Kupiću - neću kupiti - ma, kupiću, nek ide život - ne mogu da kupim, sad ima prečih stvari - kupiću je, potrebna mi je... I tako (skoro) pune dve godine. Kad god bih videla nekog na biciklu, uzdahnula bih: "Eto, da imam bicikl, sad bih ga i ja vozila."

Kad sam krajem 2012. zamolila u firmi da mi daju otkaz, i kad sam stavila na papir šta ću posle raditi, jedna od prvih pet stavki na spisku bio je - bicikl. Doduše, tad još nisam znala da ću upoznati Ljubicu, pa je "ta stvar" još uvek bila u muškom rodu. Desilo se da uđem u radnju u Zagrebačkoj ulici (koja je sad dobila drugo ime) i da se zaljubim na prvi pogled. Kad sam je ugledala, imam utisak da mi se udvarala, očijukale smo kratko i odmah sam znala da je - moja. Naravno, ime Ljubica samo po sebi se nametnulo. Nudili su mi i nekog Žućka, ne mogu da kažem, nije bio loš, ali Ljubica... ma, znam šta hoću. Kad ti se nešto mnogo svidi, odmah uzmi, ne premišljaj se. Jeste da je Žućko bio malo jeftiniji, i istina da su mi Žućka preporučivali profesionalci, kao "više će mi odgovarati", ali ništa nije vredelo. U mislima sam već bila u simbiozi s Ljubicom.

Od nekadašnje Zagrebačke (ne znam kako se sad zove) do kuće malo sam je vozila, malo smo šetale barabar, dobro, možda ne baš barabar, ja sam izvukla deblji kraj, ali dođosmo. Odmah sam je uslikala, onako postavljenu uz zgradu. Slaže se i po boji s grafitom. A onda sam je nosila dva sprata i nisam je odnela na terasu već stavila na mesto s kog mogu da je gledam dok perem sudove.

I razmišljam nešto koliko Ljubica i ja imamo zajedničkog. Iako u tom trenutku još nije bilo promenjeno ime ulice iz koje potiče, čak i to nam je slično. Ja sam rođena u jednoj zemlji koje više nema, u ulici koja je promenila ime (od Milana Blagojevića postala je Stojana Protića), samo je grad ostao pod istim nazivom. I onda se setim Bate, druga koji je imao administrativnu jebadu u Italiji. Rođen je u Jugoslaviji, u gradu Bitolju, otac mu je tada tamo radio, a prijavljen je na Beograd, u kojem je i živeo... samo što je sad vadio italijanska dokumenta, pa su se u njegovu priču umešale četiri države - Italija, Jugoslavija, Makedonija i Srbija. Kao da je neka varalica. Mojoj ljubljenoj Ljubici to se neće desiti. Što pre ću saznati kako se sad zove nekadašnja Zagrebačka. Ima neke pravde - red je da na neke nazive zaboravimo.

Isto nam je i kakav utisak ostavljamo na one kojima se dopadamo. Setim se prvog muža koji kaže da se još u avionu, čim me je video, zaljubio, a upoznali smo se tako što sam mu opalila šamar ispred hotela u Rimu. Bez obzira na to, on je "znao da ćemo biti zajedno". Setim se i drugog muža kojeg sam upoznala na Adi, a prvi susret je protekao u svađi. Iznervirano sam napustila "bojno polje", a on je zajedničku drugaricu koja nas je upoznala (iako je ona počela da se izvinjava: "Obično je mnogo fina, ne znam šta joj je...") upitao: "Mogu li ja s njom da se oženim?" Kako su oni izabrali mene, tako sam i ja izabrala nju! Sad mi je tek jasno kako to ide. Kad odmah znaš šta hoćeš.

Prva vožnja, prava avantura. Kako sam ja jedno neumereno biće i ništa ne radim napola, tako je i prva vožnja bila preko Pančevačkog mosta. Upoznala sam se s još jednom devojkom i dva momka, takođe na biciklima, pa su me vodili do kumodraškog nasipa, a do tamo imaaaa... i videli smo restoran koji svi znaju pod imenom Brod, a zvanično se zove Ribnjak. Nisam imala para kod sebe, jedino ličnu kartu i ključeve, verovatno ni moja nova ekipa, pa smo popili samo po jedno piće. Naravno, prvom prilikom kad sam mogla da odem tamo da jedem, uradila sam to. Oduševljena sam. Ljubici hvala!

