Die Arbeit und das Händewaschen sind... svakodnevica

Nedavno smo u firmi popunjavali neki upitnik, potpuno anoniman, koji će neka agencija da koristi za potrebe firme, a pitanja sve jedna do drugog - kakva je firma prema svojim zaposlenima. To je prvi deo. A drugi - kakav je odnos u timu, sa sve onima koji su neposredno nadređeni. To oni rade u cilju poboljšanja procesa rada i zadovoljstva svojih zaposlenih.
Imam pravo da lajem koliko god hoću i o čemu god hoću. To pravo daju mi moji stručnost, iskustvo i rezultati rada. Ali, izgleda da nije sve u tome. Ne lajem jer me i ne zanima šta će biti. Prava lajanja odrekla sam se posle mesec dana rada u novoj firmi, pre nekih osam godina, kad sam videla da gazde iz Nemačke šalju ovamo ljude kao po kazni, pa smo imali čitavu plejadu likova, kao u crtanom filmu - od Paje Patka do Mikija Mausa i Šilje. Jedan je izjavio kako se mnogo obradovao kad je čuo da dolazi u Beograd, ali se mnogo razočarao kad je video da Beograd nije na moru. Divota! Ako je neka zemlja stalno bila u vestima, sa sve kartom i raznoraznim prilozima iz Beograda, onda je to svakako bila Srbija. Ovde je sve vrvelo od dopisnika koji su se prosto utrkivali ko će više da nas naruži. Taj naš šef očigledno nije gledao vesti, a bogami sigurno nije čitao ni novine. Ima još bisera, ne zna se koji je od koga grđi. Poslednji šef za sada nije napravio nikakav gaf. Videćemo, odnedavno je tu.

Dolaze te glavešine iz Deutschlanda, šefovi nad našim šefovima, s vremena na vreme da nas obiđu, svi su nasmejani, imaju po četrdesetak zuba, rukuju se sa svima, isplaćuju nam plate na vreme... Sve to stoji, ali nekako ne mogu da se otmem utisku da to isto radi i Amerikanac  kad ode na Tajvan pa sve onu dečicu što mu pune džepove parama tapše po leđima i mnoooogo je ljubazan, ali kad zamakne za ugao počne da pere ruke kao sumanut. Uostalom, ko bi im u Americi ili Nemačkoj radio u proseku po deset sati dnevno! Poštuju oni sve naše propise, i bolovanja, i porodiljska, i s vremena na vreme isplaćuju bonuse, ali... sigurno peru ruke kad zamaknu iza ćoška.
A naši zaposleni svi presrećni - rade za stranu firmu, pa još ako im pođe za rukom da se i privatno "druže" s menadžmentom, odnosno rukovodstvom... koji carevi! Priznajem da me je teško fascinirati, ali ovi naši nadređeni nisu ni u najširoj konkurenciji. Uključim klovn-sistem, neprestano se smeškam, doduše imam samo dvedeset osam zuba, i vrlo sam kooperativna. Na prvom mestu posao, pa onda sve ostalo. E, tu je nastao mali problem - kad vide da dobro i mnogo radiš, onda te zatrpaju poslom, pa sad tako pokrivam tri radna mesta. Ne žalim se, to mi predstavlja izazov. Što više radim, više me tera da radim i za svoju dušu. Ali, ove ankete me ubiše. Lažem, čoveče, pa na oči ne vidim! Sve je divno i krasno, kako se uklapam... pa, odlično, ali bolje da pitate kolege... kako sam zadovoljna... pa, zadovoljna sam, da nisam, radila bih nešto drugo...
Sve do sada popunjavali smo ankete na kojima se lepo potpišeš, pa svi vide ko je za koga šta rekao, a najveća glupost je anketa koja ide jednom godišnje u kojoj te onaj iznad tebe pita šta misliš o njemu, pa ti to njemu kažeš, on zapiše, a onda on piše o tebi, a ti pojma nemaš šta je zapisao. Usavršila sam klovn-sistem, pa se sve vreme samo smeškam, i ako ćemo pravo, zaista me ne interesuje šta je taj tamo neko zapisao o meni. A ja - ni o kome ništa ružno, pretvorila sam se u srednji rod, i sad tek vidim sve prednosti tog sistema. Interesuje me plata, da je dobijam redovno, a ja sa svoje strane radim najbolje, zaista se trudim i stvarno radim mnogo. Da se mi ne lažemo, znam da vredim. I te kako vredim.

Iako je u ovoj poslednjoj anketi sve bilo anonimno, opet sam nastavila da lažeeeem - divno je, krasno je, presrećna sam.. i tako u krug. Međutim, bilo je jedno interesantno pitanje: Da li se na poslu ponašate isto kao i van posla? Tu stvarno nisam imala srca da napišem kako je sve fantaaastiiiičnooo (opet onaj osmeh sa dvadeset osam zuba, šta ću, nemam više, nisu mi izrasli umnjaci), pa je moj odgovor bio broj 1: ne, ne slažem se uopšte sa tom tvrdnjom. Kad stupim na teritoriju Novog Beograda polagano počinje transformacija i kad provučem karticu da uđem na posao, ulazim kao Mister Hajd. Ja više uopšte nisam ista osoba. Deca me kod kuće zovu Miljer ili Mikana (zavisno od toga šta im je potrebno), muž me zove... ne smem da budem bezobrazna, ipak ovo čitaju i moji bivši učenici, za sestru sam Mika, za sestriće Tetka, za ujake Miljanica, za prijatelje Milja ili Mile, za komšiluk Miljče... Ali, nijedna od tih osoba ne ulazi na posao. Tamo se stvori mašina koja melje sve pred sobom, sa sve onim osmehom od 28 zuba. Ne dao bog da počnu da čitaju misli, mene bi verovatno stavili na tri doživotne robije, sa sve bukagijama na nogama. 'Ajd se sad buni! Sram te bilo! Mi ti dali posao, a ti tako!
Stvarno sam skot. I ne kajem se uopšte zbog toga.

