Boje sunca, neba, zemlje, revolucije, kaktusa i tortilja ("Ako te više nikada ne vidim", Laura M. Belji, izdavač: Grafički atelje Dereta)

Knjige čitam skoro zanatski, nema te koju ne mogu da svarim do kraja i nema te koja mi je nezanimljiva. Ipak, da budem iskrena, postoji jedna koju nisam pročitala do kraja. Radi se o našoj, pre bih rekla spisateljici (termin koji sve više potiskuje sve druge iz svog sektora) nego što bih je nazvala književnicom, koju jedni hvale drugi kritikuju. Oni koji je hvale mnogo je hvale, a oni koji je kritikuju, rade to vrlo grubo i potcenjivački do besmisla. Rekoh, da pročitam nešto ako ću da sudim. Drugarica koja je voli preporučila mi je "njenu najbolju knjigu", a iz pogleda i tona naslutila sam da se boji kakav će biti sud. Nije to zbog toga što sam ja neki autoritet (nisam nikakav), već da učvrstimo prijateljstvo sklonostima ka istoj literaturi. Namerno ne pominjem spisateljicu, mislim da nije fer da sudim o njoj na osnovu samo jednog dela, i to dela koje nisam pročitala do kraja. U našim novinama u svoje vreme pisala je kolumne, koje su zaista bile dobre, interesantne, po pravoj meri jednog ženskog časopisa, a opet, imale su i svoju boju - pun pogodak. Međutim, kad mi je do ruku dopala knjiga, nisam odmakla dalje od nekih šezdesetak stranica, mada je pravilo, moje pravilo, da prvih sto stranica i ne računam. Odustala sam, i nije mi žao. Džabe što ima i istorije, Dučićeva pisma su originalno prenesena, džabe što je na neki način i egzotična... džabe sve to, kad se radi o delu koje očigledno ni sam autor nije pročitao drugi put. To je roman sklopljen verovatno za nekoliko dana, možda za dve ili tri nedelje nabacivanja teksta. Nema promišljanja, nema ničega što bi zaintrigiralo, izuzev tih pisama, koja sam na preskok tražila, ništa nije povezano... Još jedna potvrda Kročeovog "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika".

Kad mi je do ruku došla knjiga "Ako te više nikada ne vidim" očekivala sam nešto slično (malo istorije, malo ljubavi), ali ću je pročitati. Valjda. Trebalo bi da je naša spisateljica izuzetak od prakse mog zanata - da čitam sve. O autorki ne znam ništa, i kad mi je knjiga došla u ruke, saznajem da je to njen prvi roman, da je 75. godište... Uh, mora da je vrlo ambiciozno.
Činjenica je da ovaj neveliki roman ima atmosferu latinoameričkih serija o izgubljenoj deci koja se traže sa roditeljima. Međutim, struktura sa nekoliko paralelnih priča koje se prepliću radnjom, vrlo vešto je izvedena, tako da nema ni traga onoj latinoameričkoj sladunjavosti. Prvi veliki plus. Drugi plus, iako je reč o prvom romanu - nema grandioznosti i istresanja životnih mudrosti kao iz rukava, što je inače opšte mesto svih prvih romana skoro svih pisaca na svetu. Treća stavka je istorijska osnova koja treba da se oseti, ali ne sme da se nameće, što je takođe Laura Belji vešto izvela. Ipak, nijedan od ovih pluseva ništa ne bi vredeo da nema književnog dara koji je kod nje očigledan, pa ću je rado nazvati književnicom.

Pripovedačka proza, često nepravedno osporavana u modernoj kritici, ovde je našla svoj pun izraz, jer "Ako te više nikada ne vidim" ima priču koja uspešno može da se prevede i na čistu naraciju i podložna je filmskom prikazu, a takođe ima i onaj specifičan šarm pripovedaštva - zanima vas šta će dalje da se desi. Iako su obrti sudbine, jednako uslovljeni istorijskim trenutkom koliko i psihološkom motivacijom likova, česti i određujući za tok i strukturu, nisu presudni za konačnu ocenu o književnom dometu, bar nisu ovde.
Radnja je smeštena u burno istorijsko vreme - Meksiko s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka. Knjiga me je toliko zainteresovala za taj period da ću potražiti istorijsko štivo o  tom dobu da se malo bolje upoznam sa njim. Od imena pobunjenika koji se pominju poznat mi je samo Zapata, ali on je ovde sporedan lik. Jedna mala epizoda, ali vrlo upečatljiva. Od predsednika države, ne znam ni za jednog, ali (opet mala ali upečatljiva epizoda) Obregona bez ruke koji popušta pred idejom da se oslikaju zidovi u Meksiku, za šta na početku nije hteo ni da čuje, način na koji jednom rukom savija tortilju, kako govori o seljacima koji su se borili za parče zemlje i kako razmišlja o trenutku kad će izaći pred narod... dovoljno su podsticajni da poželite da saznate više, a daju i jarki kolorit Meksiku koji oslikavaju žutom bojom kukuruza, braon od čokolade, crvenom od paprike, zelenom od kaktusa... Odjednom Meksiko, pun života, previranja, galame, ljudi, šešira, pobunjenika naoružanih do zuba i bosih... iskrsava u svoj svojoj raznolikosti i počinje da pulsira iz stranica knjige. U tom smislu, lepa je epizoda i sa pijace na kojoj se Pančo i Mercedes snabdevaju. Kao i opis biblioteke u kući kolonijalnog stila gospodina Marijana, u kojoj Gilberto upoznaje svet.
Od istorijskih ličnosti, jedini o kojima sam znala i nešto više (za nijansu više), tu su još i Dijego Rivera i Frida Kalo. Rivera je dobrim delom i pokretač radnje u ovom romanu, ali Frida... ona je samo mali ukras. Prvi put se pojavljuje ovako: "Dijego Rivera je otišao, ne bez izvesne note ironije - u Sjedinjene Države, kako bi oslikavao zidove u kolevci automobila i napretka, a prilikom polaska jedva da je stigao da se oprosti od svojih prijatelja, okružen fotografima koji su bespoštedno škljocali zaslepljujući ga blicevima. Pratila ga je njegova treća supruga, jedna neobična žena s brčićima i spojenim obrvama, koja je povrh svega bila delimični invalid, jer je nekoliko godina ranije doživela tramvajsku nesreću u blizini pripremne slikarske škole." Frida, ovaj put imenovana, pominje se još dvaput, u šetnji sa porodicom glavnog junaka i u odbrani murala na kome je bilo napisano da nema boga. Da li mi je, usred mog neznanja, još neki bitan lik promakao? Da nije bilo onih spojenih obrva, možda ne bih znala ni da se radi o Fridi Kalo. Izuzev Rivere, sve te autentične istorijske ličnosti pojavljuju se tek tako, na mahove, u epizodama, a čitalac ih lovi. A i ne mora da ih lovi, jer za sam roman i nisu toliko važne. One su oni radnici iza scene koji postavljaju kulise i spuštaju i podižu zavesu, što je sastavni deo predstave, ali niste došli u pozorište zbog toga nego zbog onog što se dešava na sceni.

Junaci u predstavi "Ako te više nikada ne vidim" jesu Gilberto, slikar u Riverinoj senci, njegova majka Mecedes i gospodin Marijano. Likovi su plastično predstavljeni, iz tri su potpuno različita sveta i miljea. Mercedes, silom prilika kurva iz "Jednookog petla" u Verakruzu, ali čistog srca, koja je dala sina gospodinu koji joj se učinio kao prikladan da mu pruži više šansi u životu, kasnije revolucionarka... Gilberto, mladi intelektualac i umetnik koji proživljava vreme u kome živi na svojoj koži i iznutra... Marijano, intelektualac u najsuštastvenijem smislu te reči, čiji lik ima elemente američkog vrtoglavog uspeha ("krenuo je sa dna..."), što mu daje dinamiku. U glavne likove mogu da se svrstaju i bordel "Jednooki petao" i Akademija lepih umetnosti San Karlos u Siudad Meksiku koju su prekrstili u Barbizon de Santa Anita. Promena imena je simboličan pokazatelj nastanka meksičke umetnosti, nepatvorene, autentične, samosvojne... Jarke boje i svetlost tipični su za Santa Anitu Ictapalapu.
I, naravno, murali! Veličanstveni murali. Od prvog, "Postanje", pa sve do onih manjih na zidovima isprva belo okrečenih kuća diljem Meksika. A Gilberto je i započeo svoju slikarsku karijeru kao dečačić šarajući po zidovima bordela, trudeći se da bude što tiši dok "tete imaju posla".
Jedina primedba, mada nije zanemarljiva, tiče se ljubavnog života glavnih junaka, pogotovo muškaraca. Svi su oni imali samo jednu ljubav u životu, i samo sa tom jednom ljubavi spoznali su telesnu strast. Jedan junak, to bi bilo još i u redu, ali i gospodin Marijano i Gilberto... malo je mnogo. A opisi tih ljubavnih strasti, pogotovo kad se dese prvi put, otprilike su na isti kalup. Ne pomaže ni što su senzualni, erotični u onoj meri, pravoj, koja skoro da vas približi saučesništvu. Iako je vrlina, ujedno je i mana - latinoamerička sklonost fantastičnim elementima koji se odigravaju "pred vašim očima". Od Markesa, preko Ljose, Fuentesa... pa sve do Koelja, niko joj nije odoleo. Laura Belji je zadržala samo jednu takvu sliku u otvorenom vidu, u sceni umiranja Marijana kad ga preminula Elza zove da joj se pridruži, ali elementi radnje sadrže tu "fantastičnost" u skoro svakom segmentu. Nekad se u tome ogleda njeno majstorstvo, a nekad i pad. Na svu sreću, pad nije veliki i lako se uzdigne i povrati na onaj široki put talentovane književnice.
Roman svakako zavređuje pažnju, a ono što je najinteresantnije, biće zanimljiv bukvalno svima. Može da se čita iz više uglova, da se tumači sa više aspekata, i pruža onaj dobar osećaj koji lepa književnost mora da izazove u čitaocu - da posle pročitanog i dalje razmišlja o tome.

