Zakasniću i na svoju sopstvenu sahranu: Blogerčine protiv ministarčića

Nedavno je na blogovima Charolija, Shaputalica i Mahlat pokrenuta akcija za davanje ostavke ministarčića Tomice Milosavljevića, ovdašnjeg. Mislim da je sve počelo od Shaputalice, ali sam do nje došla preko Charolije, pa na kraju pročitala i post na blogu Mahlat (ova dva redovno pratim, a priključujem im od sada i Šaptavu), pa ih zato navodim ovim, možda i nepravilnim redosledom.
Uh, bože, kako sam trapavo počela, ali neću da brišem, jer je to samo još jedan dokaz da čovek mnogo brlja kad se oseća krivim. A moja krivica sastoji se u tome, ajd' da udarim direktno u glavu, što nisam napisala post o ministarčiću na vreme, u ono vreme koje je bilo dogovoreno kako bi akcija imala bolji efekat. Neki ljudi su verovatno na odmoru pa možda nisu stigli, a neki zaista ne vole da se eksponiraju, što iz ovih ili onih razloga, ali je Čarolija osula paljbu po onima koji to nisu uradili iz onih razloga. Možda ne treba, ali osećam se krivom - uvek su me nervirali oni koji seruckaju, a kad je gusto izgube se u vidu lastinog repa, samo prhnu i nema ih. Ako bude da se nešto postiglo, bili su tu, a ako ne bude ništa, pametno su se povukli. Takve ljude organski ne podnosim, jer zaista nemaju muda. Slabići su katastrofa, a sad ispade da i ja mogu da se svrstam u tu grupu. E, pa neće biti. Jeste da kasnim, ali sam tu. Kad se neki povlače, ja se vraćam. Uostalom, mislim da je ova akcija tek počela.
Jednom sam već gubila čitaoce, posle teksta o gluposti sa bosanskim jezikom i jednom posle pisanja o utakmicama i navijačima, kad sam javno priznala da sam huliganka, ako već navijače svrstavaju u tu kategoriju, pa i vrlo jasno prozvala miliciju da slobodno dođe da me hapsi jer je običan skup baraba i prava bagra koja svoje građane tuče umesto da ih brani (najsvežiji je primer od pre neki dan u kladionici - ljudi ih pozvali na piće a ovi ih izubijali i još zvali pojačanje; možda nisu bili zadovoljni što jednim potezom nisu mogli nekom da prospu creva), i kad se tad nisam zabrinula, zašto bih sad. Mada, moram da priznam da sam bila malo iznervirana gubitkom čitalaca pa sam sebi vrlo energično isekla nokte. Na nogama.
A možda nisu došli da me hapse jer ne čitaju blogove, tako da i ne znaju da postoje ljudi koji o njima misle sve najgore (Ej, vidi, pa ova nas ne voli!).
A možda i zato što misle da sam luda, pa da se ne petljaju (Ej, vidi ludaču!).
I makar koliko da ne mogu da ih smislim, i nad njima postoji neko koga još više ne mogu da smislim - lekare. Moje tetke, inače lekari, verovatno kolutaju očima, ali šta da im radim. Luda sam.