Vokative moj zeleeeni

Poznato je da slovenski jezici imaju razvijen padežni sistem, a germanski, nasuprot njima, glagolski. I dok u slovenskim jezicima pojedina glagolska vremena nestaju u govoru, mogli bismo da ih izučavamo kao arhaizme, dotle se u germanskim vrlo precizno mogu izraziti vremenske relacije.
Ako je nekome ovo komplikovano, nudim i pojednostavljeno objašnjenje. Na primer, koliko vas koristi imperfekat u svakodnevnom govoru? To je ono takozvano pređašnje nesvršeno vreme: Oni IMAĐAHU tada mnogo bogova. Ako ovu rečenicu prevedete sa: Oni SU tada IMALI mnogo bogova, iako mislite da ste je korektno preveli, niste baš sasvim u pravu. U prvom slučaju, radi se o ljudima koji su veoma stari ili su Metuzalemi i vrlo, vrlo davno imali su mnogo bogova i to je duuugo trajalo, a u drugom slučaju radi se o relativno mladim ljudima ili ljudima za koje ne znate koliko im je godina. Kod Nemaca ili Engleza ovo je vrlo velika razlika, a nama, kao i ostalim slovenskim narodima, sasvim je svejedno da li je nešto bilo juče, prekjuče ili pre sto godina. Bitno nam je da je to prošlo.
Iz ovakvih lingvističkih primera može se mnogo saznati i o mentalitetu naroda, ako se čovek samo malo udubi. U srpskom su neki glagoli potpuno istih oblika za prezent ili aorist, a to nisu ista glagolska vremena. Kod Rusa je buduće vreme podeljeno na prosto i složeno, pa to prosto buduće vreme u stvari ima isti oblik kao i prezent. Možda je kod njih još gore nego kod nas - mi se ne brinemo za prošlost, a oni za budućnost. Ako bismo išli još dublje u analizu, ništa nismo naučili iz starih grešaka jer sve odmah zaboravimo, prošlost ne postoji, pa je pitanje da li smo onda zainteresovani i za budućnost - mi smo oni koji stalno kreću ispočetka. Rusima je svejedno šta će biti sutra, oni žive danas. I tako redom, slično je i kod Čeha, Poljaka...
Ali, na stranu glagolski sistem, nad njim bi moglo da se lamentira do prekosutra, što je ujedno i najdalja budućnost do koje srpski jezik dopire.

MUŠKA IMENA
Fascinantan je u stvari vokativ. Njega nemaju čak ni svi slovenski jezici, jednak je nominativu, pa onog ko se zove Boris, i u Rusiji i u Bugarskoj jednostavno dozivaju: Boris! Ali, kod nas je: Borise! I Vuče, i Dragane, i Milosave, Miloše, Igore, Petre... sva muška imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ koji se ne poklapa sa nominativom.
Ona koja se završavaju na O ili E imaju vokativ isti kao i nominativ, pa tako neko ko se zove Milo, ostaje Milo i u dozivanju, kao što i Rade ostaje Rade.
Naravno, ima muških imena koja se završavaju na A, kao što su Ilija, Milija... i takođe im se vokativ i nominativ poklapaju. Često čujem Sašo, Radojico i slično, pa se uvek pitam da nije to neka pošalica za koju ne znam.
U najkraćem, muška imena imaju vokativ drugačiji od nominativa samo ako se završavaju na suglasnik, svejedno da li je mek ili tvrd, da li su imena sa dugim ili kratkim akcentom... Sa nadimcima je malo drugačiji slučaj, pa Malac ostaje Malac, Kenjac Kenjac, Kerovođa Kerovođa...
Po tom pravilu, čak i ako je nekome nadimak Budala, on ostaje Budala, a ako mu samo povremeno tako tepate, onda je: Vidi, budalo, da ti kažem... Šta tek reći za nadimak Pacov - E, moj Pacov, stvarno si pacov!

U brzini se prave greške, pa sam tako i ja napravila veeeliku grešku u vezi s muškim imenima koja se završavaju na A. Iako u komentarima već postoji ispravka u vezi s imenima Milojica, Radojica... a kako očigledno komentare retko ko čita, moram da dopišem ovaj tekst i zato je obojen u crvenu boju. Na greške mi je skrenuta pažnja i ovde, i preostaje mi samo da zahvalim onima koji su to primetili i da propušteno nadoknadim i ispravim.

Naime, za muška imena koja se završavaju na A princip je sličan kao i kod ženskih s istim nastavkom - vrsta promene bazirana je na kvanititetu akcenta (dužini), ali su nastavci za oblik vokativa drugačiji. Ako je akcenat u dvosložnom imenu dug, na primer u imenu Miša, onda je vokativ - Mišo, u imenu Raša Rašo, Tasa Taso... Dug akcenat i dvosložna imena imaju nastavak O u vokativu. Za razliku od njih, u dvosložnom imenu Musa (Kesedžija), Saša... s obzirom na to da je akcenat kratak, nominativ i vokativ imaju isti oblik.

Kod višesložnih muških imena koja se završavaju na A, slučaj je malo drugačiji: kod imena Ilija, Milija, Nemanja, Strahinja... nominativ i vokativ se poklapaju, a imena s nastavkom -ica u vokativu dobijaju nastavak E: Radojice, Milojice, Vujice... 

ŽENSKA IMENA
Kod ženskih imena sve je komplikovanije. Ko se nasmejao?
Ovde završeci nemaju neku posebnu ulogu, jer se skoro sva imena završavaju na A, pa je red da se obradi akcenat. Ako se žensko ime ne završava na A, na primer ime Kleo, ili Džejn (imala sam učenicu sa tim imenom, iako se prezivala na -ić), sve ostaje isto, vokativ je isti kao i nominativ.
Međutim, kod uobičajenih imena koja se završavaju na A, vokativ nije isti kao nominativ ako je akcenat dug. Moje ime Milja u vokativu glasi Miljo, Rada će biti Rado, Nada Nado, Mira Miro...
A ako je akcenat kratak, kao u imenima Mila, Anastazija, Radojka, Nađa... onda ćete im se obraćati ili ih dozivati isto onako kako se zovu.
Pogrešno se misli da imena stranog porekla, poput Sare, Hane... ne potpadaju pod ova pravila, ali nije tako. Sara u vokativu glasi Saro, a Hana - Hana. Prvo ime ima dug akcenat, a drugo kratak.

