Dačo, volim te!

Tragičan kraj nečijeg života uvek je užasan, a pogotovo kad se radi o mladim ljudima. Tokom protekle nedelje novine su punile vesti o ubistvu i samoubistvu Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode. Ona je bila trudna pa nije htela dete, a on jeste... ona je htela da raskine a on s tim nije mogao da se pomiri... non-stop su se svađali i tukli čak, bila je to bolesna veza... Kseniju su svi voleli... ne može da opstane veza kad je ona deset godina starija... Filip je osramotio svoju porodicu...
To su samo neki od naslova i međunaslova u novinama, a šta tek čaršija priča... U stvari, isto to, samo malo proširenije. Najednom, bar kod mene na poslu, svi su je poznavali, i to dobro. „Da se ovo nije desilo, umrla bi od droge", „kakav je život ta devojka vodila", „i njena majka je poput Divne Karleuše, stalno je gurala negde, ‘i čiki u krilo‘ ako treba"... Mnogo smo bre gadan svet! Retko ko da progovori o njenoj mladosti, o tome kako je rano dostigla popularnost, kako se borila da izgradi karijeru... a o vezanosti za majku valjda postoje i druge reči. Koliko mi je poznato, kad god majka u Srbiji izgleda lepo, odmah „s njom nešto nije u redu" i svrstava se u žene sumnjivog morala ili ludače. Ipak, meni je najopskurniji, mislim da je reč o međunaslovu, bio: Filip je osramotio svoju porodicu! Bez komentara. Da li je to suština ove tragedije?
Koleginica s kojom blisko sarađujem nije glasno govorila o tome šta misli, ali po okretanju glave i mumljanju moglo se zaključiti da o njoj misli kao o neurotičnoj devojci koja je morala ovako ili onako da skonča, ali uz - skandal! Šta joj smeta, posle sam je pitala, na šta mi je odgovorila da Ksenija „nije bila normalna". Istini za volju, iz vizure jednog mrtvog puvala tako buran temperament kao što je bio Ksenijin verovatno deluje zastrašujuće.
O Filipu Kapisodi ne znam skoro ništa, gledala sam ga nekih pet minuta u smaračkom Velikom bratu, slučajno se desilo da baš on s nekim razgovara, i ostavio je utisak... mozga manekena. Ali, neću da grešim dušu, pet minuta sigurno nije dovoljno da se neko oceni. Da li je bio lep? Pa, i jeste i nije. Lep je zato što je imao ipak specifičnu fizionomiju, a nije zato što je ipak ličio na mnoge druge. Radi se o ličnom ukusu. Bio bi mi mnogo draži da je na primer sportista ili pevač, glumac... da radi nešto u čemu sebe ispoljava, a ne da mu je jedina briga da nema podočnjake. Svejedno, iz ovog aspekta je bitno jedino da je bio sa Ksenijom u vezi i da je, očigledno, bio mnogo ljubomoran. Čovek kojim vladaju strasti ipak nije maneken koji se šetka tamo, pa vamo, pa gore, pa dole, pa malo gleda u publiku, pa se onda izražajno okrene... Ko zna, možda mu je bilo teško u sopstvenoj koži, i onda je sve eksplodiralo tamo gde je bilo najtanje i gde je bio najjači emotivni angažman.
Sa Ksenijom je sasvim druga priča. Ona je i na prvi pogled delovala kao vulkan, i to je bio jedan od njenih aduta - ovo sam ja, prihvatite me takvu, ne foliram se. Pojavila se na sceni vrlo mlada, mislim da joj je bilo oko šesnaestak leta, i delovala je sveže, zdravo, poletno. Igrala je fantastično, s pevanjem nije stajala tako dobro, ali je imala „ono nešto". Prvi hit - Dačo, volim te! Devojke su nosile majice sa tim natpisima, a momci, mada ređe, sa natpisom: Ja sam Dača. Kako je došla, tako je i ostala, mada kasnije ništa više nije ponovilo taj uspeh, ali je bila prisutna na estradi, ponajviše zbog svog izgleda, nešto manje zbog igranja, a ponajmanje zbog pevanja, mada joj je to bila najveća ambicija. Sa prvim uspehom počinje i njen sunovrat. Vrlo brzo usledile su plastične operacije kojima je uspela drastično da poružni. Lepa žena sa harizmom menjanjem izgleda može samo da izgubi, a Ksenija je odličan primer. Veštačke grudi možda su san nekog bubuljičavog pubertetlije, ali na Kseniji su delovale kao brushalter na piletu, izgubila je od svoje prirodnosti i svežine. Kasnije je napumpala i usne, ali je to uradila diskretnije, pa su i zamerke manje, mada ih, naravno, ima. Šta li joj je sve to trebalo? Bila je privlačna što je izgledom, stavom i temperamentom odudarala od seljober sredine, a ovim intervencijama uspela je da se infiltrira u gomilu kojoj nije trebalo da pripada. I nikada se nije ni uklopila stoprocentno.