Lekare generalno smatram za još veću bagru od milicije, ako to ikako može da se zamisli. Možda negde na svetu postoje lekari koji zaista poštuju ljudski život i u pacijentu vide osobu kojoj treba da pomognu, ali ne verujem da ih na jednom mestu ima u tolikom broju da može da se govori o plemenitom lekarskom pozivu. Da se razumemo, oni su lekari a ne doktori, kako sebe vole da nazivaju. Najviše mi se dopada kad na mantilu piše dr. pa onda mirne duše mogu da ih nazivam "drugi". Oni među njima koji napišu dr ipak su pročitali više od dve knjige. Šteta, ipak makar nešto znaju, ne mogu da im se smejem u sebi. Završe oni fakultet, to nije sporno, i još se računa u težak fakultet, ali nešto ne mogu da se divim onima koji dobijaju desetku za dvadeset sati učenja dnevno, a šest za tek četiri-pet sati na dan. Gde je tu kreacija, inteligencija, originalnost... Neću da kažem, u poslu kasnije imaju šanse da je pokažu, ali dok dođu do toga da počnu da rade potpuno se promene, pa ako su nekada zaista i verovali u Hipokratovu zakletvu, u trenutku kad je izgovaraju, te reči ne znače više ništa, iste su kao i bilo koje druge, recituju ih kao ćiribu-ćiriba.
Uopšte, ne verujem ni u jednu profesiju u kojoj dobijaš moć nad drugim ljudima. Nekad prođe manje a nekad više vremena dok se ne dođe do pozicije da se potpuno izgubi kompas. Oni zaista počinju da veruju da su mali bogovi. Isto kao i milicija, isto kao i psiholozi... oni ocenjuju druge ljude i odlučuju šta će biti s njima... Preveliki je to zalogaj za običnog smrtnika koji neminovno počinje da veruje kako je neko više biće. U tom smislu, i političari su od iste fele, a sad treba zamisliti jednog lekara koji se ugurao u politiku. Bože me sačuvaj!
Zašto on ne oseća odgovornost? Pa, lekar je, još i političar! Kombinacija da se čovek baci pod voz. Kakav je to bezobrazluk da njega neko za nešto proziva? U stvari, svi mi i postojimo samo da bi on imao šta da radi. To što ljudi umiru i što se korupcija toliko rasprostranila i odomaćila da je svi prihvataju kao nešto što se podrazumeva... pa kakve to veze ima sa ministarčićem? On stvarno veze nema sa našim zdravstvom, nije se ovde ni operisao. A ova deca što stradaju od neukih anesteziologa i što su i operacija krajnika, kao i najobičnija biopsija smrtonosni zahvati, to njega ne zanima. Ima i previše posla, zauzet je presecanjem vrpci na novim domovima zdravlja, sedenjem u Skupštini...

Kad sam održala roditeljski sastanak sestrama u bolnici na Banjici, povodom odvratnog ponašanja koje su imale prema mojoj majci koja je tamo ležala sa slomljenim kukom, glavna sestra mi je vrlo uviđavno, očekujući sažaljenje, rekla: "A znate li vi kako su naše plate male?" Do te rečenice sam se držala vrlo dostojanstveno, ali posle te žalopojke shvatila sam da bacam biserje pred svinje aludirajući na humanost njihovog poziva. Rekla sam im da me baš briga koliko one zarađuju, jer - ako su želele veću platu trebalo je da biraju drugi posao, da ni ja nisam zadovoljna svojom platom pa ga obavljam najbolje što mogu, a još manje to treba da zanima pacijente... I dodala sam da verovatno očekuju da im dam neku paricu, što sam do tada i radila, ali da od tog trenutka ne dam ni žutu banku... Usledilo je: "Pa, možete da nas prijavite", na šta sam odgovorila da imam preča posla - kadija te tuži kadija ti sudi. Ako bih nešto preduzela, onda bih ih tužila regularnim putem, a ako nastave ovako, to će se na kraju i desiti. Sutradan je mami prvi put bila presvučena posteljina, na njoj nije bilo ni rezanaca niti bilo kakvih ostataka hrane, očišćena soba... Nisam to više morala ja da radim. A i lekar me je pozvao na razgovor saopštavajući mi kako oni preduzimaju sve, ali "moram da shvatim, mojoj mami je 77 godina", na šta sam mu odgovorila: "Dragi moj drugi, može da joj bude i 177 godina, ali ona je moja majka, a Vaš pacijent. Koliko znam, ljudski život trebalo bi da Vam je svetinja, zato valjda lekari leče i neprijateljsku vojsku." Najveći utisak na njega je ostavilo ovo "drugi", pa me je uz arogantan smešak upitao zašto ga tako zovem. "Sami ste se tako predstavili kad ste napisali dr. na svom mantilu", rekoh mu takođe uz osmeh, najprijatniji koji sam mogla da proizvedem.
I rastadosmo se - on ostade u ubeđenju da sam ja luda, a ja da je on nepismeni skot. U stvari, on je nepismena skotina.
Na ruskom se lekar kaže vrač, i mislim da je to najbolji naziv.
Da se ja zahvalim višim silama što su mi dale dobro zdravlje, pa vračeve ne posećujem, izuzev po kućama - za rođendane, slave i slične prigodne proslave na kojima me ne pipkaju.