Vokativ je definitivno najmlađi padež. Po genealogiji, odnosno rodoslovu, on je čukun-čukununuk genitiva, najstarijeg. Nominativ je Adam, prvi čovek. I dok genitiv, makar u tragovima, imaju i oni jezici koji uopšte nemaju padeže, dotle vokativ nema - skoro niko. A kod nas, ne samo da postoji, nego treba da se prouče i nauče pravila kako se gradi. Baš mi je nešto žao stranaca koji uče srpski. I ja, kao neki vajni stručnjak, uvek naučim nešto novo. Kako pravilno stranci da ga nauče kad ga ni Srbi ne znaju dobro!

Zakasniću i na svoju sopstvenu sahranu: Blogerčine protiv ministarčića

Nedavno je na blogovima Charolija, Shaputalica i Mahlat pokrenuta akcija za davanje ostavke ministarčića Tomice Milosavljevića, ovdašnjeg. Mislim da je sve počelo od Shaputalice, ali sam do nje došla preko Charolije, pa na kraju pročitala i post na blogu Mahlat (ova dva redovno pratim, a priključujem im od sada i Šaptavu), pa ih zato navodim ovim, možda i nepravilnim redosledom.
Uh, bože, kako sam trapavo počela, ali neću da brišem, jer je to samo još jedan dokaz da čovek mnogo brlja kad se oseća krivim. A moja krivica sastoji se u tome, ajd' da udarim direktno u glavu, što nisam napisala post o ministarčiću na vreme, u ono vreme koje je bilo dogovoreno kako bi akcija imala bolji efekat. Neki ljudi su verovatno na odmoru pa možda nisu stigli, a neki zaista ne vole da se eksponiraju, što iz ovih ili onih razloga, ali je Čarolija osula paljbu po onima koji to nisu uradili iz onih razloga. Možda ne treba, ali osećam se krivom - uvek su me nervirali oni koji seruckaju, a kad je gusto izgube se u vidu lastinog repa, samo prhnu i nema ih. Ako bude da se nešto postiglo, bili su tu, a ako ne bude ništa, pametno su se povukli. Takve ljude organski ne podnosim, jer zaista nemaju muda. Slabići su katastrofa, a sad ispade da i ja mogu da se svrstam u tu grupu. E, pa neće biti. Jeste da kasnim, ali sam tu. Kad se neki povlače, ja se vraćam. Uostalom, mislim da je ova akcija tek počela.
Jednom sam već gubila čitaoce, posle teksta o gluposti sa bosanskim jezikom i jednom posle pisanja o utakmicama i navijačima, kad sam javno priznala da sam huliganka, ako već navijače svrstavaju u tu kategoriju, pa i vrlo jasno prozvala miliciju da slobodno dođe da me hapsi jer je običan skup baraba i prava bagra koja svoje građane tuče umesto da ih brani (najsvežiji je primer od pre neki dan u kladionici - ljudi ih pozvali na piće a ovi ih izubijali i još zvali pojačanje; možda nisu bili zadovoljni što jednim potezom nisu mogli nekom da prospu creva), i kad se tad nisam zabrinula, zašto bih sad. Mada, moram da priznam da sam bila malo iznervirana gubitkom čitalaca pa sam sebi vrlo energično isekla nokte. Na nogama.
A možda nisu došli da me hapse jer ne čitaju blogove, tako da i ne znaju da postoje ljudi koji o njima misle sve najgore (Ej, vidi, pa ova nas ne voli!).
A možda i zato što misle da sam luda, pa da se ne petljaju (Ej, vidi ludaču!).
I makar koliko da ne mogu da ih smislim, i nad njima postoji neko koga još više ne mogu da smislim - lekare. Moje tetke, inače lekari, verovatno kolutaju očima, ali šta da im radim. Luda sam.

Lekare generalno smatram za još veću bagru od milicije, ako to ikako može da se zamisli. Možda negde na svetu postoje lekari koji zaista poštuju ljudski život i u pacijentu vide osobu kojoj treba da pomognu, ali ne verujem da ih na jednom mestu ima u tolikom broju da može da se govori o plemenitom lekarskom pozivu. Da se razumemo, oni su lekari a ne doktori, kako sebe vole da nazivaju. Najviše mi se dopada kad na mantilu piše dr. pa onda mirne duše mogu da ih nazivam "drugi". Oni među njima koji napišu dr ipak su pročitali više od dve knjige. Šteta, ipak makar nešto znaju, ne mogu da im se smejem u sebi. Završe oni fakultet, to nije sporno, i još se računa u težak fakultet, ali nešto ne mogu da se divim onima koji dobijaju desetku za dvadeset sati učenja dnevno, a šest za tek četiri-pet sati na dan. Gde je tu kreacija, inteligencija, originalnost... Neću da kažem, u poslu kasnije imaju šanse da je pokažu, ali dok dođu do toga da počnu da rade potpuno se promene, pa ako su nekada zaista i verovali u Hipokratovu zakletvu, u trenutku kad je izgovaraju, te reči ne znače više ništa, iste su kao i bilo koje druge, recituju ih kao ćiribu-ćiriba.
Uopšte, ne verujem ni u jednu profesiju u kojoj dobijaš moć nad drugim ljudima. Nekad prođe manje a nekad više vremena dok se ne dođe do pozicije da se potpuno izgubi kompas. Oni zaista počinju da veruju da su mali bogovi. Isto kao i milicija, isto kao i psiholozi... oni ocenjuju druge ljude i odlučuju šta će biti s njima... Preveliki je to zalogaj za običnog smrtnika koji neminovno počinje da veruje kako je neko više biće. U tom smislu, i političari su od iste fele, a sad treba zamisliti jednog lekara koji se ugurao u politiku. Bože me sačuvaj!
Zašto on ne oseća odgovornost? Pa, lekar je, još i političar! Kombinacija da se čovek baci pod voz. Kakav je to bezobrazluk da njega neko za nešto proziva? U stvari, svi mi i postojimo samo da bi on imao šta da radi. To što ljudi umiru i što se korupcija toliko rasprostranila i odomaćila da je svi prihvataju kao nešto što se podrazumeva... pa kakve to veze ima sa ministarčićem? On stvarno veze nema sa našim zdravstvom, nije se ovde ni operisao. A ova deca što stradaju od neukih anesteziologa i što su i operacija krajnika, kao i najobičnija biopsija smrtonosni zahvati, to njega ne zanima. Ima i previše posla, zauzet je presecanjem vrpci na novim domovima zdravlja, sedenjem u Skupštini...

