Nagrada - pa dvaput!

Nije baš da se u životu nisam nadobijala nagrada, mada su uglavnom bile u prvih 18 godina života (posle su me zaobilazile), ali se ovakvima posebno radujem. Hvala Dragici Perović Krstić i Nadi Đurović koje su me izabrale!  

Priprema, pozor, sad:

Pravila igre su sledeća :

1. Zahvaliti osobi koja te nominovala i objaviti njeno ime i link ka njenom blogu - hvala, za ostalo vidi gore.

2. Navesti 11 činjenica o sebi.

3. Odgovoriti na 11 pitanja koje je postavila osoba koja te je nominovala za nagradu.

4. Nominovati 11 blogera.

5. Sastaviti 11 pitanja na koja će odgovoriti nominovani blogeri i obavestiti ih da preuzmu nagradu.

Ovo sam kopirala s Nadinog bloga, ali je sve manje-više isto i na Dragičinom. :) Zato sam ovaj drugi deo kopirala s Dragičinog bloga, ali je i kod Nade sve manje-više isto.

 

Jedanaest činjenica o meni… Možda se neki neće složiti, ali sebe vidim ovako:

1. užasavaju me nepravda, licemerje, arogancija, foliranje, prostakluk, nametanje "vrednosti", "demokratičnost"...
2. ne volim slabiće - "slab" karakter teško podnosim i kod žena i dece, pa i obespravljenih (mada mogu da im nađem opravdanje), ali kod muškaraca to jednostavno ne mogu da podnesem
3. ne opraštam izdaju - ne svetim se, samo se okrenem na drugu stranu i zaboravim da ti ljudi postoje
4. volim sve što je povezano s hranom - toliko volim, da sam zavolela i pranje sudova, mada je ono najslabija karika te moje ljubavi
5. spretna sam "u ruke" - šijem, pletem, heklam, pravim figurice od marcipana, aranžiram cveće...
6. najviše volim da se smejem, zato svi duhoviti ljudi kod mene imaju plus beskonačnu naklonost
7. slaba sam na decu i stare ljude - to su inače jedine prilike kad se rasplačem ako im je neko naudio, savlada me takva tuga da ne funkcionišem
8. neumerena sam u svemu - to mi je najveća mana, ne umem da se zaustavim; pokušavala sam da se "vaspitam", ali mi ne ide; onda sam sebe pravdala kako sam "temeljna", ali znam da time samo sebe tešim; nadala sam se da će to s godinama poprimiti neku blažu formu, ali evo, prevalih pola veka, a ništa se nije promenilo...
9. stalno preispitujem sebe, i zaista se trudim da budem bolja - poslednjih godina pokušavam da dokučim zašto me moja rođena deca zovu Miljer (u nekim situacijama je to moje novo ime opravdano, ali...)
10. odličan sam drug - nije potvrda samo u tome što sam na sedam mesta kuma, već što zaista "ginem" za "svoje" ljude
11. tvrdoglava sam, svojeglava, često i brzopleta... ali nikad, baš nikad nisam zla; čak i onima koji su se o mene ogrešili oprostim, ali ne zaboravim.

Odgovori na Dragičina pitanja:
1. Blog koji pišem bavi se…
Bio je zamišljen kao blog koji se bavi jezikom, pa je prerastao u - svaštaru. :)
2. Teme koje me interesuju su…
Nema ni dovoljno prostora, niti iko ima dovoljno vremena da sve to sazna. Ali, hajde da ipak malo suzim, pa da kažem šta ne čitam: agitacije za raznorazne ideje, bilo političke, bilo sve druge - previše cenim svoju slobodu i na prvom mestu mi je "razmišljaj svojom glavom" princip da bi me zainteresovalo nešto što mi se daje kao gotov model - "ovo je cela istina i nema tu šta da se preispituje". Takođe se klonim "urbanih" tema (kako se ta reč ofucala!), ljudi koji su na bilo koji način "autoriteti"...
3. Rado posećujem blogove sledeće sadržine…
Sve blogove koji su lepo pisani, koji su interesantni jer su proizvod mozganja ili osećanja, a još ako su i duhoviti ili mogu nešto novo da saznam... "kupili" su me za sva vremena.
4. U toku blogovanja naučila sam…
Opstaju samo oni koji su "svoji".
5. U bloger-svetu volim…
Iskrenost. Naravno, takvi su blogovi koje čitam. Oni koji zarađuju od blogovanja, bar na našem govornom području, nisu takvi. To je takvo đubre da nemam reči, i onda se i jedni i drugi zovu isto - blogerski svet.
6. Zarađujem od svog hobija na (sledeći) način…
Imam tu sreću ili nesreću da sam od hobija napravila posao, tako da mi je to jedini izvor prihoda.
7. Prodaju vršim posredstvom…
Imam distibutera, on sve to plasira na kioske, pa koliko se proda.
8. Blogovanje mi omogućava…
Da dišem. Punim plućima. Kad sam ušla u blogerske vode, nisam ni slutila da će mi priuštiti takvo zadovoljstvo. A najdraži mi je osećaj slobode da pišem šta se meni svidi.
9. Volela bih da znam da radim…
Budući da smo tehnika i ja posvađani, voleli bih na primer da naučim da popravim bojler, ili da znam vodoinstalaterske poslove, ili da se na kompu snalazim bolje (sada mi sve nameštaju deca, a ja se samo smeškam, ništa ne kapiram i pišem kad koje dugme treba da pritisnem)...
10. Posredstvom bloger-druženja naučila sam…
Najvažnija stvar koju sam naučila, to je da se do kraja života uvek sazna nešto novo (ali ne kao u onom vicu - zašto je skleroza dobra bolest; uvek saznaš nešto novo).
11. Blogovanje mi je omogućilo…
... da upoznam mnogo interesantnog sveta i proširim krug prijatelja.

Odgovori na Nadina pitanja:

1. Šta je bilo prvo, strela ili močuga? Obrazloži. 

Svet bi bio mnogo bolji da je prvo izmišljena strela, jer ona pogađa u cilj, za nju je potrebna izvesna veština... Ali se bojim da je prvo izmišljena močuga jer je prvi zakon koji je nastao kao oblik uređenja društva - sila. Močugom tresneš po glavi onog ko želiš da te sluša, pa nek on izmišlja strelu, napravi je, gađa i obezbedi ti obrok. Onaj kod koga je močuga apsolutni je vladar. Sila je ostala prvi i najvažniji princip društvenog uređenja.

2. Sladoled od vanile te asocira na...

Sirotinju. Ja odmah pomislim kako bih mogla da ga prelijem čokoladom, pospem ga krokantom od lešnika... stavim mu jagodice odozgo... Nešto mi je to malo - samo sladoled od vanile. :)

3. Napiši jedan haiku o sebi.

Uh, bre, Nado, al' si surova! Da pokušam: 

Beži silo

Beži nepravdo

M'rš od mene!

Ja sam Ja

Ne pokušavaj

da napraviš nešto drugo.

4. Avion se srušio u džungli. Ti si jedini preživeli/preživela. Kako se osećaš i šta radiš?

Osećam se izgubljeno i uplašeno. Prvo gledam kako da se zaštitim od životinja i od eventualnih prirodnih nedaća. Kad obezbedim kakvo-takvo sklonište, počnem da kopam po avionu ne bih li našla nešto čime mogu da uspostavim bilo kakvu vezu sa civilizacijom.

5. Na ulici nalaziš dečju knjigu s imenom i prezimenom deteta i nazivom nekog mesta. Šta radiš?

Zovem obaveštenja da mi daju brojeve telefona ljudi iz tog mesta s istim prezimenom.

6. Partner (u ljubavi) ti pravo niotkuda saopštava da želi raskid/razvod. Tvoja prva reakcija je...

Kažem mu: "Doviđenja." To je ujedno i poslednja reakcija.

