Zini da ti kažem!

Ne znam da li je uobičajeno, ali u proseku jednom nedeljno telefonom mi se javljaju raznorazne agencije koje me anketiraju za "svašta nešto razno". Pored onih neutralnih koje prave statistike koliko nas je i da l' smo živi, koje programe gledamo, da li čitamo, imamo li računar i koliko i za šta ga koristimo... kao i onih čisto komercijalnih koje ispituju da l' bismo njihove proizvode; u poslednja dva meseca stalno se kače i ove koje ispituju političku klimu, pa postavljaju pitanja da l' ste za ovog ili onog političara, šta vam smeta u programu ove ili one stranke, koje su im dobre strane (jedno od najsmešnijih pitanja) i šta mislim da su dobro ili loše uradili.

Završila sam jedan takav razgovor pre nepunih pola sata i još sam pod utiskom. Anketa se odnosi samo na grad Beograd i, između ostalog, trebalo je da ocenjujem (od 1 do 5) aktuelne funkcionere u gradskoj upravi. Samo dvojica su dobila dvojke, mada ni oni ništa specijalno nisu uradili, ali bar nisu lagali i nešto su se kurobecali da urade. Među ovima koji su prošli s nedovoljnim, mnogo mi je žao što su uopšte i dobili tu jedinicu. Bunila sam se što Đilasu ne mogu da dam nulu, a devojka s druge strane kaže mi da nula ne postoji. Ajd' sad, nek joj bude, ali ni sve jedinice nisu iste. Neke naginju nuli, neke su čista jedinica, a neke su jedan plus. U ovom poslednjem slučaju postoji nada da ocena može da se popravi. Kod ovih naših gradskih glavonja ne postoji - politički su se potpuno diskreditovali, a oni i dalje nešto muljaju. Stvarno mi nije jasno kako ovaj narod još uvek neke od njih može i da gleda, kamoli da sluša.

U jednom trenutku kažem anketarki da je glupo što mi iza svakog imena kaže u kojoj su stranci jer mene ne rukovode stranke već karakter određenog političara i njegove lične zasluge ili brljotine. A ona će na to: "Upravo su takva sledeća pitanja." Pa krene: "Da li biste pre glasali, kad se kandiduje za gradomačelnika, za Đilasa kao nezavisnog kandidata ili za DS?" Naravno, ni za jednu opciju ne bih glasala. Još veću mučninu osetila sam pri pomenu Vučića i SNS-a. A dokusurila me sa Čedom i LDP-om. Kakav je to izbor? Da l' da se besim ili da pucam sebi u slepoočnicu? Podsetilo me na onaj vic o Vranjancu kome je bilo dosta života pa je, između mnogih mogućnosti kako to da uradi, rešio da se obesi. Izabrao on tako žalosnu vrbu, nadvila se nad reku, mnogo lepa slika, i zamislio sebe obešenog u tako romantičnom krajoliku. Stavio kanapče, oprostio se u mislima sa svima suznih očiju i, umesto da skonča, vrba se savije i on upadne u reku. Počne da se koprca, da se davi, da se bori za vazduh... Kad je izašao sav mokar i izmrcvaren, opsova: "Uh, 'bem ti bešenje, 'tedo' da se udavim!"

Imala sam istovetan osećaj i povodom ove ankete. Kako su imena i stranke počeli da isplivavaju, osećala sam se sve jadnije. Bože, sve sam krš od ljudi! Nesposobni, lopuže, licemerni, kvarni kao šupalj zub i toliko uprljanih imena, da stvarno ne znam šta više uopšte traže u javnosti. Da se meni desilo kao Vučiću da izgubim na izborima, a pre toga sam izjavila kako ću se povući sa scene ako izgubim, otišla bih u neku nedođiju i pokušala da nađem smisao svog promašenog života. A tek Čeda? Bilo bi me sramota i da izađem na ulicu. Ostaće upamćen samo po "Čedinom prelazu" i "zmajevima". Naravno, pod uslovom da ne napravi više ni jedan "biser" i sebi i nama na sramotu. A Đilas? Metiljavi sadista koji je dobio grad da upravlja njime, ni manje ni više nego glavni - Beograd. To ti je kao da detetu daš skupocen kineski porcelan i očekuješ da ga sačuva, iako ga gleda kao zvečku.

Na prvi pogled, ni ova anketa nije ništa bitno različita od prethodnih, ali... Na kraju su pitanja o glasanju:
"Da li ste bili na tim i tim izborima i za koga ste glasali?"
Prenerazila sam se. Kažem joj: "To je neukusno, čak bezobrazno pitanje. Znate li za francusku izreku - sve ću vam reći, i ko mi je ljubavnica ako treba, ali me ne pitajte koliko zarađujem i za koga glasam?"
Devojka upiše: bila na izborima, odbija da kaže za koga je glasala. Pa onda doda, uz smešak: "Pretpostavljam da nećete da odgovorite ni na sledeće pitanje: Koliko zarađujete?"
"Naravno da neću. Nisam gladna, ali zarađujem malo, pogotovo u odnosu na to koliko i kako radim."

Stvarno - da li je dozvoljeno postavljati ovakva pitanja? Na stranu to što neka nisu dobro ni sročena. Nije sasvim jasno šta te pitaju. Kad sam anketarki rekla da je jedno pitanje već postavljeno, ali je bilo drugačije formulisano, ona će: "Ne, ovo je novo pitanje."
"Molim vas, vratite se na početak i pročitajte mi ono o..."
Vratila se, pa i sama priznala da je slilčno, ali nije isto: "U ovom pitanju nema Jeremića, a ovde ga ima." E, pa onda dobro. Opet se vraćamo na Trojni pakt Đilas-Vučić-Čeda.
"Da li ćete izaći na sledeće izbore?"
"Neću."

Mada, pred svake izbore pričam isto, pa onda ipak odem i zaokružim onog ko mi najmanje liči na budalu, iz čistog straha da mi sutra neki kreten ne zabrani i ovaj blog da pišem. To je izbor između davljenja i vešanja - 'bem ti bešenje.... Ionako ću da se udavim.