Kad sam održala roditeljski sastanak sestrama u bolnici na Banjici, povodom odvratnog ponašanja koje su imale prema mojoj majci koja je tamo ležala sa slomljenim kukom, glavna sestra mi je vrlo uviđavno, očekujući sažaljenje, rekla: "A znate li vi kako su naše plate male?" Do te rečenice sam se držala vrlo dostojanstveno, ali posle te žalopojke shvatila sam da bacam biserje pred svinje aludirajući na humanost njihovog poziva. Rekla sam im da me baš briga koliko one zarađuju, jer - ako su želele veću platu trebalo je da biraju drugi posao, da ni ja nisam zadovoljna svojom platom pa ga obavljam najbolje što mogu, a još manje to treba da zanima pacijente... I dodala sam da verovatno očekuju da im dam neku paricu, što sam do tada i radila, ali da od tog trenutka ne dam ni žutu banku... Usledilo je: "Pa, možete da nas prijavite", na šta sam odgovorila da imam preča posla - kadija te tuži kadija ti sudi. Ako bih nešto preduzela, onda bih ih tužila regularnim putem, a ako nastave ovako, to će se na kraju i desiti. Sutradan je mami prvi put bila presvučena posteljina, na njoj nije bilo ni rezanaca niti bilo kakvih ostataka hrane, očišćena soba... Nisam to više morala ja da radim. A i lekar me je pozvao na razgovor saopštavajući mi kako oni preduzimaju sve, ali "moram da shvatim, mojoj mami je 77 godina", na šta sam mu odgovorila: "Dragi moj drugi, može da joj bude i 177 godina, ali ona je moja majka, a Vaš pacijent. Koliko znam, ljudski život trebalo bi da Vam je svetinja, zato valjda lekari leče i neprijateljsku vojsku." Najveći utisak na njega je ostavilo ovo "drugi", pa me je uz arogantan smešak upitao zašto ga tako zovem. "Sami ste se tako predstavili kad ste napisali dr. na svom mantilu", rekoh mu takođe uz osmeh, najprijatniji koji sam mogla da proizvedem.
I rastadosmo se - on ostade u ubeđenju da sam ja luda, a ja da je on nepismeni skot. U stvari, on je nepismena skotina.
Na ruskom se lekar kaže vrač, i mislim da je to najbolji naziv.
Da se ja zahvalim višim silama što su mi dale dobro zdravlje, pa vračeve ne posećujem, izuzev po kućama - za rođendane, slave i slične prigodne proslave na kojima me ne pipkaju.

Optina Pustinj - povodom stogodišnjice

Na nešto više od stotinak kilometara od Moskve i na mnogo manjoj razdaljini od Tule nalazi se manastir Optina Pustinj, koji je, verovali ili ne, u mnogo čemu bio značajan za trojicu ruskih pisaca velikana - Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja, ali i za Solovjova. Mali istorijat manastira kazuje da ga je u 15. veku  podigao razbojnik Opta. U Rusiji su se u to doba mnogi otpadnici od zakona iskupljivali tako što su se borili protiv Tatara, onako gerilski, partizanski, hajdučki; mada, kad se malo bolje razmisli, ništa drugo im nije ni preostajalo. Međutim, Opta je jednom zanoćio na obali reke Oke i navodno mu se u snu javio arhanđel Gavrilo i rekao mu da podigne isposnicu na brežuljku, usred šume ali blizu Oke, i da tamo okaje svoje grehe. Kako god da je bilo, do ove tačke u njegovom životu prepliću se legenda i istorijska istina, a od trenutka kad je napravio keliju u kojoj se svakodnevno molio, postao je sasvim drugi čovek, i to je istorijski fakt. Vremenom su mu se pridružili i drugi ljudi, raznih položaja, godina, ubeđenja... ali svi do jednog preobraćenici u veri. Raskrčili su malo šumu, ali tek toliko da smeste kelije (skitove), kasnije se proširili crkvom, pa trapeznom... i tako je nastala Optina Pustinj. Ovo Pustinj u imenu sugeriše da je kraj nenaseljen.

U priči ne bi bilo ničeg neobičnog, mnogi manastiri po Rusiji tako su nastali, ali Optina Pustinj stekla je veliku slavu prvo samo u pravoslavnom, zatim u svekolikom hrišćanskom svetu, a zahvaljujući književnosti - i svetsku slavu. Manastir je pre svega poznat po svojim starcima, relativno novoj kategoriji u pravoslavlju, i, povezano s tom pojavom, po filokalijskom pokretu (u najkraćem - do prave vere stiže se individualno, uz pomoć i smernice duhovnog učitelja). Optina je nadaleko poznata po svojim starcima koji su uglavnom kanonizovani, a najpoznatiji među njima su Lav (poznat po čudesnim isceljenjima, preobraćenjima nevernika i strogom asketskom životu, mada je u mladosti bio raspustan i govorio je da samo onaj ko "sve prođe može sve i da razume"; njegovo žitije je Dostojevski, pored Biblije, uvek držao kraj uzglavlja) i drugi, još poznatiji starac - Amvrosij, ili po srpski - Ambrozije. Nisam došla do podatka da li su se Amvrozij i Gogolj upoznali jer je bilo perioda da u isto vreme borave u manastiru, ali je zato ovaj starac Dostojevskom bio prototip za čuvenog starca Zosimu iz "Braće Karamazovih", a Tolstoj je između ostalog i u svojim opservacijama prema njemu izgradio svoj pogled na veru koji je Crkva proglasila za hrišćanski anarhizam i još kasnije ga izopštila iz svojih redova. Njegovo izopštenje nije ni danas poništeno, dok je za Dostojevskog bilo predloga da se kanonizuje.

