Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život

Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost mnogo je spornih imena, u stvari možda je najspornije ko sve nije dobio nagradu a nesumnjivo je zaslužio. Tolstoj, na primer.
Zanimljivi su i oni koji nisu hteli da je prime, poput Žan-Pola Sartra.
Meni je ipak najzanimljivije ime Knuta Hamsuna, koji je nagradu dobio još 1920, a mnogi mu je danas osporavaju. Razlog uopšte nije književne prirode, verovali ili ne, već političke, etičke... kako ko tumači. Hamsun je koketirao sa nacistima, čak je svoju nagradu i poklonio Gebelsu u nastupu oduševljenja njegovim više delom nego likom. Kako je Hamsun bio veliki esteta (pročitajte njegove knjige, otkrićete to) teško da je bio oduševljen Gebelsovim likom, jednom sićušnom spodobom koja ima i manu, hramlje, ali je čelične volje i neverovatni verbalni manipulator.
Poodavno, u 2. razredu gimnazije, bila sam u potrazi za nobelovcima i uredno sam prelistavala kataloge u kragujevačkoj gradskoj biblioteci. U gomili književnika: čitala, čitala, čitala... nailazim na ime koje mi je potpuno nepoznato - Knut Hamsun. Tada nije postojao internet i pretraživanje po katalozima bilo je prava avantura. A još ako naletite i na savršenu bibliotekarku, kao što sam ja imala sreće, stvarno ste izvukli dobitnu kombinaciju. Pređem na drugi katalog, autorski, veliki spisak njegovih dela i još veći o njegovom delu, međutim... sve neki čudni naslovi. Usred posla prekine me bibliotekarka i pita da li može da pomogne. Mnogo mi je žao što ne mogu da se setim njenog imena, ali je u velikoj meri zaslužna što bibliotekarski posao izuzetno cenim. Prekine ona mene i vidi ime na kome sam. Malo okrene pogled levo-desno i skoro konspirativno saopšti mi: "Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život. Imamo malo njegovih dela." Tek takav komentar pobudio je interesovanje, očekivala sam da ću u predgovoru ili pogovoru saznati zašto je sve u vezi s njim tajanstveno (izdanje je bilo iz perioda između dva svetska rata), ali jedino sam došla do podatka da je rođen kao Knut Pedersen. To baš i ne zaslužuje okretanje pogleda u stranu. Pitala sam profesorku srpskog šta zna o njemu, a ona me je umesto odgovora pitala: "Ko ti je dao to da čitaš?" Kako ne bih dobru bibliotekarku dovela u nezgodnu situaciju, kao iz topa sam slagala da je knjiga iz kuće, ali ne znam ništa o piscu. Tek tada sam saznala nešto strašno - profesorka Ljupka teatralno mi je saopštila da je Knut Hamsun bio nacista! I da ne čitam takve knjige, za svoje dobro.

Od nacizma u Hamsunovom "Panu" nije bilo ni traga, čak ni priče o nekim jakim ljudima... ničega što bi nagoveštavalo da bih mogla da se "pokvarim". Nažalost, "Pana" sam pročitala samo tad i nikad više nisam mogla da dođem do te knjige. Zato me je neizmerno obradovala kritika na
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/02/knut-hamsun-pan-politikanarodna-knjiga.html koja me je podsetila na "zabranjene autore i zabranjene knjige". Međutim, komentar Eto tako umalo me nije bacio u nesvest: "Nisam pročitala post o Panu jer mi se oči sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drži do 'reči' i poetike. Posle naspavane noći, možda dodam štošta."