Podočnjake i bore zaradila sam velikim trudom

Danas je maltene nepristojno da budeš mator! Na sve strane samo neka mlada lica, i na bilbordima, i na televiziji, i na šalterima, i na poslu... Svi se bore protiv starosti, u stvari - niko ne želi da izgleda staro. Plastični hirurzi, pogotovo oni što ugrađuju filere, botoks, peglaju bore, zatežu lice... namlatiše se para. Pa onda neka podmlađivanja kiseonikom, kreme s retinolom... Ako ste mislili da sve te tretmane koriste samo žene, u grdnoj ste zabludi. Pouzdano znam da su i muškarci zahvaćeni ovim trendom, mada bi možda bilo primerenije nazvati ga histerijom.

Da se razumemo - niko ne želi da bude star, jadan, nemoćan, da mu klecaju kolena i drhte ruke, da nema zube ili škljoca protezom. Međutim, ovo je jedno veeeliko međutim, da li je baš toliko strašno ako čovek ima bore smejalice, podvaljčić, trbuščić, podočnjake? Koliko je samo vremena i truda uloženo da se dobiju, a sad ih treba ukloniti kao nepoželjne svedoke protoka vremena! Mnogo sam uložila u te svoje podočnjake da bih ih se tako lako odrekla. Stvarno! Još kao studentkinja, danju sam bila mama, a noću štreber i - zaradila sam pristojne podočnjake, ponekad i tamne. A tek bore? I za njih sam se zalagala udarnički. U stomak sam uložila manje, mada sam se trudila iz petnih žila. U sledećem životu idem na popravni, neću više da budem "ni manja žena ni veći želudac", već "i od vode se gojim".

Moja majka uvek se čudila glumicama koje se "ispeglaju" do neprepoznavanja. A kad je na otvaranju Olimpijade u Sarajevu videla Kirka Daglasa koji je izgledao kao crtani film, danima je kukala: "Što mu neko ne kaže da je postao karikatura? Jadan čovek, možda je skroz izlapeo." Jednom smo zajedno gledale emisiju u kojoj Sofija Loren (skoro pa njena vršnjakinja) fantastično izgleda, pa je voditelj, između ostalog, pita i čemu duguje mladolik izgled, na šta ona odgovara: "Tajna je u belom luku." Tu moja Mira ustane, vidno iznervirana: "Šta priča ova žena?! Toliko sam belog luka pojela u životu da bi trebalo da izgledam kao da mi je 16, a vidi na šta ličim! Pazi, molim te - beli luk! Ma nemoj!" To je inače jedina glumica kojoj nije zamerala što ima velike grudi, jer njoj "nekako stoje". A inače su joj pojam lepote bile sve neke javne ličnosti koje su bile sve suprotno od nje: Odri Hepbern, Grejs Keli, Džejn Birkin... Za Liz Tejlor je govorila: "Koliko bi bila lepša da nema ovolike sise... Ima mnogo lepe oči."

Ja inače volim velike grudi, opet po analogiji da voliš sve ono što nemaš. Ali, kad sam uživo videla Cecu Ražnatović, bilo mi je mnogo žao - setila sam se maminog komentara o Kirku Daglasu. To su tolike sise, da izgledaju kao naduvani baloni, s potencijalnom pretnjom da se otrgnu kontroli. Pitala sam se gde bi trebalo da se bocne pa da se ispumpa. A butine su joj kao tanušna ruka normalne osobe! Kako li ova žena održava ravnotežu? Ipak je očigledno održava. Ona stvarno izgleda kao karikatura, da se čovak isprepada. Suprotan primer je jedna saradnica novina u kojima radim. Upoznala sam se sa ženom - mlada, lepa, sveža kao božićno jutro. A onda je poslala fotografiju koju treba da objavimo. Katastrofa! Izgleda kao sponzoruša. Što se onoliko našminkala, jedva se prepoznaje?! U prirodi je mnogo, mnooogo lepša. I izgleda mlađe!

Ove godine punim 52 godine 25. novembra. Ne radujem se nešto posebno, euforiju sam ostavila za 60 godina. Bez ikakvog foliranja, stvarno jedva čekam da napunim 60! Zadovoljnija sam sad, sa 50, nego sa 40, mada mi je najlepše bilo od 36. do 39. godine. Sa 40 sam prvi put pomislila da sam matora i nije mi bilo pravo. Zaglēdala sam se svako jutro, stalno pronalazeći znakove starosti na licu. Podsetilo me na pubertetsko doba kad sam mislila da sam najružnija na svetu i imala 3.856 kompleksa, od toga što nemam metar i osamdeset, preko grudnjaka broj pet, do malih ušiju. Da, imala sam i kompleks malih ušiju, koji mi sad deluje smešno, a kad se samo setim koliko sam patila. U sedmom razredu sam na času šaputala drugu koji je odgovarao, a kad mi je profesor prišao, simulirajući da će mi uščupati uši, od kose nije mogao da mi pronađe to famozno uvo, pa je prokomentarisao: "Dete, je l' imaš ti uši?" Ništa strašno, samo što su me posle odrali od zajebancije. I tako sam ja, budala, stalno pokrivala uši, puštala kosurdaču i gurala je na lice. Sad kosu stalno držim iza ušiju, praktičnije je. A kad pogledam neke stare fotke, začudim se što mi vire samo oči.

U ovim godinama ozbiljnije me shvataju. Sad se pojavim kao gospođa i nema više onog očijukanja kao sa 20, 30, 40... ima, brajko, da me gledaš u oči ne zato što ćeš posle da mi kažeš kako su lepe, nego zato što si mi poklonio svu pažnju. Nije baš da mi ustaju u autobusu (nisu ni kad mi je stomak bio do zuba), ali ako stanem pored nekog deteta i malo se glasnije nakašljem, ustaje. Nisam badava bila profesor. Odmah se ova gospođa Milja uglavi da sedne, uzima naočare i otvara knjigu. Nemam više ni ona isprazna interesovanja kao ranije - da li šiške da teram na levo ili na desno, da li da obučem kraću ili dužu suknju... Šiške više nemam, a suknja je isključivo kraća. Ko misli da to nije primereno mojim godinama - nek se nosi. Meni se ovako dopada. Jedna koleginica, duplo mlađa od mene, jednom mi je rekla kako "baš i nije pristojno nositi kratko", na šta sam joj odgovorila da ne mora da me gleda, a trebalo je: "Nisam ti ja kriva što ti ne možeš da nosiš kratku suknju na te trupce od nogu." Mislila sam da to ne bi bilo pristojno, a u stvari je njen komentar bio nepristojan, plod čiste ljubomore. Nije baš da sam poludela pa nosim dubok dekolte, ali samo zato što tu nemam šta specijalno da pokažem. Noge me još dobro služe, i to je u redu.