7. Poslednjih hiljadu dinara trošiš na...

Da pojedem nešto lepo. Koliko je moguće za te pare.

8. Skačeš iz aviona padobranom. Kako se osećaš?

Fenomenalno. To mi je jedna od želja na spisku Životne želje.

9. Omiljena poza u seksu (aaaaaaaaaa, pa mora malo...)

Ima ih više... 

10. Šta želiš sebi?

Da ostanem vedrog duha i manje se nerviram. Da, želim i da postanem baba "na pošten način". Ovako sam već postala, ali nije to pošten način.

11. A meni?

Da postaneš bogata.

Neću sastavljati listu onih koje nagrađujem. Retko ko mi se odazivao kad sam to radila ranije, a plašim se i da su ovi koji su to uradili, više to uradili iz obzira. Ne želim da ikome bude neprijatno i da oseti bilo kakvu vrstu obaveze.

Ali ću vrlo rado sastaviti listu svojih 11 pitanja! Nek svako odgovori u sebi, ovo je kao spomenar ili leksikon. Pravilo je da se na glupa pitanja daju pametni odgovori.

1. Da si jedan dan na vlasti, šta bi prvo uradio/la?

2. Da li imaš osećaj da ti je ugroženo ljudsko dostojanstvo slušajući i gledajući TV u vreme pred izbore?

3. Omiljena knjiga

4. Omiljeni film

5. Omiljena pesma

6. Najveća ljubav

7. Koji ti je omiljeni lik iz javnog života (ceo svet) i zašto?

8. Kakve asocijacije imaš na događaje u Ukrajini?

9. Šta priželjkuješ sebi?

10. A šta Srbiji?

11. Veruješ li u vanzemaljce?

Na gadnu sam se babu napravila

Moja drugarica Marijana svaki Božić ćestita sa "Hristos vaskrse", a Vaskrs sa "Hristos se rodi". Ne radi to namerno. Kao što sam ja uporno jednog druga zvala Mirko, a on se zove Slavko, ili je možda obrnuto - znam samo da nikad nisam "ubola", baš zato što sam žarko želela da ne pogrešim. Zato se Marijana trudi da ona ne bude prva koja će izgovoriti taj tradicionalni pozdrav, nego čeka da joj ga neko uputi, a ona će, to je bar lako, samo reći: "Vaistinu!" - odgovor je isti i za jedan i za drugi praznik. Tu ne može da pogreši.

U vreme velikih praznika, planetarnih dimenzija, kao što je slučaj sad, u vreme Nove godine, nekako mi se ne dâ čak ni da čestitam. Možda zato što ne volim ništa što se "mora", a možda i zato što sam naopaka. Pričam s drugim ljudima, pa vidim da i nisam toliki izuzetak kao što sam mislila. Muka mi je i od novogodišnjih pesama, a da ne pričam o "prazničnoj atmosferi", maniji spremanja hrane, kuće... kupovini poklona... čestitkama. Lepo su me vaspitali, svima sam čestitala Novu godinu, i svaki put sam bila iskrena - svima kojima sam čestitala zaista želim sve najbolje, ali zašto to svi radimo samo sad, zašto uvek u istoj formi? I zašto je, na kraju krajeva, veliki blam ako se to ne uradi? Nekako mi se neće. Razmišljam da za ovu Novu godinu, pogotovo otkad su mi deca porasla i svako živi svoj život, odsedim kod kuće kao i svako veče, ostajući u pižami i jedući ono što bih i obično jela. Ali, tu je i muž. On očekuje ekstra klopu. Dobro, spremiću mu. Doček kao doček, ništa naročito, svake večeri dočekam neki novi dan, ne pamtim kad sam legla pre ponoći. Jedino kad se patosiram od umora, pa obično legnem "samo da ispravim leđa", a preobudim se naduvena kao balon, ni zube nisam oprala niti sam se presvukla... Stvarno, kad ne "dočekujem" ni novi dan ni Novu godinu, to su sve neke ubibože situacije. Iako svake noći upražnjavam "doček" (valjda vežbam za "pravu Novu godinu"), kad dođe Doček - ja pretenirana. Već oko jedanaest mi se spava.

Dok sam bila mlađa, i meni je Nova godina bila najveći praznik - te gde ću ići, te s kim ću, te šta ću obući, te šta ćemo raditi, te koju ćemo muziku slušati... a sad mi je svega dosta. Šta je tu tako neobično i glamurozno? Veče kao i svako veče, kalendar svakako promeni datum.

Kažu - kako se provedeš za Novu godinu, tako će ti biti cele godine. Možda otud ovolika euforija? Znam samo da sam Novu 1993. dočekala u kući, sama, u crnom kombinezonu svoje babe, s crvenim karminom na usnama, što je bio jedini ustupak prazničnom izgledu. Jela sam skuvanu testeninu - bez ičega. U tom trenutku sam pomislila kako je to najgora Nova godina u mom životu, a sad priželjkujem istu takvu, samo bez karmina i s boljom hranom nego što je tad bila. Kako se to desilo? To je bilo vreme velike krize, i ja sam, u skladu s tim vremenom i (ne)prilikama, radila tri posla. Prepodne u firmi, kao novinar, popodne kod ruskih lekara, kao prevodilac, a uveče u galeriji slika. To veče galerija nije radila, ali sam druga dva posla morala da odradim, doduše sa skraćenim radnim vremenom. Deca su već bila u Kragujevcu, kod kumova se pravio doček, velika žurka, sjajan provod u najavi. Pođem ja ujutro sa sve torbom na prvi posao, pa na drugi, pa ću posle na stanicu. Ostajem u rodnom gradu celu nedelju posle toga. Ispraznila sam kućne zalihe grane, isključila čak i frižider. To je bio obećavajući period mog života, kad sam mislila da okrećem novi list, da sam postavila osnove budućnosti na zdrave noge. Razvedena sam, "dečko" mi je u Kanadi, i ja ću doći tamo s decom za godinu dana, da pobegnemo od katastrofe koja nas je zadesila. Tako, sve je isplanirano, sve sređeno. Što volim planove! Retko koji mi se ispunio. Čak ni spisak za pijacu ne ostvarim po svim stavkama.

Odem ja na stanicu malo kasnije nego što sam planirala, trebalo je ispisati kartone svih pacijenata koji su tog dana došli na pregled, na ruskom, a pacijenata je bilo kao da nije praznik. Na stanici me čeka neprijatno iznenađenje - otišao je i poslednji autobus. Poslednji nije kao ostalih dana, "praznik je, šta vam pada na pamet!", a železnica nema voz do Kragujevca u te sate. Vratim se kući, razočarana. Kuća hladna, frižider prazan, samo neke nesrećne makarone u šteku. Sačekam da se malo zagreje kuća, istuširam se, operem kosu, obučem gaće i taj nanin crni kombinezon od satena... gledam se... nešto nedostaje... stavim krvcrveni karmin... upalim TV, skuvam makarone, pijem česmovaču... S decom se čujem non-stop (tad su još bili mali pa im je bilo lepo da smo zajedno, sad bi im bila kazna da sa mnom dočekuju Novu godinu), zove me "dečko", krivo mu je što sam sama, pita me da li bih išla s njegovim društvom na doček, da im javi... ne, nikako... koj' ću ja đavo tamo (s njim je u redu, ali sama, nikako), zove me majka, na ivici je plača (pa što si, sine, sama?), zovu me kumovi, zovu drugarice... i ja shvatim da svi oni misle kako sam na ivici očaja. A meni - lepo. Jedino sam bila gladna, sve ostalo je bilo baš kako treba. Skoro idealno, da petarde nisu prštale na sve strane i da se nije toliko pucalo na ovoj blesavoj Karaburmi. Preživela sam, lepo se ispavala (tad sam shvatila da ništa nisam propustila). U rano jutro krenula sam na stanicu, grad pust, kao prvog dana stvaranja sveta - sve čisto, reže od hladnoće ali sunčano i bistro, ostaci proslave svuda po ulicama kao dokazni materijal da je tu juče bilo puno ljudi, kao kad cirkus ode iz grada a deca gledaju mesto gde je nekad bio šator, a sad više ničeg nema izuzev zaboravljenih ili namerno ostavljenih dronjavih, isluženih sitnica. U autobusu - samo vozač, kondukter koji spava i ja. Na auto-putu nema nikog. Baš nikog.