Prođe više od 24 sata, a ja i dalje čekam, međutim, komentara nema. Baš me zanima koje mane nalazi Hamsunu što se tiče literature, a još će biti zanimljivije ako nema veze s literaturom, kako to kod nas najčešće biva. Ali, dobro, videćemo, da ne govorim unapred, možda najava ne odražava ono što će se posle desiti, kako to, opet, kod nas često biva.
Od Knuta Hamsuna pročitala sam samo "Pana" i "Glad", i to pozajmljene iz biblioteke. Do njegovih knjiga i dalje se teško dolazi. Moguće je da je bio gad, ne znam ništa o tome, moguće je i da nije imao nijednu dobru osobinu, ni o tome ništa ne znam, ali znam da - odlično piše. Za Nobelovu nagradu valjda je to jedino i merodavno. Kad bi bilo drugačije, znam mnoge mnogo dobre ljude koje mogu da predložim za Nobela, iako ne pišu. Ako se kriterijum promenio... hajde da predložimo ove u koje niko prstom neće upreti.
"Pan" je čista lirika, potpuno romantičarske atmosfere. Volela bih ponovo da ga pročitam. Ali "Glad" sam čitala dva puta, u razmaku od skoro decenije, i ostavila je na mene izuzetno jak utisak. To je psihološka novela, tokom čitanja bila sam inspirisana Kafkinom pričom "Umetnik u gladovanju", mada je "Glad" prethodila "Umetniku", ali sam ih ja čitala obrnutim redom. Malo podsećanje: u "Umetniku u gladovanju", Kafka govori o čoveku koji želi da zadivi svet time što može da izdrži bez hrane i on jednostavno - ne jede. Kako na vašaru na kome nastupa niko i ne prillazi da vidi kako on to živi a ne jede ništa, a ako i prođu pored njega, imaju zlurade komentare kako sigurno vara i potajno jede, on počinje da peva kako bi se uverili da nije zauzet hranom. Na kraju, naravno, umire, i do poslednjeg daha - peva. I "Glad" bih volela ponovo da pročitam. I sve ostale njegove knjige. Ako uspem uopšte da dođem do njih.
Knut Hamsun je svakako nezaobilazna književna figura. I jedino tako ga i posmatram. Živeo je pune 92 godine, prokažen i u rodnoj Norveškoj, ali je za 150. godišnjicu rođenja govor povodom jubileja održala norveška kraljica i postavila temelje za igradnji njegovog muzeja. To je poslednja vest koju znam, iz avgusta prošle godine. 

Žan-Pol Sartr je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost: "Uvek sam odbijao zvanične počasti, neću da me pamte po nagradama." A mnogima je samo po tome i poznat, nažalost. Za razliku od Hamsuna koji je bio uštogljen, uvek uredan, zatvoren, koji je voleo da miriše cveće i sve zvanične fotografije su mu ili iz bašte ili iz kućne biblioteke, Sartr je punio novinske stupce svojim zanimljivim životom. Politički, nema nijednu manu - tačno je znao kad za šta treba da se opredeli, a pitam se da li je zaista tako i mislio. Bio je pozer bez premca koji je tako lako i uspešno koketirao sa javnošću da u tome retko ko može da mu parira. Od filosofa definitivno niko. Sam za sebe je govorio da je ružan do interesantnosti, a životna saputnica (bez obzira na to što su stanovali u odvojenim stanovima, povremeno imali i druge veze), bila mu je prelepa i prepametna Simon de Bovoar. Njega su fotografisali po kafanama, za katedrama prestižnih svetskih univerziteta, u posetama Rusiji, Bugarskoj... pa i Jugoslaviji.
Što se tiče Sartra, tu već mnogo lakše dišem nego u slučaju Hamsuna - pročitala sam sve što je napisao, čak i neka predavanja koja su drugi objavili. Generalna slika u najkraćem: samodopadljivi intelektualac, erudita, pozer, manipulator. "Mučnina" mi nije bila mučna, čak mislim da je u njoj Sartr najviše Sartr. I u drami "Prljave ruke" liči na Sartra. I u po nekim prilčama, na primer u "Zidu" (tako je nazvao i celu zbirku). U svemu ostalom Sartr gradi sliku i o sebi i o onome što misli - on je glumac koji ne želi da se otkrije kako glumi. Nova generacija filosofa na Zapadu smatra ga dosadnim, ali ne bih ga tako lako odbacila - ima tu materijala i te kako za razmišljanje. Ume da bude i inspirativan, ponajviše kad se ne slažete s njim, pa vas "navede" da budete na drugoj strani, a onda vas "ubedi" kako niste u pravu. U tom smislu, verovatno je priželjkivao da dobije Nobelovu nagradu samo da bi je odbio. I to liči na njega.
Simon de Bovoar je sve suprotno - iskrena do bola. Nažalost, njen "Drugi pol" kasno mi je došao u ruke, posle dvadesete, i toliko je uticao na mene da sam ubeđena kako bi mi život bio sasvim drugačiji da sam De Bovoar otkrila ranije. Ona i Suzan Zontag najviše su uticale na ženski deo mene. Međutim, kad sam gutala redove "Drugog pola" već sam bila i udata i majka i... sve je bilo drugačije. 
Nobelovu nagradu nije dobio Lav Nikolajevič Tolstoj! Trebalo je! Moralo je to da se desi! Ali, eto, nije.