Međutim, posle te vožnje bolelo me je - sve! Ponajviše dupe i butine. Kad sam došla kući, nije mi bilo tako loše, ali, kako je vreme odmicalo, bilo je sve gore. Nisam mogla ni da sednem ni da ustanem, noge mi se tu i tamo tresu kao od Parkinsona, a posle su, pored dupeta i butina, počeli i listovi da me bole. To je bila jedina kriza u ljubavnom odnosu između Ljubice i mene. Nisam mogla da je gledam ceo dan. Sutradan, iako me je i dalje sve bolelo, nisam više bila toliko ljuta na nju.

A posle nekoliko dana sam ukapirala da je ta upala mišića u stvari bila za moje dobro. Zateglo se dupe, i noge, moje sopstvene noge, posle dugo vremena počele su da mi se sviđaju. Kako mi je malo potrebno. Hvala, Ljubice! I izvini što sam bila mrzovoljna prema tebi onaj dan i po.

A kad smo Ljubica i ja u zanosu, ona podnoseći moju težinu, a ja okrećući njene pedale, u najboljem sam izdanju. Ne samo fizičkom, nego i mentalnom. Divne ideje padaju mi na pamet u tim trenucima, kao da mi se mozak pročisti. Donela sam i neke važne odluke držeći guvernal. Opet - hvala Ljubice!

I sad, iako je povremeno vozim, nezadovoljna sam što nismo stalno zajedno. Po ceo dan žudim za njom, a ne mogu baš sve vreme da budem na bicikleti. Ako to nije ljubav, kad na nekog misliš non-stop, onda ja stvarno ne znam šta ta reč ljubav znači.

Đuro će ti oprostiti što te je tukao

Nedavne poplave izbacile su na površinu štošta, i dobro i loše. U nesreći, jedino što je bilo lepo, to je da smo pokazali kako umemo da budemo solidarni. I te kako solidarni. I to ne samo ovde, već svi u regionu.

Ali su isplivale i sve one manje lepe stvari. Između ostalih, lepo je što su neki Hrvati (u stvari Hrvaćani), koji su bili u blizini, spasavali ljude iz Srbije. To je hvale vredan gest, human i normalan. Ali, zašto je to bitno za one "manje lepe stvari"? Zato što je hrvaćanska štampa prvo tu vest plasirala kao i svaku drugu informaciju, pa su onda počeli da joj dodaju... i dodaju... nalik Falstafu koji na kraju priče potpuno sam savlada celu četu, tako bi i Srbija bila potopljena da nije bilo tih nekoliko spasilaca Hrvaćana tog prvog dana. Čak ni to nije bilo dovoljno - propratni tekstovi su bili, kad se parafraziraju: Eto, mi "njih" (a svi znaju kakvi smo, štedeli su one gadljive) spasavamo! Između redova trebalo je pročitati: Bože, koliko smo mi dobri!

U to vreme su se pojavljivali i tekstovi, doduše, najviše ovde i u Bosni, koji su obavezno imali onu fotku spojenih ruku na kojima su zastave svih republika bivše Jugoslavije, o tome kako se "rađa nova Juga", kako se "narodi nisu ni svađali, mi želimo da živimo zajedno"...  da se barata čak i takvim idejama da nam je najbolje - zajedno! Nećemo da idemo tako daleko, haj'mo prvi korak - pomirenje. Da, pomirenje je jedina normalna opcija, jedina stvar koja može da doprinese normalnom životu. Neki se nismo ni sa kim ni svađali, ali 'ajde sad, da ne cepidlačimo. Međutim, na Hrvaćane se to ne odnosi. Oni nemaju čak ni pravo na šansu da se bilo s kim mire, prvo moraju sami sa sobom. Ta nemogućnost je zapečaćena 16. novembra 2012. godine i nema šanse da se vrati vreme i to se ispravi. Čak, ako hoćemo sasvim objektivno - može da bude samo gore, iako deluje da ne može biti gore nego što je bilo.