Dačo, volim te!

Tragičan kraj nečijeg života uvek je užasan, a pogotovo kad se radi o mladim ljudima. Tokom protekle nedelje novine su punile vesti o ubistvu i samoubistvu Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode. Ona je bila trudna pa nije htela dete, a on jeste... ona je htela da raskine a on s tim nije mogao da se pomiri... non-stop su se svađali i tukli čak, bila je to bolesna veza... Kseniju su svi voleli... ne može da opstane veza kad je ona deset godina starija... Filip je osramotio svoju porodicu...
To su samo neki od naslova i međunaslova u novinama, a šta tek čaršija priča... U stvari, isto to, samo malo proširenije. Najednom, bar kod mene na poslu, svi su je poznavali, i to dobro. „Da se ovo nije desilo, umrla bi od droge", „kakav je život ta devojka vodila", „i njena majka je poput Divne Karleuše, stalno je gurala negde, ‘i čiki u krilo‘ ako treba"... Mnogo smo bre gadan svet! Retko ko da progovori o njenoj mladosti, o tome kako je rano dostigla popularnost, kako se borila da izgradi karijeru... a o vezanosti za majku valjda postoje i druge reči. Koliko mi je poznato, kad god majka u Srbiji izgleda lepo, odmah „s njom nešto nije u redu" i svrstava se u žene sumnjivog morala ili ludače. Ipak, meni je najopskurniji, mislim da je reč o međunaslovu, bio: Filip je osramotio svoju porodicu! Bez komentara. Da li je to suština ove tragedije?
Koleginica s kojom blisko sarađujem nije glasno govorila o tome šta misli, ali po okretanju glave i mumljanju moglo se zaključiti da o njoj misli kao o neurotičnoj devojci koja je morala ovako ili onako da skonča, ali uz - skandal! Šta joj smeta, posle sam je pitala, na šta mi je odgovorila da Ksenija „nije bila normalna". Istini za volju, iz vizure jednog mrtvog puvala tako buran temperament kao što je bio Ksenijin verovatno deluje zastrašujuće.
O Filipu Kapisodi ne znam skoro ništa, gledala sam ga nekih pet minuta u smaračkom Velikom bratu, slučajno se desilo da baš on s nekim razgovara, i ostavio je utisak... mozga manekena. Ali, neću da grešim dušu, pet minuta sigurno nije dovoljno da se neko oceni. Da li je bio lep? Pa, i jeste i nije. Lep je zato što je imao ipak specifičnu fizionomiju, a nije zato što je ipak ličio na mnoge druge. Radi se o ličnom ukusu. Bio bi mi mnogo draži da je na primer sportista ili pevač, glumac... da radi nešto u čemu sebe ispoljava, a ne da mu je jedina briga da nema podočnjake. Svejedno, iz ovog aspekta je bitno jedino da je bio sa Ksenijom u vezi i da je, očigledno, bio mnogo ljubomoran. Čovek kojim vladaju strasti ipak nije maneken koji se šetka tamo, pa vamo, pa gore, pa dole, pa malo gleda u publiku, pa se onda izražajno okrene... Ko zna, možda mu je bilo teško u sopstvenoj koži, i onda je sve eksplodiralo tamo gde je bilo najtanje i gde je bio najjači emotivni angažman.
Sa Ksenijom je sasvim druga priča. Ona je i na prvi pogled delovala kao vulkan, i to je bio jedan od njenih aduta - ovo sam ja, prihvatite me takvu, ne foliram se. Pojavila se na sceni vrlo mlada, mislim da joj je bilo oko šesnaestak leta, i delovala je sveže, zdravo, poletno. Igrala je fantastično, s pevanjem nije stajala tako dobro, ali je imala „ono nešto". Prvi hit - Dačo, volim te! Devojke su nosile majice sa tim natpisima, a momci, mada ređe, sa natpisom: Ja sam Dača. Kako je došla, tako je i ostala, mada kasnije ništa više nije ponovilo taj uspeh, ali je bila prisutna na estradi, ponajviše zbog svog izgleda, nešto manje zbog igranja, a ponajmanje zbog pevanja, mada joj je to bila najveća ambicija. Sa prvim uspehom počinje i njen sunovrat. Vrlo brzo usledile su plastične operacije kojima je uspela drastično da poružni. Lepa žena sa harizmom menjanjem izgleda može samo da izgubi, a Ksenija je odličan primer. Veštačke grudi možda su san nekog bubuljičavog pubertetlije, ali na Kseniji su delovale kao brushalter na piletu, izgubila je od svoje prirodnosti i svežine. Kasnije je napumpala i usne, ali je to uradila diskretnije, pa su i zamerke manje, mada ih, naravno, ima. Šta li joj je sve to trebalo? Bila je privlačna što je izgledom, stavom i temperamentom odudarala od seljober sredine, a ovim intervencijama uspela je da se infiltrira u gomilu kojoj nije trebalo da pripada. I nikada se nije ni uklopila stoprocentno.

A ponašanje? Sećam se jednog njenog nastupa na TV-u, u nekoj od onih novokomponovanih emisija, u kojoj naša estrada raspravlja o smislu života, koja je mnogima ostala u sećanju zbog njenog čudnog ponašanja: stalno se klatila, upadala je povremeno u reč sagovornicima, više primedbom nego da bi ona nastavila da priča, a i dok je govorila ponašala se kao da ćaska sa drugaricama: „Ej, meni je bilo 17 godina, i meni tip, ej, sa utokom, ovako, u glavu, pa hajde sad ti ne pevaj više, iako sam pevala preko dva sata...", a malo kasnije: „Ej, meni je 17 godina, svuda oko mene sve belo, belo, i hajde sad ti odoli... ti bre sa 17 i ne znaš šta je to, hoćeš sve da probaš..." Da li je bila nadrogirana, samo iskrena (kakva je uglavnom i bila) ili blesava pa nije razmišljala kad šta priča? Kako god, ta emisija uzdrmala je duhove, a ona je nepovratno proglašena za tešku narkomanku. Preostao je još njen ljubavni život kao zanimljivost. I stvarno je bio zanimljiv. Sve te veze (i koje su zaista bile, na primer sa Grkom koga je navodno napustila zbog njegove ljubomore, i one koje su izmišljene) bile su sa iskrenim osećanjima, strastvene, dramatične čak, poput one sa Zvezdanom Slavnićem i nažalost ove koja je iz drame prešla u rang tragedije. Za nju nije moglo da se veže ništa neiskreno, folirantsko... Bilo je takva kakva je bila. Sve što je bilo u izlogu moglo je da se nađe i u radnji, bez ikakvih skrivenih motiva i kalkulacija.
Da li zato što ne volim folirante, fensi pojave (u stvari, prezirem ih)... Kseniju mi je uvek bilo milo da vidim jer se ponašala isto i prema voditelju programa, i prema publici u studiju, a čula sam priče i da je bila vrlo neposredna i prijateljski raspoložena sa garderoberkama. Sad je na primer komšije sve odreda opisuju kao devojku koja se uredno javljala sa „dobar dan" i razgovarala sa njima, kako nikad nije bila nadobudna zvezda. Takve pojave se ovde ne primaju, ništa ne vrediš ako ne digneš nos. Po kriterijumima naše palanačke Srbije imala je materijala da se pravi važna, po normalnim kriterijumima nije imala, ali ona o tome očigledno nije ni razmišljala.
Zašto joj uopšte posvećujem ovoliko prostora? Niti sam volela ono što radi niti sam bila toliko radoznala da me odlično zabavlja njen privatni život, niti mislim da je fizička lepota nešto čemu se treba diviti tek lepote radi... ali mi je zauvek ostala na listi pozitivaca kad je, počevši samostalno da se bavi muzikom, hrabro izjavila: „Ne pevam baš najbolje, pa sad idem na časove kako bih to popravila." Što to ne urade ove silne pevaljke čije pesme niko ne zna, a ni one same ne znaju da ih otpevaju uživo? Posle te izjave, kad sam se ponadala da će od nje nešto biti jer čovek svestan svog neznanja na dobrom je putu da stekne znanje, postala mi je draga. I nekako sam se nadala da će uspeti da postane pevačica, silno sam želela da se to desi. Ipak, ostaće upamćena samo kao igračica i samo po: Dačo, volim te! Naravno, i kao lepotica, i kao estradna figura koja je tragično skončala.

