Kamenicom u glavu! Koga? Jel' mene?

Frka oko Parade ponosa je prošla. Kao i svake godine - odlože je za sledeću godinu. Uvek bude: sutra, pa opet: sutra, i tako sutra i sutra postane - malo sutra.

Ne sećam se više šta je bilo pretprošle godine i da li sam planirala da budem deo Parade ponosa, ali je Parada sigurno, kao i uvek, imala moju podršku. Pre tri godine objavila sam i neke tekstove u vezi s tim ovde i ovde. A prošle godine, kad se mnogo ranije, a ne veče uoči održavanja, znalo da je ipak neće biti, rešila sam da s drugaricom presedim na tim ružičastim stiroporima (to je bio plan, u znak protesta). Međutim, to je bilo u neko rano prepodne, a nas dve smo četovale do ranih jutarnjih sati, tako da je spuštanje glave na jastuk samo zarad "ispravljanja leđa i odmaranja očiju" rezultiralo dubokim snom pravednika, s poslednjom mišlju pred san: "E, vala sutra idem, pa nek me tuče ko god!" A tad je mogao da me tuče i rođeni sin, srednji. Prethodni dan, kad sam rekla da ću ići, sav se uzvrpoljio, nekoliko puta me je u neverici pitao da li sam poludela. Onda je otišao svojoj kući (a to je kod devojke, jer kuću u kojoj je odrastao zove "kod Milje") i u dva navrata me zvao telefonom, da bi mi na kraju rekao: "E, onda idem i ja, ali s one druge strane. Idem samo zbog tebe." A ja mu odgovorim da i ja idem samo zbog njega. Onda usledi molba: "Molim te, nemoj da ideš." Niko nije bio srećniji od njega što sam se uspavala.

Najstariji sin mudro ćuti, mada znam da i on ne podržava "paradiranje". Najmlađi - on je poslednja zona odbrane u porodici - na primer, može da mu bude loše, pa da me uhvati griža savesti što izlazim iz kuće, ili da me ne probudi ako prvi čuje sat... A gdin muž? On me je još onomad proglasio za ludu i sve se nada da ću se kad-tad "opametiti". Ima vremena kad porastem, tek ću 54 da napunim krajem novembra.

To je sve bilo proteklih godina, a ove godine baš sam se nameračila na šetnju. Red je jednom i da odem, ako se jednom i održi. Neke od ljudi "druge orijentacije", koji su u organizaciji Parade, i lično znam, ali ne idem zbog njih. Idem zbog slobode da svako bude ono što jeste. A čak i nad tim razlogom ima jedan, još jači - idem zbog "svojih". Zamišljam šta bi bilo kad bi me videli "s druge strane".

I tako, u petak sedim ja u Walteru s Vesnom i Batom, pa mi Vesna kaže kako bi rado pošla sa mnom. Dogovoreno! Posle toga sedim u Mornaru s Lusi, Tošom i Grujom. Napolju je strašna buka, čuju se i pištaljke, pa mi, onako svi odreda radoznali, saznasmo da se to okupljaju ovi što cene "porodične vrednosti" (obećavam post o tome, jednom, samo što mi je malo muka kad se sukobljavam s licemerjem, makar i da ga ogolim, pa kad budem baš onako destruktivno raspoložena, napisaću koju o tim "tradicionalnim porodičnim vrednostima"). Naravno, ti što cene "porodične vrednosti" i sve što u to ne spada smatraju za "bolest", ne libe se da dovode malu decu, da im u ruke trpaju transparente... Nešto se mislim - da su vam deca svetinja kako kažete, ne biste ih tako bezočno koristili za svoje ciljeve. 