Tako gledano, trebalo bi da mi je ta godina bila bezvezna - samotnička, gladna... A desilo se sve suprotno - nisam otišla u Kanadu, ali sam ustalila prihode, upoznala sadašnjeg muža... zaista okrenula drugi list, mada ne onako kako sam planirala. Nije bilo euforije za doček, ma nisam stavila čak ni kuglu da "ukrasim" kuću, a godina je označila preokret nabolje.

Sad, 2014, od petardi ću izludeti, a pas će mi dobiti infarkt. Ne mili mi se ni do prodavnice da odem, gužva je kao da će sutra smak sveta i svi blagovremeno prave zalihe. Ne uključuje mi se TV od zvončića, prigodnih pesama, Deda Mraza i njegove ekipe. U novinama samo neke liste najvažnijih stvari iz 2013. i prognoze za 2014. Putuje se. Kupuje se specijalna garderoba. Donose se odluke. Prva od njih je, bar većini, dobro pijanstvo. Posle na red dolaze: ostaviću pušenje, smršaću... Gde god da se okreneš - parada kiča. Svet je stao, svi su poludeli. Nova godina! Baš me briga. Biće i sledeće godine.

Let's talk about sex

Ko očekuje sočne priče ili iskustva s isprobavanjem poza iz Kama-Sutre... neću da mu kažem: "Sram vas bilo!", nego: "Nije valjda da tako nešto očekujete ovde?" ili: "Moooolim...."

Završili smo s konkretnim, hajde sad da pređemo na teoriju. I sociologiju. S posebnim osvrtom na psihološki pristup. Ono što me je uvek fasciniralo u vezi s pričama o seksu, to je da što ga manje upražnjavate - sve više pričate o njemu. I da su to priče koje s godinama postaju sve zabavnije.

Dakle, nije reč o seksu nego o - pričama o seksu. Ko malo bolje poznaje život i ima prijatelje i među muškarcima i među ženama, dobro zna da su žene te koje mnogo otvorenije govore o seksu. Druga je stvar što kao mlade umanjuju doživljaj, a kao starije - preteruju. Ne bih rekla da je to ono "muško hvalisanje" u rangu ribolovačkih priča, već - da su sve otvorenije i pristupaju seksu kao jednoj divnoj zabavi, ponekad im i sama priča ulepša dan zato što je - duhovita. Insistiram na smešno vs duhovito. Neopisiva je zabava kad se u ženskom, opuštenom društvu, prepričavaju događaji iz kreveta, a vrhunski doživljaj ako se "to" nije desilo u krevetu već na nekom neočekivanom mestu.

Ko se seća dokumentarne emisije iz američko-britanske produkcije o muškom i ženskom reagovanju na striptiz? Ne sećam se kako se emisija zvala, ali se sećam da je meni bilo oko 18 godina kad je prikazivana kod nas (znači, pre jedno sto godina imali ste priliku da je gledate), ali se posle o tome pričalo danima, pa i nedeljama. U toj emisiji prikazana je grupa muškaraca koja posmatra striptiz. Striptizeta nije ni prikazana, kamera samo prikazuje lica gledalaca u jednom muškom klubu. Svi su izgledali kao da prate neko vrlo ozbiljno predavanje iz ekonomije ili pažljivo slušaju uputstva kako da provale neprijateljsku šifru u špijunskom ratu. Tu i tamo neko od njih ima osmeh, blaženi, mada pre liči na tupav, kao dete koje nije razumelo zadatak iz matematike, a od rešenja mu zavisi da li će imati slobodno leto ili će se spremati za popravni. Posle nekog vremena kamera se s mrtvih ozbiljnih lica posmatrača spušta dole, i... nekima su ruke mokre, lepo se vidi, a i ostale stvari... Ma, nije njima lako.

A onda se kamera seli u ženski klub gde nastupa striper. Ovde nisu mogli da ga ne pokažu jer su ga žene, onako zanesene zabavom, pipkale, gurkale, stavljale mu pare u gaće (ako ona traka tako može da se nazove)... I lica su svim gledateljkama bila ozarena. Nasmejane, neke onako, neke se grohotom smeju... Ma, zabavljaju se za sve pare i baš se vidi da im je lepo. Jedna drugoj dobacuju... I nijedna, baš nijedna nije ni blizu ozbiljne face. Da nema stripera, pomislili biste da su na nekoj lutriji na kojoj svaka dobija ono što želi, pa joj od zadovoljstva ne silazi osmeh s lica. One se ozbiljno zabavljaju. Sve, bez razlike, i nijedna nije uzbuđena. Bar ne onako kako su bile njihove "kolege" iz muškog kluba.

To je ono što muškarci, bar većina njih, uopšte ne shvataju - žene ne zanimaju golotinja, dužina, debljina, pločice na stomaku, pogotovo ne tange (ono krpče koje nikad neće postati krpa za prašinu kad se iznosi) ili ne znam ni ja kakve akrobacije tokom "onog"... Sve je to jedno veliko ništa naspram pogleda, osmeha, pravih reči u pravom trenutku, dobrog poljupca... Što, naravno, ne znači da su nepopravljivo romantične ili nezainteresovane za seks. Iju, daleko bilo! Zainteresovane su, i te kako, ali najčešće ne prelaze odmah na "konkretno". Važnije im je šta one misle da muškarci misle nego bilo šta drugo. Ko ovo nije razumeo, ne poznaje žene.

Kod muškaraca, na žalost ili na sreću - sasvim suprotno. U vezi s tim uvek se setim jednog dobrog druga koji je toliko bio zaljubljen u jednu devojku da jednostavno s njom - nije mogao. Imali su neki jadan seks u pokušaju. Inače, bio je sasvim drugačiji u ostalim vezama. Jeste ekstreman slučaj, ali je moguć.

Ko se seća "Zlatnih devojaka" i epizode u kojoj svaka od njih priča o prvom seksualnom iskustvu? Blanš je naravno imala neku vau! priču gde je sve bilo kao na filmu, sa sve muzikom od koje se srca tope, Rouz je to uradila sasvim u skladu s prirodom, kako i nalaže život na selu (gledala je kako to rade domaće životinje, ništa joj nije bilo nepoznato), a Doroti - ne bi ni znala da se nešto desilo da se posle devet meseci nije porodila. Otprilike tako bude i u životu, to su ta tri osnovna slučaja. A kako su tek zabavne ženske priče o najboljem seksu - i to ume da bude i te kako duhovito, a tek o najgorem seksu... da umreš od smeha. Kad se žene skupe i pričaju o seksu, to je neopisivo zabavno!

Kako je muškarcima? Kako oni razgovaraju o seksu među sobom? Pojma nemam, ali sam sklona da verujem da im nije zabavno kao ženama. Bar nije čista zabava sa smejanjem od kojeg zabole stomačni mišići. Verovatno posle toga odu do kupatila, da se tamo malo duže zadrže ako su u solo varijanti, a ako nisu, onda sve to o čemu su pričali sprovedu u delo. Žene se smeju i dalje posle priče, i kad odu kući, kao na primer ja sada.

