Knjige čitam skoro zanatski, nema te koju ne mogu da svarim do kraja i nema te koja mi je nezanimljiva. Ipak, da budem iskrena, postoji jedna koju nisam pročitala do kraja. Radi se o našoj, pre bih rekla spisateljici (termin koji sve više potiskuje sve druge iz svog sektora) nego što bih je nazvala književnicom, koju jedni hvale drugi kritikuju. Oni koji je hvale mnogo je hvale, a oni koji je kritikuju, rade to vrlo grubo i potcenjivački do besmisla. Rekoh, da pročitam nešto ako ću da sudim. Drugarica koja je voli preporučila mi je "njenu najbolju knjigu", a iz pogleda i tona naslutila sam da se boji kakav će biti sud. Nije to zbog toga što sam ja neki autoritet (nisam nikakav), već da učvrstimo prijateljstvo sklonostima ka istoj literaturi. Namerno ne pominjem spisateljicu, mislim da nije fer da sudim o njoj na osnovu samo jednog dela, i to dela koje nisam pročitala do kraja. U našim novinama u svoje vreme pisala je kolumne, koje su zaista bile dobre, interesantne, po pravoj meri jednog ženskog časopisa, a opet, imale su i svoju boju - pun pogodak. Međutim, kad mi je do ruku dopala knjiga, nisam odmakla dalje od nekih šezdesetak stranica, mada je pravilo, moje pravilo, da prvih sto stranica i ne računam. Odustala sam, i nije mi žao. Džabe što ima i istorije, Dučićeva pisma su originalno prenesena, džabe što je na neki način i egzotična... džabe sve to, kad se radi o delu koje očigledno ni sam autor nije pročitao drugi put. To je roman sklopljen verovatno za nekoliko dana, možda za dve ili tri nedelje nabacivanja teksta. Nema promišljanja, nema ničega što bi zaintrigiralo, izuzev tih pisama, koja sam na preskok tražila, ništa nije povezano... Još jedna potvrda Kročeovog "Slika nije vrednija ako je na njoj general umesto običnog vojnika".
Kad mi je do ruku došla knjiga "Ako te više nikada ne vidim" očekivala sam nešto slično (malo istorije, malo ljubavi), ali ću je pročitati. Valjda. Trebalo bi da je naša spisateljica izuzetak od prakse mog zanata - da čitam sve. O autorki ne znam ništa, i kad mi je knjiga došla u ruke, saznajem da je to njen prvi roman, da je 75. godište... Uh, mora da je vrlo ambiciozno.
Činjenica je da ovaj neveliki roman ima atmosferu latinoameričkih serija o izgubljenoj deci koja se traže sa roditeljima. Međutim, struktura sa nekoliko paralelnih priča koje se prepliću radnjom, vrlo vešto je izvedena, tako da nema ni traga onoj latinoameričkoj sladunjavosti. Prvi veliki plus. Drugi plus, iako je reč o prvom romanu - nema grandioznosti i istresanja životnih mudrosti kao iz rukava, što je inače opšte mesto svih prvih romana skoro svih pisaca na svetu. Treća stavka je istorijska osnova koja treba da se oseti, ali ne sme da se nameće, što je takođe Laura Belji vešto izvela. Ipak, nijedan od ovih pluseva ništa ne bi vredeo da nema književnog dara koji je kod nje očigledan, pa ću je rado nazvati književnicom.
Pripovedačka proza, često nepravedno osporavana u modernoj kritici, ovde je našla svoj pun izraz, jer "Ako te više nikada ne vidim" ima priču koja uspešno može da se prevede i na čistu naraciju i podložna je filmskom prikazu, a takođe ima i onaj specifičan šarm pripovedaštva - zanima vas šta će dalje da se desi. Iako su obrti sudbine, jednako uslovljeni istorijskim trenutkom koliko i psihološkom motivacijom likova, česti i određujući za tok i strukturu, nisu presudni za konačnu ocenu o književnom dometu, bar nisu ovde.