Neke žene jednostavno - lepo stare. Iskustvo i proživljen, pun život (što kaže moj muž: "Pun paket! Voljena, volela, ima decu, radila, izlazila!") vidi im se na licu, a one i dalje zrače. Ima energije u njima, bilo da planiraju da ukisele kupus, podižu unuke ili se prijave za Mis baba. A ako i ne stare lepo, nema veze. Sitne korekcije su dopuštene, čak i poželjne, pod uslovom da ne menjaju lični opis. Ali ništa, baš ništa nije tužnije od žene koja se toliko "ispegla" da liči na jeftinu plastičnu masku, više ne može normalno ni da se smeje.

Legende za fotke:
1. Helen Miren (Elena Vasiljevna Mironova) - rođena 1945. Ako može da se naruči, ja bih da ovako izgledam sa 66!
2. Sofija Loren (dobar izgled zahvaljujući belom luku), snimala Pirellijev kalendar sa 73 godine(!) - rođena 1934.
3. Brižit Bardo - rođena 1934.
4. Lorin Bekol - na ovoj fotki joj je više od 50, a danas, u devetoj deceniji, i dalje glumi (rođena je 1924. godine)
5. Džuli Endrjuz - rođena 1935.
6. Karmen del Orefis - aktivna manekenka i u 80. godini! Svaka čast, sestro, mada svako jutro moraš da čupkaš malje na bradi. Ako je to sva muka, blago tebi!

Nadam se da će moje dojke biti OK

Kad smo u firmi pre nekog vremena imali sistematski pregled, bilo me je sramota da pokažem rezultate - savršeno sam zdrava! Krvna slika kao u drvoseče! Što reče moj muž: "To što si luda, nisu pregledali." Stvarno, jedino nismo imali psihijatrijski pregled, ali valjda bih i tu prošla. Ako bi mi baš i postavili dijagnozu, glasila bi: Živi u Srbiji. Izuzev glupavih alergija i psihotičkog stanja kao posledice života u ovoj državi, sve ostalo je savršeno u redu. Ne treba ni da pominjem da sam u našoj redakciji najstarija, po prirodi stvari trebalo bi da imam makar neku falinku, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog godina. Ova deca od po tridesetak i kusur godina imaju svašta: i holesterol, i trigliceride, i pritisak (neko visok, neko nizak) i svašta razno... a ja - ništa!

Međutim, kad me lekar pita za porodičnu anamnezu i kad pomenem majku, odmah me dodatno pregleda, vrlo zabrinuto. A moja majka bila je prava zdravstvena olupina. Bolesno srce, bubrezi, odstranjena dojka, otoci... Ne znam koju bolest nije imala. Godinama, u stvari decenijama, pila je lekove koji su je bukvalno trovali, da je na kraju od tolike količine otrova koja je srce držala pod kontrolom, "zaradila" i bolesnu jetru. Još kao dete navikla sam se na njene rituale s lekovima: prvi je za srce, ali je toliko jak da šteti bubrezima, onda ima drugi koji štiti bubrege ali neznatno ugrožava jetru, a za jetru - ništa. I tako, posle nekih tridesetak godina stradala je i jetra. Srce je operisala u Sremskoj Kamenici, a pre toga nekoliko puta je imala raznorazne zahvate. Poslednja hirurška intervencija bilo je odstranjivanje dojke. I mada joj je to produžilo život za najmanje deset godina, i mada je to bilo "ništa" u poređenju sa svim ostalim stvarima koje su joj radili, ipak je ta dojka bila nešto najstrašnije. Najstrašnije za nju. Do te operacije držala se kako-tako, ali posle nje kao da je odustala.

Ko ne poznaje moju majku, pomisliće da je to bilo nešto kao odricanje od svega ženskog što je nosila u sebi, ali je to daleko od istine. Poodavno je ona postala "muška žena". Nekad se pitam da li se takva i rodila. Imala je sedmoricu rođene braće, rasla je u muškoj sredini. Nasleđivala je garderobu od braće i od tog vremena pa sve do kraja omiljene su joj bile cipele na šnir, tipično muške. Ostala je udovica u četrdesetoj. Nikad nije namazala nokte, sama se šišala, nije se šminkala, oblačila se tek da joj bude toplo... Kad tako sednu majke jedna do druge, moja izgleda najneuglednije, mada je i najviša i najkrpunija, ali znam da će biti zvezda samo ako progovori. I tada se ponosim. Nije to bilo samo zbog njenog obrazovanja (profesor istorije), već i zbog toga što je bila duhovita, lepo je govorila, imala je lepu boju glasa i - uvek je imala šta da kaže. Dok je slušaš, nema tu nikakvih životnih mudrosti, ali kad se rastanete... Pamtilo se ono što je rekla.

Svi moji drugovi su je voleli i pričali su s njom ne samo iz kurtoazije. Toga sam postala svesna tek kad sam se odselila za Beograd, a mama me obaveštavala kako je moji drugovi obilaze. Dođu kod nje, popiju kafu, porazgovaraju, ismeju se... Bivši učenici su je zvali Mira Trifa i na to ime su joj sve do smrti čestitali rođendane i Nove godine. Poštar je nosio jednu torbu za nas, drugu za sve ostale iz ulice. Ali najveće iznenađenje doživela sam za 30-godišnjicu mature kad se jedna drugarica zapanjila što ne znam da je još u gimnaziji imala abortus.
"Išla sam kod teta-Mire da je pitam šta da radim, nemoguće da ti to nije rekla!"
"Nije mi rekla. A šta je tebi rekla?"
"Da sve kažem majci, ona će najbolje znati, i da nikom drugom ništa o tome ne pričam."
Čuvala je Mira tuđe tajne, umela da posavetuje, zato su joj se valjda svi i poveravali.