Fejsbučenje

Opirala sam se fejsbuku, uporno i svesno. Kad je tek počeo da biva popularan, naslušala sam se priča na poslu šta ko radi, kakve je fotke okačio... pa mi nije bilo jasno zašto ljudi svoju intimu tako jeftino izlažu svima na uvid. Dobro, nisu svi izlagali intimu, ali ja to tada nisam znala jer su se prepričavale samo priče o intimnim stvarima. To je možda bio mali razlog, tek da zazirem od sve popularnijeg fejsa, ali kad su počele priče o tome koliko je ko na fejsu, pogotovo od umišljenog rukovodećeg kadra u mojoj poslednjoj firmi, to me je uverilo da treba bežati od te rabote što dalje. Moja šefica me je često vozila kući, pa bi razgovor tekao ovako: "Priča mi ona kako mnogo radi, kao da ja ne vidim da je non-stop na fejsu." Nikad nisam pitala: "A otkud znaš? Znači da si i ti non-stop na fejsu." Samo što je ona imala uverenje da joj je dopušteno ono što drugima nije jer je bogomdana - šef! A (skoro) svi ti šefovi bili su samo "leva smetala" kojima su dali funkcije da drugima ne bi smetali da rade. Inače, mala digresija - na mom poslednjem radnom mestu kao po pravilu je bilo: što viši položaj, to nesposobniji čovek, a mnogi od njih bili su prave pravcijate budale - u svakom smislu. Možda je fejs zato i bio tako popularan. Još jedna digresija - sve je popularniji tviter. Koliko mogu da ocenim, tamo svi pričaju šta im se ćefne, što ga ne razlikuje od fejsa, izuzev ograničenja u dužini, ali je stvar prestiža koliko neko ima pratilaca. Odgovaraju ljudi na pitanja koja im niko ne postavlja, prosipaju mudrosti... pa ostali to prenose... a poenta je da si što kraći, jezgrovitiji, kao da smišljaš poslovice. Koliko te ljudi prati, toliko si važan. Da sam i na tviteru, sigurno bih pratila samo one koji su mi smešni ili me na neki drugi način zabavljaju, na primer glupostima, i cenim da bi, sudeći po mojoj zainteresovanosti, ispalo da su samo "najgori" popularni. Kad malo bolje razmislim, to mu dođe kao realna slika Srbije. Jer, ako ćemo pravo, mene zanima informacija plus obrazloženje, a sigurno to ne mogu dobiti u jednoj rečenici. Naravno da bih jurila tvitove kojima mogu da se smejem. Eto, tviter me neće videti - bolje njemu, bolje meni... Očigledno je moguće da i vuk bude sit i ovce na broju.

Da se vratim ja fejsu, na kome sam, od odlučnog protivnika, postala veoma aktivan korisnik. Pisala sam i kako sam zavila 400 sarmi za slavu, i postavljala sve fotke koje su mi bile u aparatu... Jednom rečju, radim sve ono što sam mislila da nikad neću. A kako je sve počelo? Pa, iz najpraktičnijih razloga - zamisao je bila da četujem s ljudima koje volim i s kojima sam bliska, a žive daleko i telefon je preskup. Možemo to da radimo i mejlom... možemo, ali većina njih nema stalno uključen mejl kao ja, otvaraju ga tek jednom nedeljno ili na dve nedelje... vise na fejsu, i ovako im je lakše. Ili, što kaže jedna moja kuma koja živi u Australiji: "Imam sve fotke na fejsu, priključi se da vidiš, molim te." I tako, priključih se ja, ali da me ne bi otkrili ovi na poslu, bila sam prijavljena pod imenom jedne od svojih baba, u devojačkoj varijanti. Pitam ja tako decu da l' im je lepše Kosara Rusimović ili Zagorka Popović, a oni, skoro u glas: "Ne zna se koje je gluplje." Imali su i dodatak - da sam iz pretprošlog veka, da je smešno, da će me, baš zato što je toliko neobično, provaliti... Dignem ja ruke od njih i na eci-peci-pec postanem Zagorka Popović. Na poslu svi komentarišu svačije statuse, a ja, kao neko siroče, pravim se i da ne znam šta je to - fejs. Bilo je i komentara: "A, da, ti nisi na fejsu. Znaš li šta je to?" Trep, trep... pa još jednom trep, trep... ma, batalite me, deco, ja sam žena u godinama.

Zamisao je bila četovanje s inostranstvom i do desetak prijatelja. Naravno, tih desetak vrlo brzo je bilo tridesetak, četrdesetak... i sve tako - tajno, kao, niko ništa ne zna i pojma nema... A onda otkrijem da na fejs mogu da stavljam fotke koje su mi i te kako zagušile komp. To je već bilo otkrovenje. Moram da napravim prostor na desktopu, i najelegantnije rešenje je bilo da pobrišem fotke s desktopa koje su "arhivirane" na fejsu. Fotki ima svakojakih - i gde sam lepa i gde nisam, i s meni značajnih mesta i s nekih gluposti, na primer s kučetom jedne od drugarica... Sve je tu. Ljudi obično postave fotke kojima će impresionirati druge, a kod mene su postavljene kako dođu. Lepa, ne lepa, svejedno. Nikog nisam impresionirala, a nadam se da se niko nije ni ispovraćao. Ako se nekom desilo nešto loše od gledanja mojih fotografija, izvinjavam se - tek da znate da ih postavljam jedino iz ovog razloga. Molim vas, nemojte ni da ih gledate, potpuno su nebitne. Vama svakako nebitne.

A onda je počelo postavljanje statusa. Na početku sam samo delila ono što sama čitam i što mi je bilo zanimljivo, pa posle i šta sama radim, ali tek ako pomislim da će se neko "pronaći" u tome. Znam da se svet ne vrti oko mene, i ne treba da se vrti, ali ako napišem da sam zavila 400 sarmi, u tome će se pronaći i neka druga žena koja na (skoro) istovetan način sprema slavu. Međutim, nisu bitne samo sarme - bitno je što sam dobila mišiće kao da idem u teretanu. Doduše, dobila sam i bolove u leđima koji su malo popustili tek za nekoliko dana. To se u teretani ne bi desilo.

Šlag na torti su prijatelji. Nisam baš od onih koji su stekli hiljade "prijatelja" za koje pojma nemaju ni ko su ni šta su, ali, za moje shvatanje, ipak ih imam previše. Neke ne poznajem lično, ali smo u vitalnoj prepisci. Budući da su na fejsu svi pametni i lepi i divni... za neke sam tek kasnije ukapirala da su najobičnija goveda, pa sam ih "otprijateljila". Da ne pominjem one što pišu srBski umesto srpski... Nisam ih skinula sve, ali svaki put kad vidim to B digne mi se kosa na glavi i imam snažan nagon za povraćanjem. Neka ih, nek stoje još neko vreme, svakom dajem priliku i da se opameti i da se opismeni. Videćemo još.

Drugi problem su oni koji sve znaju najbolje. Komentari - da se smrzneš. U, jebote, kad mi odgovore... prosvetle me. Naročito su interesantni oni koji žive daleko, pa su već počeli da se ponašaju kao da nas žale i nude nam božansku svetlost. Ma, nemamo mi to što oni imaju. Toliko nadobudnih komentara preko "bare" i "nekoliko bara"... to je baš zabavno. Više se ne nerviram, samo se smejem. A od naše "elite" tek... koliko gluposti, pa to je fantastično! Tako sam imala komentar na status jednog našeg proslavljenog... nije važno u čemu, ali mi je ono o čemu je bila reč - struka. Dakle, vladam materijom. I, naravno, majka i otac lepo su me vaspitali, pa su mi i komentari civilizovano sročeni. Komenatr na moj komentar od jedne prijateljice, poznate, tog našeg zajedničkog prijatelja, poznatog (офкорс), bila je jedna takva prostačka pljuvačina, da sam bila zatečena. Nekoliko minuta sam gledala u ono što piše i nisam mogla da verujem. Odgovorila sam da se "odjavljujem" šta god dalje da se piše (i naravno da je bilo još pisanja, u stvari pljuvanja kao da je takmičenje), ali sam tom uvaženom čoveku, eliti, bre, napisala poruku povodom tog... nazovimo ga - neprimerenog ponašanja. Odgovora, naravno, nema. Ma, ko sam bre ja da se jednoj takvoj "veličini" žalim, i to na možda još veću "veličinu"? Ni njega nisam skinula, nek ostane, zabavno je, samo što više ništa ne komentarišem.