Ta sramna presuda iz novembra bila bi samo još jedna u nizu nepravdi, na koje se ovde čovek tako lako navikne i zaboravi ih dok kažeš keks, ali nije reč samo o presudi. Reč je o slavlju i gubljenju kontakta s realnošću s druge strane. O licemerju ne treba ni govoriti. Dovoljno je što svakog avgusta, na mestu zločina, slave nacionalni praznik "oslobođenja" (čitaj: genocida) i što "razularenu bandu koja ne bi mogla da osvoji ni kiosk, a kamoli Knin da nije bio pust" (tako ih je nazvao američki general koji ih je obučavao) proglašava "herojima". Tu se priča završava i ništa joj ne treba dodavati, dovoljno je grozna i kad se samo nabroje činjenice.

Nije pravedno sve Hrvaćane stavljati pod istu kapu. Neki ne misle tako i nisu izgubili ni čovečnost ni onaj elementarni moralni osećaj. Ali, u tome i jeste problem. Niti se vide niti se čuju. Ako ih i ima (možda ja to samo želim pa mi se priviđa), biće ih sve manje, i manje, i manje...

Budala ima na sve strane. Meni su najpoznatije ove domaće, spodobe koje se diče time što pišu "srbski", kunu se u Mladića i Karadžića, pričali su im stari da su prvo nastale amebe, pa Srbi, pa posle sve ostalo... Neke i lično poznajem. Šta da kažem? Žao mi ih je... Nisu ni svesni koliko su jadni, ali je dobro što su sasvim bezopasni. Da je kojim slučajem donesena neka oslobađajuća presuda gde bi se zločini kvalifikovali kao "borba za slobodu"... uh, kako bi digli glave! I imali bi pravo, što je najgore! Kao Hrvaćani sada. Ono za šta su samo naslućivali da je sramotno i bojali se da će se nazvati pravim imenom  - genocid - sad su prisvojili kao herojski čin. Čak i oni najpomirljiviji. Čak i oni za koje sam nekad mislila da su nadnacionalni, pa čak i oni za koje sam mislila da im je mozak prepun sivih ćelija...

Da ne bude zabune - za Šljivančanina, na primer, ljudi od struke kažu da je presuda sramotna zato što je proglašen krivim bez dokaza. Meni se jebe za pravo, nisam pravnik, ali mi je stalo do pravde. Nije mi žao što su ga osudili - pravda je da onaj ko komanduje bude osuđen, pa makar i ne bio kriv! Ima takvih presuda još, ali me ne zanimaju. Međutim, zanimaju me govnari, pardon - generali, koji su prvo dobili 24 i 17 godina, pa, kako nikako nije moglo drugačije, a da bi se spasla američka dupeta koja u tome imaju značajnu ulogu, jednostavno su dokaze - odbacili. Mogu da zamislim kako je izgledalo u toj "poštovanja vrednoj" instituciji - ovo će ga koštati dosta, pa dobro, to nećemo navoditi kao dokaz, odbacićemo; i ovo će ga koštati još više, uh, pa i to mora da se skine sa spiska... i tako redom... ostaviše samo neke domete paljbe... i govnari, pardon - generali, postadoše nevini. Ko francuske sobarice. U to vreme, netom je kružio post jednog "dobronamernog" Hrvaćanina koji nije podlegao opštoj euforiji u Hrvatskoj. Svi ga kačili na fejs, srećni što ima i "normalnih", pravili s njim intervjue, hvalili ga... Uzmem da pročitam, i već u prvom pasusu zapnem - ne raduje se čovek, kaže da "nema zašta", ali mu je žao porodica govnara, pardon -generala, koji su čamili u tamnici a nevini. Nisam mogla sebi da dođem od čuda. Ljudi, šta vi lajkujete? Šta pozdravljate? Zar je moguće da i najmanju "lepu reč" (to što se ne raduje kao svi ostali u Hrvatskoj) dočekujete kao nešto epohalno? Čovek je jednostavno - licemer!

