субота, 05. новембар 2011.

Nadam se da će moje dojke biti OK

Kad smo u firmi pre nekog vremena imali sistematski pregled, bilo me je sramota da pokažem rezultate - savršeno sam zdrava! Krvna slika kao u drvoseče! Što reče moj muž: "To što si luda, nisu pregledali." Stvarno, jedino nismo imali psihijatrijski pregled, ali valjda bih i tu prošla. Ako bi mi baš i postavili dijagnozu, glasila bi: Živi u Srbiji. Izuzev glupavih alergija i psihotičkog stanja kao posledice života u ovoj državi, sve ostalo je savršeno u redu. Ne treba ni da pominjem da sam u našoj redakciji najstarija, po prirodi stvari trebalo bi da imam makar neku falinku, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog godina. Ova deca od po tridesetak i kusur godina imaju svašta: i holesterol, i trigliceride, i pritisak (neko visok, neko nizak) i svašta razno... a ja - ništa!

Međutim, kad me lekar pita za porodičnu anamnezu i kad pomenem majku, odmah me dodatno pregleda, vrlo zabrinuto. A moja majka bila je prava zdravstvena olupina. Bolesno srce, bubrezi, odstranjena dojka, otoci... Ne znam koju bolest nije imala. Godinama, u stvari decenijama, pila je lekove koji su je bukvalno trovali, da je na kraju od tolike količine otrova koja je srce držala pod kontrolom, "zaradila" i bolesnu jetru. Još kao dete navikla sam se na njene rituale s lekovima: prvi je za srce, ali je toliko jak da šteti bubrezima, onda ima drugi koji štiti bubrege ali neznatno ugrožava jetru, a za jetru - ništa. I tako, posle nekih tridesetak godina stradala je i jetra. Srce je operisala u Sremskoj Kamenici, a pre toga nekoliko puta je imala raznorazne zahvate. Poslednja hirurška intervencija bilo je odstranjivanje dojke. I mada joj je to produžilo život za najmanje deset godina, i mada je to bilo "ništa" u poređenju sa svim ostalim stvarima koje su joj radili, ipak je ta dojka bila nešto najstrašnije. Najstrašnije za nju. Do te operacije držala se kako-tako, ali posle nje kao da je odustala.

Ko ne poznaje moju majku, pomisliće da je to bilo nešto kao odricanje od svega ženskog što je nosila u sebi, ali je to daleko od istine. Poodavno je ona postala "muška žena". Nekad se pitam da li se takva i rodila. Imala je sedmoricu rođene braće, rasla je u muškoj sredini. Nasleđivala je garderobu od braće i od tog vremena pa sve do kraja omiljene su joj bile cipele na šnir, tipično muške. Ostala je udovica u četrdesetoj. Nikad nije namazala nokte, sama se šišala, nije se šminkala, oblačila se tek da joj bude toplo... Kad tako sednu majke jedna do druge, moja izgleda najneuglednije, mada je i najviša i najkrpunija, ali znam da će biti zvezda samo ako progovori. I tada se ponosim. Nije to bilo samo zbog njenog obrazovanja (profesor istorije), već i zbog toga što je bila duhovita, lepo je govorila, imala je lepu boju glasa i - uvek je imala šta da kaže. Dok je slušaš, nema tu nikakvih životnih mudrosti, ali kad se rastanete... Pamtilo se ono što je rekla.

Svi moji drugovi su je voleli i pričali su s njom ne samo iz kurtoazije. Toga sam postala svesna tek kad sam se odselila za Beograd, a mama me obaveštavala kako je moji drugovi obilaze. Dođu kod nje, popiju kafu, porazgovaraju, ismeju se... Bivši učenici su je zvali Mira Trifa i na to ime su joj sve do smrti čestitali rođendane i Nove godine. Poštar je nosio jednu torbu za nas, drugu za sve ostale iz ulice. Ali najveće iznenađenje doživela sam za 30-godišnjicu mature kad se jedna drugarica zapanjila što ne znam da je još u gimnaziji imala abortus.
"Išla sam kod teta-Mire da je pitam šta da radim, nemoguće da ti to nije rekla!"
"Nije mi rekla. A šta je tebi rekla?"
"Da sve kažem majci, ona će najbolje znati, i da nikom drugom ništa o tome ne pričam."
Čuvala je Mira tuđe tajne, umela da posavetuje, zato su joj se valjda svi i poveravali.