Bila je visoka, kao i cela njena porodica, i krupna žena, sa ogromnim grudima. Grudnjak je morala da šije jer nije bilo njene veličine u normalnoj prodaji. Kad bismo joj se sestra i ja žalile što nemamo grudi na nju, uvek bi govorila: "Ma, hajde, molim te, šta da radiš s ovolikim sisama? Deluje nekako vulgarno, a ne možeš ni da potrčiš." Na to sam joj odgovarala da bih se ja snašla. Stvarno, snašla bih se sto posto za trčanje!  I ko, bre, šiša trčanje!

E, sad je jedna od tih dojki veličine najverovatnije sedam(!) bila odstranjena, i to je delovalo stvarno očajno. Iz aviona se videlo da je falična. Naravno, kupila sam joj protezu koju je nosila samo kad ja dođem, što mi je sestra rekla u poverenju. Njoj izgled zaista nije bio važan, bez ikakvog preterivanja, ali ovo više nije bilo samo pitanje izgleda. Splasnula je s raspoloženjem što je svi čudno zagledaju, nije bilo nimalo prijatno. I kad mi tako kaže da svi zure u nju, ja je normalno pitam što nije stavila protezu, a ona, valjda kajući se što se izlanula, uvek odgovori: "Zaboravila sam, rasejana sam." Kad god bi imala neki događaj u kome je ona istaknuto lice, na primer kad je primala nagrade, moja sestra bacala se na sređivanje mame: napravi joj frizuru (trebalo je da bude frizer, pravi je majstor), našminka je, ja joj biram garderobu... ali ako je ostavimo makar na pet minuta samu, ona sve to očešlja, obriše, skine... s obrazloženjem: "Hajde, molim te, da posle kažu: 'Vidi Miru, uparadila se kao stari fijaker.' Što da pravim od sebe ono što nisam?" Ostavile smo je tako, jednostavno ništa nije moglo da se učini, želela je da bude neprimetna. Gde god sam putovala donosila sam joj garderobu (na strani ima i elegantne garderobe u ekstra veličinama), kupila sam joj i nekoliko fenomenalnih šubara, svilu da nešto sašije... A ona je sve to davala mojoj sestri ili onome ko se zatekne kod nje a oduševi se onim što je dobila.

Međutim, dojka... To je bilo nešto drugo. Moja ogromna majka posle operacije počela je da se smanjuje. Bukvalno. Od onolike žene spala je na moju visinu, bogami i na moje gabarite. Neverovatno je kako nekome mogu da se smanje i ramena. Na naše oči se topila. A najtužnije je bilo kad pita: "Sad se ne primećuje da nemam dojku, je l' da?" Primećivalo se, nažalost.

Pored svih njenih bolesti koje su geometrijskom progresijom rasle kako je vreme prolazilo, na dojku više niko nije ni obraćao pažnju. Ali, kad je kasnije toliko onemoćala da sam joj pomagala i u kupanju, nije mi dala da joj pipnem to mesto s ožiljkom, sama ga je prala. Onako slaba u ruke, polako je trljala sapunom, pa ispirala, prećutno smo imale dogovor da sve to uradi sama. Meni nije problem da za svoju majku učinim sve što treba - previjala sam je posle kateterizacije, hranila je i presvlačila pred kraj u bolnici, ali to mesto... to mesto ona ne bi volela da iko pipne, pa ni njeno rođeno dete, ni njena "prva radost" (tako me je zvala). Tuga! Najviše se kaže kad se ništa ne kaže.

Ukoliko zanemoćam kao moja majka, znam da meni neće imati ko da menja pelene i da me kupa - imam mušku decu. Možda se i varam, jedan moj drug negovao je nepokretnu babu pune tri godine. Za svaki slučaj, rekla sam deci da me puste da umrem ako ne budem ni za šta, izuzev ako budem primala neku veliku penziju. Naložila sam im da me u tom slučaju održavaju u životu kako znaju i umeju ne bi li trošili pare što duže. A da li sam išla na mamografiju? Nisam. Znam kako se obavlja samopregled, pokazao mi je lekar. Da li je išla moja sestra? Nije ni ona, mada je "povukla" na mamu u svemu izuzev u veličini grudi: visoka je, preskače joj srce, ima slabe kosti... Moraćemo to da obavimo. Obavezno.

Ovaj post posvećujem svojoj majci Mirjani Trifunović, i svim majkama na svetu.

Kao i svaki pošten neurotičar

Dođe tako neko smutno vreme kad je loše ako ti je dobro. Najbolje je to sročio Bulat Okudžava koji je vreme Staljinovih čistki okarakterisao: "Samo nepošteni ljudi tada nisu bili u logoru ili ludnici."

Sećam se jednog starijeg bračnog para koji su prema meni kao detetu bili vrlo dragi, ali moja nana nije mogla da ih smisli i uvek se ljutila što uzimam kolače od te gospođe. Nisam znala kako da je odbijem, uvek sam bila u čudu što im se nana smeška i porazgovara s njima kad ih sretnemo, a zvala ih je šljamom kad bi pričala sama sa sobom. Jedino obrazloženje je bilo: "Obogatili se tokom rata, a kad je došlo oslobođenje, odmah postali komunisti." S ove vremenske distance ne bih da ih osuđujem što su se učlanili u KP (borba za opstanak), ali za ovo što su se obogatili tokom rata stvarno nikad neću razumeti. Verovatno i jesu bili šljam. Znam neke koji su se dobro obogatili tokom devedesetih kad je bilo skoro pa nečasno da se dobro hraniš, imaš sebi da kupiš šta hoćeš i još - putuješ. Moj bivši muž je izjavio da je to bilo najbolje vreme za posao(???!!!).

Sad, na početku druge decenije 21. veka, svi nešto pametuju i jedni druge svrstavaju u kolone po kriterijumima "nisi naš, a-ha, njihov si". Pri tom je podela vrlo prosta: Jevropljani i nacionalisti. Ne dao bog da dirneš Čedu, odmah te svrstaju kod Dveri. Ako kažeš za crkvu da je čir na dupetu ovog društva, u opasnosti si da te proglase za izdajnika zemlje. A ako ćemo pravo, kad bismo samo pažljivije slušali šta ti ljudi govore, pogotovo šta rade, kao i kad bismo počeli da mislimo svojom glavom, shvatili bismo da je Čeda budaletina samo takva, Dveri najobičnije anarhističke bitange, a Crkva zločinačka organizacija koja ni porez ne plaća (po čemu se oni razlikuju od novopečenih tajkuna?) i govori jezikom mržnje (podstrekavala na divljanje protiv Parade ponosa prošle godine). I tako redom.