A ponašanje? Sećam se jednog njenog nastupa na TV-u, u nekoj od onih novokomponovanih emisija, u kojoj naša estrada raspravlja o smislu života, koja je mnogima ostala u sećanju zbog njenog čudnog ponašanja: stalno se klatila, upadala je povremeno u reč sagovornicima, više primedbom nego da bi ona nastavila da priča, a i dok je govorila ponašala se kao da ćaska sa drugaricama: „Ej, meni je bilo 17 godina, i meni tip, ej, sa utokom, ovako, u glavu, pa hajde sad ti ne pevaj više, iako sam pevala preko dva sata...", a malo kasnije: „Ej, meni je 17 godina, svuda oko mene sve belo, belo, i hajde sad ti odoli... ti bre sa 17 i ne znaš šta je to, hoćeš sve da probaš..." Da li je bila nadrogirana, samo iskrena (kakva je uglavnom i bila) ili blesava pa nije razmišljala kad šta priča? Kako god, ta emisija uzdrmala je duhove, a ona je nepovratno proglašena za tešku narkomanku. Preostao je još njen ljubavni život kao zanimljivost. I stvarno je bio zanimljiv. Sve te veze (i koje su zaista bile, na primer sa Grkom koga je navodno napustila zbog njegove ljubomore, i one koje su izmišljene) bile su sa iskrenim osećanjima, strastvene, dramatične čak, poput one sa Zvezdanom Slavnićem i nažalost ove koja je iz drame prešla u rang tragedije. Za nju nije moglo da se veže ništa neiskreno, folirantsko... Bilo je takva kakva je bila. Sve što je bilo u izlogu moglo je da se nađe i u radnji, bez ikakvih skrivenih motiva i kalkulacija.
Da li zato što ne volim folirante, fensi pojave (u stvari, prezirem ih)... Kseniju mi je uvek bilo milo da vidim jer se ponašala isto i prema voditelju programa, i prema publici u studiju, a čula sam priče i da je bila vrlo neposredna i prijateljski raspoložena sa garderoberkama. Sad je na primer komšije sve odreda opisuju kao devojku koja se uredno javljala sa „dobar dan" i razgovarala sa njima, kako nikad nije bila nadobudna zvezda. Takve pojave se ovde ne primaju, ništa ne vrediš ako ne digneš nos. Po kriterijumima naše palanačke Srbije imala je materijala da se pravi važna, po normalnim kriterijumima nije imala, ali ona o tome očigledno nije ni razmišljala.
Zašto joj uopšte posvećujem ovoliko prostora? Niti sam volela ono što radi niti sam bila toliko radoznala da me odlično zabavlja njen privatni život, niti mislim da je fizička lepota nešto čemu se treba diviti tek lepote radi... ali mi je zauvek ostala na listi pozitivaca kad je, počevši samostalno da se bavi muzikom, hrabro izjavila: „Ne pevam baš najbolje, pa sad idem na časove kako bih to popravila." Što to ne urade ove silne pevaljke čije pesme niko ne zna, a ni one same ne znaju da ih otpevaju uživo? Posle te izjave, kad sam se ponadala da će od nje nešto biti jer čovek svestan svog neznanja na dobrom je putu da stekne znanje, postala mi je draga. I nekako sam se nadala da će uspeti da postane pevačica, silno sam želela da se to desi. Ipak, ostaće upamćena samo kao igračica i samo po: Dačo, volim te! Naravno, i kao lepotica, i kao estradna figura koja je tragično skončala.