Radnja je smeštena u burno istorijsko vreme - Meksiko s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka. Knjiga me je toliko zainteresovala za taj period da ću potražiti istorijsko štivo o tom dobu da se malo bolje upoznam sa njim. Od imena pobunjenika koji se pominju poznat mi je samo Zapata, ali on je ovde sporedan lik. Jedna mala epizoda, ali vrlo upečatljiva. Od predsednika države, ne znam ni za jednog, ali (opet mala ali upečatljiva epizoda) Obregona bez ruke koji popušta pred idejom da se oslikaju zidovi u Meksiku, za šta na početku nije hteo ni da čuje, način na koji jednom rukom savija tortilju, kako govori o seljacima koji su se borili za parče zemlje i kako razmišlja o trenutku kad će izaći pred narod... dovoljno su podsticajni da poželite da saznate više, a daju i jarki kolorit Meksiku koji oslikavaju žutom bojom kukuruza, braon od čokolade, crvenom od paprike, zelenom od kaktusa... Odjednom Meksiko, pun života, previranja, galame, ljudi, šešira, pobunjenika naoružanih do zuba i bosih... iskrsava u svoj svojoj raznolikosti i počinje da pulsira iz stranica knjige. U tom smislu, lepa je epizoda i sa pijace na kojoj se Pančo i Mercedes snabdevaju. Kao i opis biblioteke u kući kolonijalnog stila gospodina Marijana, u kojoj Gilberto upoznaje svet.
Od istorijskih ličnosti, jedini o kojima sam znala i nešto više (za nijansu više), tu su još i Dijego Rivera i Frida Kalo. Rivera je dobrim delom i pokretač radnje u ovom romanu, ali Frida... ona je samo mali ukras. Prvi put se pojavljuje ovako: "Dijego Rivera je otišao, ne bez izvesne note ironije - u Sjedinjene Države, kako bi oslikavao zidove u kolevci automobila i napretka, a prilikom polaska jedva da je stigao da se oprosti od svojih prijatelja, okružen fotografima koji su bespoštedno škljocali zaslepljujući ga blicevima. Pratila ga je njegova treća supruga, jedna neobična žena s brčićima i spojenim obrvama, koja je povrh svega bila delimični invalid, jer je nekoliko godina ranije doživela tramvajsku nesreću u blizini pripremne slikarske škole." Frida, ovaj put imenovana, pominje se još dvaput, u šetnji sa porodicom glavnog junaka i u odbrani murala na kome je bilo napisano da nema boga. Da li mi je, usred mog neznanja, još neki bitan lik promakao? Da nije bilo onih spojenih obrva, možda ne bih znala ni da se radi o Fridi Kalo. Izuzev Rivere, sve te autentične istorijske ličnosti pojavljuju se tek tako, na mahove, u epizodama, a čitalac ih lovi. A i ne mora da ih lovi, jer za sam roman i nisu toliko važne. One su oni radnici iza scene koji postavljaju kulise i spuštaju i podižu zavesu, što je sastavni deo predstave, ali niste došli u pozorište zbog toga nego zbog onog što se dešava na sceni.
Junaci u predstavi "Ako te više nikada ne vidim" jesu Gilberto, slikar u Riverinoj senci, njegova majka Mecedes i gospodin Marijano. Likovi su plastično predstavljeni, iz tri su potpuno različita sveta i miljea. Mercedes, silom prilika kurva iz "Jednookog petla" u Verakruzu, ali čistog srca, koja je dala sina gospodinu koji joj se učinio kao prikladan da mu pruži više šansi u životu, kasnije revolucionarka... Gilberto, mladi intelektualac i umetnik koji proživljava vreme u kome živi na svojoj koži i iznutra... Marijano, intelektualac u najsuštastvenijem smislu te reči, čiji lik ima elemente američkog vrtoglavog uspeha ("krenuo je sa dna..."), što mu daje dinamiku. U glavne likove mogu da se svrstaju i bordel "Jednooki petao" i Akademija lepih umetnosti San Karlos u Siudad Meksiku koju su prekrstili u Barbizon de Santa Anita. Promena imena je simboličan pokazatelj nastanka meksičke umetnosti, nepatvorene, autentične, samosvojne... Jarke boje i svetlost tipični su za Santa Anitu Ictapalapu.