Čeda je na primer izjavio da nas Kosovci samo "sukobljavaju s onima s kojima ne smemo da budemo u svađi", što me neodoljivo podseća na vic: On me jebe, a meni neprijatnooo... Bitno je da nismo u sukobu, neprijatnost može da se izdrži. Imao je i biser kako su se Kosovci mnogo osilili, za šta je kriva vlast u Beogradu jer ih u tome podstiče, a to nas usporava na putu ka Jevropi. To što ti ljudi brane svoje kuće, na kraju krajeva i njegovo dupe, to uopšte nije uzeo u obzir, već jedino: To nas usporava da postanemo civilizovana zemlja. Pa, dobro, Čedo, tebe nek jebu, možda ti neće biti ni neprijatno, ali ja bih da se branim i da im ne dozvolim da me jebu - sad je to aktuelno, o Evropi ću da razmišljam kad vidim da sam pretekla u jednom komadu.

A Dveri? Ista priča, samo druga strana. Da idemo pa da se bijemo, pa da rascopamo glave jedni drugima... Hvala, braćo (tako se oslovljavaju), ali mislim da nismo iz istog filma. I, molim vas, nemojte da govorite u moje ime nikad više. Nisam vam dala dozvolu.

Kad god se desi nešto loše u belom svetu uglavnom se svi solidarišu, skupljaju priloge, pišu peticije, mnogo se brinu... a kad u svom dvorištu imaju pravu ljudsku dramu, odbijaju da je primete - to im nije u interesu. Otkad je postalo seljački i prostački da reaguješ na ljudsku patnju? I još pride sve to što se dešava njima već sutra može da se desi i tebi. Da li je moguće da su Jevropejci toliko prodali duše?   

Ako budem imala unuke i ako budu čitali ovo, neka znaju da im je baba uvek mislila svojom glavom, koristila oči i uši i sive ćelije, i nije se nikad i ni za šta prodala, pa neće imati zbog čega da se stide. Što sam postala neurotična, to je bila moralna cena života sada i ovde. Kad porastu, shvatiće da je poštenije biti lud, ukoliko ih roditelji budu vaspitali kako treba. I nek čitaju Okudžavu, još bolje da ga slušaju.

P.S. Nije greška - Kosovci. Ko zna razliku između Kosovara i Kosovaca? Pitanje je lingvističko.

Sećanja na osećanja ("Osećanja. O. Sećanja." - Чекић, 2011)

Toliko misli koje mi se roje po glavi neverovatnom brzinom, sećanja koja izviru čudnim zakonima slučajnosti povezana i neke celine koje samo u mojoj glavi imaju nekakav logički sled... čitam, listam, prevrćem, vraćam se na prethodne stranice, zagledam fotke, tražim detalje za koje se bojim da će mi promaći na ilustracijama... i tako do pet sati ujutro. Kod Lidije sam bila u četvrtak skoro do pola 11 uveče, dala mi je knjigu koju sam počela da listam još u autobusu, promašila sam dve stanice, peške se vraćala do kuće i onda zaglavila do jutarnjih sati s čitanjem. Kad se vidi knjiga od 488 stranica, po širini formata A4 a po visini za centimetrić manje, teško može da se poveruje da sam je progutala za tu jednu noć. Ali jesam!!! I otišla na posao s izgledom narkomanke veteranke, ali sam funkcionisala kao stari zanatlija koji posao ume da obavi i napamet, žmureći. Šta mi je bilo u glavi, to je moja stvar. A bio je haos od vraćanja filma unazad i od odjeka starih osećanja koja su se vratila svom silinom i preplavila me do te mere da sam bila na ivici plača. Nisam prizivala sećanja na svoje dvadesete i tridesete godine, ja sam bila tamo, u tom vremeplovu, glavom i bradom, čak je i mirisalo na to vreme.

Znam da predstavim knjigu kako 'oćeš: zanatski, kao notaciju, crticu, koliko ti je karaktera potrebno, za književni časopis, za svoje podsećanje, za seminarski rad, za... svašta razno. I tačno znam koji su mi elementi za šta potrebni, na šta da obratim pažnja, u kojoj meri da dam lični pečat... Sve to znam, ali za ovu knjigu ne znam. I ne znam i ne mogu. Nije stvar samo u tome što mi je autorka izuzetno dobra prijateljica, mada me i to koči. Kvaka je u tome što sam knjigu doživela lično, iako Margitu nisam dobro poznavala i njen život dijametralno je suprotan mom.

Ako od ove podebele knjige očekujete roman koji nalikuje proširenom scenariju za film, ništa od toga. Senzacija? Nema ni toga. Patetike? Ni u kom slučaju. Lidija je pisala o Margiti u odnosu na svoj život i kakvo je to druženje bilo. Podeljena je na sedam poglavlja, po godinama. Zateći ćete u njoj mnogo dokumenata, na primer stranicu iz Margitine sveske iz prvog osnovne na kojoj su lepo i uredno ispisana slova A, i mala i velika. Tu su intervjui, dnevnički zapisi koje možete da pratite u odnosu na vreme na koje se odnose. Tu su kratki razgovori s Lidijom (poznatom i kao Ika, Tip...), susreti, život koji ih razdvaja i spaja, punih pet godina kao praznina u kojima se nisu ni videle ni čule, reakcije na događaje koji su im se dešavali, pesme koje je pisala Margita svojim lepim rukopisom, na pojedinim mestima pomešana ćirilica i latinica ("NAZVAH IKU IQ; Ика ствара живот, Мaга импровизује и даље"), intervjui, pismo koje joj je napisao tata Slava... Tu su i fotografije (bože, kako je Margita bila lepa!), ilustracije (sve do jedne nacrtane su Margitinom rukom)...