Tolstoj zaslužuje poseban post, i jednom ću svakako tome da se posvetim, ali za sada neka bude samo u okviru teme - njemu nema šta da se zameri ni literarno ni ljudski. Čak je trebalo da dobije i Nobelovu nagradu za mir ili da samo zbog njega izmisle novu, za dobročinstvo. Za života je trebalo da je dobije on i posle njega još Gandi i Majka Tereza. Toliko o dobitnicima za 20. vek. Malo je poznato da je od honorara za "Anu Karenjinu" kupio silnu zemlju u Kanadi i poklonio je porodicama koje su mu se javile, a najviše ih je bilo iz Holandije. To je ukupno 500 porodica, a kako je više od polovine bilo Amiša, u Americi pogrešno govore kako je kupovao zemlju samo Amišima. Već ovo je dovoljno, a njegovih dobročinstava ima još. Možda se Sofja Andrejevna, njegova žena, ne bi složila da je baš bio bez mane, ali... Tolstojevo književno delo uopšte nije sporno i sigurno ulazi u grupu od pet najboljih literata ikada. Složila bih se sa Tomasom Manom koji je u "Dnevnicima" napisao da je kao mlađi Dostojevskog stavljao na prvo mesto, a kako je sazrevao, primat je preuzeo Tolstoj. Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji su imali isti razvojni put.

Nobelovu nagradu je 1953. dobio i Vinston Čerčil, gubitnik iz Prvog (Galipolje) i pobednik iz Drugog svetskog rata. On je dobio nagradu za celokupan publicistički rad, s posebnim osvrtom na delo "Drugi svetski rat", a javna je tajna da su mu najjači "Dnevnici". Poput Orhana Pamuka, koji se čita polako, kao vino koje se ispija natenane da bi mu se osetila sva draž, tako se i "Dnevnici" čitaju najviše po 50 stranica za dan. Mislim da je nagradu zaslužio, ali mi je najfascinantnije kako je ovaj čovek, veliki hedonista i neverovatno ambiciozan, uspeo sve svoje mane da pretvori u vrline i da pokaže kako i s očiglednim nedostacima možete biti iskreni i opet očekivati poštovanje. Očekivati zato što ga zaslužujete. Čuveni znak V (Victory); čuveno obećanje Britancima da mogu da očekuju samo znoj i suze, i po malo krvi; čuveni tompus; čuveni cilindar, štap i leptir mašna; čuven opori i britki engleski humor... Za razliku od Sartra koji je koketirao sa javnošću, Čerčil je imao snošaj - kod njega ništa nije bilo na pola. Išao je do kraja, i u "Dnevnicima" svako slovo svedoči o tome. Najzanimljiviji delovi, bar meni najintrigantniji, nisu oni o sastanku na Jalti, već njegove usputne primedbe o pet komada svoje dece ili o ručku u klubu ili o klupi na kojoj sedi u bašti. Čerčil je u ovim krajevima ostao upamćen i po tome što je probao da čačka Tita pustivši avion da preleti prostor tadašnje Jugoslavije bez odobrenja, na šta mu je avion srušen, a on kasnije izjavio: "Ušli smo u osinje gnezdo." Savršeno je bio u pravu. Mada, u Beogradu je, u Grčkoj kraljici, popio i šamar od jednog srpskog oficira, ali to zaslužuje sasvim posebnu priči. Meni je najdraža njegova rečenica iz "Dnevnika": "Ko do tridesete nije komunista, čovek je bez srca, a ko i posle tridesete ostane komunista, čovek je bez pameti."

Knut Hamsun i Lav Tolstoj su na jednoj strani - njihov privatni život odvojen je od njihovog literarnog dela, a Sartr i Čerčil na drugoj - njihovo najbolje literarno delo jeste - njihov život. Marsel Prust bio bi negde na sredini - on nije želeo da "U potrazi za izgubljenim vremenom" liči na njegovo bivstvovanje, i ne liči ako ćemo pravo, ali ga odaje. Još po nečemu se razlikuje od prethodne četvorke - umro je relativno mlad, u 51. godini, od upale pluća, i tokom života ni u kom smislu nije bio eksponiran. Živeo je kao rentijer, što će reći da nikada ništa nije radio, samo je trebalo da svakog meseca skupi stanarinu, kretao se po salonima tadašnjih mondenskih kuća, ali ga niko nije znao niti se on isticao. Uvek negde u nekom ćošku, ćutljiv. Voleo je lepo da se oblači i na svim fotografijama koje su ostale uvek ima neku pozu, baš se namešta za fotografisanje. Njegova tajna, strašna tajna u to vreme, da je homoseksualac, danas ne bi bila ni tajna, a kamoli strašna, pa ipak, verovatno bi i danas bio isti - to je jednostavno stvar prirode. Iako nije želeo da iko sazna za njegovo seksualno opredeljenje, ako se "U potrazi" čita malo pažjivije, oseti se da Albertina mnogo miriše na Alberta. I, šta sad? Da li je zbog toga manje iskren i manje vredan? Nikako - u njegovom osećanju nema nikakvog pozerstva, i to je ono što ostaje posle čitanja Prusta. Jedna beskrajna nežnost i jedan savršeno sveden stil koji ga čine tako velikim. Da, ostaje i jedna velika književna polemika - pitanje vremena. U svakom smislu.