S jednim prijateljem sam se "otprijateljila" kad je prekopirao nešto što sam postavila s jednog bloga. To je, kao, jelte, on našao. Nije bitno što mene nije pomenuo, ali nije pomenuo ni taj blog. Kad sam mu skrenula pažnju, imao je dobronamerno obaveštenje (radi se o prevodu, a autor je, kako mi to nije jasno, uvek važniji od onog ko to iskopa i prevede...), a posle nekog vremena skinuo je i moj komentar i svoj komentar na moj komentar. Onda ja postavim nov komentar: "Zašto ste obrisali ranije komentare?" On i to obriše, valjda se nikako ne uklapa u sliku njegove "pameti". Pa, brajko, ne može to tako. Ćao, doviđenja. 

Šta tek reći za "civilizovane" i "prosvećene" koji opravdavaju bombardovanje, ne komentarišu nikakve bljuvotine "susjeda", a obruše se na ono što se dešava "kod kuće" iako je bezazleno u odnosu na nepravdu sa "susjedske" strane. Oni su poseban slučaj - osetljivi na nepravdu, pa to ti je. Srbi se, naravno, izuzimaju jer su oni sveCki ljudi, a tu Srbi ne spadaju. Ni njih nisam otkačila, ali su u istoj grupi s ovima što pišu srBski. Sve je to isto, jedan te isti novčić, samo s dve strane. Dokle god je zabavno, nek ostanu.

S izuzetkom tih ekstremista s jedne i druge strane, ostali - većina, hvala bogu - sasvim su normalni. Kontakt nam je poboljšan zahvaljući fejsu. Neke sam i uživo upoznala zahvaljući fejsu, i mnogo se radujem zbog toga. Rastuže me nekad njihovi statusi, često me nasmeju, još češće postave nešto što me natera da se zamislim... I tako... Nekad sam satima pričala s drugaricama telefonom, muž me je imitirao povijajući glavu i podižući rame - to je kao mesto gde sam smestila telefon, i radim po kući uobičajeno. Zaista, s telefonom koji pridržavaju glava i rame, peglala sam, kuvala, čak i prala. Da ne gubim vreme. Sad s kompom to ne mogu, ali mi je otvoreno toliko "prozora", da opet radim sto stvari u isto vreme.

Sad skoro ne mogu ni da zamislim da funkcionišem bez fejsa. Tako mi nije bilo jasno do pre neku godinu kako smo funkcionisali bez mobilnog. Šta tek da kažem za babe i prababe koje su živele bez mašine za pranje veša... 

Baba Aba i kralj Petar Prvi

Ovu fotografiju postavio je Blagoje Mišić na fejsbuk grupi Staro Vranje 21. oktobra, i pored nje napisao: КУЋА У КОЈОЈ ЈЕ БОРАВИО КРАЉ ПЕТАР 1 КАРАЂОРЂЕВИЋ 1912 ГОДИНЕ. Gledam kuću, ne znam gde se nalazi - poznajem dobro Vranje, ali... nisam živela u njemu, sad sve ređe odlazim otkad mi ujaci nisu živi, međutim, znam nešto što mi je mnogo vredno a što možda drugima ne znači (skoro) ništa, a što je povezano s ovom kućom. 

Javim se s komentarom: "Jedna od mojih baba (Aba, dedina najstarija sestra, 'od Ćerpičovi') kuvala je ručak za kralja Petra i dobila zlatnik koliko je bio zadovoljan. 
Ne znam sve detalje, umrli su mi ujaci, ali taj zlatnik bio je kod najstarijeg ujaka. Ja sam, kao dete, kad god dođemo u Vranje, tražila da ga makar jednom pogledam i dodirnem."
Pa ispod dodam, onako nestrpljiva, srce mi se popelo u grlo i navrla su sećanja na detinjstvo, nanu, dedu, ujake... da sam imala osećaj kao da sam u bestežinskom stanju: "Interesantno je da je baba Aba tad bila vrlo mlada, ali je bila velika čast što su je pozvali da baš ona sprema. 
Da budem neskromna, pa pomislim kako je genetika čudo..."
Onda ponovo pročitam šta sam napisala, pa me umalo ne udari srčka - pogrešila sam! Brže-bolje, napišem: "Napravila sam grešku - veeeeliko izvinjenje.
Baba Aba nije bila od Ćerpičovi (to je drugi deo porodice), već od Amamdžici.
Još jednom - veeeliko izvinjenje."  
Javi se onda Toma Vlajinac, po mom mišljenju - živa enciklopedija Vranja, što sam zaključila iz njegovih komentara, ne samo na ovaj post: "Napravila si grešku zatoj što su Amandžičiki iz del grad koj se vika Ćerpičkin plac, a to je između ulicu Kraljevića Marka i sgšnji pijac. Toj znači da su ti pokojni Boka i pokojni Vlada Karakuš familija. Možeš li ti da kažeš kude živiš jer iz ovoj što si napisale ispada da si doodila u Vranje a da nesi živela u njega."
Odgovorim: "Ma, svako leto i zimu provodila sam u Vranju - to mi je druga kuća, majčina familija, zavičaj po srcu... Napisaću jedan post baš o baba Abi i o Amamdžicima. O Ćerpićovima sam napisala roman. 
Naravno da sam deo Vranja - to je jedna polovina mene. I čini mi se - bolja polovina."

Bilo je još komentara, pohvalnih po mene, ne samo za roman o Vranju u 19. veku, već i za kuvanje, ali neću to prenositi, da se ne hvalim sad. Nije to tema. Ali se setih babe Abe.

Preneću faktografski samo ono što pouzdano znam, a priču ću složiti po svojim sećanjima i utiscima. Za početak, uopšte ne znam kako se tačno zvala baba Aba, mislim da je Jovanka, ali je bila poznata kao Aba jer je u Vranju običaj da se najstarija žena u kući zove Aba. Ona je, naravno, bila najstarija. To je najstarija sestra mog dede, i mislim da je bilo dvanaestoro dece. Kako mi je pričala mama, tih dvanaestoro bilo je živih, koji su dočekali zrele godine, jer je u ono vreme smrtnost dece bila velika i na porođaju, a umirali su i u ranim godinama - od boginja, šarlaha, upale pluća... pa i od običnog gripa. Baba Aba je bila najstarija koja je poživela, a ne znam da li je bila i prvo dete. 

Samim tim, ne znam ni kad je rođena. Ali, pouzdano je da se udala pred Prvi balkanski rat, da je kratko bila u braku, a da se njen muž vodio kao nestao. Nije imala dece i nikad se više nije udavala. Kao najstarija, vodila je brigu o ostaloj deci jer je u to vreme jedina bila i udata. 

Moj deda je negde pre 1910. otišao u Nemačku na studije. U porodici se pričalo da mu je baba Aba dala sav novac koji je imala. I kasnije, sve te njegove sestre kao da su se utrkivale koja će mu više dati, koja će ga bolje paziti, koja će s njim više vremena provesti... Sestre vole svoju braću, to je skoro pa običaj, skoro pa obaveza u ovom delu sveta, ali ono što su radile moje baba-tetke graniči se s ludilom. 

Deda je završio fakultet, ali je imao obavezu i da nekoliko godina radi za Nemce jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao matematički talenat. Tako je on u Nemačkoj proveo i Prvi i Drugi balkanski rat, ali kad je počeo Prvi svetski rat, otišao je kod poslodavaca da ih zamoli da ga razreše obaveze jer su sad "naše dve zemlje u ratu".  Kad su ga pitali da li je pozvan, mobilisan, rekao je: "Nisam, ali rat je. Ja sam Srbin." Opet je usledilo pitanje: "Ali, nisu vas mobilisali?" "Nisu, ali ja sam Srbin." I tako nekoliko puta, pa su ga ipak ispratili. Jedva je stigao do Vranja, okolo-naokolo, i krenuo na Kosovo da dobije vojni raspored, a s Kosova - preko Albanije. Kažu da je baba Aba svaki dan palila sveću za brata, "da poživi", pa onda i za ostale.  Ostale sestre palile su sveću samo za brata. 