Ispričah ja svom društvu kako sigurno sutra idem da se ponosno prošetam, možda sa mnom krene i Vesna, na šta Lusi usklikne kako će i ona s nama,  a na šta Gruja, inače moj najstariji drug (od pre rođenja), skupi okice, pa uz zluradi smešak reče: "Znaš šta, ja se večeras vraćam za Kragujevac, ali ako me sutra Crveni đavoli (navijači Radničkog iz Kragujevca) pozovu da krenem s njima u akciju protiv pedera, zbog tebe ću da krenem. Pa ako te vidim, ima da te gađam kamenicom direkt u glavu!" Ja ga samo pogledam i kažem takođe uz smešak, ali optimističan: "Hajde, baš me gađaj! Bolje ti nego neko nepoznat!" Toša se samo nasmejao, a Lusi, koja ipak ne poznaje Gruju tako dugo kao ja, preneraženo upita: "Ljudi, o čemu pričate?" Ona je, naravno, kao i svako civilizovano čeljade sa Zapada, bila - šokirana.  U njenom novom romanu ima i te, "bolesne" ljubavi.

E, sad, u čemu je problem? Da li sam ja baš toliko tvrdoglava da su mi sva odvraćanja od odlaska na Paradu, pa čak i pretnje, tako veliki izazov da baš uradim ono što niko ne želi da uradim, ili je u pitanju nešto drugo? Mislim da je u pitanju - sve. Naravno da su me svaka molba, predočavanje opasnosti, pa i pretnja, sve više utvrđivali u stavu da svakako treba da se prošetam, što je deo mentaliteta (čiji sam izraziti predstavnik), ali i uverenje da bih tom svojom šetnjom makar doprinela da se "moji" zamisle. Za početak - dosta. Znam da moje srednje dete ne bi krenulo s huliganima (možda da me zaštiti) i da me Gruja svakako ne bi udario kamenicom u glavu (uglavnom je tukao one koji me popreko pogledaju dok smo bili mlađi, a i laže da bi uopšte došao jer je obećao ženi da će joj pomoći u pravljenju jedno stotinak kilograma pekmeza - Gruja ima četvoro dece)... Sigurna sam da se to ne bi desilo. I znam da ih nerviram svojim stavom (sin mi je čak rekao: "Što me tako sekiraš?", što je inače rečenica koju sam ja njemu upućivala tokom skoro celog produženog puberteta). Ali... Zamisliće se. Stvarno će se zamisliti. Za neko vreme, nije važno koliko će to trajati, možda će iz drugog ugla sagledati Paradu. Da ne budem nedorečena i pogrešno shvaćena, njih dvojica nemaju ništa protiv homoseksualaca, ali imaju protiv Parade. A što ja tu (zlatnu?) sredinu nikad nisam volela, čudo jedno... Oni bi da budu samo malo trudni, a ja više volim da se na kraju i porodim. Ili da nisam trudna. Ili dža ili bu.

Jedna drugarica mi je rekla da nisam fer: "Naravno da se zalažeš za njih jer su ti deca velika i znaš da nisu pederi!" Izraz peder se inače kod mene ne odnosi na homoseksualce već na one koji su im pretili, ali hajde baš da njoj i popustim jer je uplašena - deca su joj manja i još ne zna kakva su im seksualna opredeljenja, a plaši se svega: "Vidiš da je svet poludeo!" I tad joj rekoh da imam prijatelja koji je posle 36, kad je već bio u "normalnom" braku i imao dete, upoznao pravu ljubav - jednog kolegu. I da imam drugaricu koja se razvela od muža kad je, sređujući kuću, naletela na ljubavna pisma svog muža i nekog njegovog druga iz vojske koji im je jednom godišnje dolazio u kuću, na slavu. Sad je taj "drug" iz vojske u drugoj državi, ali i dalje iz "inostranstva" dolazi na Svetog Nikolu. Nijednog nije propustio, a druge je vere. Da li su ta moja drugarica i njen muž imali seks? Jesu! Da li je bio "normalan"? Jeste! Bar je ona bila zadovoljna, iako se retko dešavao. Međutim, kaže: "Ono što je njemu pisao, meni nikad ništa tako lepo nije rekao..."  Tako da garancija nema. Ko misli da bi bilo lakše da ih ima, u pravu je, ali garantujem da ne bi bilo lepše i duplu garanciju stavljam na - dosadu.

I, šta sad? Hoće li neko da me gađa? U glavu? Kamenicom? Ili makar varjačom umazanom pekmezom od šljiva? Ako je to cena za pravo na različitost... Platiću.