Ima i poruka na forumima sajtova, jedna od njih bila je direktna inspiracija da se napiše ova knjiga ("Najbolji je odgovor drugim knjigama kojim niste zadovoljni, upravo - vaša knjiga. A i da nije odgovor, ne mislite li da ste, na neki način, svojoj prijateljici Margiti to upravo dužni? To je najmanje što možete učiniti za nju, i doprineti da ostane zapamćena onako kako je vi pamtite i kako zaslužuje. Ako ne uradite to, jednog će dana, s vama, nestati i sva ta sećanja"), reakcije na Margitinu smrt iz svih krajeva bivše nam domovine ("Tamo di si otišla nije Amerika, tamo te bar neće ništa bolit. Pozdravi Milana i Bojana i fala Vam lipa što ste mi ostavili nešto s čime mogu dicu odgajat"; "Htjeo sam da me pogleda barem jednom 'očima deteta' i da joj kažem koliko je značila i meni i mnogima koji su se našli u muzici EKV-a u Sarajevu. Rest in peace, dear Magi") i mnogo sitnica koje su bile ispisane na papirićima (poput naslova knjige: "Osećanja. O. Sećanja"), a zatekle su se u podrumu.

Podrum - to je uvod u ovu knjigu. To je i kraj Margitine odiseje. Lidija se plaši podruma, ali su u njenom podrumu bile stvari koje je Margita ostavila kad je sve rasprodala. Čitav jedan život u kutijama iz kojih je vađen materijal za ovu knjigu kao fakta, a lepak su bila sećanja na zajedničko detinjstvo, školovanje, druženje... Među papirima je bila i lekarska dijagnoza iz 1996, iz iste godine u kojoj joj je umro i otac Slava, i najednom su sve možda nejasne stvari postale kristalno jasne - Margita je tom dijagnozom dobila smrtnu presudu i najednom je sve imalo drugačiji smisao, odnosno postalo je besmisleno. Prodaja stanova, odlazak u Indiju na dve meseca, povratak, život u Borči, i na kraju, u tom Domu. U poglavlju koje se zove Žalovanje Lidija se pita sa hiljadu ZAŠTO, zašto nije uradila ovo ili ono. Ljuti se na sebe, ali je dala odgovor: "Bez odgovora. Osim jednog, iz 'Biblije', kojim se tešim, ma šta on značio... jer je ljubav jaka kao smrt... Ljubav. To sam dala. Kako sam znala i umela. Sve drugo nije bilo važno. Ni meni, ni njoj. Inače ne bi rekla kad me je poslednji put držala u zagrljaju: 'To je sve što mi je potrebno.'"

Ovo je knjiga koju možete da čitate od početka pa do kraja, kao i svako štivo, ali ništa ne smeta ako krenete od sredine, pa čak i od samog kraja. Svejedno je. Vodiće vas lični osećaj za ono što vam je važno ili manje važno. A kad sklopite stranice, shvatite da je sve važno. I što je kao mala imala glavobolje; i što joj je još tad često curila krv iz nosa; i što je imala epilepsiju za koju je malo ljudi znalo; i što je uvek bila u farmerkama, a kad se na jednoj žurci pojavila u suknji i pokazala svoje predivne noge, o tome se brujalo još mesecima (kasnije je krila noge iz sasvim drugog razloga); shvatićete kako je mnogo volela kad je volela; kako je uvek i u svemu bila najbolja; kako je završila arhitekturu dobijajući i nagrade, a uopšte je nije volela; kako je njenu lepu spoljašnjost pratila i lepa unutrašnjost; kako je bila talentovana za sve; i predobra; i prepametna... i kako je taj veliki talenat od boga dat na kraju verovatno bio i njen usud, lično prokletstvo. Izdržala je ona da za 16 dana ima 16 koncerata i da se vuče po hladnom smeštaju i bez vode, s vrlo malo loše hrane; i da joj plate honorar 50 maraka, a naplate joj 100 maraka večeru na istom mestu; i da joj kasnije, kad je bila ona strašna inflacija, plate posle toliko vremena da za te pare ništa ne može da kupi; i da zajedno s ocem proda svoj klavir (najpotresnije stranice dnevnika kad sluša komšinicu koja svira, a ona ne može da odsvira nijednu notu, izuzev da zamišlja kako svira)... sve je pregurala preko leđa, međutim, nije to vučje vreme za osobu poput nje, satkanu od paperjaste lepote.

Sve u vezi s Margitom je izuzetno, čak i izdavačka kuća - Čekić. Neki drugi put o Čekiću, zaslužio je poseban post. Bilo bi mi krivo da je neko drugi izdavač jer neke izdavačke kuće smatrala bih i za uvredu. Uvredu prema Margiti.

Knjiga je kod mene. I posvetu autora sam dobila. Iako sam je iščitala brzinskom brzinom, vraćaću joj se još. Sigurno. Ovo je i moj dnevnik. I svakoga ko je rođen 1959. godine, malo pre i malo posle.

Margita, na sve načine si bila lepa!!!

Socijalizam i kapitalizam u kuhinji

Da li se neko seća embargo kolača? Postao je popularan tokom vremena sankcija, a ja sam ga i ranije znala pod nazivom koji mu je dala moja majka - rudarski kolači. Ima nekoliko varijanti ove poslastice: s brašnom i pekmezom; s brašnom, grizom i pekmezom... ali je sve ostalo što se u njega stavlja, pored ovih osnovnih sastojaka, osmišljeno po principu: stavi ono što imaš u kuhinji! Vodu sigurno imaš (stavi);  prašak za pecivo je obavezan uz brašno (stavi); i vanilu imaš (stavi); ako si baš tolika sirotinja da nemaš vanilu, može umesto nje cimet (stavi); ako voliš intenzivan miris, stavi i vanilu i cimet (tu se već razbacuješ, ali stavi); imaš i (makar) kašiku kakaa (stavi); a šećer je obavezan jer se radi o kolaču, mada i njega možeš da zameniš medom (stavi šta imaš, a možeš i jedno i drugo).

Pravi sirotinjski kolač, nema šta! Ali je zato neverovatno ukusan i sočan! Moja majka mu je dala naziv rudarski kolači jer je u njenoj "izvedbi" bio toliko crn, da su kocke ličile na parčiće uglja, ali ona je mnogo volela kakao, pa je to prenela i na ćerke. I ja ga pravim s mnogo kakaa, nekako mi je tako ukusniji, a i seća me na detinjstvo. Ovog kolača se uvek setim kad smo u stisci, a i kad pomislim na sankcije, bombardovanje, platu od dve marke, prazne prodavnice... i sve ostalo što nas je snašlo. Postoji i raskošna varijanta: iseckaš malo oraha, pa i njih turiš u kolač. Ništa bitno mu ne menja ukus, ali gostima pokažeš da si "ima se, može se". Još ako preko kolača staviš i glazuru od čokolade... Ma, idi, to je poput pariskih kocki, iako su ove s jajima, mlekom... i svim i svačim što se ne uklapa u embargo koncept.