Baba Aba je umrla u 103. godini. Sećam je se kao jedne visoke, vitke, krakate žene, uvek u pokretu. Spremala je hranu za celu kuću i ko god je pozove, nana je preuzela "resor" tek kad je baba Aba umrla. Kad pomislim na babu Abu, u glavi mi je slika kako ide gore-dole uz stepenice neverovatnom brzinom, kako iznosi neke silne plehove za radnike u vinogradu. Moji su imali lojze (vinograde) iznad Vranja i u vreme berbe angažovali su mnogo radnika, pored brojne porodice. Baba Aba je za sve njih spremala ručak, sama! Bilo je i po stotinu ljudi. Nana je pričala: "Luda žena, ne mož da sačeka da je odvezu, nego s plehovi sama si bega do lojze." 

Imala je duuugačke noge (znam da sam joj kao mala, ali ne toliko mala, bila tek do kolena), veliko usko stopalo (cipele su se pravile i za nju i za dedu jer su muku mučili sa žuljevima, sve im je bilo široko, a posebna je priča koji su broj cipela nosili), dugačke prste na rukama (povremeno mi je izgledalo da ima pipke), dugu kosu upletenu u kiku i obavijenu oko glave kao punđu (sećam se i njenog češljanja pred spavanje - seda, gusta kosa na sve strane, ne vidi se od nje), svetloplave oči (toliko svetle da je bilo neprijatno gledati je, kao da direktno možeš da joj vidiš i mozak)... Najpoznatija je bila po kuvanju, pravi majstor. Šta je sve ona znala da napravi! I ne samo da napravi pravu gozbu od sve samih delikatesa, već da i ni od čega napravi nešto. Prepričavalo se kako je ishranila porodicu i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata, ni od čega praveći nešto. Ipak, najpoznatija je bila po tome što - obožava svog brata. Za nju je na prvom mestu bio deda Sveta, pa sto mesta prazno, pa svi ostali. Dok su nani i Majkici (njenoj sestri) bila najvažnija deca, baba Aba je mislila samo na dedu. Pričalo se da je jednom, kad se razboleo, ovako molila: "Bože, nek mu je arno, evo, uzmi mene, samo da se opravi." Inače, deda je tad bio prehlađen. 

Skoro da je uvela diktaturu. Deda je bio u svojoj sobi, i tamo niko nije smeo da ulazi bez poziva. U drugom delu kuće, s osmoro dece, i s pratećom svitom (kod nas je uvek bilo još neke rodbine, obavezno neko iz komšiluka, a Majkica se podrazumevala), odvijao se pun život, s cikom, vriskom i smehom dece, pričama, punom kuhinjom u kojoj se neprestano nešto spremalo... a kod dede - nirvana. Društvo mu je pravila baba Aba, samo povremeno, da ga ne uznemirava. 

Dokle je to išlo, možda se ponajbolje vidi iz toga na koji način su ručavali. Priču znam od svoje majke i ujaka. Kako ih je na svakom ručku bilo najmanje jedanaestoro (to je samo najuža porodica, i još ako nema Majkice, što je bilo teško zamislivo), spajala su se tri stola. Međutim, ručak nije mogao da počne, iako su svi za stolom, i najsitnija deca, dok baba Aba i deda Sveta ne isprazne slanik. Nana im donese vruću pogaču, oni je komadaju, umaču u so, pored je rakijica... i obično isprazne slanik. To je nekad trajalo i poduže, pa bi se najmlađi ujak (Vlada Karakuš) uspavao. Budili su ga kad počinje ručak, a počinjao je kad nana iznese supu. Ima sad jedna začkoljica. Pre nego što iznese supu, prvo mora da je posluži dedi. A deda je jeo izuzetno vruće, toliko vruće da je supa morala da se puši, pa je nana čak grejala i tanjir, plehani, i tako mu, s nekoliko krpa držeći tanjir, iznosila supu. Tek kad je stavi pred njega, može da postavi i supijeru na sto, da se i ostali služe. Da l' je neko pregladneo, uspavao se, izumro... to uopšte nije bilo važno. Za stolom je smeo da priča jedino on, ostali ako ih nešto pita. 

A pred pražnjenje slanika, svakog dana odvijala se ista priča - svi sednu za sto posle dede, onda on kaže: "Najmlađi nek očita Očenaš", što se odnosilo na ujka Vladu, a kako on, onako mali, često nije znao sve da ponovi kako treba, onda je uskakala moja majka: "Neka, tato, ja ću." 

Baba Aba bi poživela još dugo da se nije ubola na rđav ekser u vinogradu. Onako sva u poslu, zakačila je nadlakticom dasku s koje je virio taj ekser. Rana se zagnojila, a kad su joj rekli da ode lekaru, odvratila je: "Ovoj kd se završi, imam si sg rabotu." Dobila je sepsu, visoka temperatura držala je skoro ceo dan i tako je, verovatno nesvesna, izdahnula. Do poslednjeg dana trčala je gore-dole stepenicama, uvek u poslu, uvek s nečim u rukama... Mislim da mi je bilo oko tri godine kad je umrla, ali više nisam ni u to sigurna.

Moja priča o baba Abi, o onome čega se sećam, možda nije topla kao o nani, dedi, Majkici... ali i baba Aba je bila takva, a i ne sećam je se baš tako dobro kao ostalih. Ipak, ostavila nam je "nasledstvo" - kuvanje meni, izgled ostalima. Iako u novijim generacijama ima i smeđih, pa i crnokosih, nekako su ipak svi plavokosi, plavooki, dugački, uskih lica, dugačkih prstiju... Kad se svi skupe, vidi se da je reč o rodbini. Ja ličim na tatinu familiju, pokupila sam šumadijsko-nemački deo gena, ali unutra... ma, skroz sam njihova. Moja sestra je sve suprotno - liči na mamine, a unutra je na tatine. 

Mojoj majci je ostavila u nasledstvo ljubav prema braći. Kad smo sestra i ja bile male, ujka Vlada, najmlađi, studirao je u Beogradu i vrlo često je dolazio kod nas, u Kragujevac. Mama i tata dali bi mu pare, javno, a moja majka, toga se odlično sećam, tati iza leđa da mu sve što imamo, tajno. Ma, i od nas bi uzela, samo da se ujka "ne zlopati". Jednom prilikom sam rekla kako je ujka Vlada razmažen (što je tačno), a na to mi je suznim očima, vidno uzbuđena, drhtavim glasom odvratila. "Kako možeš?! Za ujku? Rođenog ujku! Za mog Vladu!" Sestra mi je rekla kako je posle otplakala. Volim ja ujka Vladu, mnogo, ali - razmažen je. 

Nažalost, nemam nijednu fotorafiju baba Abe. Ako budem uspela da ih nabavim od braće jer ujaci više nisu živi, naknadno ću postaviti.
Potpisi za fotografije: 
1. Kuća u kojoj je bio kralj Petar Prvi prilikom boravka u Vranju 1912, i u kojoj mu je ručak spremila baba Aba i za to dobila zlatrnik koji smo čuvali kao relikviju.
2. Nana Kosara pred udaju, posle Prvog svetskog rata. 
Mala napomena: iako svi prikazuju šalvare kao vranjsku nošnju, to jednostavno nije tačno - nosile su se libade ili gradsko, evropsko odelo. Zašto su šalvare potencirane? Da deluje egzotičnije, pa se na kraju istina zaboravila. To bi mi, svi Srbi, trebalo najbolje da znamo kako je kad te neko stavi u kalup koji veze nema s tobom.
3. Deda Sveta pred odlazak u Nemačku na studije. U to vreme išao je po vino kod naninih (Ćerpičovi), i tad je nanu ljuljao na krilu, bila je mala. Po završetku rata, opet je išao po vino, ali ovaj put se susreo s pristalom devojkom u koju se zaljubio i kojom se kasnije oženio. Bio je 16 godina stariji od nje.
4. Nana Kosara, majka osmoro dece - sedmorice mojih ujaka i moje majke.
5. Deda Sveta posle Prvog svetskog rata.