U svemu (ne) treba ići do kraja

Naći pravu meru skoro da je umetnost. I odnosi se ne maltene nego bukvalno na sve. Moram da priznam da za tu vrstu umetnosti nimalo nisam nadarena. Nikako da prestanem sa preterivanjem - u svemu. Idem do kraja i bez ostatka se dajem, čak i kad za tim uopšte nema potrebe.
U ono davno vreme dok sam tražila poslove i nedeljno pisala najmanje dve molbe (sad se to zove CV i šalje se isključivo u elektronskoj formi), slala sam ih čak i za one poslove na kojima sam znala da nemam nikakve šanse. Na primer, neko je već radio na tom radnom mestu, pa ga sad samo formalno preuzimaju, ili je trebalo da imam debelu vezu, ili... Nisam odustajala. Naravno, retko ko me je i zvao na razgovor, ali kad bi me pozvali uvek sam ulazila u najuži krug. Prijatelji su me često pitali zašto šaljem molbe kad znam da nemam šanse, a ja bih odgovarala kako se nikad ne zna šta će da bude. Jednostavno, nema odustajanja i u svemu se ide do kraja. Pa kud puklo da puklo. A u zemlji Srbiji svaki drugi put jednostavno - pukne.
Tako su nam i u firmi pre nekoliko godina organizovali kurs nemačkog jezika, na koji su skoro svi pošli s velikim oduševljenjem koje je vremenom splašnjavalo, a i nisu bili tako redovni na predavanjima iz ovih ili onih razloga koji su delovali opravdano i kojima su hteli da ostave utisak velike zauzetosti, ali je pravi razlog bio da ljudi odustaju kad vide kako nemaju neki naročit uspeh. Posle prve godine grupe su se prepolovile, a posle drugog kruga nije ostao skoro niko - izuzev, naravno, mene. Ja sam nastavila, ovaj put sama, preko Geteovog instituta. Plaćala sam četvrtinu kursa i to mi je delovalo super. Odustala sam tek posle dve godine, i to u trenutku kad sam videla da nisam bila na 3/4 časova (fizički je bilo nemoguće postići). Ni to me ne bi sprečilo da idem dalje, ali već sam dostigla srednji kurs koji odgovara razumevanju nemačkog i "onako" govoru. Da li ću nastaviti? Naravno, nameravam da na leto počnem da učim, ovaj put potpuno sama, i bez Gete instituta. Sve što se počne mora da se završi. Nema odustajanja i u svemu se ide do kraja.

U gimnaziji smo svi na ovaj ili onaj način flertovali sa horoskopom, i nema te devojke koja makar nije saznala koje su osnovne karakteristike znaka u kome je rođena. Bila je to dobra zabava. Ali Milja, sivonja koji uvek sve tera do kraja, počela je da kupuje knjige i da saznaje mnogo više. Naravno, što sam više horoskopa proučavala, sve sam više shvatala kako je to ogromna oblast u kojoj nikad ne možeš da znaš sve, ali u kojoj se zna sve? I ko zna sve? Iz astrološke avanture sam izašla tako da sam devedesetih, u vreme strašne krize, popunjavala kućni budžet tumačenjem natalnih karata. Možda je to bilo najniže što sam pala jer sam se osećala kao idiot - oni kojima tumačiš horoskop očekuju da im kažeš kako su pametni, lepi, kako će da uspeju u ovom ili onom, pa će da se obogate, pa će da postanu slavni... a na licu mesta jedna prosečna karta koja ništa naročito ne obećava. I ti sad treba da im pričaš! Poseban je problem što su očekivali da im se kažu dan, sat, minut, sekund čak, kad će im se šta desiti, što astrologija samo u izuzetnim slučajevima može da pruži. A što tek pojedine planete i aspekti znače po nekoliko stvari istovremeno... Klijenti su mi bili nesuđeni ili potvrđeni kriminalci,  njihove cice, prevaranti koji pretenduju da postanu bizMismeni... Užas. Iskobeljah se nekako iz toga jer nikad nisam ni bila astrolog. Niti želim da postanem.
Da ne pominjem knjige - kad uhvatim jednog pisca ili jedan književni pravac... samo špartam dok ne stignem do kraja. Škola - posebna priča. Normalno sam završila dva fakulteta, a kad sam shvatila da je bilo pametnije da sam ih malo prolongirala jer samo kao redovan student imam pravo na očevu penziju do 26. godine, brže-bolje upisala sam treći, tek onako. Ali, bilo je dosadno ništa ne učiti, voditi se kao student samo zato što sam vlasnik indeksa, pa sam tek samo malo, da gvirnem, počela da zavirujem u materiju istorije umetnosti. I, učinilo mi se zanimljivo, pa sam gurala do kraja. To jedino nisam izgurala, ostala sam uskraćena za diplomu jer mi je ostao diplomski. Tada sam prvi put počela ozbiljno da razmišljam da li sam normalna - šta će mi još jedna ćaga! Mama mi je tada rekla: "Da se ceo život ide u školu, ne bih brinula za tebe." Rekoh - dosta je, umem i ja da se zaustavim, ali s vremena na vreme osećala bih strašan poriv da odem i raspitam se za teme. Ako bih se raspitala o čemu bih mogla da pišem, sigurno bih i počela da pišem.
Imali smo u kući i periode kad sam spremala samo određenu vrstu hrane. Na primer, skoro puna dva meseca imali smo srednjovekovnu srpsku kuhinju, i to manastirsku. Nisam se smirila dok nisam isprobala sve recepte sa spiska manastirskih kuvara. Deca su preživela, ali je bilo pobuna u pokušaju. 
Pa pletenje, heklanje... Neću ni da načinjem tu temu.

Jedina stvar zbog koje je moja alergija na alkohol dobra, to je "činjenica" da bih ja ovakva kakva sam, sigurno makar u jednom delu svog života bila alkos. Ako se pije, onda nek se pije!
Gde se ljudi uče umerenosti? I da li mogu da se prevaspitaju u tom smislu? Koliko god da sam pokušavala, a pokušavala sam nebrojeno puta, nikad nisam uspevala da se zaustavim, prepoznam da sam preterala tek kad očigledno preteram ili udarim glavom u zid. Iz sve snage. Paklena pomorandža sindrom, ovaj put bez agresije a s merom? Ili da se pomirim sa sudbinom pa šta bude neka bude?

Zbrka sa imenima

Trebalo bi da kao čovek od jezičke struke odlično pamtim imena, ali ja pamtim lica. To je skoro neverovatno koliko jednom viđeno lice ostane u sećanju. Jednom mi se desilo da vidim ženu na ulici, nismo se javile jedna drugoj, i ceo dan sam razmišljala otkud je znam, da bih se tek sutradan setila da sam je jednom videla u autobusu. Premotavala sam i premotavala film i na kraju se setila. Doduše, rad u školi prilično mi je poremetio ovu sposobnost, pa sad, kad god vidim neko lice koje mi se učini poznatim a ne znam gde da ga smestim, prvo pomislim kako se radi o nekom roditelju. "Svoje" roditelje, roditelje dece kojima sam bila razredna pamtim odlično, ali bilo je i onih koje sam videla samo jednom ili dvaput, pa mi je lice ostalo ali ne znam ni ko je ta osoba ni čime se bavi ni u koji kontekst da je stavim.
Sa imenima je sasvim drugi slučaj. Iz knjiga koje sam pročitala pamtim imena bez greške i vrlo dugo ako su neobična ili su mi potpuno strana, ali imam problem sa onim uobičajenim. To se odnosi poglavito na našu i rusku literaturu, pa Dragane pomešam sa Milicama ili Igore sa Ivanima, ali Marmeladova, Fomu Fomiča, Dafinu, Petriju...  njih nema šanse da zaboravim.