Bila je visoka, kao i cela njena porodica, i krupna žena, sa ogromnim grudima. Grudnjak je morala da šije jer nije bilo njene veličine u normalnoj prodaji. Kad bismo joj se sestra i ja žalile što nemamo grudi na nju, uvek bi govorila: "Ma, hajde, molim te, šta da radiš s ovolikim sisama? Deluje nekako vulgarno, a ne možeš ni da potrčiš." Na to sam joj odgovarala da bih se ja snašla. Stvarno, snašla bih se sto posto za trčanje!  I ko, bre, šiša trčanje!

E, sad je jedna od tih dojki veličine najverovatnije sedam(!) bila odstranjena, i to je delovalo stvarno očajno. Iz aviona se videlo da je falična. Naravno, kupila sam joj protezu koju je nosila samo kad ja dođem, što mi je sestra rekla u poverenju. Njoj izgled zaista nije bio važan, bez ikakvog preterivanja, ali ovo više nije bilo samo pitanje izgleda. Splasnula je s raspoloženjem što je svi čudno zagledaju, nije bilo nimalo prijatno. I kad mi tako kaže da svi zure u nju, ja je normalno pitam što nije stavila protezu, a ona, valjda kajući se što se izlanula, uvek odgovori: "Zaboravila sam, rasejana sam." Kad god bi imala neki događaj u kome je ona istaknuto lice, na primer kad je primala nagrade, moja sestra bacala se na sređivanje mame: napravi joj frizuru (trebalo je da bude frizer, pravi je majstor), našminka je, ja joj biram garderobu... ali ako je ostavimo makar na pet minuta samu, ona sve to očešlja, obriše, skine... s obrazloženjem: "Hajde, molim te, da posle kažu: 'Vidi Miru, uparadila se kao stari fijaker.' Što da pravim od sebe ono što nisam?" Ostavile smo je tako, jednostavno ništa nije moglo da se učini, želela je da bude neprimetna. Gde god sam putovala donosila sam joj garderobu (na strani ima i elegantne garderobe u ekstra veličinama), kupila sam joj i nekoliko fenomenalnih šubara, svilu da nešto sašije... A ona je sve to davala mojoj sestri ili onome ko se zatekne kod nje a oduševi se onim što je dobila.

Međutim, dojka... To je bilo nešto drugo. Moja ogromna majka posle operacije počela je da se smanjuje. Bukvalno. Od onolike žene spala je na moju visinu, bogami i na moje gabarite. Neverovatno je kako nekome mogu da se smanje i ramena. Na naše oči se topila. A najtužnije je bilo kad pita: "Sad se ne primećuje da nemam dojku, je l' da?" Primećivalo se, nažalost.

Pored svih njenih bolesti koje su geometrijskom progresijom rasle kako je vreme prolazilo, na dojku više niko nije ni obraćao pažnju. Ali, kad je kasnije toliko onemoćala da sam joj pomagala i u kupanju, nije mi dala da joj pipnem to mesto s ožiljkom, sama ga je prala. Onako slaba u ruke, polako je trljala sapunom, pa ispirala, prećutno smo imale dogovor da sve to uradi sama. Meni nije problem da za svoju majku učinim sve što treba - previjala sam je posle kateterizacije, hranila je i presvlačila pred kraj u bolnici, ali to mesto... to mesto ona ne bi volela da iko pipne, pa ni njeno rođeno dete, ni njena "prva radost" (tako me je zvala). Tuga! Najviše se kaže kad se ništa ne kaže.