Bila sam u tom manastiru i, mada sam se kao i svaka štreberka iz knjiga dobro upoznala sa onim što ću tamo da sretnem, moram da priznam kako sve to može da padne u vodu kad se u manastir uđe. Optina Pustinj je zaista jedno neverovatno mesto!

Ne znam na koliko stotina metara je zabranjen prilaz vozilima, ali se sećam da smo morali kroz šumicu da pešačimo, a onda smo najednom ispred sebe videli čistinu koju je zatvarala manastirska kapija. Nema ni u kapiji ni u građevinama unutar manastira nikakve pompeznosti, sve je vrlo jednostavno i odiše asketizmom. Mada je na fotografiji koju sam postavila kapija zatvorena, rekli su nam da je non-stop otvorena. Ni ikone u crkvi nisu reprezentativne kao ni freskama oslikani zidovi, a trapezna više liči na vojničku menzu pred odlazak u bitku, tu je samo najosnovnije, nego na bilo šta drugo. I svuda unaokolo - tišina. Jedna velika tišina iako ima ljudi, od koje počinjete da se osećate neprijatno. Međutim, čudesno dvorište ima neku posebnu energiju i kao da se uložio poseban trud da svaka travka, svaki listić ostane sačuvan. Prepuno je hlada i zelenila, sa prostim drvenim klupama i razasutim kelijama ovde-onde. Sveštenici vam pokažu keliju u kojoj je često boravio Gogolj kad se zaneo verskim fanatizmom, mada je za svog duhovnog učitelja izabrao čoveka koji nije ni bio starac i verovatno je bio najgori izbor u tom trenutku - Matvej Konstatinovski toliko je uticao na njega da je ovaj na kraju i umro izmoren prevelikim postom i slabošću organizma. O ne-zna-se-kojoj-fazi ludila nije ni potrebno napominjati. Međutim, u pismima prijateljima pisao je kako se u Optini uvek vrati veri i kad god je poljuljana, samo pomisao na ovaj manastir ulije mu snagu.
Dostojevski je više puta bio u manastiru, često i u društvu Solovjova, koji nam je ostavio dokumenta kako su izgledali njegovi razgovori sa starcem Amvrosijem, i, kad se to pročita, uopšte se ne stiče utisak da je tamo došao po neki duhovni savet ili da sluša blagoglagoljive reči starca, već je "više pričao, i to vatreno, nego što je slušao". Kako god, njegovo divljenje prema starcu pretočeno je u starca Zosimu.

A Tolstoj...  Mučna je to i gorka priča. U njegovim dnevnicima lepo se prati istorijat odnosa prema veri i Crkvi, i ako je toliko puta bio pokoleban da li je u pravu, bilo je to često i zbog starca Amvrosija. Negde ga naziva "živućim svecem", negde "nemogućim" a negde "nepokolebljivim čovekom". Iako je 1901. izopšten iz Crkve, pa čak nije bilo hrišćanskog pomena ni posle njegove smrti, kao što ni na grobu nema krsta, ipak je Tolstoj, kad je odlazio od kuće, prvo došao u Optinu, u želji da porazgovara sa starcima, koji ga nažalost nisu primili jer nisu imali dozvolu crkvenih vlasti da s njim razgovaraju. Ovaj poslednji beg u okrilje manastira koji je nesumnjivo vrlo važan ne samo u religioznom smislu, daje povoda za razmišljanje o Tolstojevoj veri i o njemu kao čoveku i književniku.
Ove godine 20. novembra navršava se sto godina od smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, velikana u svakom smislu i za sva vremena. Umro je u Astapovu, sad se mesto zove Lav Tolstoj, u sobičku upravnika male železničke stanice, bežeći od kuće, što više liči na postupak nekog školarca nego na čoveka koji je već dva meseca bio u 84. godini. Ali, kod Tolstoja se mnogo toga u životu odvijalo mimo nekog ustaljenog reda i poretka. Poznato je koliki je pacifista bio, ali mi je u tom smislu interesantnija njegova misao: "Razum me ničemu nije naučio; sve što znam dalo mi je, otkrilo mi je srce". Već oz ovoga može se naslutiti koliko je ideja filokalijskog pokreta sama srž Tolstojevih shvatanja o životu i svetu.

Mnogi poznavaoci njegove biografije neće mi dati za pravo da je išao "božjim putem" i reći će da je imao i te kako buran ljubavni život, čak i sina sa jednom seljankom, da je imao periode neverovatnih poroka kad je istovremeno i pio, i kockao se, i odavao se bludu sa Cigankama i Tatarkama dok je vojevao po Kavkazu, da mu je Ljubov Isljenjeva bila ljubav iz detinjstva a kasnije tašta... ali, ni to nije sporno u njegovom slučaju. On je, poput svojih optinskih staraca smatrao da čovek treba da poznaje život, mada ne mora da iskusi sve ako za tim nema potrebu, ali se neprestano nadgrađuje i bitno je da stremi dobru.
Da li ste znali da je Gandi bio u Jasnoj Poljani? Poznato je da je Tolstoja smatrao za jednog od uzora (teorija o nenasilnom otporu), ali je, mene bar, zapanjilo kad sam pretprošle godine čitala knjižicu jednog od brojnih potomaka porodice Tolstoj gde je pomenut i taj podatak.

