Mnogo smo gadan narod!

Još sam pod utiskom silnih sportskih dešavanja proteklih dana, i mada je mnogo (na svu sreću) povoda za slavlje, ipak mi je gorak ukus u ustima od svega što se dešava van terenâ.

Nije najvažnija vest, ali za početak - neizbežni Nole. I pre nego što je postao najbolji na svetu (a otad pogotovo), dušebrižnici su mu osporavali sve kvalitete. Te plaća porez Monte Karlu, te ima nezgodnog oca, te "otkad je tenis srpski sport?", te "nismo mi za cilindre već za navijanje sa psovkama"... i slične stvari koje veze nemaju sa sportom. Ponajmanje imaju sa onim kako Đoković igra. A dečko stvarno igra za medalju! Istina je da srpska deca nemaju terene pored kuće s engleskom travom i ne mogu sebi da priušte sve one stvari koje su nekoj drugoj deci u nekim drugim krajevima sveta lako dostupne, ali utoliko pre je uspeh Novaka Đokovića za svako poštovanje. Samo njegovi roditelji i on znaju kako su došli do toga, i baš zato što mu ova država ništa nije dala, a on njoj mnogo, nek plaća porez gde mu se ćefne. Njegove pare, njegova stvar. Da je od ove države i ovog društva dobio nešto, pa i da se kaže da je dužan (a i tad ne bi bio jer se nikad ne zna kako će sportista napredovati), a dobio je - jedno veliko ništa. Što se njegovog oca tiče, on ne bi trebalo nikog da zanima jer ne igra tenis. Srleta ne bih gledala ni u jednoj kombinaciji. Da li nekog zanima moja rodbina? Ima ih "i vakih i nakih". Ne bih volela da prosuđuju o meni ni po onima kojima se ponosim (ipak sam ja - Ja), a kamoli po onima koji su se i meni popeli na glavu. Ako Srle Đoković ušeta na teren i počne da šamara sina, to će biti sasvim druga stvar.

E, sad je Đoković predao meč u Dejvis kupu zbog povrede. Unapred se nerviram zbog komentara koje ću da čujem i pročitam. Pretpostavljam da će sad svi da ga se odreknu, a biće i onog "prodana duša" ili nečeg sličnog. Dobar je samo kad je najbolji! A i tad nije dobar baš svima.

Košarka. Evropsko prvenstvo u Litvaniji. Ispratili smo košarkaše s velikim nadama, i sve manje od medalje jednako je propasti. Sic! Da li je moguće da se tako nešto očekivalo? Bez obzira na neuspeh i na protraćenu šansu da odemo na Olimpijadu, za mene su oni i dalje najbolji i pravi su junaci. Upravo tako. Bez obzira na velike pare koje se vrte u sportu, s našim košarkašima nije takav slučaj. Snalaze se kako znaju i umeju, pouzdano znam da čak i u nekim velikim klubovima ne plaćaju ni trenera ni igrače. I oni ipak igraju i lome se. Kešelj je na svoju odgovornost, zbog povrede, uopšte otputovao na prvenstvo, posle su se povredili i Krstić i Rašić... a Veličković nije ni otputovao, takođe zbog povrede. Da li neko očekuje od konja koji radi u polju i slabo se hrani da pobedi rasnog na trci? Srbi očigledno očekuju. Previše veruju u čuda. Ipak smo mi ekipa koja je među prvih osam i momcima svaka čast. Mnogo mi se svidelo što je Ivković rekao da bi i sutra izabrao istu ekipu.

Ne opravdavam ih, trudim se da budem objektivna, ali prisetite se samo kako su Teodosića gurali, gazili, udarali... i nikom ništa. A igrači poput Pola Gasola, Navare i sličnih bili su kao beli medvedi. Po fizičkim nasrtajima s Teodosićem može da se meri samo Novicki. I njega je lupkao ko je stigao, a fenomenalan je igrač, bez obzira što je Nemačka takođe bila neuspešna.

I još nešto: nesrećni promašen zicer Savanovića na utakmici s Francuskom mislim da je bio presudan. Posle to više nije bila ekipa sa samopouzdanjem. Ko se nikad nije bavio sportom, ne može ni da zamisli koliki i kakav je to pritisak. Skoro da vas boli duša, ne samo telo. A još svi pljuju po njima! S kojim pravom? Ja im čestitam i znam da su dobri, odlični. Niko u sportu nije pretplaćen na pobede, zato i jeste toliko zanimljiv, zato se prati. Neizvesnost do samog kraja čini od njega planetarnu atrakciju.

Odbojka. Veličanstven završetak. Sad će svi da ih slave, što je sasvim opravdano, prava je euforija, ali ne dao bog da na sledećem takmičenju u Japanu počnu da gube. Odmah će postati "prodane duše". Niko ih nije ni ispratio u Beč, a imaće veličanstven doček. A ako stalno budu pobeđivali, opet će biti "prodane duše" jer će se već naći neki nezgodan otac, plaćanje poreza nekom drugom, lep život u inostranstvu... i slične stvari koje nikakve veze nemaju s odbojkom.

Jedino što baca senku na ovaj fantastičan uspeh jeste zviždanje publike odbojkašima Italije, pogotovo mi je zasmetalo kako su ispratili mladog Travicu ("Srbin, a igra za Italiju!" - aha, doći će ovde i uživati u blagodetima hleba i vode). Trebalo je dostojanstveno čestitati Italijanima, iako su se bunili maltene za svaki poen, ali - ipak su igrali u finalu.

Mladi vaterpolisti takođe su ostvarili fantastičan uspeh, a to se maltene nije ni propratilo. I dalje mi je vaterpolo najveća zagonetka, vaterpolistima bi trebalo podići spomenik. Ovo je zemlja bez bazena, a oni stalno pobeđuju! Ni odbojkašice niko nije ispratio niti pratio. Morala sam da idem na "stranske" kanale da ih ulovim. Videćemo kako će biti kad budemo domaćini evropskog prvenstva. Nadobudna ministarka sporta u Beču je izjavila da su "devojke već prve". Baš je slatkica - odslikava stanje nacije koja pristaje samo na prvo mesto. A šta ako ne budu najbolje?  Niko neće ni gledati odbojku.

Zato svi gledaju fudbal i onim našim nesrećnicima sve opraštaju. Ne gledam fudbal, dosadan mi je, ali po nešto znam jer se samo o fudbalu priča. Tu se vrte velike pare, pa mora da bude dostojno i propraćen. Muka me hvata od fudbalskih funkcionera koji su svako malo pod istragom ili u zatvoru. A od sporta koji se zove fudbal nema ni reči.

Jedino po čemu je fudbal zanimljiv, to je stanje među "navijačima" (ja sam navijač) - nigde se kao na stadionu, po onome o čemu se peva, ne vidi tako dobro kakvo je stanje u zemlji i kakvo je raspoloženje naroda. Ko ne veruje nek se presliša šta se sve pevalo u poslednjih 20 i kusur godina. Ne sviđa vam se? Žao mi je, to je stvarnost.