I, naravno, murali! Veličanstveni murali. Od prvog, "Postanje", pa sve do onih manjih na zidovima isprva belo okrečenih kuća diljem Meksika. A Gilberto je i započeo svoju slikarsku karijeru kao dečačić šarajući po zidovima bordela, trudeći se da bude što tiši dok "tete imaju posla".
Jedina primedba, mada nije zanemarljiva, tiče se ljubavnog života glavnih junaka, pogotovo muškaraca. Svi su oni imali samo jednu ljubav u životu, i samo sa tom jednom ljubavi spoznali su telesnu strast. Jedan junak, to bi bilo još i u redu, ali i gospodin Marijano i Gilberto... malo je mnogo. A opisi tih ljubavnih strasti, pogotovo kad se dese prvi put, otprilike su na isti kalup. Ne pomaže ni što su senzualni, erotični u onoj meri, pravoj, koja skoro da vas približi saučesništvu. Iako je vrlina, ujedno je i mana - latinoamerička sklonost fantastičnim elementima koji se odigravaju "pred vašim očima". Od Markesa, preko Ljose, Fuentesa... pa sve do Koelja, niko joj nije odoleo. Laura Belji je zadržala samo jednu takvu sliku u otvorenom vidu, u sceni umiranja Marijana kad ga preminula Elza zove da joj se pridruži, ali elementi radnje sadrže tu "fantastičnost" u skoro svakom segmentu. Nekad se u tome ogleda njeno majstorstvo, a nekad i pad. Na svu sreću, pad nije veliki i lako se uzdigne i povrati na onaj široki put talentovane književnice.
Roman svakako zavređuje pažnju, a ono što je najinteresantnije, biće zanimljiv bukvalno svima. Može da se čita iz više uglova, da se tumači sa više aspekata, i pruža onaj dobar osećaj koji lepa književnost mora da izazove u čitaocu - da posle pročitanog i dalje razmišlja o tome.
Činjenica je da ovaj neveliki roman ima atmosferu latinoameričkih serija o izgubljenoj deci koja se traže sa roditeljima. Međutim, struktura sa nekoliko paralelnih priča koje se prepliću radnjom, vrlo vešto je izvedena, tako da nema ni traga onoj latinoameričkoj sladunjavosti. Prvi veliki plus. Drugi plus, iako je reč o prvom romanu - nema grandioznosti i istresanja životnih mudrosti kao iz rukava, što je inače opšte mesto svih prvih romana skoro svih pisaca na svetu. Treća stavka je istorijska osnova koja treba da se oseti, ali ne sme da se nameće, što je takođe Laura Belji vešto izvela. Ipak, nijedan od ovih pluseva ništa ne bi vredeo da nema književnog dara koji je kod nje očigledan, pa ću je rado nazvati književnicom.
Radnja je smeštena u burno istorijsko vreme - Meksiko s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka. Knjiga me je toliko zainteresovala za taj period da ću potražiti istorijsko štivo o tom dobu da se malo bolje upoznam sa njim. Od imena pobunjenika koji se pominju poznat mi je samo Zapata, ali on je ovde sporedan lik. Jedna mala epizoda, ali vrlo upečatljiva. Od predsednika države, ne znam ni za jednog, ali (opet mala ali upečatljiva epizoda) Obregona bez ruke koji popušta pred idejom da se oslikaju zidovi u Meksiku, za šta na početku nije hteo ni da čuje, način na koji jednom rukom savija tortilju, kako govori o seljacima koji su se borili za parče zemlje i kako razmišlja o trenutku kad će izaći pred narod... dovoljno su podsticajni da poželite da saznate više, a daju i jarki kolorit Meksiku koji oslikavaju žutom bojom kukuruza, braon od čokolade, crvenom od paprike, zelenom od kaktusa... Odjednom Meksiko, pun života, previranja, galame, ljudi, šešira, pobunjenika naoružanih do zuba i bosih... iskrsava u svoj svojoj raznolikosti i počinje da pulsira iz stranica knjige. U tom smislu, lepa je epizoda i sa pijace na kojoj se Pančo i Mercedes snabdevaju. Kao i opis biblioteke u kući kolonijalnog stila gospodina Marijana, u kojoj Gilberto upoznaje svet.