Tradicija je skoro porodična, a moja majka bila je šampion u tome. Spisak njenih omaški je legendaran, pa se neki moji vršnjaci jedino takvih, preimenovanih naziva i sećaju. Ni dan-danas ne znam da li se jedan moj drug iz osnovne škole zove Mirko ili Slavko. Znam samo to da ga je mama uvek nazivala pogrešno, na primer Slavko, a odmah potom dodavala: "Izvini, opet umalo da pogrešim i nazovem te Mirko", ili obratno. Bitno je samo da je uvek grešila, i uvek iznova obećavala da će odsad da zapamti, pa je ponavljala naglas, pred tim dečkom: "Mirko, Mirko, Mirko..." Kad smo bili deca izlazio je strip o dvojici dečaka koji su se borili u partizanima, i pored Dikana, bili su jedini domaći strip, a domaće stripove smo, naravno, gutali. Ostale su i šale, poput one scene kad na jednom crtežu zviždi metak u prostoru, a Slavko viče: "Mirko, pazi metak!", da bismo na sledećoj sličici videli sagnutu Mirkovu glavu i oblačić sa tekstom: "Hvala, Slavko!" A moguće je i da je Mirko upozoravao Slavka, stvarno više ne znam.
Jednog mog drugog druga, koji se prezivao Prusac, nemačkog porekla, uporno je zvala Prosac: "Miko, sine, zvao te je Prosac", "Videla sam danas Prosca u gradu, fin dečko", "... a Prosac me gleda molećivo, kao da nešto prosi..." Klempu je uporno zvala Klompa, mada je taj čovek i na prvi pogled bio - Klempa. Njegove uši jednostavno su mamile da ga tako nazovete. Ipak, Prusac i Klempa bili su mi drugovi iz šireg društva, sa njima nisam bila toliko bliska, pa je mojoj majci i moglo da se oprosti što greši, recimo da je moglo. Ali, imala sam i druga s kojim sam bila baš bliska, imali smo i pokušaj bratimljenja (glupi klinci zaseku kožu na ruci pa stavljaju "krv na krv"), koji je skoro svaki dan bio kod nas, a u čijem je nadimku neprestano grešila. Iz dana u dan, iz godine u godinu... tako da kad je punih 20 godina posle mature najzad izgovorila pravilno njegov nadimak, skoro da sam se zabrinula. On je Vladimir Živadinović i svi smo ga zvali Čupa. Nadimak je dobio po čuvenom rođaku i pretku Čupiću. Moja majka ga je zvala - Trša. Nekoliko puta na dan: "Hoćeš, Tršo, nešto da pojedeš?", "Tršo, kako su tvoji?", "Ti ćeš, Tršo, na ekonomiju?"... On je bio beskrajno strpljiv i nikad je nije opomenuo, napravio neku facu niti prokomentarisao to Tršo, ali sam je ja stalno ispravljala, na šta bi ona odgovarala: "Dobro, Čupa", da bi nedugo zatim, posle nekih petnaestak minuta opet rekla: "Tršo, hoćeš, sine, kafu?" Inače, Čupa je tada imao potpuno ravnu, retku i tanku kosu, a sada je proćelav.
Ne računam što je Ljubu zvala Ljupče, Lazu Lazica, Gruju Grujče, Slađu Slatkica... to je bilo benigno.
Nastavila sam porodičnu tradiciju, nadam se ne toliko drastično, ali sam na mahove bila i bezobrazna. U gimnaziji je jedan od mojih drugova imao devojku Elizabetu Đorđević, koju sam namerno, pretenciozno, uvek naglašeno, uporno zvala - Jelisaveta. Uostalom, to je naš prevod za Elizabetu. Ona nije mogla očima da me vidi. Pre nekoliko godina sam je videla u Kragujevcu, isprva je nisam prepoznala, a onda mi je prišla i rekla: "Jelisaveta, sećaš se", ovaj put uz smešak i rekla mi kako sam je užasno nervirala sa tim - Jelisaveta. Sad joj je svejedno. Saznala sam i da ima dvoje dece, Teu i Viktora, ali nisam komentarisala. Na svu sreću, jer bi me možda i šutnula nasred ulice. Stvarno, svako ima pravo da svoje dete nazove kako hoće, ali kakvo je to ime - Tea? Skraćeno od Teodora, a i Teodora može da se prevede kao Božidarka. Dok sam radila u školi, u jednom odeljenju imala sam Teu, Miu i Leu. Užas! Valjda su roditelji mislili da to zvuči baš "fensi". Koja foliraža, koja glupost! A Viktor? Iako slovenski jezici nemaju imena za "pobednike", zar nam nisu bliže grčka kultura i tradicija, pa da tog Viktora nazovemo Nikola? Da imamo zamenu za Nikolu, kao što imamo za Teodoru, nazvali bismo ga tako, ali kako nemamo, nek Nikola ostane Nikola.

Dati detetu ime nije nimalo laka stvar, čak mislim i da je vrlo odgovorna, ne samo prema detetu i sebi, nego i prema tradiciji. Ako postoji neko debelo opravdanje da se Dolores preziva na ić, kao što je to uradila doktorka Božović nazvavši svoju ćerku po Dolores Ibaruri (otac devojčice borio se u Španskom građanskom ratu), to ima opravdanja, ali Elizabeta Đorđević, Mia Kocić, Tea Ćurković... Pobogu! Tako su posle Drugog svetskog rata, u nastupu euforije pobede i oduševljenja Rusijom i mogle da se rode Mašinke, Petoljetke, Ždanovke, Industrijke... A šta tek reći za silne Silvane zbog Silvane Mangano, Kasandre zbog istoimene španske serije... Čujem da ima sve više Novaka, ali to je u redu. Novak Đoković je Srbin, ime je staroslovensko... sve je u funkciji i slaže se jedno s drugim. Ne ide da pile nosi brus ili da se žaba potkiva. Novak može, ali Robert... ipak ne može. Smešno je.
Nekada su se imena davala po dedi ili babi roditelja. Moj otac zvao se Dušan, moj deda Milan, pradeda Miloš, a čukundeda - Dušan. Moj deda je mom ocu dao ime po svom dedi, Dušanu. Ja se zovem Milja, moja prababa je Milja. U stvari, i čukunbaba. Naime, staramajka, moja prababa, rođena je kao Eleonora, ali kad je iz protestantske vere prešla u pravoslavnu, uzela je ime Milja, po svojoj svekrvi, tako da su u kući bile dve Milje. Kad sam se ja rodila, nije bilo dileme kako ću se zvati. To je bio običaj, nikako obaveza, ali je lepo da se imena čuvaju i postanu nekako porodična, poput slavljenja porodične slave ili održavanja groblja. Diskutabilno je da li verujem u boga (i ovo malo slovo dosta govori o tome), ali popove definitivno ne mogu da smislim, pa ipak, slavim slavu zbog tradicije. Ne pljujem na porodičnu istoriju, održavam je i zbog sebe i zbog dece, a kako će oni kasnije raditi, neka sami odluče. Ko zna, možda dobijem unuku Leu ili unuka Gzu, čime mi je u više navrata prećeno.
Inače, još se pamte moji gafovi poput Bufija umesto Bizija. Radi se o uglednom advokatu iz Kragujevcu koga sam mahinalno prekrstila - logika ume i te kako da zavede. A Hristina umesto Kristine? Koleginicu Kristinu uporno sam zvala Hristina jer mi kažemo Hrist a ne Krist, pa mi se to lepo vratilo - sad mi se snaha zove Kristina. I šta ću, zovem je Kristina, moram. Takvo joj je ime. Nije Hrvatica, a da jeste bilo bi mi lakše da progutam. Ako ponovo vidim Elizabetu-Jelisavetu, moraću da joj pomenem slučaj Kristina-Hristina. Baš me zanima kako bi reagovala.

Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život

Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost mnogo je spornih imena, u stvari možda je najspornije ko sve nije dobio nagradu a nesumnjivo je zaslužio. Tolstoj, na primer.
Zanimljivi su i oni koji nisu hteli da je prime, poput Žan-Pola Sartra.
Meni je ipak najzanimljivije ime Knuta Hamsuna, koji je nagradu dobio još 1920, a mnogi mu je danas osporavaju. Razlog uopšte nije književne prirode, verovali ili ne, već političke, etičke... kako ko tumači. Hamsun je koketirao sa nacistima, čak je svoju nagradu i poklonio Gebelsu u nastupu oduševljenja njegovim više delom nego likom. Kako je Hamsun bio veliki esteta (pročitajte njegove knjige, otkrićete to) teško da je bio oduševljen Gebelsovim likom, jednom sićušnom spodobom koja ima i manu, hramlje, ali je čelične volje i neverovatni verbalni manipulator.
Poodavno, u 2. razredu gimnazije, bila sam u potrazi za nobelovcima i uredno sam prelistavala kataloge u kragujevačkoj gradskoj biblioteci. U gomili književnika: čitala, čitala, čitala... nailazim na ime koje mi je potpuno nepoznato - Knut Hamsun. Tada nije postojao internet i pretraživanje po katalozima bilo je prava avantura. A još ako naletite i na savršenu bibliotekarku, kao što sam ja imala sreće, stvarno ste izvukli dobitnu kombinaciju. Pređem na drugi katalog, autorski, veliki spisak njegovih dela i još veći o njegovom delu, međutim... sve neki čudni naslovi. Usred posla prekine me bibliotekarka i pita da li može da pomogne. Mnogo mi je žao što ne mogu da se setim njenog imena, ali je u velikoj meri zaslužna što bibliotekarski posao izuzetno cenim. Prekine ona mene i vidi ime na kome sam. Malo okrene pogled levo-desno i skoro konspirativno saopšti mi: "Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život. Imamo malo njegovih dela." Tek takav komentar pobudio je interesovanje, očekivala sam da ću u predgovoru ili pogovoru saznati zašto je sve u vezi s njim tajanstveno (izdanje je bilo iz perioda između dva svetska rata), ali jedino sam došla do podatka da je rođen kao Knut Pedersen. To baš i ne zaslužuje okretanje pogleda u stranu. Pitala sam profesorku srpskog šta zna o njemu, a ona me je umesto odgovora pitala: "Ko ti je dao to da čitaš?" Kako ne bih dobru bibliotekarku dovela u nezgodnu situaciju, kao iz topa sam slagala da je knjiga iz kuće, ali ne znam ništa o piscu. Tek tada sam saznala nešto strašno - profesorka Ljupka teatralno mi je saopštila da je Knut Hamsun bio nacista! I da ne čitam takve knjige, za svoje dobro.