Ukoliko zanemoćam kao moja majka, znam da meni neće imati ko da menja pelene i da me kupa - imam mušku decu. Možda se i varam, jedan moj drug negovao je nepokretnu babu pune tri godine. Za svaki slučaj, rekla sam deci da me puste da umrem ako ne budem ni za šta, izuzev ako budem primala neku veliku penziju. Naložila sam im da me u tom slučaju održavaju u životu kako znaju i umeju ne bi li trošili pare što duže. A da li sam išla na mamografiju? Nisam. Znam kako se obavlja samopregled, pokazao mi je lekar. Da li je išla moja sestra? Nije ni ona, mada je "povukla" na mamu u svemu izuzev u veličini grudi: visoka je, preskače joj srce, ima slabe kosti... Moraćemo to da obavimo. Obavezno.

Ovaj post posvećujem svojoj majci Mirjani Trifunović, i svim majkama na svetu.

18 коментара:

  1. Koliko je iskren i dirljiv ovaj tekst,verujem i za potpuno zdrave,a tek za nas 'zdravstvene olupine',kako rekoste...hvala vam sto ste ovo podelili..toliko pouke ,pa i jedna na kraju posta,za autora...preventivni pregledi su ,u vremenu u kom zivimo,nasa duznost i obaveza....

    ОдговориИзбриши
  2. I mene je moja mama zvala svojom prvom radošću...

    ОдговориИзбриши
  3. uh.. Mama Trifa će mi ostati u sećanju dugo..

    ОдговориИзбриши
  4. Tina Maxima, dobro došla!
    Znam ja da je to i dužnost i obaveza, ali... Moja sestra je bar iskrena kad kaže: "Ne plašim se pregleda, plašim se šta će da mi kažu." A ja... Ja nemam vremena, kao i svaka kukavica.

    Mahlat, :), ali i :(.

    LJupkaS, dobro došla!
    Sve te naše majke su čudo!

    ОдговориИзбриши
  5. Nemam komentar, samo poštovanje za svu ljubav prema mami, koju si nam prenela. Odavno sam obećala Mahlat da ću pisati na ovu temu, slične su nam okolonosti, samo je moja draga baba i njena borba kod mene tema. Veruj mi da nemam snage. Iako priča moje babe ima srećan kraj, ne znam. videću!

    ОдговориИзбриши
  6. Piši, Amarilis, pogotovo što je srećan kraj! Naravno, kad se tebi bude htelo.

    ОдговориИзбриши
  7. Ovaj dirljiv i topao post, tako iskren i prepun ljubavi, potpuno me raznezio. Hvala sto ste sa nama podelili ovu pricu.

    Zelim sve najbolje i Vama i Vasoj sestri!