Pored rudarskih kolača, u svesci s receptima moje majke nalazi se i jedan pod nazivom - kolači za pred prvi. Bilo mi je 12 godina, ja sam je naterala da recept zapiše, pa ona učinila detetu po volji, mada se sećam i njenog čuđenja: "Da zapišem ovu jadu od kolača? Pa posle 20 godina da mi se smeju unuci kad se dokopaju ove sveske!" Za razliku od rudaraca, kolači za pred prvi imaju i jedno jaje! Ima svega i svačega u toj njenoj svesci, ali nekako cela sveska odiše njenom praktičnošću i posebnim umećem da pravi testo. Znam da je zbog nas pisala neke recepte, čak i crtala (mada su njeni crteži čista apstrakcija) kako se pojedina testa savijaju... Iako joj je rukopis ispisan i ružan, a povremene crteže bi neki kubista rado prisvojio, ipak je ta njena sveska prava riznica za testa i zimnicu.

Za dva koplja je bolja "kuvarica" koju je pisala nana Zaga. Tamo su sve sami specijaliteti! Rukopis lep, pravi krasnopis. Ali, nana je bila nastavnica domaćeg rada i bila je pravi majstor za sve što je imalo veze s kućom - i da skuva, i da napravi, i da očisti... Kod nje je pored naziva najvećeg broja recepata napisano: slava. A ispod mnogih je pisala i od koga ih je uzimala, negde i za koju prigodu ih je pravila ili ko ih najviše voli. Njen recept za reform tortu je najekonomičniji (i za pravljenje i po utrošku materijala), a najbolji je. Iz njene sveske i od nje sam naučila da pravim i bombone kao da sam ih uzela iz bombonjere, sa sve punjenjem. U toj svesci je i patka punjena kestenom, s najkvircom kao jednim od začina, a ispod njega je napisano: Pravila za posetu Francuza školi i bila pohvaljena; ni kost nije ostala. A tek nazivi sitnih kolača koje je pravila za Svetog Nikolu: cigare, poljupci Grete Garbo, paragrafi, kocke Afrodita, ljubavna gnezda, čokoladne kvrge, fine košnice... Ne znam šta drugi misle, ali meni je ovo čista poezija!

Ipak, najbolja sveska recepata koja je u mom posedu, sva raspadnuta kao kupus, s masnim flekama, pisana na ručno špartanom grubom papiru i mastiljavom olovkom, definitivno je "kuvarica" moje prababe, staramajke Milje (ona je baba mog oca i svekrva moje nane). Kad se rodila, dali su joj ime Eleonora, ali kad se udala za pradedu Miloša promenila je i veru i ime pa postala - Milja, kao i njena svekrva. Mnogo volim što sam po njoj dobila ime! A tek kakve je recepte ostavila!

Kao Nemica, bila je štedljiva, ali kao majka desetoro dece, spremala je hranu kao za vojsku, i to svaki dan. Njene mere su pravo čudo. Na primer, za čorbu od rasola (pored koje piše: protiv mamurluka), ona predviđa šest litara rasola! Pravila sam tu čorbu, i sasvim odgovorno tvrdim da je za petoro dovoljno pola litra rasola, pogotovo što treba dodati i vodu. Kajzerice se, po njenom receptu, prave od pet kilograma brašna! Nana je za mnogo recepata napisala da su od staramajke, ali je očigledno da je menjala mere, upoređivala sam. Kod rozen torte staramajka je zapisala da se doda "malo karmina za boju". U njenoj svesci su i recepti za likere, punjeni kupus (cela glavica, posle se seče kao torta), pečenu voletinu, krvavice, čvarke, švarglu, tri hiljade osamsto pedeset i šest vrsta kobasica... Ovu svesku treba da prepišem, pravo je blago!

Druga nana, Kosara, nije pisala svesku, i sve je pravila iz glave. A kako je pravila! I ona je hranila mnogo (osmoro) dece, pa bi količine verovatno bile poput staramajčinih. U Vranju su, dok sam bila dete, imali zidanu "pećku" s posebnim plehovima pravljenim po veličini "pećke". Mislim da su bili većih dimenzija od onih u pekarama. Mesila je testo u velikim vanglama, pa kad ga razvuče po velikom stolu, sve pada sa strane. I tako nekoliko puta. Ne sećam se da je hrana ostajala u toj kući, sve se pojede. Šteta što nana Kosara nije zapisala svoje recepte, pogotovo za pite za koje je sama razvlačila kore, i za sve hlebove i pogače koje je pravila, a tek za ajvar... Sad ga više nigde ne jedem, navikla sam na njen, najbolji.

Sudeći po "kuvaricama", moja majka bila bi "socijalizam", nana uspešno brani gospodsko vreme i neka je vrsta "kapitalizma", dok je staramajka "renesansa", a možda bi mogla da se nazove i "multikulturalnost" jer je u kuhinji uspela da spoji Evropu i Balkan. A nana Kosara? Ona je "usmena književnost", pretkosovski ciklus - od nje mi nisu ostali pisani tragovi, ali se i te kako sećam njene kuhinje i sve mi je nekako toplo oko srca zbog toga.

Mnogo smo gadan narod!

Još sam pod utiskom silnih sportskih dešavanja proteklih dana, i mada je mnogo (na svu sreću) povoda za slavlje, ipak mi je gorak ukus u ustima od svega što se dešava van terenâ.