Posle svega, zašto se čudimo da je "za dom spremni" samo "odraz ljubavi prema domovini" kod susJeda? Retardiranog fudbalera mogu da progutam, ma mogu i ceo stadion (masa te ponese), ali podršku... to je neverovatno! Za jedan dan više od 200.000 potpisa podrške!!! O čemu mi pričamo? Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Opasno! Crvena zona! Prvi stepen opasnosti! Na najvišem nivou se sprovodi ovo "rodoljublje" iliti "domoljublje", opšte je prihvaćeno... tako se vaspitavaju buduće generacije, a "ljubav" prema Srbima svodi se na to da imaju rodbinu u Beogradu, da su bili na Exitu i da ih "ne zanima politika". Oni su obični ljudi. Kao iz onog vica "znaš li kako je fin čovek, malo krvoločan".

I onda se sve slegne, valjda ljudi ne mogu da podnesu toliko zlo... pa se prave da nisu čuli ono što su čuli i da nisu videli ono što su videli i navijaju mozak da misli tuđom glavom. Aman! U Hrvatskoj je zato normalno da se ruše ćirilične table, da i običan svet misli kako je sasvim u redu ubijati, proganjati, vređati, pljačkati, lagati... ako je to usmereno na Srbe... i na kraju potpuno izgube kompas, pa postane normalno. Zato nema pomena ni da im se dâ šansa za pomirenje. Ma ni šansa za šansu!

Za vreme poplava pojavio se Drito Konj (na fejsu je pod imenom Jebem Mater) koji je svojim postom o tome kako ne mrzi nikoga i kako želi da pomogne poplavljenima uzdrmao region. Dostigao je veliku popularnost. I zaista je pomagao. Ne onako folerski, kako to rade političari, već puna srca i bez ikakve koristi za sebe. Čak mislim da je i na njegovu štetu jer, koliko znam, ostao je bez kola. Zbog njega sam gledala "Nedeljom u dva" posle dugo vremena (u međuvremenu sam isprala želudac od Stankovića i njegove nadobudnosti). Dritu su "intelektualci" iz Hrvatske zamerili rečnik. Da, psovao je... Na televiziji... Meni nije smetalo jer je bio iskren. Više bi mi smetalo da je bio blagoglagoljiv, a da ne kaže ništa i plus da se folira kao humanitarac. I sam je rekao da nije nikakav humanitarac (bravo!), ali ja ga doživljavam kao humanog. Dobro, svako ima svoje kriterijume šta mu se dopada a šta ne.

I tako, Drito jednom na fejs stavi objavu kako će ići i u Obrenovac i kako će s njim poći i neki (zaboravila sam ime) koji se "ne ljuti zbog rata"... A? Kako? Molim? Burazeru, molim te, ne dolazi! Nadam se da nisi dolazio... Ako si bio, valjda se od tvoje zlobe nije poremetilo nešto glede tektonskih karakteristika Zemlje. Međutim, indikativno je da tu objavu stavi Drito. To je ono o čemu pričam. Čak i oni koji zaista nisu zadojeni mržnjom, koji iskreno žele da pomognu (i pomažu), tako nešto ne osete kao moralnu sprdačinu.

Stvarno - oprostiće nam Đuro što nas je tukao! U, jeee, baš se (ne) radujem.

Čarapice jednog dečaka

Poplava je prošla, bar onaj udarni deo, a ja i dalje mislim na decu, posebno na jednog dečaka u prihvatnom centru. Nije nikakva priča od koje se streseš, ništa dramatično... ali... nekako mi je tužno i imam knedlu u grlu.

"Volontera je previše", reče mi bivša učenica kad sam se prijavila da pomognem. I dodade da će me upisati na spisak, pa će me zvati. Ona će popuniti šta znam da radim, zna i moj broj telefona, ma sve zna... Posebno me je dirnulo, kad sam je pitala može li da me uputi na neko drugo mesto, na primer u neki gerontološki centar, da pomažem starima (oni su mi, pored dece, slaba tačka): "Mislim da ste najbolji s decom. Evo, vidite nas kakvi smo ispali." Nisam zaslužna za to kakvi su ispali, ali sam deo njihovih života, i na to sam ponosna do neba. Čast mi je što su mi prošli kroz ruke, što sam bila svedok njihovog odrastanja, prvih ljubavi i pijanstava, što sam ih uputila na neke knjige, što sam ih upoznala s enklitičkim oblicima zamenica ili s pravilnim akcentovanjem imperfekta, što sam čitala njihove prve spisateljske pokušaje... Ko misli da sve to nije važno, grdno se vara. To je najvažnije! To su mesta na kojima se istrese duša, onako naglavačke i bez ostatka.