    ОдговориИзбриши
  8. PROCITALA SAM CEO TEKST,KAO SVAKA CERKA U MAJKE SVOJE,SLIVASE MI SE SUZE IZDAJICE NIZ LICE.SVAKA TI CAST MILJO MOJA.IMAMA I SAMA MAJKU,80 GODINA,U STARACKOM DOMU JE OVDE U SVEDSKOJ,EVO VEC GODINA DANA.JEDINICA SAM U MAJKE,TAMO SAM NAJMANJE 2X NEDELJNO.OKUPAM JE,NAHRANIM JE,DONOSIM JOJ ONO STO JE VOLELA DA JEDE,SRECOM APETIT JOJ JE DOBAR,ALI DEMENTNOST JE OBUZIMA SVAKIM DANOM SVE VISE I VISE,VISE NEMOZE DA GOVORI,PA JA KLJESTIMA IZVLACIM RECI I SLAZEM KOCKICE STA JE TO HTELA DA MI KAZE.KAD ODEM OD NJE,DUSA MI SE RASPADA I ONDA KAD VISE NEMOGU DA IZDRZIM,POCNEM DA VRISTIM I RIDAM NA SAV GLAS.BOG NEKA MI JE JOS POZIVI.IMAM I SAMA TROJE DECE,DVA SINA I KCER MEZIMICU,ALI UCIM I TU MOJU DECU,DA BEZ OBZIRA STO SU DVOJICA MUSKOGA POLA,DA KAD DODJE VREME DA OTAC I JA IZNEMOGNEMO,DA MORAJU DA NAS GLEDAJU,A NASE VISA KARTICE I NASU PENZIJU CE DA IMAJU I DA KORISTE STO DUZE MOGU.INACE SAM RODJENA NOVOSADJANKA,ALI SAM U SVEDSKOJ-GÖTEBORGU VEC 30 GODINA.POSTO I OVDE IMA NEPRAVILNOSTI U STARACIM DOMOVIMA,ALI NE U VELIKOM SRAZMERU,DIGNEM NEBO I ZEMLJU KAD CUJEM DA NESTO NISU DOBRO URADILI MOJOJ MAJCI,PRITEGNEM PERSONAL UZ ZID,PA NIJE NI CUDO STO ME POLA OD OSOBLJA NEMIRESE,JER CUJEM DA SAPNU KAD JA PRODJEM PORED NJIH:EVO STIZE VESTICA.JA IM SAMO NA TO ODGOVORIM:JESTE,STIGLA SAM,ALI SAM METLU OSTAVILA NAPOLJE ISPRED ZGRADE,DA NEBIH POPLASILA OSTALE PENZIONERE STO SU NA MAJCINOM ODELENJU.ETO JA SE BOZE MILI,RASPISALA I NAPISALA.VELIKI I TOPLI POZDRAV TEBI I SVIM CITATELJIMA OVDE.VASA KATARINA PAJOVIC-KACUSA.

    ОдговориИзбриши
  9. Fantasticna, dobro došla!
    I hvala.

    Katarina, dobro došla!
    Kad sam bila mala, moja majka je povremeno čuvala nanu, svoju majku. I nije mi bilo jasno zašto se mama ponekad rasplače kad je nana pita nešto nebulozno. Nama, deci, bilo je smešno kad pobrka vremena, pa se prema mami, svojoj ćerki, ponaša kao da je mala. Nije mi bilo jasno ni zašto nana najviše voli da dođe kod nas, mada su se deca otimala o nju, kod koga će da bude (svi ujaci su se brinuli i stalno joj nešto kupovali).
    Tad mi ništa od svega toga nije bilo jasno, a kad je moja majka zanemoćala, sve mi je najednom postalo kristalno jasno. I meni se plakalo, mada nikad nisam pred majkom ni suzu pustila. Govorila sam joj kako se mi "spremamo za olimpijadu, a ovim boravkom u bolnici samo taktički varamo protivnike". Nasmejala bi se i pitala: "Je l' me spremaš za maraton ili neku kratku trku?" Onda bih se i ja nasmejala. A kod kuće, zna se, sledi plakanje...

    ОдговориИзбриши
  10. Može, budući da si žensko. :)
    Izgubila sam se među ovim mojim silnim muškarcima.

    ОдговориИзбриши
  11. Ja cu da te negujem kad ostaris. :)
    P. S. Pocela sam sa pisanjem knjige,trebace mi pomoc.

    ОдговориИзбриши
  12. Maljutka, samo se javi, vrlo rado.

    Zelena, i Milja maše, onako široko!

    ОдговориИзбриши
  13. Анониман29. март 2012. 15:15

    Draga Miljo,
    I ovako se podiže spomenik majci, a svi mi koji smo procitali, suznih ociju, kao da smo joj u duši zapalili svecu. Bog neka vas cuva da vas ne stigne njena sudbina, ali zbog toplote kojom zracite, verujem da ce imati ko da brine, pa jednog dana i piše o vama. Ne potcenjujte sinove, vi ste ih vaspitali.

    ОдговориИзбриши