Od istorijskih ličnosti, jedini o kojima sam znala i nešto više (za nijansu više), tu su još i Dijego Rivera i Frida Kalo. Rivera je dobrim delom i pokretač radnje u ovom romanu, ali Frida... ona je samo mali ukras. Prvi put se pojavljuje ovako: "Dijego Rivera je otišao, ne bez izvesne note ironije - u Sjedinjene Države, kako bi oslikavao zidove u kolevci automobila i napretka, a prilikom polaska jedva da je stigao da se oprosti od svojih prijatelja, okružen fotografima koji su bespoštedno škljocali zaslepljujući ga blicevima. Pratila ga je njegova treća supruga, jedna neobična žena s brčićima i spojenim obrvama, koja je povrh svega bila delimični invalid, jer je nekoliko godina ranije doživela tramvajsku nesreću u blizini pripremne slikarske škole." Frida, ovaj put imenovana, pominje se još dvaput, u šetnji sa porodicom glavnog junaka i u odbrani murala na kome je bilo napisano da nema boga. Da li mi je, usred mog neznanja, još neki bitan lik promakao? Da nije bilo onih spojenih obrva, možda ne bih znala ni da se radi o Fridi Kalo. Izuzev Rivere, sve te autentične istorijske ličnosti pojavljuju se tek tako, na mahove, u epizodama, a čitalac ih lovi. A i ne mora da ih lovi, jer za sam roman i nisu toliko važne. One su oni radnici iza scene koji postavljaju kulise i spuštaju i podižu zavesu, što je sastavni deo predstave, ali niste došli u pozorište zbog toga nego zbog onog što se dešava na sceni.
I, naravno, murali! Veličanstveni murali. Od prvog, "Postanje", pa sve do onih manjih na zidovima isprva belo okrečenih kuća diljem Meksika. A Gilberto je i započeo svoju slikarsku karijeru kao dečačić šarajući po zidovima bordela, trudeći se da bude što tiši dok "tete imaju posla".
Jedina primedba, mada nije zanemarljiva, tiče se ljubavnog života glavnih junaka, pogotovo muškaraca. Svi su oni imali samo jednu ljubav u životu, i samo sa tom jednom ljubavi spoznali su telesnu strast. Jedan junak, to bi bilo još i u redu, ali i gospodin Marijano i Gilberto... malo je mnogo. A opisi tih ljubavnih strasti, pogotovo kad se dese prvi put, otprilike su na isti kalup. Ne pomaže ni što su senzualni, erotični u onoj meri, pravoj, koja skoro da vas približi saučesništvu. Iako je vrlina, ujedno je i mana - latinoamerička sklonost fantastičnim elementima koji se odigravaju "pred vašim očima". Od Markesa, preko Ljose, Fuentesa... pa sve do Koelja, niko joj nije odoleo. Laura Belji je zadržala samo jednu takvu sliku u otvorenom vidu, u sceni umiranja Marijana kad ga preminula Elza zove da joj se pridruži, ali elementi radnje sadrže tu "fantastičnost" u skoro svakom segmentu. Nekad se u tome ogleda njeno majstorstvo, a nekad i pad. Na svu sreću, pad nije veliki i lako se uzdigne i povrati na onaj široki put talentovane književnice.
Roman svakako zavređuje pažnju, a ono što je najinteresantnije, biće zanimljiv bukvalno svima. Može da se čita iz više uglova, da se tumači sa više aspekata, i pruža onaj dobar osećaj koji lepa književnost mora da izazove u čitaocu - da posle pročitanog i dalje razmišlja o tome.
Нема коментара:
Постави коментар