A "moje" dece - svuda! Po prihvatnim centrima; po fejsu s konkretnim pitanjima i ponudama i akcijama u kojima učestvuju; oni razvoze, dovoze, odvoze; udomljavaju životinje; nose pakete pomoći; animiraju druge da pomognu; razgovaraju sa starima i decom koji su evakuisani; grade nasipe; pune džakove s peskom... Gde god da se okrenem, naletim na nekog od njih. Deco moja dobra i lepa, nemate pojma kakvom ste me srećom ispunili u proteklih desetak apokaliptičnih dana. Hvala vam na tome. Bolji ste od moje generacije milion puta! Nek samo neko pokuša da kaže nešto protiv vas!

U prihvatnom centru u kome su odbili moje usluge jer je bilo previše onih koji su želeli da pomognu, oko mi je zastalo na dve devojčice. Jedna u ruci drži lutku, a druga medu. Tog dana dobili su igračke. Devojčica s medom ljubomorno gleda devojčicu s lutkom. Očigledno je. I razumem kako joj je. Bila sam i ja nekad mala. Lepa lutka... to je stvar identifikacije. Stvar položaja u društvu koje ti je u tom uzrastu ceo svet.

Igraju se one, sede na jednom dušeku. Kaže ova s lutkom (bolje pozicionirana) devojčici s medom (niže pozicionirana): "Morate da svratite kod mene da vidite kako sam sredila kuću. Napraviću kolače. Šta voli vaše dete?" Sledi odgovor: "Gospođo, šta pričate! Nije mi to dete, to mi je muž." Osmehnem se - muž može da bude kakav god, ali dete... nikako. Ono mora da bude lepo. Ako je prvoj devojčici dete lutka s dugom kosom i lepom haljinicom, ne dolazi u obzir da ovoj drugoj dete bude - meda.

U njihovoj blizini sedi dečak povijenih nogu i malo po malo, približava im se vukući se po parketu. On je bez igračke. Ne da nije lep, nego je... šaka jada. Mršav, premršav, majica mu landara i oko ručica i oko vrata. Usko lice, i ono mršavo, nema obraza karakterističnih za decu, ali ima lepe tamne oke i s pažnjom usmeren pogled, onaj dečji, radoznao i neodoljiv. Međutim, na njemu su karakteristične uši - velike, prevelike, pogotovo za ono usko lišce. Baš nije lep, ali je prekrasan! Preplavile su me i tuga i sreća pri pogledu na njega. Mogla bih da ga vodim kući, nahranim i lepo ga obučem. Mogla bih da ga upoznam sa Cekijem, mojim psom, mislim da bi se lepo igrali. Mogla bih da ga vodim na Kalemegdan i tamo mu ispričam kako je od kastruma postao municipij ili kako su ga za vreme Prvog srpskog ustanka oslobađali ustanici - gde je ko bio, šta se dešavalo na kojoj kapiji, šta je uradio Karađorđe... Da, mislim da bi ga to zanimalo, dečak je, dečaci više vole takve priče nego o Cvijeti Zuzorić.