Lav Nikolajevič bio je čovek koji u svemu ide do kraja, a kao mala ilustracija može da posluži podatak kako je naručivao žurnale iz Pariza i pomno ih proučavao, ne bi li obukao Anu Karenjinu za bal. I na kraju je obukao u jednostavnu crnu haljinu. Zapisivao je cele rečenice Tatjane Andrejevne Bernsove, mlađe sestre Sofje Andrejevne, svoje žene, ne bi li stvorio Natašu Rostovu. Sve što je pisao prerađivao je nebrojeno puta.  Posle smrti Maše, jedne od svojih ćerki, zatvorio je njenu sobu i čistio joj cipele svakodnevno, kao da su u upotrebi. Celoj porodici je kao pravi obućar popravljao obuću, nekad je čak i pravio. Oblačio se kao i njegovi kmetovi, zajedno sa njima učestvovao u poljskim radovima (Ljevin u kosidbi u stvari je sam Tolstoj), bio je vegetarijanac, što je za ono vreme bilo neobično, skoro da se graničilo sa čudaštvom, nije shvatao kako ljudi mogu da podržavaju rat, lično je nadgledao školu koju je otvorio za decu svojih mužika i predavao u njoj (sve što je pisao za decu, bilo je za potrebe te škole)...

Povodom stogodišnjice smrti repriziraće se filmovi pravljeni po njegovim delima (američke verzije bolno ne prate atmosferu romana, a ruske bolno i preterano prate pa su dosadne...), štampaće se nova izdanja (kad je Opra Vinfri 2006. izjavila da je najlepša ljubavna priča o Ani Karenjinoj, naredne godine istoimeni roman bio je prvi po čitanosti u Americi; "Hadži Murat" poslednjih pet godina izuzetno je popularan, a prošle godine bio je najčitanije prevedeno delo u zemljama arapskog govornog područja; isto delo je prošle godine u Velikoj Britaniji imalo tri izdanja koja su odmah rasprodata...), organizovaće se brojne tribine na kojima će se govoriti o Tolstoju ne samo kao o književniku već i humanisti i filosofu... U Rusiji, nažalost, te euforije nema, što još jednom dokazuje kako niko nije prorok u svom selu.
Moj skromni doprinos je sećanje na manastir koji je simbol svega što je Lavu Nikolajeviču Tolstoju razdiralo dušu, u isto vreme je i oplemenjivalo i punilo gorčinom.

Legende za fotke:
1. Dom starca Amvrozija u manastiru (to mu je bilo namenjeno, ali je vreme uglavnom provodio u skitu)
2. Glavna kapija manastira Optina Pustinj
3. Lav Nikolajevič Tolstoj i Sofija (Sofja, Sonja) Andrejevna Tolstoj
4. Lav Nikolajevič Tolstoj
5. Jasna Poljana - dom Tolstojevih, sada muzej
6. Tolstoj sa unucima
7. Poslednji ispraćaj u Astapovu

Demokratija i tolerancija u ovom najboljem od svih dobrih svetova

Povodom članka u hrvatskom Novom listu (na http://www.novilist.hr/Vijesti/Novosti/djevojka-na-sajkaci-imala-grb-sr.aspx ) sve više sam ubeđena da je od svih gadnih osobina ipak najgadnija licemerje. Nisam osoba sklona povraćanju, ali da jesam... Mora biti da sam glupa, jer uopšte nisam ukapirala poentu - o čemu se zapravo radi u ovom tekstu? U naslovu, a to bi trebalo da je najudarnije, piše da devojka na šajkači nije imala četnička obeležja, već zvanični grb zemlje Srbije. I ipak je platila kaznu. Pa se još lamentira nad tim da li je trebalo drastičnije da se kazni, na primer zabranom ulaska u zemlju Hrvatsku. A obrazloženje da u tom odavanju počasti žrtvama po dogovoru nije bilo nikakvih nacionalnih obeležja još više me zbunjuje. A što onda tamo ima nacionalnih obeležja Hrvata? I to na najvišem nivou?

Koliko mi pamet (očigledno nedovoljna) dopušta, ja sam to shvatila ovako: Mi žalimo zbog žrtava, koje god da su, nazovimo ih nehrvatskim (što su bili Srbi, uopšte nije bitno), i sad ćete vi da vidite kako smo mi civilizovani i da nam se divite što smo toliko civilizovani, i to treba da se zabeleži da smo mi to uradili jer mi smo kulturan svet, mi.. mi... mi.... A drugi deo: Potrebno nam je pokriće, vi ste u ovoj situaciji samo pozorišni mizanscen, jer stvarno bi bilo mnogo nezgodno da smo na sceni samo mi... mi... mi... I treći, finalni deo: Potreban nam je alibi, bez mnogo talasanja, jer mi...

Da li oni iskreno žale zbog žrtava ili ne žale već sam u nedoumici šta da mislim, jer sam prvi put o ovome saznala iz Dnevnika na RTS-u i bila prijatno iznenađena što su to uopšte obeležili. Ali, na RTS-u nije bilo "pozadine". Za nju sam saznala tek iz hrvatsle štampe. I ne mogu da se ne setim kako sam u Skadarliji videla momke u majicama-šahovnicama kako se slobodno kreću, pričaju hrvatski s kajkavskim šmekom i - baš mi je bilo drago što ih vidim. Da sam znala da je u njihovoj zemlji zabranjeno imati bilo kakvo nacionalno obeležje na sebi, možda bih pretpostavila da je tako i kod nas, pa bih ih ovako necivilizovana možda i upozorila da se presvuku, za svaki slučaj. Drugarica iz Novog Sada mi je rekla da su za prošlogodišnji Exit iste takve majice viđene i po supermarketima kako kupuju namirnice, uredno plaćaju na kasi i bez ikakvih problema se sporazumevaju sa kasirkama iako govore dva različita jezika. Ubeđena sam da i ovde, u Srbiji, ima budala koje bi upirale prstom u njih i imale nesuvisle komentare ili bi radile nešto još gore, ali našao bi se valjda makar jedan pametan da pozove miliciju koja će sprovesti stoku koja ne zna da se ponaša. U Hrvatskoj je milicija sprovela devojku i, gle tog milosrđa, "blago" je kažnjena. Očigledno je da ono što bi u Srbiji uradili dripci kojih svuda ima, u Hrvatskoj rade na državnom nivou. 

