Nema tih para...

Vreme je školskih ekskurzija. Opet je aktuelna tema - kolike su profesorske dnevnice. Reći će neko - nije samo to tema, raspravlja se i o bezbednosti dece, o edukativnom aspektu ekskurzija... Ma, da, važi. Ko hoće u to da veruje, nek veruje. Neki veruju i da postoji Deda Mraz.

Nigde kao ovde, čini mi se, ljudima ne bode oči koliko ko zarađuje. U redu je raspravljati o nečijem prihodu ako je to nauštrb nečijih leđa, ali... Ponekad imam utisak da ljudima ništa nije važno koliko to - koliko neko zarađuje. Reći će oni - pa, da, to je važno jer se profesorima koji vode decu na ekskurziju isplaćuju dnevnice preko roditeljskih leđa. Tačno - to sve plaćaju roditelji. Ako misle da ne treba da plate i za tu uslugu, sigurno imaju neku argumentaciju. A ona se svodi samo na - koliko je to para! S tim u vezi, država je rešila da od nekog doba (nekog) profesorima za taj rad isplaćuje dnevnice kao i ostalima koji idu na službeni put. E, tu sad imamo dva velika problema i sijaset manjih.

Prvi problem je - kolika je ta dnevnica. Ako je kao što piše u službenim aktima ("Visinu dnevnice utvrđuje poslodavac u svom opštem aktu. Ranije je visina dnevnice bila uređena Opštim kolektivnim ugovorom na nivou od 5% prosečne zarade u Republici. Opšti ugovor je privremeno van snage, ali je formula ostala kao reper mnogim poslodavcima. Iznos dnevnice za službeni put u zemlji koji je neoporezovan porezom na dohodak građana iznosio je od 1.02.2012. godine  do 01.02.2013. godine 1.859,00 dinara i odnosi se na celu dnevnicu), onda je tih nepunih 2.000 dinara - čist bezobrazluk. Možda nije za one koji idu na službeni put a usput se malo i provedu, bilo da pod provodom podrazumevaju šoping, izlazak... Profesor s buljukom dece na tako nešto ne može i ne sme ni da pomisli. Ali, pravo pitanje je - koliko iznosi ta dnevnica? Opšti akt preduzeća određuje dnevnicu... Koliko je meni poznato, većina firmi i ne daje dnevnice. Može im se. Ali, ovo je država, trebalo bi da se njoj "ne može". Onda je to sigurno ovaj iznos od nepune 2.000 dinara.

Drugi problem je - da li će im se zaista od tih bednih para oduzeti ono što je u hotelu plaćeno za hranu? I to piše u službenim aktima, da ne navodim sad. Ako je to tačno, onda je bezobrazluk - potpun.

Pre nekih mesec dana čitam po novinama koliko koja škola plaća profesorima, pa su u nekim glasilima bile čak i tabele, da se lepo uporedi kako se profesori bogate na leđima dece. A i ovako i onako ne rade - ništa: imaju dugačak raspust, rade samo nekoliko sati dnevno... Jel'? Baš zbog takvog stava, ovako nam je kako jeste. Sledeći logiku, mislim da je najpametnije da ukinemo školu, bar kao obrazovnu instituciju. Kao vaspitna, odavno je samu sebe ukinula, uz veliku pomoć društva. Ako nekome nije jasno o čemu pišem, onda da pojasnim - sunovrat je krenuo kad je škola prestala da bude važna, ne samo za obrazovanje.

Da ne bude zabune - nisam (više) profesor, ali sam bila. Znam o čemu pišem jer sam sve to iskusila. I zato branim profesore - mislim da nema tih para kojima im se može platiti sve ono što rade na ekskurzijama. Em što izigravaju dadilju, Kerbera, telohranitelja i silom prilika tetku - sve u jednom, em ne spavaju, često i ne jedu, a o stanju stresa valjda i ne treba govoriti. Svi ti dušebrižnici što bi "očas posla uveli red" i profesorima "ne bi dali ni paru", ne bi izdržali ni pola sata s tridesetoro dece željne provoda, nameračene da se napiju kao zveri i prave gluposti (mnogo zanimljivije zvuči nego da obilaze muzeje). Volela bih da ih vidim u toj ulozi. Pod uslovom da posle pet minuta ne pobegnu glavom bez obzira. 

Kad sam radila u školi, najteže je bilo s osmim razredom glede tih stvari. To je završna godina osnovne škole, sve što se nije savladalo sad dolazi na naplatu, a tu je i mala matura. Međutim, tu su i hormoni, nežne godine (bez obzira što tinejdžeti u tom dobu svoju ranjivost najčešće ispoljavaju agresivnošću, ipak su to - nežne godine), tu je i želja da se svašta vidi i doživi... da se desi nešto nesvakidašnje... a gde bi se drugde to lakše izvelo nego - na ekskurziji. Zato su mnogo bolje ekskuzije u oktobru od onih u aprilu ili, ne daj Bože, u maju. Kako krenu u školu, tako im je samo ekskurzija u glavi, nisu u stanju ni na šta drugo da misle. Ako sve prođe kako treba, posle mogu da se posvete onome čemu škola i služi. Ako ne prođe, svi ti ukori mogu da se poprave do kraja godine. Uostalom, drugo polugodište je rezervisano za razmišljanje o proslavi mature. Tu negde između nalaze se učenje, ocene i priprema za kvalifikacioni ispit. Imaju deca važnija posla!

I krenete tako na ekskurziju, vi naoružani lekovima za smirenje i jakom voljom da vas strpljenje i snaga ne izdaju, a oni naoružani do zuba isto tako jakom voljom da im se desi nešto "izuzetno", a bogami i pićem, kartama, parama... Prva profesorska uloga je uloga Kerbera - nije baš da im pretresate stvari, ali tu i tamo bacite pogled u kesu da se nije potkrala koja flaša vatrene vode. Meni lično desio se takav propust - u flaši švepsa bila je votka. Ta votka bila je kasnije izvor velikih problema - od straha šta će biti s detetom, do toga da sam celu noć provela pored te "junakinje" u bolnici jer su joj ispumpali želudac. Nije u pitanju bilo pijanstvo već pravo pravcijato trovanje! Da ne pominjem jurcanje po sobama, naizmenično dežuranje ispred hotela i po sobama... A tek brojanje... dva, četiri, šest... gde je dvoje dece? Šta sve deci padne na pamet... to ni najluđa mašta nije u stanju da smisli.

Deca se s ekskurzije vrate u koliko-toliko normalnom stanju, malo izmučeni, ali malo... a profesori su ko sasušene mušmule. I posle ti za sve to plate - 2.000 dinara! Ma, važi. Nema tih para koje mogu da isplate profesorsku muku tokom tih nekoliko dana. Zato je i bila interna pošalica: "Što loše izgledaš! Kao da si se vratila s ekskurzije osmaka..." E, takav stajling, tu muku, toliku izdržljivost (mentalnu, osećajnu, fizičku), a za nepune 2.000 dinara dnevno želim i ovima što viču: "Lopovi!" Nek se oni bogate na taj način, svaki profesor rado bi im prepustio te čari svog posla. Samo izvol'te!