Gledam ga i razmišljam, a on u tom trenutku ispruži nožice, takođe mršave, i pojaviše se stopala u različitim čarapicama. Jedna teget, sa sivom bordurom, a druga bordo-braon, sa - roze cvetićima. Ne znam kakav mi je bio pogled, ali verovatno bezvezan jer je odmah ponovo podvio nožice. Digao je i onu malu glavicu, nekako kočoperno. Ko ne zna šta dečaku znači da nosi bilo šta žensko, ne shvata ni koliko mu je ovo bilo teško. Najmlađem sinu, kad je bio mali, navlačila sam hulahopke ako je bilo ledeno vreme i tako ga vodila u obdanište. Bunio se, skidao ih, ja mu ih ponovo navlačila, otimao se... "Neeeeću! Nisam ja devojčica! Smejaće mi se!" Tad je bilo sve po mom, pa je ipak u obdanište odlazio u hulahopkama. Međutim, čim stignemo, on počne da zapomaže: "Kaki mi se!" i ode u toalet, a ja, budući da žurim na posao, odlazim. Kad dođem po njega, hulahopke su, naravno, bile u ormariću. Po cenu da cvokoće od zime, hulahopke nisu dolazile u obzir. A njegove su bar bile jednobojne... ne smem ni da pomislim kako bi reagovao da su imale - cvetiće!

Postideh se ja, pa priđoh dečaku u raznobojnim čarapicama.
- Kako se zoveš?
Ne odgovara mi, najednom je našao da mu je džep trenerke neobično zanimljiv.
Ponovim pitanje, opet ništa. Onda mu kažem kako ima verovatno neko mnogo lepo ime. A on će: "Nije." Tad vidim da je i bez dva donja zuba. Malo šuška.
- Pa kako se zoveš?
- Igor.
- Baš lepo ime. Znam nekoliko Igora. I svi su dobri, jedan je malo onako... ali ni on nije loš.
- Nije lepo ime.
- Jeste, meni se sviđa.
- E, ne sviđa ti se!
- Sviđa mi se...
- Ružna si!
Ustade. I ode.

Došla sam i sutradan, ovaj put s namerom samo njega da nađem. Ponela sam i čokoladu, onu koju ja volim, s karamelom. Nadam se da će se i njemu svideti. Međutim, nije ga bilo. Ništa o njemu ne znam, osim da se zove Igor. Možda je i to slagao. Videla sam neke devojčice, sve su imale lutke, a jedna čak i kompletnu kuhinju. Njega nema. Nigde ga nema.

Ne znam kako će pamtiti poplavu, da li je uopšte svestan šta se desilo. Nadam se da boravak u prihvatnom centru neće pamtiti po tome kako ga je jedna ružna i bezobrazna i blesava teta postidela. Dušice moja lepa, pojma nemaš koliko mislim na tebe i kako bih volela da ti je sad dobro, gde god da si.

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović - Piskaralo

Anita Mitić

Biljana - Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Constrictoria Boa

cult - B92 blog

DJ Ivica

Dokona popadija

Đorđe Bojović

Edis Đerlek

FCBK

Just Bloggin'

Kontrapress

Luka Božović

Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Milica Čalija - blog

Milja Lukić

Miloš Sečujski - B92 blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas - blog

Novi Sad 2020

Novosadsko ubrojčavanje

Ostavite Teslu na miru

Panonska ludost

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pećko pivo

Prešlicavanje

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sara Radojković

Savesna

Sistem i lom

Staša Koprivica - 100 lisica

Vazda nešto

VladanBa's Blog

Vladan Slavković - Kraljevo online

Veličković::Blog

Velimir Mladenović - B92 blog

Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić

Stefan Aleksić

Ana Belotti

Ljiljana Bukvić

Bojan Cvejić

Robert Čoban

Snežana Čongradin

Vesna Đukanović

Ratko Femić

Višnja Filipović

Jovana Gligorijević

Jelena Jovanović

Aleksandar Kokotović

Lav Kozakijević

Sofija Mandić

Radmilo Marković

Vladimir Marović

Maja Mićić

Lazar Milovanović

Peđa Mitrović

Sandra Popović

Tatjana Radunović

Aleksandra Sokolović

Zorica Šćepanović

Stefan Šparavalo

Katarina Tadić

Nikola Tomić

Đorđe Trikoš

Maja Vasić Nikolić

Marko Vidojković

Ivan Vlajić

Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

Izgleda da smo ni krivi ni dužni dobili ministra koji zna u kom grmu leži zec (samo još da ga istera)