Nije najvažnija vest, ali za početak - neizbežni Nole. I pre nego što je postao najbolji na svetu (a otad pogotovo), dušebrižnici su mu osporavali sve kvalitete. Te plaća porez Monte Karlu, te ima nezgodnog oca, te "otkad je tenis srpski sport?", te "nismo mi za cilindre već za navijanje sa psovkama"... i slične stvari koje veze nemaju sa sportom. Ponajmanje imaju sa onim kako Đoković igra. A dečko stvarno igra za medalju! Istina je da srpska deca nemaju terene pored kuće s engleskom travom i ne mogu sebi da priušte sve one stvari koje su nekoj drugoj deci u nekim drugim krajevima sveta lako dostupne, ali utoliko pre je uspeh Novaka Đokovića za svako poštovanje. Samo njegovi roditelji i on znaju kako su došli do toga, i baš zato što mu ova država ništa nije dala, a on njoj mnogo, nek plaća porez gde mu se ćefne. Njegove pare, njegova stvar. Da je od ove države i ovog društva dobio nešto, pa i da se kaže da je dužan (a i tad ne bi bio jer se nikad ne zna kako će sportista napredovati), a dobio je - jedno veliko ništa. Što se njegovog oca tiče, on ne bi trebalo nikog da zanima jer ne igra tenis. Srleta ne bih gledala ni u jednoj kombinaciji. Da li nekog zanima moja rodbina? Ima ih "i vakih i nakih". Ne bih volela da prosuđuju o meni ni po onima kojima se ponosim (ipak sam ja - Ja), a kamoli po onima koji su se i meni popeli na glavu. Ako Srle Đoković ušeta na teren i počne da šamara sina, to će biti sasvim druga stvar.

E, sad je Đoković predao meč u Dejvis kupu zbog povrede. Unapred se nerviram zbog komentara koje ću da čujem i pročitam. Pretpostavljam da će sad svi da ga se odreknu, a biće i onog "prodana duša" ili nečeg sličnog. Dobar je samo kad je najbolji! A i tad nije dobar baš svima.

Košarka. Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ispratili smo košarkaše s velikim nadama, i sve manje od medalje jednako je propasti. Sic! Da li je moguće da se tako nešto očekivalo? Bez obzira na neuspeh i na protraćenu šansu da odemo na Olimpijadu, za mene su oni i dalje najbolji i pravi su junaci. Upravo tako. Bez obzira na velike pare koje se vrte u sportu, s našim košarkašima nije takav slučaj. Snalaze se kako znaju i umeju, pouzdano znam da čak i u nekim velikim klubovima ne plaćaju ni trenera ni igrače. I oni ipak igraju i lome se. Kešelj je na svoju odgovornost, zbog povrede, uopšte otputovao na prvenstvo, posle su se povredili i Krstić i Rašić... a Veličković nije ni otputovao, takođe zbog povrede. Da li neko očekuje od konja koji radi u polju i slabo se hrani da pobedi rasnog na trci? Srbi očigledno očekuju. Previše veruju u čuda. Ipak smo mi ekipa koja je među prvih osam i momcima svaka čast. Mnogo mi se svidelo što je Ivković rekao da bi i sutra izabrao istu ekipu.

Ne opravdavam ih, trudim se da budem objektivna, ali prisetite se samo kako su Teodosića gurali, gazili, udarali... i nikom ništa. A igrači poput Pola Gasola, Navare i sličnih bili su kao beli medvedi. Po fizičkim nasrtajima s Teodosićem može da se meri samo Novicki. I njega je lupkao ko je stigao, a fenomenalan je igrač, bez obzira što je Nemačka takođe bila neuspešna.

I još nešto: nesrećni promašen zicer Savanovića na utakmici s Francuskom mislim da je bio presudan. Posle to više nije bila ekipa sa samopouzdanjem. Ko se nikad nije bavio sportom, ne može ni da zamisli koliki i kakav je to pritisak. Skoro da vas boli duša, ne samo telo. A još svi pljuju po njima! S kojim pravom? Ja im čestitam i znam da su dobri, odlični. Niko u sportu nije pretplaćen na pobede, zato i jeste toliko zanimljiv, zato se prati. Neizvesnost do samog kraja čini od njega planetarnu atrakciju.

Odbojka. Veličanstven završetak. Sad će svi da ih slave, što je sasvim opravdano, prava je euforija, ali ne dao bog da na sledećem takmičenju u Japanu počnu da gube. Odmah će postati "prodane duše". Niko ih nije ni ispratio u Beč, a imaće veličanstven doček. A ako stalno budu pobeđivali, opet će biti "prodane duše" jer će se već naći neki nezgodan otac, plaćanje poreza nekom drugom, lep život u inostranstvu... i slične stvari koje nikakve veze nemaju s odbojkom.

Jedino što baca senku na ovaj fantastičan uspeh jeste zviždanje publike odbojkašima Italije, pogotovo mi je zasmetalo kako su ispratili mladog Travicu ("Srbin, a igra za Italiju!" - aha, doći će ovde i uživati u blagodetima hleba i vode). Trebalo je dostojanstveno čestitati Italijanima, iako su se bunili maltene za svaki poen, ali - ipak su igrali u finalu.

Mladi vaterpolisti takođe su ostvarili fantastičan uspeh, a to se maltene nije ni propratilo. I dalje mi je vaterpolo najveća zagonetka, vaterpolistima bi trebalo podići spomenik. Ovo je zemlja bez bazena, a oni stalno pobeđuju! Ni odbojkašice niko nije ispratio niti pratio. Morala sam da idem na "stranske" kanale da ih ulovim. Videćemo kako će biti kad budemo domaćini evropskog prvenstva. Nadobudna ministarka sporta u Beču je izjavila da su "devojke već prve". Baš je slatkica - odslikava stanje nacije koja pristaje samo na prvo mesto. A šta ako ne budu najbolje?  Niko neće ni gledati odbojku.

Zato svi gledaju fudbal i onim našim nesrećnicima sve opraštaju. Ne gledam fudbal, dosadan mi je, ali po nešto znam jer se samo o fudbalu priča. Tu se vrte velike pare, pa mora da bude dostojno i propraćen. Muka me hvata od fudbalskih funkcionera koji su svako malo pod istragom ili u zatvoru. A od sporta koji se zove fudbal nema ni reči.

Jedino po čemu je fudbal zanimljiv, to je stanje među "navijačima" (ja sam navijač) - nigde se kao na stadionu, po onome o čemu se peva, ne vidi tako dobro kakvo je stanje u zemlji i kakvo je raspoloženje naroda. Ko ne veruje nek se presliša šta se sve pevalo u poslednjih 20 i kusur godina. Ne sviđa vam se? Žao mi je, to je stvarnost.