Od nacizma u Hamsunovom "Panu" nije bilo ni traga, čak ni priče o nekim jakim ljudima... ničega što bi nagoveštavalo da bih mogla da se "pokvarim". Nažalost, "Pana" sam pročitala samo tad i nikad više nisam mogla da dođem do te knjige. Zato me je neizmerno obradovala kritika na
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/02/knut-hamsun-pan-politikanarodna-knjiga.html koja me je podsetila na "zabranjene autore i zabranjene knjige". Međutim, komentar Eto tako umalo me nije bacio u nesvest: "Nisam pročitala post o Panu jer mi se oči sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drži do 'reči' i poetike. Posle naspavane noći, možda dodam štošta."

Prođe više od 24 sata, a ja i dalje čekam, međutim, komentara nema. Baš me zanima koje mane nalazi Hamsunu što se tiče literature, a još će biti zanimljivije ako nema veze s literaturom, kako to kod nas najčešće biva. Ali, dobro, videćemo, da ne govorim unapred, možda najava ne odražava ono što će se posle desiti, kako to, opet, kod nas često biva.
Od Knuta Hamsuna pročitala sam samo "Pana" i "Glad", i to pozajmljene iz biblioteke. Do njegovih knjiga i dalje se teško dolazi. Moguće je da je bio gad, ne znam ništa o tome, moguće je i da nije imao nijednu dobru osobinu, ni o tome ništa ne znam, ali znam da - odlično piše. Za Nobelovu nagradu valjda je to jedino i merodavno. Kad bi bilo drugačije, znam mnoge mnogo dobre ljude koje mogu da predložim za Nobela, iako ne pišu. Ako se kriterijum promenio... hajde da predložimo ove u koje niko prstom neće upreti.
"Pan" je čista lirika, potpuno romantičarske atmosfere. Volela bih ponovo da ga pročitam. Ali "Glad" sam čitala dva puta, u razmaku od skoro decenije, i ostavila je na mene izuzetno jak utisak. To je psihološka novela, tokom čitanja bila sam inspirisana Kafkinom pričom "Umetnik u gladovanju", mada je "Glad" prethodila "Umetniku", ali sam ih ja čitala obrnutim redom. Malo podsećanje: u "Umetniku u gladovanju", Kafka govori o čoveku koji želi da zadivi svet time što može da izdrži bez hrane i on jednostavno - ne jede. Kako na vašaru na kome nastupa niko i ne prillazi da vidi kako on to živi a ne jede ništa, a ako i prođu pored njega, imaju zlurade komentare kako sigurno vara i potajno jede, on počinje da peva kako bi se uverili da nije zauzet hranom. Na kraju, naravno, umire, i do poslednjeg daha - peva. I "Glad" bih volela ponovo da pročitam. I sve ostale njegove knjige. Ako uspem uopšte da dođem do njih.
Knut Hamsun je svakako nezaobilazna književna figura. I jedino tako ga i posmatram. Živeo je pune 92 godine, prokažen i u rodnoj Norveškoj, ali je za 150. godišnjicu rođenja govor povodom jubileja održala norveška kraljica i postavila temelje za igradnji njegovog muzeja. To je poslednja vest koju znam, iz avgusta prošle godine. 

Žan-Pol Sartr je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost: "Uvek sam odbijao zvanične počasti, neću da me pamte po nagradama." A mnogima je samo po tome i poznat, nažalost. Za razliku od Hamsuna koji je bio uštogljen, uvek uredan, zatvoren, koji je voleo da miriše cveće i sve zvanične fotografije su mu ili iz bašte ili iz kućne biblioteke, Sartr je punio novinske stupce svojim zanimljivim životom. Politički, nema nijednu manu - tačno je znao kad za šta treba da se opredeli, a pitam se da li je zaista tako i mislio. Bio je pozer bez premca koji je tako lako i uspešno koketirao sa javnošću da u tome retko ko može da mu parira. Od filosofa definitivno niko. Sam za sebe je govorio da je ružan do interesantnosti, a životna saputnica (bez obzira na to što su stanovali u odvojenim stanovima, povremeno imali i druge veze), bila mu je prelepa i prepametna Simon de Bovoar. Njega su fotografisali po kafanama, za katedrama prestižnih svetskih univerziteta, u posetama Rusiji, Bugarskoj... pa i Jugoslaviji.
Što se tiče Sartra, tu već mnogo lakše dišem nego u slučaju Hamsuna - pročitala sam sve što je napisao, čak i neka predavanja koja su drugi objavili. Generalna slika u najkraćem: samodopadljivi intelektualac, erudita, pozer, manipulator. "Mučnina" mi nije bila mučna, čak mislim da je u njoj Sartr najviše Sartr. I u drami "Prljave ruke" liči na Sartra. I u po nekim prilčama, na primer u "Zidu" (tako je nazvao i celu zbirku). U svemu ostalom Sartr gradi sliku i o sebi i o onome što misli - on je glumac koji ne želi da se otkrije kako glumi. Nova generacija filosofa na Zapadu smatra ga dosadnim, ali ne bih ga tako lako odbacila - ima tu materijala i te kako za razmišljanje. Ume da bude i inspirativan, ponajviše kad se ne slažete s njim, pa vas "navede" da budete na drugoj strani, a onda vas "ubedi" kako niste u pravu. U tom smislu, verovatno je priželjkivao da dobije Nobelovu nagradu samo da bi je odbio. I to liči na njega.
Simon de Bovoar je sve suprotno - iskrena do bola. Nažalost, njen "Drugi pol" kasno mi je došao u ruke, posle dvadesete, i toliko je uticao na mene da sam ubeđena kako bi mi život bio sasvim drugačiji da sam De Bovoar otkrila ranije. Ona i Suzan Zontag najviše su uticale na ženski deo mene. Međutim, kad sam gutala redove "Drugog pola" već sam bila i udata i majka i... sve je bilo drugačije. 
Nobelovu nagradu nije dobio Lav Nikolajevič Tolstoj! Trebalo je! Moralo je to da se desi! Ali, eto, nije.

Tolstoj zaslužuje poseban post, i jednom ću svakako tome da se posvetim, ali za sada neka bude samo u okviru teme - njemu nema šta da se zameri ni literarno ni ljudski. Čak je trebalo da dobije i Nobelovu nagradu za mir ili da samo zbog njega izmisle novu, za dobročinstvo. Za života je trebalo da je dobije on i posle njega još Gandi i Majka Tereza. Toliko o dobitnicima za 20. vek. Malo je poznato da je od honorara za "Anu Karenjinu" kupio silnu zemlju u Kanadi i poklonio je porodicama koje su mu se javile, a najviše ih je bilo iz Holandije. To je ukupno 500 porodica, a kako je više od polovine bilo Amiša, u Americi pogrešno govore kako je kupovao zemlju samo Amišima. Već ovo je dovoljno, a njegovih dobročinstava ima još. Možda se Sofja Andrejevna, njegova žena, ne bi složila da je baš bio bez mane, ali... Tolstojevo književno delo uopšte nije sporno i sigurno ulazi u grupu od pet najboljih literata ikada. Složila bih se sa Tomasom Manom koji je u "Dnevnicima" napisao da je kao mlađi Dostojevskog stavljao na prvo mesto, a kako je sazrevao, primat je preuzeo Tolstoj. Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji su imali isti razvojni put.

Nobelovu nagradu je 1953. dobio i Vinston Čerčil, gubitnik iz Prvog (Galipolje) i pobednik iz Drugog svetskog rata. On je dobio nagradu za celokupan publicistički rad, s posebnim osvrtom na delo "Drugi svetski rat", a javna je tajna da su mu najjači "Dnevnici". Poput Orhana Pamuka, koji se čita polako, kao vino koje se ispija natenane da bi mu se osetila sva draž, tako se i "Dnevnici" čitaju najviše po 50 stranica za dan. Mislim da je nagradu zaslužio, ali mi je najfascinantnije kako je ovaj čovek, veliki hedonista i neverovatno ambiciozan, uspeo sve svoje mane da pretvori u vrline i da pokaže kako i s očiglednim nedostacima možete biti iskreni i opet očekivati poštovanje. Očekivati zato što ga zaslužujete. Čuveni znak V (Victory); čuveno obećanje Britancima da mogu da očekuju samo znoj i suze, i po malo krvi; čuveni tompus; čuveni cilindar, štap i leptir mašna; čuven opori i britki engleski humor... Za razliku od Sartra koji je koketirao sa javnošću, Čerčil je imao snošaj - kod njega ništa nije bilo na pola. Išao je do kraja, i u "Dnevnicima" svako slovo svedoči o tome. Najzanimljiviji delovi, bar meni najintrigantniji, nisu oni o sastanku na Jalti, već njegove usputne primedbe o pet komada svoje dece ili o ručku u klubu ili o klupi na kojoj sedi u bašti. Čerčil je u ovim krajevima ostao upamćen i po tome što je probao da čačka Tita pustivši avion da preleti prostor tadašnje Jugoslavije bez odobrenja, na šta mu je avion srušen, a on kasnije izjavio: "Ušli smo u osinje gnezdo." Savršeno je bio u pravu. Mada, u Beogradu je, u Grčkoj kraljici, popio i šamar od jednog srpskog oficira, ali to zaslužuje sasvim posebnu priči. Meni je najdraža njegova rečenica iz "Dnevnika": "Ko do tridesete nije komunista, čovek je bez srca, a ko i posle tridesete ostane komunista, čovek je bez pameti."