Nema tih para...

Vreme je školskih ekskurzija. Opet je aktuelna tema - kolike su profesorske dnevnice. Reći će neko - nije samo to tema, raspravlja se i o bezbednosti dece, o edukativnom aspektu ekskurzija... Ma, da, važi. Ko hoće u to da veruje, nek veruje. Neki veruju i da postoji Deda Mraz.

Nigde kao ovde, čini mi se, ljudima ne bode oči koliko ko zarađuje. U redu je raspravljati o nečijem prihodu ako je to nauštrb nečijih leđa, ali... Ponekad imam utisak da ljudima ništa nije važno koliko to - koliko neko zarađuje. Reći će oni - pa, da, to je važno jer se profesorima koji vode decu na ekskurziju isplaćuju dnevnice preko roditeljskih leđa. Tačno - to sve plaćaju roditelji. Ako misle da ne treba da plate i za tu uslugu, sigurno imaju neku argumentaciju. A ona se svodi samo na - koliko je to para! S tim u vezi, država je rešila da od nekog doba (nekog) profesorima za taj rad isplaćuje dnevnice kao i ostalima koji idu na službeni put. E, tu sad imamo dva velika problema i sijaset manjih.

Prvi problem je - kolika je ta dnevnica. Ako je kao što piše u službenim aktima ("Visinu dnevnice utvrđuje poslodavac u svom opštem aktu. Ranije je visina dnevnice bila uređena Opštim kolektivnim ugovorom na nivou od 5% prosečne zarade u Republici. Opšti ugovor je privremeno van snage, ali je formula ostala kao reper mnogim poslodavcima. Iznos dnevnice za službeni put u zemlji koji je neoporezovan porezom na dohodak građana iznosio je od 1.02.2012. godine  do 01.02.2013. godine 1.859,00 dinara i odnosi se na celu dnevnicu), onda je tih nepunih 2.000 dinara - čist bezobrazluk. Možda nije za one koji idu na službeni put a usput se malo i provedu, bilo da pod provodom podrazumevaju šoping, izlazak... Profesor s buljukom dece na tako nešto ne može i ne sme ni da pomisli. Ali, pravo pitanje je - koliko iznosi ta dnevnica? Opšti akt preduzeća određuje dnevnicu... Koliko je meni poznato, većina firmi i ne daje dnevnice. Može im se. Ali, ovo je država, trebalo bi da se njoj "ne može". Onda je to sigurno ovaj iznos od nepune 2.000 dinara.

Drugi problem je - da li će im se zaista od tih bednih para oduzeti ono što je u hotelu plaćeno za hranu? I to piše u službenim aktima, da ne navodim sad. Ako je to tačno, onda je bezobrazluk - potpun.

Pre nekih mesec dana čitam po novinama koliko koja škola plaća profesorima, pa su u nekim glasilima bile čak i tabele, da se lepo uporedi kako se profesori bogate na leđima dece. A i ovako i onako ne rade - ništa: imaju dugačak raspust, rade samo nekoliko sati dnevno... Jel'? Baš zbog takvog stava, ovako nam je kako jeste. Sledeći logiku, mislim da je najpametnije da ukinemo školu, bar kao obrazovnu instituciju. Kao vaspitna, odavno je samu sebe ukinula, uz veliku pomoć društva. Ako nekome nije jasno o čemu pišem, onda da pojasnim - sunovrat je krenuo kad je škola prestala da bude važna, ne samo za obrazovanje.

Da ne bude zabune - nisam (više) profesor, ali sam bila. Znam o čemu pišem jer sam sve to iskusila. I zato branim profesore - mislim da nema tih para kojima im se može platiti sve ono što rade na ekskurzijama. Em što izigravaju dadilju, Kerbera, telohranitelja i silom prilika tetku - sve u jednom, em ne spavaju, često i ne jedu, a o stanju stresa valjda i ne treba govoriti. Svi ti dušebrižnici što bi "očas posla uveli red" i profesorima "ne bi dali ni paru", ne bi izdržali ni pola sata s tridesetoro dece željne provoda, nameračene da se napiju kao zveri i prave gluposti (mnogo zanimljivije zvuči nego da obilaze muzeje). Volela bih da ih vidim u toj ulozi. Pod uslovom da posle pet minuta ne pobegnu glavom bez obzira. 

Kad sam radila u školi, najteže je bilo s osmim razredom glede tih stvari. To je završna godina osnovne škole, sve što se nije savladalo sad dolazi na naplatu, a tu je i mala matura. Međutim, tu su i hormoni, nežne godine (bez obzira što tinejdžeti u tom dobu svoju ranjivost najčešće ispoljavaju agresivnošću, ipak su to - nežne godine), tu je i želja da se svašta vidi i doživi... da se desi nešto nesvakidašnje... a gde bi se drugde to lakše izvelo nego - na ekskurziji. Zato su mnogo bolje ekskuzije u oktobru od onih u aprilu ili, ne daj Bože, u maju. Kako krenu u školu, tako im je samo ekskurzija u glavi, nisu u stanju ni na šta drugo da misle. Ako sve prođe kako treba, posle mogu da se posvete onome čemu škola i služi. Ako ne prođe, svi ti ukori mogu da se poprave do kraja godine. Uostalom, drugo polugodište je rezervisano za razmišljanje o proslavi mature. Tu negde između nalaze se učenje, ocene i priprema za kvalifikacioni ispit. Imaju deca važnija posla!

I krenete tako na ekskurziju, vi naoružani lekovima za smirenje i jakom voljom da vas strpljenje i snaga ne izdaju, a oni naoružani do zuba isto tako jakom voljom da im se desi nešto "izuzetno", a bogami i pićem, kartama, parama... Prva profesorska uloga je uloga Kerbera - nije baš da im pretresate stvari, ali tu i tamo bacite pogled u kesu da se nije potkrala koja flaša vatrene vode. Meni lično desio se takav propust - u flaši švepsa bila je votka. Ta votka bila je kasnije izvor velikih problema - od straha šta će biti s detetom, do toga da sam celu noć provela pored te "junakinje" u bolnici jer su joj ispumpali želudac. Nije u pitanju bilo pijanstvo već pravo pravcijato trovanje! Da ne pominjem jurcanje po sobama, naizmenično dežuranje ispred hotela i po sobama... A tek brojanje... dva, četiri, šest... gde je dvoje dece? Šta sve deci padne na pamet... to ni najluđa mašta nije u stanju da smisli.

Deca se s ekskurzije vrate u koliko-toliko normalnom stanju, malo izmučeni, ali malo... a profesori su ko sasušene mušmule. I posle ti za sve to plate - 2.000 dinara! Ma, važi. Nema tih para koje mogu da isplate profesorsku muku tokom tih nekoliko dana. Zato je i bila interna pošalica: "Što loše izgledaš! Kao da si se vratila s ekskurzije osmaka..." E, takav stajling, tu muku, toliku izdržljivost (mentalnu, osećajnu, fizičku), a za nepune 2.000 dinara dnevno želim i ovima što viču: "Lopovi!" Nek se oni bogate na taj način, svaki profesor rado bi im prepustio te čari svog posla. Samo izvol'te!

Kamenicom u glavu! Koga? Jel' mene?

Frka oko Parade ponosa je prošla. Kao i svake godine - odlože je za sledeću godinu. Uvek bude: sutra, pa opet: sutra, i tako sutra i sutra postane - malo sutra.