Kažu da nema ničeg slađeg nego kad ne učiš, a dobiješ dobru ocenu. Kreneš na ispit, i pojma nemaš da li ćeš uopšte položiti, a ako položiš, moguće su i šestica i desetka. Šestica ako ti je "dobar" dan, ako ti je profesor naklonjen, ako si obukao/la "one" srećne pantalone... Nema veze što je junski rok, a pantalone od punog, vunenog štofa, onako prave zimske... bitno je da ti donose sreću. I onda dobiješ šesticu, preznojiš se (faktor: vrućina plus štofane pantalone) i odeš kući sve udarajući nogom u dupe od radosti. A ko zna, možda dobiješ i desetku ako padnu "tvoja" pitanja, i, mada se takva kombinacija granični s naučnom fantastikom, ipak se ponekad desi. Zaboravih - za taj сајнс фикшн podrazumevajuća stavka je da si "dobro dete iz dobre kuće", da ti se roditelji poznaju s profesorom ili dekanom ili su neko mudo, da si dete roditelja kojih se ostali plaše, da dolaziš džipom u školu, da ti je tata kupio ulicu... ili se sve to zajedno podrazumeva. I, naravno, Srbija je zemlja čuda, pa nisu deficitarna. Dešavaju se.

Nije nikakva tajna da nam je obrazovanje odavno otišlo u krasni i da se to ponajbolje vidi kad naša deca rade PISA testove kao i u nekim drugim zemljama, pa pokažu katastrofalne rezultate. Ispostavi se da su "funkcionalno" nepismeni. S druge strane, naša deca svako malo osvajaju neke nagrade na takmičenjima gde je potrebna "prirodna pamet" i nemali broj vrhunskih svetskih stručnjaka školovao se ovde. Da mu jebem mater ko laže! Nešto se tu ne slaže.

Iako već jednu deceniju nisam aktivno u prosveti, imam privatne đake, imam, na kraju krajeva, i svoju decu, pa ponešto i znam od onog što se dešava iznutra. Usudiću se da kažem kako znam - sve, jer znam ono što je suštinski bitno. Nalazim se i s jedne i s druge, pa i s treće strane - i kao profesor, i kao roditelj, i kao državljanin ove zemlje kog je stid što je sve naopako u prosveti.

Da krenemo od osnova - sasvim je pogrešno očekivati od jednog ministra ili jedne vlade ili jedne politike, jednog programa... da popravi stanje. Kako je juče lepo rekao novoizabrani ministar prosvete gdin Verbić u emisiji "Oko": "Ono što uradimo danas, daće rezultate tek za 30 godina." Ne ulazim u to kakav će ministar biti - tek je počeo da radi - ali sam mu stavila u plus što je jedini koji je izgovorio istinu koja bode oči i koju mogu da znaju samo ljudi koji istinski poznaju i osećaju sistem obrazovanja. Obrazovanje je sporohodan proces, i bojim se da niko od ministara koji su se smenjivali za mog života, to uopšte nije shvatao. Reći ćete - bili su praktični, bavili su se aktuelnim pitanjima... Neće biti, još od vremena Markovića, čudnog "bitja", koji ni pet para nije davao što deca ne idu u školu, što se gube časovi... On jednostavno - ne da pare! Da ne pominjem Jovanovića koji je pao na ispitu za malu maturu, na najjednostavnijim pitanjima, ili onog, čijeg lika i dela ne mogu ni da se setim (valjda sam od sramote zaboravila) koji je pomešao stihove i autore. Ti i takvi vodili su - prosvetu! To je očigledno bio resor za potkusurivanje, gde postave čoveka kao da mu daju utešnu nagradu jer je u raspodeli ispao iz svih ostalih kombinacija.

Olivera Jovićević, voditeljka za koju sam mislila da ima veze s mozgom, od juče je kod mene na crnoj listi. Nema šanse da joj oprostim pitanje: "Vi nemate vremena za reforme, matura je na pragu. Šta ćete raditi?" Očigledno je navikla na senzacionalističke odgovore supermenskog tipa... Koje glupo pitanje!!! Što je najgore, ne zna da se zaustavi, pa sledi nešto u stilu "šta će nam taj ispit, nema ga ni Hrvatska, koja je u EU". Majko moja, da li je moguće da ovakva bujica gluposti može da izađe za tako kratko vreme s ekrana? (Koja Hrvatska? Šta nas se tiče da li imaju ili nemaju malu maturu. Hrvatska je jedino nama neki reper normalnosti, što pokazuje da smo - nenormalni.) I sad, s jedne strane govori se o poklanjanju ocena, a s druge ih pametnica Jovićević smatra validnim ako misli da mature ne treba da bude.