Knut Hamsun i Lav Tolstoj su na jednoj strani - njihov privatni život odvojen je od njihovog literarnog dela, a Sartr i Čerčil na drugoj - njihovo najbolje literarno delo jeste - njihov život. Marsel Prust bio bi negde na sredini - on nije želeo da "U potrazi za izgubljenim vremenom" liči na njegovo bivstvovanje, i ne liči ako ćemo pravo, ali ga odaje. Još po nečemu se razlikuje od prethodne četvorke - umro je relativno mlad, u 51. godini, od upale pluća, i tokom života ni u kom smislu nije bio eksponiran. Živeo je kao rentijer, što će reći da nikada ništa nije radio, samo je trebalo da svakog meseca skupi stanarinu, kretao se po salonima tadašnjih mondenskih kuća, ali ga niko nije znao niti se on isticao. Uvek negde u nekom ćošku, ćutljiv. Voleo je lepo da se oblači i na svim fotografijama koje su ostale uvek ima neku pozu, baš se namešta za fotografisanje. Njegova tajna, strašna tajna u to vreme, da je homoseksualac, danas ne bi bila ni tajna, a kamoli strašna, pa ipak, verovatno bi i danas bio isti - to je jednostavno stvar prirode. Iako nije želeo da iko sazna za njegovo seksualno opredeljenje, ako se "U potrazi" čita malo pažjivije, oseti se da Albertina mnogo miriše na Alberta. I, šta sad? Da li je zbog toga manje iskren i manje vredan? Nikako - u njegovom osećanju nema nikakvog pozerstva, i to je ono što ostaje posle čitanja Prusta. Jedna beskrajna nežnost i jedan savršeno sveden stil koji ga čine tako velikim. Da, ostaje i jedna velika književna polemika - pitanje vremena. U svakom smislu.

Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život

Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost mnogo je spornih imena, u stvari možda je najspornije ko sve nije dobio nagradu a nesumnjivo je zaslužio. Tolstoj, na primer.
Zanimljivi su i oni koji nisu hteli da je prime, poput Žan-Pola Sartra.
Meni je ipak najzanimljivije ime Knuta Hamsuna, koji je nagradu dobio još 1920, a mnogi mu je danas osporavaju. Razlog uopšte nije književne prirode, verovali ili ne, već političke, etičke... kako ko tumači. Hamsun je koketirao sa nacistima, čak je svoju nagradu i poklonio Gebelsu u nastupu oduševljenja njegovim više delom nego likom. Kako je Hamsun bio veliki esteta (pročitajte njegove knjige, otkrićete to) teško da je bio oduševljen Gebelsovim likom, jednom sićušnom spodobom koja ima i manu, hramlje, ali je čelične volje i neverovatni verbalni manipulator.
Poodavno, u 2. razredu gimnazije, bila sam u potrazi za nobelovcima i uredno sam prelistavala kataloge u kragujevačkoj gradskoj biblioteci. U gomili književnika: čitala, čitala, čitala... nailazim na ime koje mi je potpuno nepoznato - Knut Hamsun. Tada nije postojao internet i pretraživanje po katalozima bilo je prava avantura. A još ako naletite i na savršenu bibliotekarku, kao što sam ja imala sreće, stvarno ste izvukli dobitnu kombinaciju. Pređem na drugi katalog, autorski, veliki spisak njegovih dela i još veći o njegovom delu, međutim... sve neki čudni naslovi. Usred posla prekine me bibliotekarka i pita da li može da pomogne. Mnogo mi je žao što ne mogu da se setim njenog imena, ali je u velikoj meri zaslužna što bibliotekarski posao izuzetno cenim. Prekine ona mene i vidi ime na kome sam. Malo okrene pogled levo-desno i skoro konspirativno saopšti mi: "Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život. Imamo malo njegovih dela." Tek takav komentar pobudio je interesovanje, očekivala sam da ću u predgovoru ili pogovoru saznati zašto je sve u vezi s njim tajanstveno (izdanje je bilo iz perioda između dva svetska rata), ali jedino sam došla do podatka da je rođen kao Knut Pedersen. To baš i ne zaslužuje okretanje pogleda u stranu. Pitala sam profesorku srpskog šta zna o njemu, a ona me je umesto odgovora pitala: "Ko ti je dao to da čitaš?" Kako ne bih dobru bibliotekarku dovela u nezgodnu situaciju, kao iz topa sam slagala da je knjiga iz kuće, ali ne znam ništa o piscu. Tek tada sam saznala nešto strašno - profesorka Ljupka teatralno mi je saopštila da je Knut Hamsun bio nacista! I da ne čitam takve knjige, za svoje dobro.

Od nacizma u Hamsunovom "Panu" nije bilo ni traga, čak ni priče o nekim jakim ljudima... ničega što bi nagoveštavalo da bih mogla da se "pokvarim". Nažalost, "Pana" sam pročitala samo tad i nikad više nisam mogla da dođem do te knjige. Zato me je neizmerno obradovala kritika na
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/02/knut-hamsun-pan-politikanarodna-knjiga.html koja me je podsetila na "zabranjene autore i zabranjene knjige". Međutim, komentar Eto tako umalo me nije bacio u nesvest: "Nisam pročitala post o Panu jer mi se oči sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drži do 'reči' i poetike. Posle naspavane noći, možda dodam štošta."

Prođe više od 24 sata, a ja i dalje čekam, međutim, komentara nema. Baš me zanima koje mane nalazi Hamsunu što se tiče literature, a još će biti zanimljivije ako nema veze s literaturom, kako to kod nas najčešće biva. Ali, dobro, videćemo, da ne govorim unapred, možda najava ne odražava ono što će se posle desiti, kako to, opet, kod nas često biva.
Od Knuta Hamsuna pročitala sam samo "Pana" i "Glad", i to pozajmljene iz biblioteke. Do njegovih knjiga i dalje se teško dolazi. Moguće je da je bio gad, ne znam ništa o tome, moguće je i da nije imao nijednu dobru osobinu, ni o tome ništa ne znam, ali znam da - odlično piše. Za Nobelovu nagradu valjda je to jedino i merodavno. Kad bi bilo drugačije, znam mnoge mnogo dobre ljude koje mogu da predložim za Nobela, iako ne pišu. Ako se kriterijum promenio... hajde da predložimo ove u koje niko prstom neće upreti.
"Pan" je čista lirika, potpuno romantičarske atmosfere. Volela bih ponovo da ga pročitam. Ali "Glad" sam čitala dva puta, u razmaku od skoro decenije, i ostavila je na mene izuzetno jak utisak. To je psihološka novela, tokom čitanja bila sam inspirisana Kafkinom pričom "Umetnik u gladovanju", mada je "Glad" prethodila "Umetniku", ali sam ih ja čitala obrnutim redom. Malo podsećanje: u "Umetniku u gladovanju", Kafka govori o čoveku koji želi da zadivi svet time što može da izdrži bez hrane i on jednostavno - ne jede. Kako na vašaru na kome nastupa niko i ne prillazi da vidi kako on to živi a ne jede ništa, a ako i prođu pored njega, imaju zlurade komentare kako sigurno vara i potajno jede, on počinje da peva kako bi se uverili da nije zauzet hranom. Na kraju, naravno, umire, i do poslednjeg daha - peva. I "Glad" bih volela ponovo da pročitam. I sve ostale njegove knjige. Ako uspem uopšte da dođem do njih.
Knut Hamsun je svakako nezaobilazna književna figura. I jedino tako ga i posmatram. Živeo je pune 92 godine, prokažen i u rodnoj Norveškoj, ali je za 150. godišnjicu rođenja govor povodom jubileja održala norveška kraljica i postavila temelje za igradnji njegovog muzeja. To je poslednja vest koju znam, iz avgusta prošle godine. 