Spremam se da makar na nekoliko dana skoknem u Hrvatsku i sad se mislim da li smem da ponesem tuniku na kojoj su srp i čekić i jednu košulju sa uzorkom engleske zastave, mada mi ona služi samo za odlazak na plažu. Šta ako me kazne? Ili mi zabrane da više nogom kročim u lijepu njihovu?
Nervira me što svi ćute povodom ovoga i još imaju ljigave komentare tipa: "Bolje je ne provocirati." Brajko moj, pa mnogo toga ih provocira, a ja baš i nemam vremena da se bavim njima kao belim medvedima. Za ovih svojih sto godina svašta sam preturila preko glave pa me zabole da se bavim još i njihovom osetljivošću. I ja sam osetljiva, nek počnu drugi da se bave time šta sve meni smeta. A ako se ne bave, ne moraju - niti mogu niti bih ih kaznila.
S druge strane, kampanja za letovanje na hrvatskoj obali lepo je osmišljena i očigledno je u nju stucano i-ha-ha para, s jednim malim detaljem koji prosto bode oči - oni imaju 1244 ostrva! Pod uslovom da je to tačno, jer se spekuliše i sa brojem 1246, zar nisu mogli da izbegnu taj podatak koji toliko asocira na čuvenu Rezoluciju? Odmah mi je to palo u oči i prvo mi je bilo žao bačenih para, ali sam pomislila: "Mora da su imali nekog savetnika ovde. Taj koji je ovde bio zadužen za rad na terenu trebalo je da ih upozori ako kojim slučajem nisu upućeni šta Srbima taj broj znači. I tog terenca treba kazniti!" Ako to nije provokacija, onda imam poremećene pojmove o značenjima reči. A pogotovo je to gadno ako je tačan podatak da imaju 1246 ostrva. Tabla na bus stanici sa sve reklamom o divotama Hrvatske kod mog posla je razbijena i dopisano je: Jebala vas ostrva da vas jebu. Pride je nacrtan jedan veliki... I ko se nije dotle dosetio, sad se sigurno dosetio: 1244 je baš nezgodan broj. Šteta, ogromna šteta za obe strane. 

I još samo jedan mali detalj iz današnjeg šetkanja po hrvatskim forumima: jedan od komentara na monstruozni zločin u Starim Ledincima bio je kako se takav zločin mogao očekivati od Srbina koji liči na Mladića! Potom sledi komentar kako je monstrum u stvari Hrvat, pa se onda prepiru jeste li ili nije, pa onda ide malo istorijata mesta u kome se kaže kako su 1943. ustaše tu pobile celokupno stanovništvo... Muka mi je bilo dalje da čitam! Šta sad to znači? Zločin je manje strašan ako ga je izvršio Hrvat, ili obratno? Ili je strašniji? Kud ide ovaj svet? Baš me briga da li je Srbin ili Hrvat, on je monstrum! Svuda ima divnih ljudi, i svuda ima budala, nećemo valjda kao u Domanovićevoj Dangi početi da se žigošemo, ovaj put sa H i S? Mada, ako bih na plažu pošla u košulji koja je stilizovana engleska zastava... možda bi trebalo da mi lupe žig E?

Iz čega spremaš opštu kulturu?

Raspodela pameti je posao koji je bog najbolje uradio od svih poslova koje je radio - niko se ne žali da je nema dovoljno. Ovo je jedinstven primer da je i vuk sit i ovce na broju! E, sad, sasvim je drugo pitanje šta ko podrazumeva pod pameću. Psiholozi su mi objašnjavali da postoje razne vrste inteligencije i da mudar čovek na primer uopšte ne mora da bude inteligentan, jer je svu pamet skupio samo na osnovu iskustva, pa bi to bila neka vrsta pragmatične pameti. Znam mnoge ljude koji se u životu vrlo lako snalaze, hvataju u letu šta je ko hteo da kaže ili umeju da iskoriste okolnosti kao pravi stratezi, ali ako biste im dali jednačinu sa dve nepoznate, bili bi u velikom problemu da je reše. Apstraktni pojmovi ne dolaze u obzir, oni shvataju samo ono od čega imaju koristi. Male sive ćelije rade samo u tom smeru i samo na taj izazov; to im je kao šteker u koji se uključe i - zasvetle u punom sjaju. Sa onim iksićima, ipsilonićima i zetićima uopšte ne znaju šta da rade, to ne može da se unovči i to se ne jede.

Od svih poslova koje sam radila, profesorski mi nekako najviše pristaje, uostalom krv nije voda, i ubeđena sam da sam taj prosvetarski gen nasledila. Viđala sam i ovakve i onakve đake, ali ne mogu da grešim dušu i kažem da su oni kojima jezik nije bio svetla tačka glupi. Jednostavno, za taj nauk nemaju razvijenu vijugu i potrebno im je mnogo više nego onima sa razvijenom da postignu rezultate koji opet nikad neće biti tako dobri kao onima koji imaju razvijenu vijugu. I zato, koliko ko uči uglavnom nije nikakvo merilo. Svako od nas ima makar jednu oblast u kojoj mu sve ide lako, i bez nekog naročitog napora. To naravno ne znači da ne treba ništa raditi jer ste "prirodno pametni". Užasavali su me roditelji koji su za svoju decu govorili kako su pametna, jer sve ono što može da se ukapira, to sve lako savladaju, a oni predmeti koji moraju da se uče, e, tu se baš nisu iskazali. Obično kao primer uzmu istoriju ili geografiju, ređe biologiju. Sad se stidim toga, ali nekad sam bila i vrlo netaktična, pa im govorila: "Hajte, molim Vas, pa istorija se ne uči. Ni geografija. Biologiju sam ja morala da učim, ali neki drugi sve shvate na času. I fiziku sam morala da učim, a Vaše dete možda ne mora." Uglavnom sam nastupala sa velikom dozom nadrnditisa. Ali, na drugim stranama sam vadila fleke svog karaktera, pa je uvek sve dobro prolazilo.