Da se sad popnemo na drugi nivo i "osetljiviji" teren - šta je s prosvetarskim platama. Bez ovog pitanja  nijedan razgovor o stanju u prosveti ne može da prođe. Zaista je bruka i sramota koliko su te plate male. Ali to nije jedini problem. Međutim, nekim profesorima, nažalost, to je jedini problem. Čitam po raznoraznim prosvetarskim forumima, imaju i grupe i stranice po FB, i svi samo o platama razglabaju. Ne videh u skorije vreme da razmenjuju informacije bilo koje druge vrste.

Činjenica je da se malim platama teraju kvalitetni ljudi iz škole. Činjenica je i da je još veća bruka iznos njihove plate. Na kraju krajeva, ja to najbolje znam - iz voljene škole otišla sam samo zbog veće plate. A isto tako je činjenica i da nam škola nije kvalitetna. Za to su istom merom krivi i profesori i pogrešna politika, loši planovi i programi.

I opet se vrtimo u krug. Hajde onda da se fokusiramo na najbitnije - kvalitet obrazovanja. Lepo reče novi ministar da je plan da učimo u hodu. Ja sam to razumela da uvek učimo. Ne samo za ocenu, tu lekciju, tog dana. I da malu maturu koristimo kao putokaz šta treba popraviti.

Jedan moj kolega imao je, po mnogima, groznu naviku da uopšte ne pregleda kontrolne. Meni je to bilo užasno, tad, ali sad već... premišljam se šta da mislim. Imao je dvočas jednom nedeljno. Zakaže on deci kontrolni, urade deca kontrolni, sledeće nedelje očekuju da ih donese, on kaže da će sledeće, pa onda sledeće nedelje otključa fioku, a tamo kontrolni - nepregledani. Uzme on jedan s gomile, prozove ime koje je na njemu, pa pita dete: "Hajde ti meni lepo reci šta si odgovorio na prvo pitanje." Da, bitno je i da uopšte nije gledao da li deca prepisuju tokom kontrolnog, sedne kraj prozora i gleda ko prolazi pored škole. Da li je bilo surovo što ih tako propituje? Jeste? Da li je on bio lenj? Jeste. Ali, da li je ovo efikasna metoda za "pravo znanje"? I pored svih manjkavosti, iz ovoga su naučili da je znanje - znanje, da se ne isplati prepisivati... U tom smislu, metoda je efikasna.

Kad budemo došli do toga da je bitno znanje a ne ocena (u bajke verujem, bez obzira na sve), imaćemo kvalitetno obrazovanje. Imaćemo funkcionalno znanje. Kad hoćete da pohvalite rad nekog profesora, onda obično nabrojite koliko je njegovih učenika bilo na takmičenjima, šta su osvojili... Bitno je i to, ali je mnogo bitnije da ih je SVE nečemu naučio, potakao da razmišljaju, a ne samo tog jednog ili dvoje koji bi i bez njega (možda teže a možda i ne) došli do istog rezultata. Za najveći kompliment u celom svom profesorskom radnom veku računam kad je učenica koja je kod mene imala trojku, povremeno četvorčicu, na prijemnom ispitu za srednju školu osvojila 18 bodova iz srpskog. Naravno, pomislila sam da je prepisivala, a ona će: "Nisam, nisam mogla. Samo sam se sećala svega sa časa." Ne smem da joj pomenem ime, sad je poznata glumica, model i  voditeljka. Ona je uspeh! Onaj pravi.

Kad dostignemo svest da je bitnije nešto znati, između ostalog i znati razmišljati, naučiti tome decu... a ne samo kolika nam je plata (mada je bitna, ali ne najbitnija)... sve ostalo doći će samo po sebi. Ali - tek za tridesetak godina. Naravno, pod uslovom da počnemo sad, ovog trenutka.