Žan-Pol Sartr je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost: "Uvek sam odbijao zvanične počasti, neću da me pamte po nagradama." A mnogima je samo po tome i poznat, nažalost. Za razliku od Hamsuna koji je bio uštogljen, uvek uredan, zatvoren, koji je voleo da miriše cveće i sve zvanične fotografije su mu ili iz bašte ili iz kućne biblioteke, Sartr je punio novinske stupce svojim zanimljivim životom. Politički, nema nijednu manu - tačno je znao kad za šta treba da se opredeli, a pitam se da li je zaista tako i mislio. Bio je pozer bez premca koji je tako lako i uspešno koketirao sa javnošću da u tome retko ko može da mu parira. Od filosofa definitivno niko. Sam za sebe je govorio da je ružan do interesantnosti, a životna saputnica (bez obzira na to što su stanovali u odvojenim stanovima, povremeno imali i druge veze), bila mu je prelepa i prepametna Simon de Bovoar. Njega su fotografisali po kafanama, za katedrama prestižnih svetskih univerziteta, u posetama Rusiji, Bugarskoj... pa i Jugoslaviji.
Što se tiče Sartra, tu već mnogo lakše dišem nego u slučaju Hamsuna - pročitala sam sve što je napisao, čak i neka predavanja koja su drugi objavili. Generalna slika u najkraćem: samodopadljivi intelektualac, erudita, pozer, manipulator. "Mučnina" mi nije bila mučna, čak mislim da je u njoj Sartr najviše Sartr. I u drami "Prljave ruke" liči na Sartra. I u po nekim prilčama, na primer u "Zidu" (tako je nazvao i celu zbirku). U svemu ostalom Sartr gradi sliku i o sebi i o onome što misli - on je glumac koji ne želi da se otkrije kako glumi. Nova generacija filosofa na Zapadu smatra ga dosadnim, ali ne bih ga tako lako odbacila - ima tu materijala i te kako za razmišljanje. Ume da bude i inspirativan, ponajviše kad se ne slažete s njim, pa vas "navede" da budete na drugoj strani, a onda vas "ubedi" kako niste u pravu. U tom smislu, verovatno je priželjkivao da dobije Nobelovu nagradu samo da bi je odbio. I to liči na njega.
Simon de Bovoar je sve suprotno - iskrena do bola. Nažalost, njen "Drugi pol" kasno mi je došao u ruke, posle dvadesete, i toliko je uticao na mene da sam ubeđena kako bi mi život bio sasvim drugačiji da sam De Bovoar otkrila ranije. Ona i Suzan Zontag najviše su uticale na ženski deo mene. Međutim, kad sam gutala redove "Drugog pola" već sam bila i udata i majka i... sve je bilo drugačije. 
Nobelovu nagradu nije dobio Lav Nikolajevič Tolstoj! Trebalo je! Moralo je to da se desi! Ali, eto, nije.

Tolstoj zaslužuje poseban post, i jednom ću svakako tome da se posvetim, ali za sada neka bude samo u okviru teme - njemu nema šta da se zameri ni literarno ni ljudski. Čak je trebalo da dobije i Nobelovu nagradu za mir ili da samo zbog njega izmisle novu, za dobročinstvo. Za života je trebalo da je dobije on i posle njega još Gandi i Majka Tereza. Toliko o dobitnicima za 20. vek. Malo je poznato da je od honorara za "Anu Karenjinu" kupio silnu zemlju u Kanadi i poklonio je porodicama koje su mu se javile, a najviše ih je bilo iz Holandije. To je ukupno 500 porodica, a kako je više od polovine bilo Amiša, u Americi pogrešno govore kako je kupovao zemlju samo Amišima. Već ovo je dovoljno, a njegovih dobročinstava ima još. Možda se Sofja Andrejevna, njegova žena, ne bi složila da je baš bio bez mane, ali... Tolstojevo književno delo uopšte nije sporno i sigurno ulazi u grupu od pet najboljih literata ikada. Složila bih se sa Tomasom Manom koji je u "Dnevnicima" napisao da je kao mlađi Dostojevskog stavljao na prvo mesto, a kako je sazrevao, primat je preuzeo Tolstoj. Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji su imali isti razvojni put.

Nobelovu nagradu je 1953. dobio i Vinston Čerčil, gubitnik iz Prvog (Galipolje) i pobednik iz Drugog svetskog rata. On je dobio nagradu za celokupan publicistički rad, s posebnim osvrtom na delo "Drugi svetski rat", a javna je tajna da su mu najjači "Dnevnici". Poput Orhana Pamuka, koji se čita polako, kao vino koje se ispija natenane da bi mu se osetila sva draž, tako se i "Dnevnici" čitaju najviše po 50 stranica za dan. Mislim da je nagradu zaslužio, ali mi je najfascinantnije kako je ovaj čovek, veliki hedonista i neverovatno ambiciozan, uspeo sve svoje mane da pretvori u vrline i da pokaže kako i s očiglednim nedostacima možete biti iskreni i opet očekivati poštovanje. Očekivati zato što ga zaslužujete. Čuveni znak V (Victory); čuveno obećanje Britancima da mogu da očekuju samo znoj i suze, i po malo krvi; čuveni tompus; čuveni cilindar, štap i leptir mašna; čuven opori i britki engleski humor... Za razliku od Sartra koji je koketirao sa javnošću, Čerčil je imao snošaj - kod njega ništa nije bilo na pola. Išao je do kraja, i u "Dnevnicima" svako slovo svedoči o tome. Najzanimljiviji delovi, bar meni najintrigantniji, nisu oni o sastanku na Jalti, već njegove usputne primedbe o pet komada svoje dece ili o ručku u klubu ili o klupi na kojoj sedi u bašti. Čerčil je u ovim krajevima ostao upamćen i po tome što je probao da čačka Tita pustivši avion da preleti prostor tadašnje Jugoslavije bez odobrenja, na šta mu je avion srušen, a on kasnije izjavio: "Ušli smo u osinje gnezdo." Savršeno je bio u pravu. Mada, u Beogradu je, u Grčkoj kraljici, popio i šamar od jednog srpskog oficira, ali to zaslužuje sasvim posebnu priči. Meni je najdraža njegova rečenica iz "Dnevnika": "Ko do tridesete nije komunista, čovek je bez srca, a ko i posle tridesete ostane komunista, čovek je bez pameti."

Knut Hamsun i Lav Tolstoj su na jednoj strani - njihov privatni život odvojen je od njihovog literarnog dela, a Sartr i Čerčil na drugoj - njihovo najbolje literarno delo jeste - njihov život. Marsel Prust bio bi negde na sredini - on nije želeo da "U potrazi za izgubljenim vremenom" liči na njegovo bivstvovanje, i ne liči ako ćemo pravo, ali ga odaje. Još po nečemu se razlikuje od prethodne četvorke - umro je relativno mlad, u 51. godini, od upale pluća, i tokom života ni u kom smislu nije bio eksponiran. Živeo je kao rentijer, što će reći da nikada ništa nije radio, samo je trebalo da svakog meseca skupi stanarinu, kretao se po salonima tadašnjih mondenskih kuća, ali ga niko nije znao niti se on isticao. Uvek negde u nekom ćošku, ćutljiv. Voleo je lepo da se oblači i na svim fotografijama koje su ostale uvek ima neku pozu, baš se namešta za fotografisanje. Njegova tajna, strašna tajna u to vreme, da je homoseksualac, danas ne bi bila ni tajna, a kamoli strašna, pa ipak, verovatno bi i danas bio isti - to je jednostavno stvar prirode. Iako nije želeo da iko sazna za njegovo seksualno opredeljenje, ako se "U potrazi" čita malo pažjivije, oseti se da Albertina mnogo miriše na Alberta. I, šta sad? Da li je zbog toga manje iskren i manje vredan? Nikako - u njegovom osećanju nema nikakvog pozerstva, i to je ono što ostaje posle čitanja Prusta. Jedna beskrajna nežnost i jedan savršeno sveden stil koji ga čine tako velikim. Da, ostaje i jedna velika književna polemika - pitanje vremena. U svakom smislu.

Život jednog rob(ot)a

Od kada sam postavila ovaj blog, pišem uglavnom subotom i do sada sam propustila samo jednu. Nije mi bila namera da budem toliko revnosna, već se jednostavno tako desilo i kako sam opet sela za komp danas, u subotu, to me tera da razmislim da li je moj život toliko predvidljiv i, na kraju krajeva, dosadan. Do čega sam došla? Stvarno je predvidljiv, tačan kao sat, i - dosadan.
Iako mislim kako se po mnogo čemu izdvajam od većine svojih ispisnica, ispalo je da je moj život jedna dosadna saga u kojoj nema mesta iznenađenjima i sve se može lako prognozirati. Ne samo šta će se desiti već i kakve će to rezultate proizvesti.