Ne ide mi u glavu kako ljudi ne shvataju da ima stvari koje se podvode pod opštu kulturu i da jednostavno MORAJU da se znaju. Tako se jedna majka bunila što dete nema peticu iz istorije "kad ne pamti godine, mogla bih i potvrdu da donesem". A profesorka istorije je bila toliko blaga i dobronamerna da je to čudo jedno, čak i previše. Zato su se valjda toliko i brecali na nju. Na mene nisu smeli ni da se žale, jer bih odmah potezala pitanje pismenosti. U startu zavežu i ne smeju dalje ni da zucnu. Na kraju se sve završi tako što ih tešim kako ću da im opismenim dete, i to im garantujem. A mali koji "jednostavno ne pamti godine, mogla bi majka i potvrdu od lekara da donese" nije znao kad je bila Kosovska bitka niti je mogao da ubode vek kad se desila Francuska revolucija. Za Rusku je pogodio vek, i da je bila na početku veka, ali godinu... I? Naravno da ne može da ima peticu! Nije ga pitala za datum rođenja Sulejmana Veličanstvenog niti kad se oženio Džordž Vašington niti datum smrti Tadeuša Košćuškog niti kad je dopao tamnice Riga od Fere... pitala ga je za godine koje jednostavno moraju da se znaju, kao kućni broj telefona. Po meni, i četvorka mu je bila mnogo, ali... rekoh da je profesorka bila blaga i dobronamerna.

Provuku se tako deca kroz osnovnu školu, svi odlični, svi za sve talentovani, svima sve lako ide. Onda dođu u srednju školu, gde se ne zna ko je od koga gori u celom procesu obrazovanja, a najgori ispadnu profesori. Donekle je to i tačno. Istini za volju, nisu oni mnogo drugačiji od ovih iz osnovne škole, ali više dolaze do izražaja sve mane naše prosvete, jer sad imaju posla sa buntovnim tinejdžerima, a zadržali su onaj svoj kruti profesorski stav sveznajućeg boga i bogomdanog autoriteta (sic!). Jedino što je pozitivno, to je da deca shvate kako pojma nemaju, uglavnom, pa oni koji žele da se obrazuju, ali ne samo kroz sticanje diploma, već da stvarno nešto znaju, počnu da rade na svom obrazovanju. A oni drugi ostanu ukopani, ljuti na ceo svet, na sebe malo ili nimalo a najviše na profesore.

Sledeća stepenica je fakultet. Prva velika proba je prijemni ispit. Nema više svezaka za prijemni iz kojih mogu da se uče pitanja, sad se ne zna šta može da padne na testu. Vrhunac je pitanje jedne devojke koja se spremala za Filosofski fakultet: "Iz čega spremaš opštu kulturu?" Tu na videlo izbije "kako ne pamte brojeve, može i potvrda da se izvadi" i kako ne čitaju novine i kako su mnogo učili a bez ikakvog razumevanja. I nema opravdanja tipa "nisam tad bio u školi", "mi to nismo učili", "profesor me mrzi", "to je glupo"...

U renesansi je postojao pojam hommo universale koji je označavao čoveka eruditu, ali koji isto tako i - živi život. Po meni, najbolji primer je Fransoa Rable. Uostalom, "Garganuta i Pantagruel" slavi život, i te kako ga slavi! Rable je bio lekar (za ono vreme avangardni - proučavao je anatomiju na leševima), pravnik od struke, filosof, poliglota, religijski teoretičar... ali isto tako i ženskaroš, voleo da pojede (i da se prejede), da popije (i da se napije), fizički snažan (i da se pobije u krčmi)... gigant! Ali, nisu svi Rable.
Ili Stiven Hoking koji, iako paralizovan, ima i decu, i zaljubljuje se, i piše pesme, i priznaje da mu se i dalje zaustavi knedla u grlu kad čita Dostojevskog, i poželeo je da oseti bestežinsko stanje u pravom vasionskom brodu, pa su mu to omogućili... a samo nam je malo bolje pojasnio vasionu, tek onako uzgred. Ima još živućih hommo universalea na planeti Zemlji, i biće ih, međutim to svakako nisu oni koji se pitaju iz čega da spremaju opštu kulturu. Ali potencijalno jesu oni koji nemaju sve petice, na fakultetu profesore "hvataju" na šarm i rečitost i... "ništa" ne uče. Njima se sve lepi ne zato što su "prirodno pametni" nego zato što imaju dobru osnovu, postavili su temelj na kojem će sagraditi kuću. A taj temelj je razmišljanje o usvojenom znanju kako bi moglo da se nadgradi. Petica nije garancija, pogotovo ako je dobijete uz opravdanje "da ne pamtite brojeve, možete i potvrdu da donesete".

Negledanje fudbala za poraz!

Koliko sam mislila da ovaj blog niko s posla ne čita, toliko sam se zaprepastila što su me skoro svi u pušionici pitali da li sam gledala utakmicu s Australijom. Kad sam rekla da nisam, samo bi odmahivali glavom u neverici.

Očigledno je da su čitali prethodno pisanije, pa se ja sad izvinjavam što, eto, nisam gledala utakmicu, a mi smo ipak izgubili. Dok sam menjala kanale, tu i tamo bi se pojavili fudbaleri, ali sam odmah brže-bolje išla na druge programe. Ipak, da sam gledala - stvarno nisam.
Posle pobede nad Nemačkom svi su lamentirali nad rezultatom u finalu između nas i Nemaca, mada su neki prognozirali i da ćemo se sresti s Argentincima, jedino mi nismo bili sporni, a već danas... Neki su priznali i da su plakali.
Važno je da se mi nismo obrukali igrom, iako smo to uradili rezultatom i još grđe plasmanom.
I još važnije - razbila sam mantru, i odsad gledam šta mi se gleda, nisam više odgovorna za rezultate.
Toliko od mene.