Ne sećam se više šta je bilo pretprošle godine i da li sam planirala da budem deo Parade ponosa, ali je Parada sigurno, kao i uvek, imala moju podršku. Pre tri godine objavila sam i neke tekstove u vezi s tim ovde i ovde. A prošle godine, kad se mnogo ranije, a ne veče uoči održavanja, znalo da je ipak neće biti, rešila sam da s drugaricom presedim na tim ružičastim stiroporima (to je bio plan, u znak protesta). Međutim, to je bilo u neko rano prepodne, a nas dve smo četovale do ranih jutarnjih sati, tako da je spuštanje glave na jastuk samo zarad "ispravljanja leđa i odmaranja očiju" rezultiralo dubokim snom pravednika, s poslednjom mišlju pred san: "E, vala sutra idem, pa nek me tuče ko god!" A tad je mogao da me tuče i rođeni sin, srednji. Prethodni dan, kad sam rekla da ću ići, sav se uzvrpoljio, nekoliko puta me je u neverici pitao da li sam poludela. Onda je otišao svojoj kući (a to je kod devojke, jer kuću u kojoj je odrastao zove "kod Milje") i u dva navrata me zvao telefonom, da bi mi na kraju rekao: "E, onda idem i ja, ali s one druge strane. Idem samo zbog tebe." A ja mu odgovorim da i ja idem samo zbog njega. Onda usledi molba: "Molim te, nemoj da ideš." Niko nije bio srećniji od njega što sam se uspavala.

Najstariji sin mudro ćuti, mada znam da i on ne podržava "paradiranje". Najmlađi - on je poslednja zona odbrane u porodici - na primer, može da mu bude loše, pa da me uhvati griža savesti što izlazim iz kuće, ili da me ne probudi ako prvi čuje sat... A gdin muž? On me je još onomad proglasio za ludu i sve se nada da ću se kad-tad "opametiti". Ima vremena kad porastem, tek ću 54 da napunim krajem novembra.

To je sve bilo proteklih godina, a ove godine baš sam se nameračila na šetnju. Red je jednom i da odem, ako se jednom i održi. Neke od ljudi "druge orijentacije", koji su u organizaciji Parade, i lično znam, ali ne idem zbog njih. Idem zbog slobode da svako bude ono što jeste. A čak i nad tim razlogom ima jedan, još jači - idem zbog "svojih". Zamišljam šta bi bilo kad bi me videli "s druge strane".

I tako, u petak sedim ja u Walteru s Vesnom i Batom, pa mi Vesna kaže kako bi rado pošla sa mnom. Dogovoreno! Posle toga sedim u Mornaru s Lusi, Tošom i Grujom. Napolju je strašna buka, čuju se i pištaljke, pa mi, onako svi odreda radoznali, saznasmo da se to okupljaju ovi što cene "porodične vrednosti" (obećavam post o tome, jednom, samo što mi je malo muka kad se sukobljavam s licemerjem, makar i da ga ogolim, pa kad budem baš onako destruktivno raspoložena, napisaću koju o tim "tradicionalnim porodičnim vrednostima"). Naravno, ti što cene "porodične vrednosti" i sve što u to ne spada smatraju za "bolest", ne libe se da dovode malu decu, da im u ruke trpaju transparente... Nešto se mislim - da su vam deca svetinja kako kažete, ne biste ih tako bezočno koristili za svoje ciljeve. 

Ispričah ja svom društvu kako sigurno sutra idem da se ponosno prošetam, možda sa mnom krene i Vesna, na šta Lusi usklikne kako će i ona s nama,  a na šta Gruja, inače moj najstariji drug (od pre rođenja), skupi okice, pa uz zluradi smešak reče: "Znaš šta, ja se večeras vraćam za Kragujevac, ali ako me sutra Crveni đavoli (navijači Radničkog iz Kragujevca) pozovu da krenem s njima u akciju protiv pedera, zbog tebe ću da krenem. Pa ako te vidim, ima da te gađam kamenicom direkt u glavu!" Ja ga samo pogledam i kažem takođe uz smešak, ali optimističan: "Hajde, baš me gađaj! Bolje ti nego neko nepoznat!" Toša se samo nasmejao, a Lusi, koja ipak ne poznaje Gruju tako dugo kao ja, preneraženo upita: "Ljudi, o čemu pričate?" Ona je, naravno, kao i svako civilizovano čeljade sa Zapada, bila - šokirana.  U njenom novom romanu ima i te, "bolesne" ljubavi.

E, sad, u čemu je problem? Da li sam ja baš toliko tvrdoglava da su mi sva odvraćanja od odlaska na Paradu, pa čak i pretnje, tako veliki izazov da baš uradim ono što niko ne želi da uradim, ili je u pitanju nešto drugo? Mislim da je u pitanju - sve. Naravno da su me svaka molba, predočavanje opasnosti, pa i pretnja, sve više utvrđivali u stavu da svakako treba da se prošetam, što je deo mentaliteta (čiji sam izraziti predstavnik), ali i uverenje da bih tom svojom šetnjom makar doprinela da se "moji" zamisle. Za početak - dosta. Znam da moje srednje dete ne bi krenulo s huliganima (možda da me zaštiti) i da me Gruja svakako ne bi udario kamenicom u glavu (uglavnom je tukao one koji me popreko pogledaju dok smo bili mlađi, a i laže da bi uopšte došao jer je obećao ženi da će joj pomoći u pravljenju jedno stotinak kilograma pekmeza - Gruja ima četvoro dece)... Sigurna sam da se to ne bi desilo. I znam da ih nerviram svojim stavom (sin mi je čak rekao: "Što me tako sekiraš?", što je inače rečenica koju sam ja njemu upućivala tokom skoro celog produženog puberteta). Ali... Zamisliće se. Stvarno će se zamisliti. Za neko vreme, nije važno koliko će to trajati, možda će iz drugog ugla sagledati Paradu. Da ne budem nedorečena i pogrešno shvaćena, njih dvojica nemaju ništa protiv homoseksualaca, ali imaju protiv Parade. A što ja tu (zlatnu?) sredinu nikad nisam volela, čudo jedno... Oni bi da budu samo malo trudni, a ja više volim da se na kraju i porodim. Ili da nisam trudna. Ili dža ili bu.

Jedna drugarica mi je rekla da nisam fer: "Naravno da se zalažeš za njih jer su ti deca velika i znaš da nisu pederi!" Izraz peder se inače kod mene ne odnosi na homoseksualce već na one koji su im pretili, ali hajde baš da njoj i popustim jer je uplašena - deca su joj manja i još ne zna kakva su im seksualna opredeljenja, a plaši se svega: "Vidiš da je svet poludeo!" I tad joj rekoh da imam prijatelja koji je posle 36, kad je već bio u "normalnom" braku i imao dete, upoznao pravu ljubav - jednog kolegu. I da imam drugaricu koja se razvela od muža kad je, sređujući kuću, naletela na ljubavna pisma svog muža i nekog njegovog druga iz vojske koji im je jednom godišnje dolazio u kuću, na slavu. Sad je taj "drug" iz vojske u drugoj državi, ali i dalje iz "inostranstva" dolazi na Svetog Nikolu. Nijednog nije propustio, a druge je vere. Da li su ta moja drugarica i njen muž imali seks? Jesu! Da li je bio "normalan"? Jeste! Bar je ona bila zadovoljna, iako se retko dešavao. Međutim, kaže: "Ono što je njemu pisao, meni nikad ništa tako lepo nije rekao..."  Tako da garancija nema. Ko misli da bi bilo lakše da ih ima, u pravu je, ali garantujem da ne bi bilo lepše i duplu garanciju stavljam na - dosadu.

I, šta sad? Hoće li neko da me gađa? U glavu? Kamenicom? Ili makar varjačom umazanom pekmezom od šljiva? Ako je to cena za pravo na različitost... Platiću.