Na početku nije tako izgledalo - detinjstvo mi nije ličilo na detinjstva dece sa kojima sam odrasla. Moja porodica po mnogo čemu se izdvajala. U to vreme svi su stanovali u manje-više istim stanovima, bili su pravljeni kao po kalupu, kupovao se nameštaj do te mere sličan da si u zgradi lako mogao da uđeš u tuđ stan i ako si malo rasejan - da pomisliš kako si u svom. Najsmešnije su bile takozvane kombinovane sobe, predviđene za dnevni boravak u kome može i da se spava i da se gleda TV i da se jede... Obavezne su bile i velike lutke koje znaju da kažu "mama", gondole na televizoru, ispod gondola miljei, pa i oni svuda isti, čaše od kristala u vitrini, kobaltplave šolje za kafu pored njih koje su samo skupljale prašinu... Ma, kombinovano.
Svi su se i oblačili isto, garderoba sa tršćanskog Ponte Rosa. Skoro sve majke mojih drugarica najmanje jednom mesečno odlazile su u Italiju, organizovano, donosile obavezne farmerke, a ostalo svaka po svom. Bilo je i specijalizacija. pa je tako majka Dragane M. bila ekspert za galanteriju - džemperiće, setove, šalove, čarape... Majka Mire R. donosila je jakne, sakoe, kapute, jedno vreme bile su moderne pelerine. Majka i tetka Vesne R. donosile su veš, kupaće kostime, tašne... Farmerke su mogle kod svih njih da se kupe, original! Bilo je i "divljaka" iz Novog Pazara od kojih su dlanovi ostajali plavi i posle pranja, ali gimazijalke nisu kupovale takvu robu, ili bar nisu priznavale da to rade.
I, naravno, svi roditelji radili su u Zastavi. Nisu svi bili radnici, tehničari i inženjeri, bilo je tu i roditelja lekara, pravnika, ekonomista, računovođa... ali svi, baš svi su radili u Zastavi. U celom odeljenju u nižim razredima samo nas troje imalo je roditelje koji ne rade u toj fabrici - Grujini su bili profesori kao i moji, i Jagličićevi, kombinacija sudija-lekar koji ne radi u Zastavinoj ambulanti. I jedino nas troje nije stanovalo u zgradama nego u kućama, i samo su naši bili stari Kragujevčani. U stvari, Grujin tata je bio sa sela, ali je to selo u međuvremenu postalo deo grada, poput Mirijeva ili Žarkova u Beogradu. I tako, skoro svaki vikend svi odu na selo, nas troje ostane u gradu. I jedino mi nismo imali kombinovane sobe, već stari nameštaj kombinovan sa tek po nečim novim.

 U to vreme sam patila što se kao porodica razlikujemo, što je kod nas sve drugačije. A sad mi je drago što je bilo tako. Mnogo mi je drago.
Pa školovanje, koliko različito od onih sa kojima sam išla u školu. Iako sam bila super đak, uspela sam da zaradim jedinicu iz vladanja u trećem gimnazije. Da nisam imala tako dobre ocene, verovatno bi me izbacili. Zavijanje ruke profesoru nije mala stvar. Čuveni Pera Pacov govorio je kako je hteo da me pomiluje po glavi (baš mu verujem, pre toga smo se svađali i bila sam u prednosti, situacija je pretila da ga učini potpuno smešnim), a ja, posle njegovog neuspelog pokušaja da me "pogladi" po glavi, uvijem mu ruku. Moja odbrana sastojala se u tome da sam imala mahinalnu reakciju kad te neko napada. Igor Todorović, tridesetak godina kasnije, rekao mi je da je mahinalna reakcija da se sklonim, a ne da mu uvijam ruku. Ipak, svako na svoj način reaguje na opasnost, ja se očigledno ne sklanjam. Niti bežim. Profesoru se nisam izvinila, iako mi je razredni predlagao, ali sam Peru Pacova na početku četvrte godine pitala zašto mi je dao peticu iz filosofije kad nisam odgovarala. Mislim da me se nije plašio kako su govorili neki moji drugovi, već je samo hteo da pokaže gest dobre volje. Proslavu desetogodišnjice mature, profesor Pera i ja otvorili smo valcerom. On me je birao.

Ni reputacija u školi nije mi bila sjajna, od najranijih dana. Kako smo sestra i ja stanovale u "muškoj ulici", drugarice sam otkrila tek sa polaskom u školu. Nikako me nisu prihvatale, udvarala sam im se besomučno. Tek kad sam prekinula da im radim domaće zadatke, da ih dovodim kući na ručak i ponašam se kao budala koja pristaje na sve samo da bih bila u njihovom društvu, stekla sam prve drugarice s kojima sam mogla normalno da razgovaram. Mada, moram da priznam da se ženama i dan-danas udvaram. Pored njih se osećam nesigurno i mnogo su mi komplikovane. Sa muškarcima je kudikamo lakše. 
Takva jedna muškarača udala se maltene čim je dobila ličnu kartu i mesec dana posle 20. rođendana postala majka, na drugoj godini fakulteta. Na prvoj godini sam imala lepe ocene, ali ništa naročito, tek posle porođaja počele su da padaju sve same devetke i desetke. Bila sam očajna kad dobijem osmicu, a jednu sedmicu sam poništila, da bih na ponovnom ispitu opet dobila - sedmicu. Nažalost, imala sam posla sa sujetnim profesorom koji je poništavanje shvatio kao uvredu.
Kad je bilo teže, ja sam postizala bolje rezultate nego kad je bilo lakše. Tajna se krije u poslovičnom srpskom inatu čiji sam volonter-promoter. Ko zna, da nisam imala teškoća da učim uz bebu, možda bih neku godinu i pala, možda ne bih ni završila.
Kad bi sve bilo po redu, onda bi trebalo prvo da završim školu, pa da se provodim, zaposlim, udam, ostanem trudna... Red se malo poremetio, pa sam prvo ostala trudna, onda se udala, zatim završila školu i tek mnogo kasnije radila. Provod je počeo posle tridesete.
Razvela sam se, iako je taj brak, po rečima moje majke "bio najbolji, a samo ja sam se razvela". Svako bira kako će da živi, ja ne mogu da živim u laži. I ne podnosim folirante. Lakše mi je bilo da ponovo budem gladna nego da izigravam statistu u sopstvenom životu. Opet sam bila na početku, ali ovaj put sa dvoje dece. Bez stana, bez plate (tad je počinjala kriza i Jugoturs je od pete agencije na svetu postao leš koji se raspada), bez ikoga na koga mogu da se oslonim. Usledile su godine u kojima se na Zapadu stiču kuće, kupuju kola, letuje, zimuje, a mi smo se borili da opstanemo. Tužna je to priča, toliko tužna da deluje nestvarno. Pomenuću samo jedan detalj - počeo je da pada sneg, a moj najstariji sin dočekao ga je u - platnenim patikama. Iako sam radila na tri mesta (novine pre podne, ruski lekari po podne, uveče galerija slika), nisam imala ni toliko da dete obujem primereno godišnjem dobu. Kad god mi je teško i mislim kako će da nas proguta mrak, setim se toga, i svojih glupih reči kad me neko pita zašto tako ide - "Ne mogu da nađem broj za njega", i nekako mi bude lakše od saznanja da se to (valjda) više nikad neće ponoviti. Ne sećam se da sam tih godina imala jedne cele gaće, i ne sećam se da sam ikada duže od dva minuta razgovarala sa srednjim sinom. Unezvereni trenuci pred polazak na posao bili su rezervisani za te stvari, a kad se vratim kući uveče mrtva umorna, on već spava.

Onda rešim da preduzmem nešto radikalno - idem na Novi Zeland! Zašto baš Novi Zeland? Zato što je dovoljno daleko da ne mogu da se vratim u slučaju krize. Kad se već ide, da se ide nekud daleko, dalekooo... Međutim, kao i svaka guska zaljubim se, i ostranem. Udam se ponovo, rodim još jednog sina, kompletiram mušku ekipu. Mislila sam, biću najstarija porodilja u bolnici, ali bila sam jedna od mlađih, a treće dete. Tad sam tek postala svesna potencijalne nacionalne tragedije u vezi sa natalitetom. U mojoj sobi bilo nas je četiri: jedna 39, druga 40, treća 41 godinu, i sve rađaju - prvo dete. Ja sam naravno najmlađa sa 36, ali rađam - treće dete.
U međuvremenu sam promenila ni sama više ne znam koliko poslova. Nisu to bile samo različite firme, već različite profesije. Izuzev u Jugotursu i u školi, mislim da nigde nisam bila iskorišćena kako je trebalo i koliko je moglo. Za to je kriv sistem, a ja nemam nameru da se naturam kako svašta znam i kako mnogo mogu. Trpela sam svakojake gluposti i u praksi potvrdila da šef može da mi bude bilo ko, i najnepismenija i najtuplja budala, samo mora da bude dovoljno ambiciozna da nijednog trenutka ne zaboravi da je šef, a ja ću da radim, u interesu posla, i za njega, ili nju. Šefovi su bili bolji od šefica, jednostavniji, siroviji, bukvalniji i mnogo, mnogo iskreniji. Rekoh da mi je sa muškarcima sve lakše. Istini za volju, među svim tim raznolikim likovima, ipak se izdvaja jedan - Ratko iz Jugotursa koji nije znao ruski kako treba i nekad je delovao kao slabić, ali -uz njega je posao cvetao. On je znao da radi i znao je da sarađuje. I imao je onu tako potrebnu crtu za poslovnog čoveka - znao je da napravi pare, a ako ih i ne napravi, da ih bar privuče blizu.
Od tada do sada iznadešavalo se mnogo toga, ali ovo je kostur priče.
I u tom tako neobičnom životu (zar nije drugačiji od regularnog, u kome sve ide po redu), dolazim do toga da ipak sve što radim, radim u određeno vreme i... Ipak živim kao robot.Ili kao rob? Gde je tu sloboda izbora?